Chew

Autori: John Layman i Rob Guillory

Izdavač: Image

Da vam je neko pre dve godine rekao da Image priprema tekući serijal (setimo se da je ova firma inače prilično uzdržana po pitanju lansiranja novih tekućih serijala i da tekuće serijale u Imageu uglavnom drže vlasnici - McFarlane, Larsen, Kirkman...) u kome će u glavnoj ulozi biti FDA agent, verovatno biste nezainteresovano slegli ramenima i vratili se čitanju Savage Dragona ili Invinciblea. Na kraju krajeva, FDA - Food and Drugs Administration je američka agencija koja obezbeđuje da hrana i lekovi budu u skladu sa važećim zdravstvenim standardima i teško je zamisliti da je posao njenih agenata mnogo više od neprekidne serije sastanaka i zastrašujuće planine birokratskih procedura. Pa kakav bi to strip bio, za ime Alaha? Da posmatramo iz broja u broj nekakvog žgoljavog ćatu kako čuka u kompjuter i diže telefon? Neprihvatljivo!!!

Stripovi i jesu magičan medij jer uspevaju da nam prodaju koncepte koji ne bi bili ubedljivi na filmu ili ne bi bili dovoljno likovno ekstravagantni u literaturi. FDA je, u univerzumu stripa Chew jedna od najnadrkanijih, najopakijih državnih službi a njeni agenti su zeznuti terenski operativci sposobni da likvidiraju grupu naoružanih Jakuza koristeći šurikene, sai bodeže i visoku fizičku kondiciju. 

Jer, da vam je neko pre te dve godine rekao „Hej, ovo je strip u kome čovek odgrize komad psa kako bi mogao da uđe u trag njegovom vlasniku, bivši dileri heroina švercuju piletinu, FDA agenti se bore sa Jakuzama, policajac povređen u akciji hapšenja osoblja ilegalne kuhinje (i to pošteno povređen satarom u glavu) dobija hardver koji mu omogućava hakovanje računara sa razdaljine od nekoliko koraka korišćenjem bluetootha, glavni junak drži odsečen ljudski prst u frižideru i njegova devojka se ne ljuti na njega, takođe - vanzemaljci, vampir (i to Srbin), vulgarni humor!!!", verujem da biste bili prvi u redu da kupite Chew. I ne biste pogrešili. A iza vas bi se otegao popriličan red jer je Chew još jedan od primera veoma uspešnog lansiranja novog serijala od strane Imagea.

Ipak, ako nije bilo iznenađenje da novi serijal koga kao kreator potpisuje Todd McFarlane, a piše ga Robert Kirkman, zapali prodavnice (kako smo detaljno objasnili onomad), to se nije očekivalo od Chew čiji je prvi broj rasprodat za par dana i doživeo još nekoliko doštampavanja, a serijal je zatim nastavio da niže uspehe kod publike i kritike. Za svoje dve godine postojanja Chew se okitio sa nekoliko prestižnih Eisner i Harvey nagrada (najbolji novi serijal, najbolji tekući serijal, najbolji novi talenat), uleteo na Njujork Tajmsovu bestseler listu i prodao prava na proizvodnju televizijske serije i to ne nekim anonimusima već Circle of Confusionu - firmi koja je prošle godine lansirala prilično uspešni The Walking Dead, takođe rađen po uspelom Imageovom tekućem serijalu. Sve ovo u stripu u kome, rekosmo već, čovek odgrize komad psa, a scene povraćanja su češće od scena seksa.

Šta je to John Layman uspeo da uradi a što je Chew pretvorilo u ovakav fenomen?

Verujem da ni njemu nije najjasnije. Chew je, to je sada jasno, najuspeliji projekat sa kojim je ovaj scenarista ikada bio vezan. Layman je svoju strip-karijeru započeo kao urednik u Wildstormu u vreme kada firma više nije bila deo Imagea ali još nije bila prodata DC-ju, ali je docnije radio skriptove uglavnom za korporacijske stripove, prehranjujući se sa nekoliko epizoda Gambita ovde, Fantastic Four miniserijalom onde, ne stideći se ni suhih plaćeničkih zadataka kao što je bio Army of Darkness/ Xena krosover... Layman nikada nije napisao ništa duže od dvanaest epizoda u kontinuitetu i kada je Chew sa lakoćom prebacio baksuzni trinaesti broj i nastavio da niže uspehe, postalo je jasno da je u pitanju jedna blagoslovena anomalija. Za koju se svi nadamo da će potrajati.

