Paklene letnje vrućine su idealan podsticaj da se čovek posveti čitanju kriminalističkih stripova. Na kraju krajeva, od ljudske surovosti i pohlepe koje u njima najčešće srećemo poštenoj osobi smrzne se krv u žilama. To što su stripove o kojima danas pričamo pisali Amerikanci a crtali Argentinci, uveravam vas, puka je koincidencija!!!

Bang Tango

Autori: Joe Kelly i Adrian Sibar

Izdavač: Vertigo

Neverovatno je kako vam je za udoban noir strip dovoljno da imate jednog latino plesača i jednog superseksi transvestita pa da sve deluje kao da smo se vratili u zlatno doba kriminalističke dekadencije. Bang Tango, uprkos imenu koje možda asocira ne nekakav kempi pristup (ipak se tako zvao jedan od bezveznijih glam/ funk metal bendova Kalifornije osamdesetih godina), zapravo je smrtno ozbiljan noir strip u kome se puca, plače, bije, jebe i ubija baš onako kako je u svojoj kuhinji pripremala vaša baka.

Prošle nedelje sam malčice opaučio po Joeu Kellyju. Mislim, nije bilo zlonamerno, više onako očinski, pokroviteljski iza uha i više na račun nekih ideja u samoj postavci stripa koji je pisao (Spajdermen) nego na račun njegove spisateljske veštine. Kelly je inače sasvim dobar scenarista, pa i više od toga, koji ume propisno da zasija i kad ga izvučete iz superherojskog okruženja, kao što smo pokazali onomad pričajući o stripu I Kill Giants. Ipak, iznenađujuće je da on praktično nikad do sad nije pisao jedan pravi kriminalistički strip. Izgleda da je ovo saznanje i njega samog iznenadilo pa je pohitao da nepravdu ispravi šestodelnim miniserijalom za DC-jev Vertigo.

U početkuje, kaže Kelly, ovaj strip trebalo da se zove The Troubadur i da priča o bivšem mafijaškom potrčku koji je napravio veliko sranje zbog koga je brat glavnog gazde završio mrtav pa je konsekventno dao petama vetra, utekao što dalje od Njujorka što je mogao i sebe reinventovao kao džez pevača koji po zadimljenim barovima zarađuje kruh svagdašnji. OK, pristojna postavka, dajemo joj 7.9 za trud, ali Kelly je sam u jednom momentu zastao i uvideo da je ovo samo ko zna koja po redu interpretacija uobičajenih noir zapleta i da nema svrhe da joj udahnjuje život ako su pre njega mnogi to već uradili.

Par nedelja pretumbacije ličnih i rodnih identiteta kasnije i Kelly je bio skoro zadovoljan onim što je postigao, kada mu je argentinski crtač Adrian Sibar natuknuo da bi bilo dobro da se negde u celoj priči napravi i malo mesta za njegovu ličnu (i nacionalnu) pasiju - tango. Kelly se lupio po čelu (pretpostavljam), shvatio da je tango izvrsna metafora za kombinaciju seksa, nasilja i stalno menjajućih odnosa moći među ljudima i tako je nastao Bang Tango.

Početak je, naravno, primereno mračan: Njujork, pljuštanje kiše i očajni gangster koji je svestan da je načinio najveću grešku u svom životu i da je zbog toga taj isti njegov život sveden na golu šaku instinkta za preživljavanje i straha od odmazde velikog gazde.

No, baš kad pomislimo da ovu količinu drame ne možemo da izdržimo, Kelly i Sibar prave rez i daju nam nekoliko strana čiste poezije. Vizuelne i tekstualne, jelte, pošto gledamo montažu scena u kojim pomenuti sitni gangster sada na sasvim suprotnoj obali severnoameričkog kontinenta pleše vatreni, strasni, pomalo očajnički tango sa prelepom partnerkom, sve ispraćeno odgovarajuće dramatičnim stihovima.

