APSOLUTNIH STO: ŽIVOTINJSKA KARMA (76)      

                                        SLOBODAN PREVOD (1)

Erik: Jel' si ti to mene udario?

Frenk: Ne... Možda mal'ko...

Brendi: Trči, Frenk, trči!

Važnosti prevoda shvatio sam taman na vreme, pre polaganja istoimenog dela maratonskog ispita Engleski jezik 2, a za to podjednake zasluge imaju Vilijam Šekspir i Sima Pandurović. Kada sam večiti biser književnosti, Šekspirovog Hamleta, čitao kao deo lektire u Pandurovićevom prevodu u trećoj godini gimnazije, nisam se, da budem iskren, baš zapitao kako je zadobio svoj legendarni status koji uživa u okvirima svetske drame, ali nije me ni ostavio bez daha - prosto, bila je to samo još jedna od lektira koju mi je neko odozgo, autoritetom koji mu je dao neko ko se nalazio na još višem položaju od njega, naterao da pročitam. Pomislio sam da je Šekspir, čiju sam najslavniju dramu pročitao i ostao manje - više hladan, još samo jedan izvikani klasik koji je u doba kraljice Elizabete možda i imao šta da kaže svojim savremenicima, ali čije je vreme nepovratno prošlo. Par leta gospodnjih kasnije, na prvoj godini studije Anglistike, čitao sam Šekspirovog Hamleta kao deo lektire, ali na jeziku na kome je originalno i napisan... „And that has made all the difference", što bi rekao Robert Frost! Hamlet me je tom prilikom bukvalno oduvao - Šekspir je svojim jasnim i moćnim glasom preko ponora vekova govorio o sumnjama, potrebama, strahovima, integritetu, kompromisima, principijalnosti... Obraćao se meni, pričao o stvarima koje su me se ticale, i ja sam počeo da razumem suštinu njegovog genija - ono što mi je u celoj stvari izmicalo jeste kako mi je u prvi mah taj glas promakao. Matematika mi nikad nije bila jača strana, ali kad sam sve sabrao i oduzeo, bilo je jasno da je krivac jedina osoba koja se u srpskom izdanju Hamleta silom prilika isprečila između mene i Šekspirovog genija - prevodilac. Sima Pandurović je, suočen sa teškim zadatkom da prevede jedan od najslojevitijih ikad napisanih komada, načinio ne baš najsjajniji izbor, odabravši da prednost da bavljenju poetičnošću Šekspirovog pisanja nauštrb njegove višeznačnosti i time zaslužio upiranje prstom praćenom uzvikom „J'accuse!"...

Važnost toga da prevod ne treba da bude veran predlošku po svaku cenu shvatio sam na vreme, pre prihvatanja prevodilačkog posla na stripu Helboj Majka Minjole, a za to podjednake zasluge imaju izdavači Dnevnik i Slobodna Dalmacija. Kad sam povremeno sjajni serijal Dilan Dog Ticijana Sklavija čitao u Dnevnikovom izdanju u prvoj godini gimnazije, nisam se, da budem iskren baš zapitao da li je Dilanova redovna psovka „Stotinu mu vampira" veran prevod sa italijanskog, jezika na kome se Dilan u originalu objavljuje - prosto, bila je to psovka koja je imala smisla. Dilanov povremeni uzvik je izgledalo kao nešto što nije odudaralo od karaktera kako lika tako i sveta u kome se kretao,  a pomenuta psovka je pri tome signalizirala povezanost sa ostalim Bonelijevim junacima koji su odvajkada psovali hiljade bubnjeva Darkvuda i stotine brkova svojih predaka. Nisam se zapitao da li je sve „on the level", nije bilo razloga - kad stvari funkcionišu, čovek nema potrebe da ih preispituje. Par leta gospodnjih kasnije, u četvrtoj godini gimnazije čitao sam Dilana Doga u izdanju Slobodne Dalmacije, i kad je Dilan po prvi put opsovao, nisam rekao -„Per tutti diavoli!", ali nisam bio ni daleko od upotrebe srpskog ekvivalenta te psovke. Dilan je, ne trepnuvši ni okom, mesto poznatih mi vampira u usta uzimao sveca zaštitnika svih prodanih duša, uzvikujući „Judo plesaču!" Nisam, naime, znao da li da se smejem ili da plačem,  pošto me je psovka svakih par strana bukvalno izbacivala iz stripa! Nije pomoglo ni objašnjenje da je Dilan oduvek na italijanskom psovao „Giuda ballerino!", da je "Judo plesaču!" u stvari veran prevod kao i da se italijanskom čitaocu na pomen ove psovke u glavi rađa slika Jude na vešalima, kako frenetično maše nogama dok se bori za vazduh svestan da je upravo svojevoljno zakoračio na put bez povratka. Sve je lepo i krasno, ali budući da ja nisam italijanski čitalac, takva psovka mi je strana i kod mene ne izaziva efekat koji izaziva kod italijanskog čitaoca (da budem iskren, uvek kad je se setim na pamet mi pada slika Gregorija Hajnsa u Bruksovoj Smešnoj strani istorije kako stepuje po pesku uzvikujući „This is Shim-Sham, sand dance". Psovka u vidu pominjanja razigranog apostola mesto da olakša čitanje i učini ga što tečnijim ima upravo suprotni efekat, bockajući me svojom rogobatnošću i uopšte remeteći moje čitalačko iskustvo, što dobar prevod, složićemo se, ne bi smeo da radi...  

(Nastaviće se)