Jer, Layman je ovim stripom doneo dah svežine američkoj produkciji, spajajući ekstravaganciju koju mu omogućuje nezavisna produkcija i vlasništvo nad likovima sa solidnim produkcijskim i marketinškim uslovima koje obebeđuje treći najjači izdavač u Americi. Chew je strip koji je originalan, energičan, dinamičan i smeo, ali istovremeno disciplinovan, zabavan na konvencionalan način, kadar da ponudi čitaocu dovoljno klasično pripovedanje kako ga ne bi oterale pomenute ekstravagancije. Dakle, ne radi se o disruptivnom produktu kakav su bili recimo Bone Jeffa Smitha ili O'Malleyjev Scott Pilgrim, već o stripu koji je u neku ruku klasičan mejnstrim sa u neku ruku klasičnim zapletima i pripovedanjem.

Drugim rečima, ovo nije nekakva postmoderna varijacija na postojeće formule ili pokušaj stvaranja novog podžanra u stripu, Chew je jedna punokrvna akciona priča u žanru koji bismo mogli da frankenštajnski krstimo krimi-misterija-naučna fantastika, sa puno pucnjave, malo romanse i tovarima bizarnog humora. Layman se može videti kao neka vrsta naslednika i nadograđivača onoga što su tokom godina radili Giffen ili Nicieza, Simone ili Way u serijalima poput JLI, Deadpool, Ambush Bug, Lobo itd.

O čemu se ovde uopšte radi? Svet Chewa je svet posve sličan našem, bez superheroja ili drugih opšteprihvaćenih natprirodnih elemenata. Ali to je i svet u kome je ptičji grip iz druge polovine prve decenije ovog milenijuma od potencijalne pretnje izrastao u propisnu pretnju, zbrisao 116 miliona života širom sveta a od toga 23 miliona u SAD i rezultirao agresivnm zabranom proizvodnje, prerade, prodaje i konzumacije živinskog mesa. FDA je, otud, dobila ogromna ovlašćenja da operativno dela, ne bi li obezbedila da se smrtonosna epidemija ponovi, što objašnjava njenu opakost pomenutu na početku teksta.

Tony Chu je bivši policajac, prebačen u FDA posle bizarnog incidenta u kome je njegov partner pazario (takođe pomenutu) sataru u glavu. Nije se tu radilo samo o sklanjanju inspektora koji je uprskao terensku operaciju već o tome da je Tony jedan od trojice na svetu poznatih kibopata - ljudi sposobnih da konzumacijom hrane imaju parapsihološko iskustvo koje ih povezuje sa živim bićem čiji komad jedu, govori im o njegovom životu, njegovim iskustvima, znanjima itd. Negativna strana ovog talenta je to da Tony kad god zagrize komad mesa vidi kako je životinja umrla, pa mu se ishrana sastoji mahom od repe. Pozitivna... er,  zapravo druga negativa strana njegovog talenta je što ga FDA koristi kao istražitelja koji će im najbrže reći kako su subjekti njihovih istraga umrli. Razume se, korisno je imati agenta koji brzo može da vam kaže kako se žrtva zove, kako je umrla i ko ju je ubio, ali, valjda razumete da taj agent nije preterano oduševljen što mu se posao sastoji od žvakanja komada mrtvih ljudi?

Tony Chu je, dakle, ni prvi ni poslednji lik iz stripova koji mrzi svoj posao i koga šef sadistički tera da obavlja zadatke što ugrožavaju zdravlje i fizički integritet, ali ova klasična postavka policijskog stripa (ili filma) u Chew je stalno varirana na sveže, originalne načine.

