U proteklih nekoliko nedelja Marvel je imao (takođe) nekoliko razloga za slavlje. Ne baš za pravo slavlje, u smislu „najnoviji broj Fantastic Four prodao je pola miliona primeraka", već za one neke dostojanstvenije (ali nužno i setnije) varijante slavlja kojima se slavi dugovečnost nekoga - ili nečega - što je istina, videlo i bolje dane ali se i dalje može pohvaliti da je živo i u određenom smislu nastavlja da gradi na osnovi bazičnih vrednosti koje su ga i porodile pre toliko decenija.

Ili tako nešto... U osnovi hoću da kažem da su u razmaku od 4-5 nedelja najmanje tri Marvelova stripa izašla na kioske (er... odnosno u prodavnice) šepureći se sa brojem 600 na svojoj naslovnoj strani. Ti stripovi su Captain America, Incredible Hulk i Amazing Spider-Man i u današnjoj epizodi razmatraćemo kako je sve to i zašto i ima li više razloga za slavlje ili za suze. Uobičajeno optimistički dakle.

Prva stvar koju treba da znamo je da je stizanje do šestototg broja, iako svakako nemali uspeh (uostalom, kada je strip koji smo vi ili ja napravili poslednji put stigao do svog šestotog broja?), nešto što se u svetu generalno događa. Dovoljno je da ste na tržištu bili (skoro) svakog meseca poslednjih pedesetak godina pa da vam se ovo dostignuće ne čini tako... nedostižnim. Kako je Marvel za nijansu mlađa firma od svojih, jelte, najvećih konkurenata iz DC-ja, tako su i DC-jevi najdugovečniji magazini (DC Comics, Adventure Comics, Batman i Superman) odavno prebacili ovu cifru, tukući u nekom slučajevima  brojeve od preko osamsto.  Čak je i Archie, glavni junak, jelte, Archie Comics na pragu da dosegne broj 600 (aktuelna epizoda u trenutku dok ovo kucam, izašla prošle ili pretprošle nedelje nosi broj 599) a, mada je Cerebus Davea Sima dobacio samo do 300 brojeva, vredi se setiti da je u pitanju trista brojeva koje je tokom sedamnaest godina pisao i crtao samo jedan čovek.

Korporacijski stripovi o kojima pričamo, naravno nisu ni po čemu slični Cerebusu i njih su tokom decenija crtali, pisali i uređivali potpuno različiti ljudi a identitet njihovih junaka proizvod je kreativnog (ili manje kreativnog) rada autora potpuno različitih epoha, sa različitim pozadinama i idejama. Čak i kada se neki pojedinačni serijal/ lik u velikoj meri vezuje za rad jednog autora - kao što je slučaj sa Thorom Waltera Simonsa - to i dalje ne znači da serijal i lik neće nastaviti da postoje i razvijaju se i posle njegovog odlaska.

Thora spominjem jer je on prvi od svih Marvelovih serijala koji je stigao do broja 600, što je pomalo iznenađujuće s obzirom na poprilične rupe u publikovanju koje je imao poslednjih godina. No, dugačak (skoro) neprekinut serijal započet 1962. godine i završen 2004. godine je dosta pomogao tako da je aktuelni Thor J.M. Straczynskog imao lagan posao da posle svega 12 epizoda dosegne veliku cifru od 600.

Kako se ovo desilo pre nekoliko meseci, danas nećemo pokrivati Thora. Ionako želim da o njemu opširnije pišem kada se za to steknu uslovi, ali kako Straczynski priču razvija neverovatno sporim tempom, ni trinaest dosadašnjih epizoda mi nije signaliziralo da su se uslovi zapravo i stekli. Dakle, nekom drugom prlikom.

Hajde da zato pričamo o Kapetanu Americi.