U nekom kriminalističkom filmu ovo bi bila sasvim legitimna režiserska odluka i kontrast između stvarnog očajanja i impliciranog nasilja prve scene i stvarne elegancije i implicirane strasti druge scene smatrao bi se elegantnim iako pomalo uobičajenim stilsko-narativnim sredstvom. Ali, u stripu ovakva odluka je dosta problematična. Da li često sebe hvatate kako čitate krimić i pomislite „dođavola, voleo bih da preseku svu ovu pucnjavu, pesničenje i razmenu ciničnih replika sa nekoliko strana koje bi prikazivale ljude kako plešu"?

Tako sam i mislio. Dakle, Bang Tango već od početka igra na prilično rizičnu kartu. Na račun Kellyjevih dobro napisanih (ili odabranih?) stihova i na račun Sibarovog crteža ide priznanje da ova otvarajuća plesna scena (ali i sve ostale koje ćemo naći daljim čitanjem) pogađa baš u ono mesto na koje cilja i da se surovoj realnosti mafijaškog okruženja u kome se priča stripa odvija doda simbolika ali i čisto vizuelna lepota plesa kao što je tango.

Svakom dobrom noir stripu potrebni su nesavršeni likovi. I to ne mislim nesavršeni u smislu „Piter Parker je nedojebani nerd sa kompleksom krivice spram nastradalog strica koji se noću pretvara u Spajdermena", već više nešto u smislu „moj učitelj plesa je latino-pastuv iz njujorka sa ožiljkom na licu i nekontrolisanim libidom koji istovremeno, kad mu padne klapna, navlači luča libre masku na lice i ubija mafijaške vojnike kao da su muve". Vinnie Ponticello je dakle, jedan komplikovan lik čija strastvenost i povremena nepromišljenost imaju uporište u njegovoj vreloj latino krvi. Nažalost, pošto je, kao što rekosmo, žestoko uprskao u svom prethodnom, jelte, životu na vrelom asfaltu Njujorka, bazična pravila preživljavanja diktiraju da sada, u Kaliforniji, mora da bude mnogo disciplinovaniji i da svoju strastvenost i nepromišljenost drži pod kontrolom.

Vinnijev aktuelni život je dakle dosta jednostavan na komplikovan način. Nema broj socijalnog osiguranja, nema mobilni telefon niti poštansku adresu. Nema baš ništa što bi iko mogao da iskoristi da ga identifikuje, a od osvete žednih njujorških gangstera pobegao je najdalje što se moglo a da ne morate da vadite pasoš. Živi u malom iznajmljenom stanu koji plaća kešom i za koga čak ni njegova tango partnerka/ ljubavnica ne zna gde se nalazi. Sa pomenutm vatrenom argentinkom, Vinnie pleše za pare u kafani, daje časove tanga i učestvuje na plesnim takmičenjima kako bi skupili novac sa kojim će otići u Buenos Aires i otvoriti uspešnu i respektovanu plesnu školu.

Dakle, uobičajena noir postavka u kojoj krimos pokušava da iza sebe ostavi život ispunjen ubijajem, nasiljem i zlovoljom i radi iz sve snage da izgradi sebi novu stvarnost. Kelly ovo ipak piše vrlo dobro pokazujući kako naš latino par zaista požrtvovano radi na ostvarenju svog sna, a sve presecano strastvenim, čak grubim scenama seksa, tako da dobijamo ne samo osnovu za simpatisanje likova već i najavu da je Vinnie malo zajebaniji lik nego što bi se na prvi pogled dalo pomisliti. Jeste da je delovao kao nekakav sitni mafijaški početnik u Njujorku i jeste da je za naše mačo pojmove „učitelj plesa" tek malo složeniji sinonim za „pederčića", ali ne bi Vinnie imao glavnu ulogu u ovoj priči da je to baš tako.

Bilo kako bilo, pravila žanra diktiraju da će bivši kriminalac koji pokušava da izgradi novi život na mestu dalekom od svog starog života, pokajavši se i uloživši propisan napor u pošteno življenje, da će dakle taj i takav lik u prvoj trećini priče biti grubo suočen sa idejom da se od svoje prošlosti nikada ne može pobeći i da ćemo zatim gledati kolebanje, nove pokušaje bekstva i konačno suočavanje sa istom.

Tako i biva, no Kelly ovoj izraubovanoj formuli daje dosta svežih detalja tako da nam ne smeta što uopšteno znamo kuda će se priča dalje kretati.