Ima tu po malo od svačega - sama karakterizacija Tonyja i njegovih partnera (poslovnih i seksualnih) je interesantna sa svojim spretnim igranjem na kartu prepoznatljivog stereotipa koji se zatim vešto mutira, nadograđuje, menja, tako da likovi i dalje deluju stripovski prepoznatljivo (neurotični glavni junak koji uvek igra pravilima, mačoidni partner koji se ponosi time da je nepredvidiv i ne poštuje pravilo službe),  ali su drugačiji, dublji, interesantniji (Tony ima ćerku o kojoj ni posle više od dvadeset epizoda ne znamo ništa više do da je jako čudna. Njegov partner je potpuno netradicionalan homoseksualac.). Sa druge strane, zaplet je varljivo transparentan. Layman, doduše na klasične policijske zaplete dodaje ekstravagantne elemente (u ovom stripu FDA, USDA i NASA zapošljavaju ljude koji bi u drugim stripovima bili klasični black ops operativci, petao obučen za borbu je tajno oružje koje se koristi da se uništi logor otcepljene frakcije severnokorejske armije...) , ali naizgled, njegove priče su dovoljno jednostavne, razbijene na uredne arkove od po pet brojeva. Samo naizgled. Chew je priča koja ima unapred određen kraj i Layman nas poslednje dve godine vodi sigurnom rukom kroz individualne priče, provlačeći iste likove i motive, razrađujući tačke zapleta, nadograđujući ga tako da svaki put budemo svesni da su stvari kompleksnije nego što mislimo. Šta rade posade velikih stanica za istraživanje svemira na Antarktiku i u džungli? Odakle neobična biljka na ostrvu Yamapalu (zapadni Pacifik) čijom se preradom dobija hrana skoro identična pilećem mesu? Je li pomenuti srpski vampir zaista vampir ili tek pametan kibopat? Za koga rade odmetnuti agenti FDA? Odakle vanzemaljska slova na Zemljinom nebu i šta poručuju? Samo neka od ovih pitanja do sada su dobila odgovor a budite sigurni da nas ona drže prikucana za sedište.

Istovremeno, način na koji Layman priča je dinamičan i zabavan. Hemija između likova je sjajna, pogotovo što nikada nismo sigurni ko je tu zaista pozitivac a ko negativac a Layman jednako ubedljivo piše i Tonyjeve ludačke doživljaje na poslu ali i odnos sa njegovom porodicom azijskog porekla, fine psihološke nijanse između ljudi rođenih u Americi i rođenih u Kini, ljudi koji zakon štite i ljudi koji zakon ipak malko slobodnije tumače itd. Gangsteri su mu sjajni, specijalni agenti su mu moćni, a dijalozi su odmereni baš kako treba da budu duhoviti, ama ne parodični.

S druge strane, konstanto skakanje između vremenskih planova (praktično svaka epizoda ima svoj prolog, koji je ponekad i lažan, to jest prizori koji se u njemu vide se zapravo nikada ne dogode) (da ne pominjemo da je posle osamnaeste epizode izašla dvadesetsedma, pa tek onda devetnaesta)  je osvežavajuće, dajući Laymanu priliku da se igra sa očekivanjima čitalaca, majstorski golicajući radoznalost ali nikada ne propuštajući da isporuči mastan, zadovoljavajući pančlajn na kraju. Chew je strip koji ima svoje klifhengere ali oni nikada nisu ucenjivački. I čak i kada Layman prepričava radnju titlovima, i ova tehnika ima svoje mesto i čitalac nikada nema osećaj da je prevaren.

No, Layman je samo polovina kreativnog dvojca zaslužnog za veliki uspeh serijal Chew. Druga polovina, Rob Guillory je jednako moćna i ako je Laymanu ovo daleko najuspešniji projekat u životu (nastao između ostalog i nakon što je Layman slušao Roberta Kirkmana kako podstiče autore da stvaraju sopstvene stripove umesto da samo sanjaju o pisanju za korporacijske serijale), Guilloryju je ovo verovatno ostvarenje sna.

Na svom blogu Guillory veli da kada ga ljudi pitaju kako je došao do svog karakterističnog stila, njemu dođe da se nasmeje jer je baš taj stil bio zaslužan što je godinama imao problem da dobije poslove. Nije da je on neki hiperekstravagantan crtač, ali ipak, činjenica da u svom radu izraženo karikira i stilizuje, kako likove tako i okruženje sigurno je zaslužna za njegovo dosadašnje odsustvo iz američkog strip-mejnstrima (do sada mu je najvisokoprofilniji projekat bio Teddy Scares). No, sa Chew, Guillory konstantno, iz broja u broj isporučuje moćan, eksplozivan crtež u kome je akcija suludo dinamična, humor perfektno toniran, a sve, od vanzemaljskih ambijenata, preko urbanih pustoši pa do ledene egzotike Antarktika odiše energijom i ličnošću. Činjenica da Guillory radi i najveći deo kolorisanja zaslužna je i za sočnost stripa u kojem je ogorman broj scena posvećen tkivima i telesnim fluidima.