Zanimljivo je da je Thor (o kome sam upravo napisao da nećemo pričati i da ćemo umesto toga da se okrenemo Kapetanu Americi) do svog broja 600 stigao menjajući ime magazina, odnosno da je ono što se danas računa u prvih 125 brojeva Thora bio zapravo magazin Journey Into Mystery u kome je Thor u početku bio samo stripčić od 13-ak strana, zauzimajući vremenom sve više prostora kako na naslovnoj strani tako i unutra, dok nije transformisan u Thorov lični magazin. To je zanimljivo i u vezi sa kapetanom Amerikom jer, da bi se shvatila komplikovana matematika kojom se stiglo do broja 600 magazina Captain America doktorat iz integralnog računa naprosto nije dovoljan.

Captain America je četrdesetih godina prošlog veka izlazio za Timely Comics (od koga je kasnije, preko Atlas Comics nastao Marvel), a prvi broj je na naslovnoj strani nosio datum Mart 1941., iako je naravno izašao nešto ranije - u Decembru 1940. godine. Joe Simon i Jack Kirby, jelte, Jevreji, su na naslovnu stranu prvog broja stavili Kapetana Ameriku kako udara Hitlera u lice i (uprkos gnevnim reakcijama nekih delova javnosti) prodali više od milion kopija. Nisu se ova dva momka dugo zadržala na ovom serijalu, prešavši posle oko godinu dana u DC, dok je Kapetan Amerika nastavio da izlazi u svom magazinu i još nekoliko magazina sve do 1950. godine kada je otkazan sa brojem 75. Njegova reinkarnacija u Atlas Comics trajala je do broja 78 1954. godine.

Stan Lee je oživeo Kapetana Ameriku u četvrtom broju Avengersa 1964. godine i od tada je Kapetan imao polovinu magazina Tales of Suspense u kome ga je ponovo crtao Jack Kirby. Tales of Suspense je počeo sa Kapetanom od broja 58 da bi od broja 100 bio preimenovan u Captain America, a između brojeva 134 i 222 zvao se Captain America and The Falcon. Vidite koliko je to komplikovano?

Marvel se barem potrudio da retkonuje sva posleratna pojavljivanja Kapetana Amerike pre 1964. godine pripisujući ih imitatorima tako da danas imamo umereno uredan kontinuitet ovog stripa, no što se tiče numeracije, Marvel je  na samo sebi poznat način sabrao sve što je kao Kapetan Amerika izlazilo u četrdesetima i pedesetima i zaključio ovaj serijal sa brojem 454 1996. godine. Posle smo imali nekoliko relauncheva magazina, da bi ovaj aktuelni koga piše Ed Brubaker, pokrenut 2005. godine dobacio do pedesetog broja nakon koga je na naslovnu stranu vraćena stara numeracija tako da sad imamo brojeve 600 i 601.

Iscrpljujuće. Međutim, ono što je mnogo bitnije od numeracije je pitanje: valja li ovaj strip danas išta?

Ed Brubaker je, kako zna svako ko malo duže čita ove moje škrabotine, jedan od meni najomiljenijih savremenih strip autora u američkom mejnstrimu. No, kad to apsolviramo, vredi reći i da lično daleko uspešnijim smatram njegov rad na nekim drugim, autorski(ji)m serijalima (Criminal, prelepi Sleeper) od rada na Marvelovim velikim stripovima poput Uncanny X-Men ili Captain America. Doduše, nije problem u tome da Brubaker „ne ume" da radi sa velikim stripovima - njegov rad u DC-ju na Catwoman i Gotham Central dokazao je da je tu u stanju da pruži neke od svojih najboljih partija - već se naprosto iskustveno da utvrditi da ovi stripovi koje sam naveo ne spadaju u njegove najbolje.

No, to ne znači da Captain America pod njegovom upravljačkom palicom nije dobar. Naprotiv, ovo je jedan od interesantnijih serijala koje Marvel trenutno objavljuje jer uspeva da spoji moderni, mračniji superherojski strip sa špijunskim stripom, a sve to sa zbilja dramatičnim pretumbacijama koje su se u međuvremenu dešavale u Marvelovom univerzumu.