Ulazak u priču Autumn, Vinniejeve stare devojke iz Njujorka, koja je u nevolji i namučila se da ga pronađe u Kaliforniji ne bi li joj nekako pomogao je onaj očekivani ali ipak slatki trenutak. Posle njega ne samo da upadamo zajedno sa Vinniejem u ljubavni (ili makar erotski) trougao i moralni lom između starih strasti i lolajnosti i novih strasti i lojalnosti, nego nam Kelly čuva i sasvim dovoljan broj preokreta i iznenađenja do samog kraja da bismo se komforno zadržali na ivici sedišta.

Takođe, njegovi likovi su onoliko životni koliko je potrebno da prestanete da ih gledate samo kao mehaničke pokretače radnje i osetite negde u sebi i jedan emotivni titraj. Ovo se odnosi na svo troje centralnih likova, na Vinnieja, na devojku mu Melinu, ali možda i najviše na Autumn za koju dosta brzo saznajemo da nije baš... original devojka. U odnosu na ova tri lika, ostatak postave je nešto tanji mada zapažene uloge ostvaruju debeli trubač Lips, te nekoliko mafijaških poručnika. Glavni, to jest najprominentniji negativci cele priče (u kojoj je maltene svaki od likova na neki način negativac) su otac i sin Digiacomo, glavešine bivše Vinniejeve bande iz Njujorka koji ne samo da mu nisu oprostili svojevremenu grešku u kojoj im je rođak poginuo, već su i sadistička, seksualno devijantna čudovišta.

Ovaj element sadizma i seksualne izopačenosti je nešto što je u noir stripovima gurnuto u prvi plan najpre, cenim, zahvaljujući radovima Franka Millera unutar Sin City. Kako sa tim imam mali problem i tamo, tako ga imam i ovde. Prvo je to što se prečestim korišćenjem ovakvih motiva njihova potentnost ume pošteno izlizati. Drugi je da se ovi elementi ličnosti koriste kao prečice u prikazivanju nečijeg karaktera kao „negativnog" iako to ne mora biti tako. Hideo Yamamoto je u svom Ichi The Killer uspešno satirizovao ovu ideju, prikazujuću nesklad između seksualne devijacije, sadizma i nečije „negativnosti", a voleo bih da više strip autora ljude sa egzotičnijim seksualnim sklonostima prikazuje sa više dubine, kao što je to često slučaj kod, recimo Gartha Ennisa.

U Kellyjevu odbranu valja reći da Digiacomovi na kraju balade ispadaju manje kvarni od nekih drugih likova u ovom stripu. A da je glavni junak, sam Vinnie sposoban za demonstraciju velike fizičke i duhovne snage, velike požrtvovanosti, ali i velike naivnosti i slabosti. Što je u skladu sa noir tradicijom i daje nam jedno uverljivo i tragično finale stripa, baš kako Alah zapoveda.

Sa svoje strane, Adrian Sibar je interesantan izbor za crtača. Nisam čitao stripove iz Star Wars i Planet of the Apes franšiza, ali njegov crtež za Bang Tango je efektan baš time što nije 'mračan' u uobičajeno očekivanom smislu te reči. Naprotiv, pričamo o razigranim, detaljima natrpanim stranicama i likovima koji su po svojoj stilizaciji bliži superherojskom stripu nego noir filmu. Ali to funkcioniše. Posebno mi se sviđa kako Sibar prikazuje Vinniejevu transformaciju po navlačenju maske, kao i paralelno pripovedanje kroz uzgredne grafičke informacije raspoređene oko glavnih slika na strani.

Sve u svemu, netradicionalan noir strip koji ipak izaziva kod čitaoca sve tradicionalne reakcije. Veoma preporučljivo štivo.

Overlook

Autori: Joshua Williamson, Alejandro Aragon

Izdavač: Image

Drugi noir miniserijal koga sam čitao u ovom cugu se, pak može pohvaliti zaista tradicionalnim izgledom s obzirom da je izašao u okviru Imageov edicije Shadowline i da je, u skladu sa estetikom koju u njoj održava urednik Jim Valentino, u pitanju čisto crno-beli strip.