Sa koje god strane da ga gledate, Chew je originalan, svež strip, nabijen energijom, a koji istovremeno ne pokušava da redefiniše premise medija i daje nam menstrim strip onakav kakav on previše retko ima smelosti da bude: razbarušen, krvav, ubalavljen i spreman na tuču ali i na pričanje viceva. Činjenica da već dve godine uživamo u kriminalističko-naučnofantastično-misterioznom serijalu koji nam sva očekivanja resetuje svakom novom epizodom, u kojem glavni junak ujeda leševe a njegova devojka piše o hrani tako da čitaci njenih tekstova osećaju njen ukus (i u jednoj instanci, kada je pisala o posebno lošem restoranu - povraćaju po celom gradu), dok mu arhinemezis grize male pse je dovoljna da potvrdi kako je Chew događaj kakvih bi bilo lepo da ima češće u ovom mediju. Image pored regularnih trejdova izbacuje i luksuznije kolekcije tvrdih korica i većeg formata pa je svim ljudima od ukusa jasno šta činiti.

Butcher Baker, The Righteous Maker

Autori: Joe Casey i Mike Huddleston

Izdavač: Image

Evo još jednog svežeg Imageovog tekućeg serijala, ovog puta sa svega šest brojeva do sada izašlih i interesantno je praviti poređenje između Chew - svežeg, originalnog projekta koji uspostavlja svoj autoritet vrsnim igranjem sa klasičnim postavkama - i Butchera Bakera koji je neka vrsta postmoderne refleksije klasične superherojštine.

Joe Casey je scenarista sa solidnim renomeom, što je radio i za Marvel i za DC, ostavivši traga na serijalima poput WildC.A.T.S. (njegova reinvencija ovog tima se do danas smatra najboljom), Avengers, X-Men itd. a i mi smo ovde o njemu pisali par puta (Charlatan Ball, Dark Reign: Zodiac) Iako sasvim verziran za pisanje korporacijskih superherojskih stripova, Casey je u poslednjih desetak godina primetno retko dobijao da radi tekuće serijale, uglavnom ugovarajući miniserijale sa poznatim likovima (Iron Man, Fantastic Four...) što je najverovatnije simptom njegovog neizdrža da radi na tuđim stripovima i želje da pravi svoje.

I to je plemenita ambicija, no, Casey je čovek koji pored toga očigledno žudi da piše baš superherojske stripove i, ako pogledate uzore na koje se poziva u svojim kolumnama na kraju svake epizode Butchera Bakera, to su sve listom autori cenjenih superherojskih serijala. Nezgodna je to situacija u kojoj želite da radite u okviru superherojštine a da istovremeno ne pišete klasičan superherojski strip. I u toj nezgodnosti sigurno ima mnogo frustracije i besa.

Pre nekih devet godina imali smo priliku da iskusimo eksploziju tog nagomilanog besa i frustracije u Wildstormovom miniserijalu Automatic Kafka gde je Casey uz pomoć neponovljivog Ashleyja Wooda na crtežu eksplodirao superherojski mitos u komadiće, pišući umesto gnevnog eseja o svemu što ne valja u superherojštini - superherojski strip koji joj se istovremeno podsmevao i sažaljevao je dok je pokušavao da je rekonstruiše.

Butcher Baker je nešto slično samo malčice manje esejistički, malo kontrolisanije ali i dalje je u pitanju strip nabijen do obrva besom i energijom.

Zapravo, pomenute Caseyjeve kolumne koje idu na kraju svake epizode (umesto pisama čitalaca koji su verovatno suviše uplašeni da bi ih slali) dobar su pokazatelj u kakvom mentalnom stanju autor piše ovaj strip. Ako dok ih čitate za trenutak pomislite kako su pred vama besni ispadi holivudskog scenariste koji doručkuje viski a užina kokain - pa, verovatno ste u pravu. Casey je baš to (osim što ne znam kojim redosledom ide konzumacija opijata) i njegove opservacije o pop-kulturi, američkoj mitologiji (provučenoj kroz stripove) i generalno životu su napisane zabavno, zanimljivo i, uh, bojim se, većinu vremena bolej od samog stripa kojem služe kao dodatak...

Butcher Baker nije nužno loš, ali jeste strip koji se neudobno ugiba pod težinom svog koncepta koji, pak, nije suviše originalan.