Tokom poslednje četiri godine Brubaker je uspeo da Kapetana Ameriku ponovo sukobi sa nekim od njegovih najstarijih neprijatelja (Red Skull, na primer) još iz dana drugog svetskog rata i da to uplete u dosta osavremenjenu priču koja u obzir uzima, recimo, globalnu ekonomsku situaciju (mada Brubaker veli da je ove scenarije napisao znatno pre nego što je SEKA nasrnula na Ameriku i ostatak planete). Što se tona tiče, Brubaker je svog Stevea Rogersa stavio da balansira između uspomena na herojstva Drugog svetskog rata, blagog bola nepripadanja savremenom svetu i sveprisutnog osećaja dužnosti prema, jelte, potlačenima svih boja i oblika. Strip je dakle, mračan i melanholičan na način koji nije generalno čest čak i u preovlađujuće mračnijoj klimi savremenog superherojskog stripa, ali Brubakeru ovo elegantno polazi za rukom.

Ono gde mislim da mu stvari ne polaze sasvim za rukom je u zapletima jer tu mora da pronađe ravnotežu između neprestanog referiranja na prebogatu prošlost svog lika i sopstvenih ideja, pa tako zatičem sebe da počesto gunđam zato što je Captain America strip i previše zakopan u „stripovske" klišee negativaca koji drže beskonačne monologe i izgledaju ekscentričnije nego da su ih zamislila braća Marks i tučnjava sa smešno obučenim protivnicima. Jasno je da Brubaker pokušava da pomiri 'neophodne' motive hipertrofiranih nacističkih ili komunističkih lupeža sa sopstvenim savremenijim idejama (na primer briljantno oživljavanje Red Skulla u umu jednog od novih likova), kao i da herojstvo Kapetana Amerike pokušava da humanizuje stavljajući ga u grupu odanih prijatelja sa kojima je razvio duboke odnose. No, ne ide mu baš sasvim od ruke.

S druge strane, mera dramatičnih promena koje je Brubaker uneo u ovaj strip i uspeo da ne izgubi nit ili nivo kvaliteta je za svaku pohvalu. Ne samo što je Bucky, maloletni sajdkik Kapetana Amerike iz Drugog svetskog rata uveden natrag u priču na vrlo ubedljiv način, nego su i potonja smrt Kapetana Amerike (to jest Stevea Rogersa) i Buckyjevo preuzimanje kostima i identiteta ispali vrlo funkcionalni.

Brubaker je ovde pokazao da dosta čvrsto drži kreativne dizgine u rukama i veli da je do ideje o ubijanju Stevea Rogersa došao sam (tj. da mu nije bila nametnuta) a da je namerno držao ovaj serijal podalje od događaja iz Secret Invasion jer mu se nisu uklapali u planove. Rispekt za to.

Manji rispekt ide za činjenicu da se oživljavanje Stevea Rogersa, avaj događa u posebnom miniserijalu koji je upravo započeo. Mislim, crtači su Bryan Hitch i Butch Guice koji savršeno rade posao uz Brubakera, i ovo je jedan od boljih momenata vezanih za Kapetana u poslednje dve godine, ali je zaista greota da se to ne događa u osnovnom serijalu.

No, broj 600 je barem poslužio za podvlačenje crte, podsećanje na pozitivne i negativne likove iz poslednje četiri godine i postavljanje teze: Steve Rogers nije mrtav već samo vremenski izmešten. Nisam siguran kako se ovo uklapa u barem dvadeset drugih stripova koje smo čitali pre dve godine i u kojima smo viđali mrtvo telo Stevea Rogersa iz svih mogućih uglova, ali Marvel će valjda doći do nekog prihvatljivog objašnjenja do kraja balade. Za sada sam zadovoljan da Brubaker uprkos svemu piše strip koji je vrlo dobar ako već ne odličan a i broj 600 je sadržao crtež urađen od strane nekih od mojih favorita (na primer David Aja i Howard Chaykin) pa ga je bilo vrlo lako progutati. Broj 601 je, pak bio jedan predugačak flešbek koji se bavio epizodom u Drugom svetskom ratu u kojoj Steve i Bucky ubijaju vampire usred Evrope i plašm se da će u tekućem serijalu stvari ovako teći sve dok bude izlazio miniserijal Captain America: Reborn... Ne najsrećniji od svih aranžmana ikad.