Image i inače radi vrlo dobar posao u pronalaženju mlađih talenata na strip sceni i davanju tim talentima mogućnosti da zablistaju u pravom izdavačko-distributerskom okruženju. Joshua Williamson vam je još jedan od onih scenarista koji su suviše mladi i zeleni da bi imali stranicu na Wikipediji, ali barem ima svoj blog.  Njegov dosadašnji rad objavljivan je za Desperado comics, a nedavno je imao jednu priču i u Justice League of America 80-page Giant, što može da znači da je njegova mejnstrim karijera na uzletu. Ako je suditi po Overlook, Williamson ima šta da pruži. Makar u okvirima surovog, tvrdo kuvanog noir krimića. Koga nam ionako nikada nije dosta. (Hoće li taj stoputprokleti Ed Brubaker konačno da nastavi rad na Criminalu?)

Overlook nije samo jedna uspela trodelna miniserija puna nasilja i cinizma, već je i njegovo izlaženje poslužilo za promovisanje CBLD Fonda, to jest fonda za pružanje pravne pomoći strip autorima koji dospevaju na sud zbog optužbi o opscenosti, nasilju i drugih stvari za koje se u drugim medijma (knjigama, pre svega, jelte) smatra da su pokrivene ustavom što garantuje slobodu izražavanja. Lepo. Ne da to ima mnogo veze sa nama ovde, ali je lepo znati da se ljudi trude.

No, ne bi to mnogo vredelo da sam strip nije dobar. Sam Joshua Williams na svom blogu kaže da postojanje CBLDF-a zapravo garantuje i postojanje ovakvih stripova, stripova u kojima se proliva krv i u kojima protagonisti svoj moralni kompas šteluju na dosta... originalne načine.

Glavni junak Overlooka (Overlook je inače malo mesto u Nevadi, da ne bude zabune) je Mickey Nicholson, bivši lasvegasovski policajac koji je uspešnu karijeru odlikovanog zaštitnika zakona kombinovao sa ljubavlju prema narkoticima, prostitutkama i korupciji. Tikva je, avaj, jedog dana pukla i Mickey je nogiran iz policije, a samo svojim odlikovanjima i kvalitetnom javnom CV-ju imao je da zahvali što nije završio i u zatvoru.

No, biti bivši uspešan policajac uhvaćen na delu u vršenju, jelte, nekoliko krivičnih dela i nije neka preporuka za buduća zaposlenja tako da se Mickey danas za pare snalazi kako zna i ume. Pošto je lenj i generalno nesklon pravom radu i radije će sedeti u kafani i nalivati se alkoholom, Mickey se izdžrava učestvovanjem u ilegalnim bokserskim turnirima koje organizuju polusmnjivi lokali širom, jelte, zapada.

Zvuči kao tipično „stripovska" postavka, ali ima tu jedna bitna razlika. Mickey se specijalizovao za gubljenje.

Ima tu logike, naime, čak i borac koji izgubi meč na kraju dobija svoj dogovoreni honorar od organizatora a lagani pad na patos u prvoj rundi garantuje smanjenu količinu masnica na licu i slomljenih zuba na strani poraženog, što mu opet omogućava nesmetano učešće u sličnoj borbi već za koji dan.

Sasvim zdrava poslovna strategija i Mickey ovakvim radom doduše nikada ne uspeva da se obogati ali ne uspeva ni da se obogalji a ipak zarađuje dovoljno za hranu, alkohol i cigarete.

Da li bismo želeli da se naše ćerke udaju za ovakve ljude a da naši sinovi krenu njihovim stopama? Ne, naravno, ali zanimljivo ih je gledati u glavnoj ulozi u pričama u kojima stvari bivaju dosta loše na samom početku a onda kreću po zlu.

Mickey je, jasno je to, jedna prilično neodgovorna osoba koja je hedonizmu zahvaljujući spičkala dobru karijeru u policiji i bark, a danas se zadovoljava nedostojanstvenim i skromnim zarađivanjem za život. Njegovu neodgovornost nam podcrtava i to da kad god shvati da se nalazi u ozbiljnoj nevolji (u smilu opasnosti po fizički integritet i čak život), Mickey dobija nesavladiv napad smeha. Nezgodno!!! Moglo bi se čak reći da imamo posla sa jednom neizlečivo samodestruktivnom prirodom.