Butcher Baker je penzionisani superheroj u svetu u kome su superheroji često zapošljavani od strane vladinih struktura da obave poslove koje vojska ne može (iako su za kontrolisanje teški egomanijaci), a superzločinci su bizarne sociopate razbacane širom spektra političkih i ideoloških ekstrema. Vlada ga unajmljuje da obavi jedan prljav posao u kome on diže u vazduh zatvor za superzločince (sa sve zatvorenicima), ali stvari, dakako, krenu po zlu i sada ga šačica preživelih gadova juri da mu se osveti. Tu je i patroldžija sa autoputa koji pokušava da jedva kontrolisanog snagatora sa srcem u koje je ugrađen motor privede zakonu iako je jasno da Butcheru zakon nije prvi na listi prioriteta na kojoj, uostalom prvih stotinak mesta zauzimaju ženski polni organi.

Sam Butcher je napisan kao prenaglašeni mačo, heroj veći od života koga nije briga za vrednosti društva kome nominalno služi. On je planina mišića i testosterona što ne haje za kolateralnu štetu i u slobodno vreme divlje opšti sa čitavim grupama promiskuitetnih žena - neka vrsta ekstrapolacije mračnih fantazija Franka Millera. Naravno, Casey ovo piše na satiričan način ali ne toliko da Baker ne bi dobio i jednu dublju karakterizaciju u kojoj ipak ima mesta i za umor od sveta koji više nema mnogo smisla za ostarelog heroja, samoispitivanje, nesigurnost... Butcher naprosto nije sila prirode kako nam se sugeriše njegovim frivolnim stavom na početku i Casey kombinuje satiru sa jednim ipak humanističkim saosećanjem za svoje likove kako bi čitaoca odveo na željeno mesto.

Međutim to mu ne uspeva baš sasvim. Ovo je strip koji se pored svoje naglašene bizarnosti i esktravagancije ipak valja unapred zahvaljujući obilatoj količini klišea. Casey možda smatra da u dovoljnoj meri ove klišee subvertira ali naprosto nisam siguran u to. Ispostavlja se da je on isuviše dobar scenarista u smislu da zanatski posao obavlja gotovo po automatizmu, dajući nam niz novih zaplitanja i akcionih scena a da pritom ne postiže da se izbori sa pitanjima koja scenario sve vreme postavlja.

Istovremeno, ima ovde i dosta pamfletskog, sa očiglednim pokušajima da se napadne okoštala filozofija superherojštine u Americi, da se ono istrulelo odseče a ono zdravo sačuva, i to je plemenita namera ali joj je egzekucija nesavršena. Casey piše dobre dijaloge i još bolje monologe svojih likova, prepune svežeg žargona, ali na kraju svake epizode imate utisak da ste čitali neku od odbačenih priča iz Sliferovog/ Giffenovog serijala Lobo, odbačenu jer se u krajnjoj liniji u njoj nije desilo ništa što već nismo videli u drugim stripovima.

Doduše, jeste kliše da se u superherojskim stripovima nikada i ne događa ništa novo, da su oni zasnovani na reciklaži jednog istog do u beskraj, ali ironično je da Butcher Baker, baš strip koji ih napada zbog ovoga (ne najmanje u kolumnama na kraju) uredno isporučuje ovu reciklažu. Na kraju dana, ovaj serijal naprosto nije dovoljno ekstravagantan. Onog trenutka kada se aklimatizujete i prihvatite prenaglašenu anatomiju protagonista, psovke, frivolno nasilje i eksplicitan seks, Butcher Baker postaje tek obična superherojska priča sa likovima koji nisu sigurni žele li da budu karikature ili pravi karakteri i oseća se nedostatak radikalnijeg odmaka.

S druge strane, Mike Huddleston u velikoj meri spasava stvar. Za razliku od Ashleyja Wooda koji je Automatic Kafka crtao neretko odlazeći u tešku apstrakciju, Huddleston je svedeniji, više oslonjen na liniju, na konturu i figuru i Butcher Baker je naprosto sjajno nacrtan strip. Sva Caseyjeva scenaristička preterivanja su ispraćena i učinjena ubedljivijim Huddlestonovim herojskim dizajnom kostima (i tela) likova obdarenim supermoćima, eksplozivnim scenama akcije, zastrašujućim izgledom mašina... Naravno, ko od superherojskog stripa očekuje čistotu vizuelnog izraza ovde nema šta da traži - Huddleston olovkama i tušem pravi haos a zatim taj haos koloriše izmeštajući ga u sasvim novu dimenziju haosa.

Nije ovo za svakoga, ali ako ste na istoj talasnoj dužini kao autri ovog stripa, ako ste besni, frustrirani i ne hajete za suptilnost već vam je do krika prenesenog na list papira od strane ljudi koji su vrhunski stručnjaci u svom poslu, Butcher Baker bi mogao da vam se dopadne.