Što se tiče drugog stripa koji je ovih dana stigao do broja 600, stvari su tu mnogo jednostavnije. Dok sam se kod Brubakera ipak lomio jer je čovek isporučio neke sjajne momente, ali i neke za koje smatram da su ispod njegovog maksimuma, autor serijala Hulk, Jeph Loeb poslednjih par godina u Marvelu konzistentno piše neke od najlošijih stripova svoje karijere. Jeste, svi saosećamo sa njegovim bolom jer radi kao producent TV serijala Heroes i nema vremena za strip scenarije, ali saoseća li on sa našim bolom kada podiže svoje krvlju isprskane čekove?

Sumnjam.

Dobro, Hulk, jedan od meni najomiljenijih Marvelovih likova (za razliku od Kepa koji mi nikad nije bio toliko omiljen), je i sam imao dosta komplikovanu istoriju izlaženja. Debitovao je u sopstvenom magazinu 1962. godine kao superherojska varijacija na Doktora Džekila i Gospodina Hajda... izmešanih sa Frankeštajnom. Zapravo, ako se vratimo na ove stare stripove, primetićemo da je Jack Kirby Hulka i crtao dosta slično Frankenštajnovom čudovištu onako kako ga je u pop kulturi ovekovečio Boris Karlov. Takođe, ako smo imali prilike da vidimo originalne printove prvog broja iz onog vremena, sećamo se da je Hulk na početku svoje karijere bio siv. Stan Lee nije želeo da se Hulk može na prvi pogled uvrstiti u bilo koju etničku grupu pa je zato posegnuo za sebi svojstvenim rešenjem, odabravši sivu boju za njegov ten. No, tehnika i tehnologija za kolorisanje stripova onog vremena su bile dosta nepouzdane pa je Hulk ispao, od strane do strane ofarban u različite nijanse sive koje su se protezale sve do zelene boje. Lee je bacio peškir već od sledećeg broja, pa je Hulk ostao zelen do danas. Ili ne baš do danas. Naime, još u broju 302 magazina Incredible Hulk (osamdesete godine) flešbekovi će Hulka sa početka karijere predstavljati u sivoj boji a reprinti prvih brojeva će ga ponovo ofarbati u tu boju što znači da je tehnologija za četvrt veka ipak napredovala. Peter David je celu ovu ideju o raznobojnim Hulkovima očigledno smatrao za vro zabavnu pa je tokom svog čuvenog rada na ovom serijalu uveo gomilu različitih ličnosti u ionako psihotično pocepan dvojac Banner/ Hulk, retkonujući mnoge elemente njegovog porekla usput. Loeb je, naravno došao na genijalnu ideju da uvede u jednačinu i crvenog Hulka...

Nije samo Peter David kriv za retkonovanja. Originalni Hulk uopšte nije bio proizvod Bannerove uznemirenosti/ adrenalisnske plime, već se pojavljivao sa smirajem dana u prva tri broja, a zatim je u četvrtom prikazano kako Banner koristi mašinu sa gama zracima da se transformiše kada želi. Ovo je jedna od situacija u kojima dobar retkon para vredi pa je kanonska istorija o Hulkovom nastanku koju danas poznajemo (plemenitost i požrtvovanje „nagrađeni" užasnom doživotnom kletvom) daleko potentnija od bilo čega što joj je prethodilo. Hulk kakvog znamo i volimo u sebi nosi simbolički prtljag modernog čoveka pritisnutog ne samo pretnjama globalnog nuklearnog rata već i urbane otuđenosti i nerealizovane erotske žudnje što su spretni scenaristi tokom decenija znali itekako da iskoriste praveći od Hulka ne samo strip o gigantskim tučama već i psihološke studije.

No, stvari nisu tako lako išle od početka. Originalni magazin otkazan je posle šestog broja i tek više od godinu dana kasnije, Hulk je dobio svoje mesto u magazinu Tales to Astonish. U njemu je izlazio od broja 60 do broja 102, kada je ugašen i relansiran kao Incredible Hulk, pod kojim će nazivom izlaziti sve do 1999. godine.