No, ima li onda boljeg čoveka da ga lokalni mafijaš, sada pod ozbiljnim udarom zakona pošalje u mestašce Overlook ne bi li tamo ušao u trag njegovoj nevernoj ženi i verolomnom bratu koji su ne samo pobegli kao ljubavnici već su mu i oteli dvadesetak miliona dolara u kešu koje je sebi spremio za penziju u danima kada mu država zatvori ilegalnu imperiju? Nema, naravno.

Mickey posao prihvata bez jasne ideje u sopstvenoj glavi da li zaista želi da stvar odradi do kraja, da li će možda samo da potraži dolare a pusti ženu da živi ili će samo da prdi unaokolo po Overlooku dok ne upadne u neku nevolju. Jasno je da Mickey nije čovek koji detaljno planira svoje postupke, ali je vrhunski improvizator i njegov skoro beznaporni ulazak u bliski odnos sa odbeglim ljubavnicima pokazuje koliko on može da bude sposoban samo kad hoće.

Stvari, naravno vrlo brzo postaju mnogo komplikovanije nego što bi bilo zdravo. Overlook ne samo da nije tek još jedna sanjiva varoš u pustinji, nego je naprotiv, u pitanju zajeban centar trgovine ljudima kojom rukovodi lokalna banda pod patronatom tri beskrupulozna i, eh, sadistički nastrojena brata. Ipak, kod Williamsona ovaj sadizam je stilizovaniji i „tradicionalnijeg" tipa bez potrebe da se poseže za nekakvim aluzijama na nečije seksualno opredeljenje. Rispekt.

Williams kroz Overlook prilično uspešno prikazuje ne tek klasičnog antiheroja koji je u suštini dobar samo ga život nije mazio već u Mickeyju Nicholsu dobijamo čoveka koji je lakomislen do granice nihilizma i koji zahvaljujući tome izazive neke irevrzibilne posledice u priči od kojih stradaju neki simpatični likovi. I to namrtvo stradaju. Za razliku od Bang Tango koji uredno ima isti motiv stradanja sporednih a simpatičnih likova zahvaljujući greškama glavnog junaka, u Overlook ovaj element deluje mnogo brutalnije i ubedljivije zato što je izveden gotovo usput. Pogibija o kojoj pričamo deo je uobičajene mafijaške procedure i nepoverenja, gotovo uzgredna i na taj način jako okrutna u svojoj prirodi.

Takođe, Mickey je lik na koga se zaista ne može računati da reši situaciju čak ni kada se svesno potrudi. Njegovo učestvovanje u ilegalnom meču u Overlooku, uz imperativ da pobedi je dobar primer za ovo i Williams spretno izvlači nove poente iz starih zapleta.

A opet na kraju dobijamo razumno ubedljiv hepiend koji se oslanja pre svega na činjencu da su svi do jednog od likova u ovom stripu (sa izuzetkom poginulog simpatičnog lika koga neću imenovati) pokvareni na različit način i u različitom stepenu i da je na kraju Mickeyjeva nihilistička lakomislenost nešto najbliže nevinosti što ova priča može da priđe. Lepo i elegantno.

Alejandro Aragon je još jedan strip autor bez stranice na Wikipediji, ali evo vam njegova stranica na Twitteru. Nećete tu dobiti mnogo podataka o njemu ali još jednom se potvrđuje da argentinski crtači imaju mnogo toga dobrog da ponude svetu generalno i američkom stripu partikularno. Ne znam kako bi mu kolorisan strip izgledao ali Aragon radi dobar posao u svetu ekstremnih kontrasta precrnog tuša i prebelog papira. On nije apsolutni vladar anatomije ili arhitekture ali sa ovakvim stripom to i nije potrebno. Groteskna izobličenja i jako razgraničenje između svetla i senke, fokus na detalje ali i frenkmilerovski ekspresionizam kada je potrebno pokazuju da Aragon dobro razume razliku između korektnog zanatstva i nadahnutog kreiranja atomosfere. Overlook je zato i vizuelno veoma prijatno iskustvo. Puno sreće obojici autora želimo.