INTERVJU SA MIODRAGOM VELIČKOVIĆEM

MIVELOM:

KARIKATURA JE SUDBINA (4)

Vi ste došli u ,,Našu reč" 1980. godine. Tada ste uveli strip u ,,Našu reč". Bio je to „Bocko", strip u kaiševima - da li ste naišli na neki otpor?

Ljudi su se radovali što mogu da vide neki crtež, možda karikaturu, to nisu shvatili kao strip, koji vide u dve, tri sličice. Vide razvoj događaja od početka do kraja, ispriča im strip jednu kratku priču kojoj se u finalu ljudi slatko nasmeju. Izgubili su mi to, sve su mi to pokrali kad su selili ,,Našu reč", i to Bocka! Imao sam sjajne epizodice i u jednom crtežu i u tri crteža. Nedeljko Dragić, čuveni karikaturista iz Zagreba, animator crtanog filma sa diplomom, najbolji animator u bivšoj Jugi - ja ga svrstavam u red svetskih animatora, uzimao je Bocka za ideju, koliko puta mi telefonom kaže: „Uzeo sam ti iz 'Naše reči'". Svim čitaonicama, svima smo slali „Našu reč". Nije bilo kompjutera, a trebalo je da svi vide šta mi to radimo. Bila je neka agencija, ne znam kako se zvala, koja je distribuirala sadržaje novina svima od Slovenije pa dole, do Vardara. Ja nikada nisam sreo tog Dragića, a on mi se prilično zahvaljivao: „Ovo ti je, kažu, sjajno". Za „Leskoteks" sam pravio reklamu za tekstil, pa sam bio u Zagrebu u školi crtanog filma, video sam kako se to radi. Video sam Borisa Dovinokovića koji je radio fantastične crtane filmove. On sada živi u Švajcarskoj.

Jeste li Vi bili svesni da se bavite stripom ili ste to doživljavali kao karikaturu? Pitam, pošto to jeste format stripa, priča koja je ispričana najčešće kroz dva ili tri kadra, a imam utisak da Vi to ne doživljavati kao strip.

Tačno, ne doživljavam.

Ali, to je format stripa, potpuno!

Shvatio sam to kasnije, kad sam ozbiljnije počeo da pratim strip - Kokana pre svega. Video sam šta on radi, često sam odlazio kod njega i divio se njegovim crtežima. To je fantazija, kad sam to video, zaprepastio sam se. Dolazio je i on kod mene u redakciju i kad bi došao, gledao je kako ja radim karikature. Kazao bi, kako ja to vrlo brzo radim, dok on svaki lik prvo proučava i studiozno razrađuje. Naravno, kažem mu ja, to je strip, ovo je karikatura - kako sine ideja, ja rutinski brzo radim i za minut, to je gotovo. „Ne mogu ja da radim kao ti, ti imaš strpljenja", kažem mu ja. Kad je radio Mirka i Slavka za „Dečje novine", nasledio je onog Buina, što je prvi počeo da radi ovaj strip. Postoji i anegdota o tom Buinu, tako da sam dosta toga saznao dok sam bio na praksi tamo.

Vi ste poznavali i tvorca Mirka i Slavka, Desimira Žižovića Buina?

Znao sam ga. Jedan krupan tip, bio je četnik po opredeljenju. Kad je prošlo ono vreme, kada se videlo da komunizam ne može da opstane, to se javno pričalo. On je javno po novinama izjavljivao: ,,Ja sam bio četnik." Znao sam to lično i ranije, ali nisam smeo da o tome govorim. Bio sam kod njega, u njegovoj kancelariji, na praksi. On je bio amater, totalno bez škole, ali je bio izuzetan talenat. Dobar je crtač bio, samo ga je Kokan prešišao daleko, nema govora o tome. I u Mirku i Slavku i u svemu ostalom, Kokan se izdigao. Mirko i Slavko sad služe za zafrkanciju, ali dobro, sada je drugo vreme.

Vi ste, ono što je Kokan radio, doživljavali kao strip, a smatrali ste da ono što Vi radite nije deveta umetnost?

Da, iskreno, najiskrenije. Kasnije, kad sam video kako je kadrirao, kako je vodio svoju priču po sopstvenom scenariju - kako je ozbiljno radio one divne crteže na A-3 formatu i kako ih je objavljivao u ,,Dečjim novinama", ja sam pokušao da kultivišem svoj crtež - da ga napravim da bude ozbiljniji nego što jeste. Međutim, to više nije bio Bocko, to nije bio strip, onaj humoristički, koji ima tu notu da nekoga pogodi, da ga trgne - znači, sa porukom. Ipak je meni ova forma najznačajnija.

Ako Vas dobro razumem, Vi ste, u stvari, sami došli do stripa, kroz jednu evolutivnu fazu karikature koja je katkad zahtevala da se neka priča ispriča u nekoliko kadrova. Vi niste sa strane gledali stripove, pa ste odlučili da radite tako nešto, nego Vas je prosto sama karikatura povukla u tom pravcu.

Da, tako je. Ima karikatura koje sam morao da ispričam u tri, četiri dela, to jeste bio strip. Imao sam ideju, ali kako da je smestim u jedan crtež - to je bilo nemoguće! Nemoguće mi je bilo da ispričam čitaocu šta sam hteo da kažem u jednom crtežu, i tek sam u trećem, četvrtom crtežu, u finalu, uspeo da završim - da se taj čitalac tek tu nasmeje kad shvati kuda sam vodio priču... Ja sam kasno shvatio da zapravo radim stripove. Iz poziva koje sam dobijao za festivale po svetu imao sam ponude da radim na razne teme. Recimo, jedna tema je karikatura, druga tema je strip. I bio sam prinuđen da radim, iako to nisam hteo. I onda se to odomaćilo kod mene, počeo sam da radim i stripove, ali ne onakvog karaktera kao što vi radite.

Fascinantno mi je da ste došli do forme stripa potpuno nesvesni toga da radite strip. Jeste li Vi čitali stripove kad ste bili dete, možda u srednjoj školi?

Čitao sam stripove, ali nisam čitao tekstove, već sam gledao crtež i divio sam se svakom strip crtaču. Bilo je tu i loših, naravno, ali ono što sam tada mislio, i do čega i sada ponekad dođem, jeste da sam se uvek divio strip crtačima - kako su oni fantastično radili te likove, kako su nalazili one kadrove, čak i one oblačiće koji su čekali da se u njih upiše tekst... Ti si scenarista i crtač, znaš o čemu pričam. Sve to je za mene bilo fascinantno iako sam završio školu u kojoj se i to učilo. Ja i sad mogu da crtam kao što je crtao Kokan, ali jednostavno me je ovo više privuklo.

Vi ste, verovatno, najnagrađivaniji srpski strip autor. Dobijali ste nagrade za strip širom planete, iako ste se prevashodno bavili karikaturom?

Dobijao sam nagrade za strip, čudo jedno. Verovatno su ti žiriji u inostranstvu videli poentu koju sam ja pokazao na kraju priče, kako kroz komičan crtež, tako i kroz komičan sadržaj, videli su da tu ima „mesa".

Vi ste, faktički, uveli strip u „Našu reč". Ubrzo posle vašeg dolaska, nastaje „Reč mladih", podlistak ,,Naše reči", i pojavljuje se jedna grupa mladih autora pod nazivom „Gral", koju su činili Ninoslav Miljković, Siniša Tasić i drugi.

Da, da... Oni su pitali mene jer su znali da ću ja da dozvolim sve što se toga tiče... Meni je žao samo što se sve to ugasilo, što su nestali i „Naša reč" i „Reč mladih".

Hajde da se pozabavimo malo fenomenom „Naše reči". U listu kroz koji je kulturni život grada pulsirao, sa podlistkom „Reč mladih", pojavljuje se u Leskovcu jedno žarište stripa. Kakvo je Vaše sećanje na taj period koji je trajao sedam godina? Tu je bila čitava plejada mladih novinara?

Radili su Tanja Andrejević, Ninoslav Miljković... Naravno, ti ljudi, koji su dolazili i iskazivali svoj talenat, uređivali ga (Ninoslav Miljković je bio među njima), vremenom su se izgubili - iz gimnazije su uglavnom dolazili đaci sa novinarskog smera, kasnije nisu došli nasledici i ugasilo se sve. Ja sam urgirao kod urednika da pozivamo nove ljude da sarađuju, ali malo ih se javljalo. Nije produžen rad, list ne izlazi više. Moram da kažem, pošto smo imali razmenu listova širom zemlje, nijedan od njih nije imao podlistak. „Naša reč" je jedina imala podlistak, od Subotice do Vranja, čak ni kod „Narodnih novina" iz Niša nije bilo tako nešto. Leskovac je bio stecište talenata, kao što je i sada! Kad je došao u Niš, Miodrag Stojanović, o kome sam pričao, počeo je da se bavi karikaturom. Blatnik je takođe bio karikaturista u Nišu i, osim njih, niko više tamo nije radio karikaturu... Što me podseti! Vidiš, ja sam u vojsci radio strip Sitne muke druga Luke, to je, bogami, bio strip, i to ozbiljan.

Imate li sačuvano nešto od toga?

Nemam komplet, nisu nam to davali. To je šteta. Ja nisam spavao u garnizonu s vojnicima jer sam imao dozvolu 24 časa. I šetao sam gde god sam hteo! Kad me zaustavi vojna policija, ja samo pokažem dozvolu, i slobodan sam. U vojsci sam taj strip radio, u pet-šest tabli. Objavljivan je svake nedelje, list se zvao „Za pobedu". To je bio list Treće armijske oblasti, gde sam ja nasledio Tomislava Kožarića iz Zagreba. Ja sam tom stripu produžio život u „Našoj reči", samo u drugoj formi, u drugom obliku. Dao sam ideju tadašnjem uredniku: radiću strip koji će ići na zadnjoj strani „Naše reči" u kaišu, zvaće se Bocko - asocijacija imena Bocko, zna se - da „bocka" i takav je i bio. Ljudi su jedva čekali da izađe i hvalili me, kako za karikaturu na naslovnoj strani, tako i za Bocka na zadnjoj. Pisao sam i tekstove, humorističke, novinarske... Svašta sam radio, voleo sam da radim. Zbog toga mi je žao za „Našu reč" što ovako završi! Davali su mi kompjuter - ne treba mi, jer imam svoj kod kuće. Novi vlasnik „Naše reči", koji ju je kupio, kad je privatizovana, nakon šest dana je izvadio hard diskove sa celom arhivom, fotografijama, tekstovima... „Naša reč" je objavljivana od 1944. godine - mesec dana posle oslobođenja Leskovca izašao je prvi broj (07. 11. 1944.godine.). Cela arhiva je bila na tim hard diskovima. Iz sedamnaest komjutera, koliko smo imali, izvučeno je sve to i prodato na pijaci. Fotoreporter koga smo primili u „Našu reč" išao je u muzej i fotografisao sve tekstove i fotografije od 1941. godine. Mi smo sve to snimili na hard diskove. Imali smo kompletnu arhivu, pa, kad ti treba fotografija, recimo, sa „Leteksove" proslave, na primer, iz 1961, samo klikneš i tu je. Sve je to nestalo! Žalosno!

(Nastaviće se)