Marvel je u to vreme skoro sve svoje tekuće serijale renumerisao i krenuo od broja jedan, a magazin se godinu dana zvao samo Hulk da bi bio ponovo nazvan Incredible Hulk sa brojem 13.

Ovde sad stvari postaju bizarne jer je sve kako-tako išlo normalnim tokom sve do Planet Hulk Grega Paka koji je išao u okviru tekućeg serijala, ali je poslužio kao uvod za World War hulk (o kome smo ovde naširoko pisali) koji je kombinovao tekući serijal, poseban miniserijal i gomilu tie-in miniserijala samo da bi se završio preimenovanjem magazina Incredible Hulk u Incredible Hercules gde je u glavnu ulogu stavljen titularni Herkul a Hulk je proteran. Iz sopstvenog magazina.

Iako je Incredible Hercules neviđen zabavan strip, kako smo to ovde više puta ustvrdili, ljubitelji Hulka su, u godini koja je dobila dosta uspešan film o ovom liku, bili osuđeni na čitanje novopokrenutog magazina nazvanog jednostavno Hulk, koga piše pomenuti Jeph Loeb i koji je nekim čudnim matematičkim zahvatom od trinaestog broja preimenovan u Incredible Hulk a na naslovnu stranu mu je zalepljen broj 600. Nazdravlje.

Mislim, ne bi to sve bio toliki problem da ovaj strip išta valja. Ali ne valja. Jeph Loeb ga piše kao prostu, čak glupavu priču ispunjenu peglanjem teške kategorije (primer: Hulk, Moon Knight, Sentry i Ms. Marvel bore se sa najezdom Wendigo stvorenja usred Las vegasa i na pola tuče Hulk se transformiše  u... Wendihulka... majke mi) gde su gostovanja gomila superheroja pokriće za minimalnu karakterizaciju i zaista, ali zaista glupe dijaloge. Greota je to, jer je Loeb u priču uveo i Red Hulka, novog, dakle crvenog Hulka koji je - apsurdna ideja o boji i ovakvom razdvajanju Hulka od Bannera na stranu - najntrigantniji deo stripa. Ovo je jedini lik koji ima nekakvu karakterizaciju i za koga možemo da vežemo nekakvo interesovanje glede porekla i agende. Sve ostalo svedeno je na nemaštovite tuče u kojima se Hulk predstavlja prostije, gluplje i neinventivnije nego skoro ikad u svojoj istoriji. Gore smo smelo pominjali psihološke drame koje su u ovom stripu umele da budu bitne isto koliko i surovo pesničenje, ali ovde od njih nema ni traga. Čak i sveden na prost akcioni strip o jakom udaraču, Hulk bi mogao da bude mnogo bolji na šta me uvek podseća genijalni Rampaging Hulk Douga Moencha iz sedamdesetih godina kome Loebov rad nije ni prismrdeti.

Voleo bih da mogu da kažem da vidim svetlost na kraju tunela, ali ne mogu. Dok god je Loeb na ovom serijalu, očekujem da će on bti među najglupljim i najiritantnijim u Marvelovoj aktuelnoj ponudi. To nije način da se proslavi šestoti broj, dragi prijatelji i komšije i relativni kvaliteti serijala Skaar: Son of Hulk i Planet Skaar teško da će mi nadoknaditi izgubljene nerve.

Što nas ostavlja sa trećim serijalom koji je u poslednjih par nedelja dobacio do broja šesto. Naravno, u pitanju je Amazing Spider-Man.

Dobro, u ovoj kolumni se toliko često i opširno piše o Spajdermenu da nema mnogo smisla da se sad nešto rasplinjavam piskarajući o njegovom poreklu, simbolici i koječemu. Svi znamo da je prva priča o Spajdiju izašla u poslednjem, penaestom broju umirućeg magazina Amazing Fantasy i da je reakcija čitalaca bila toliko gromoglasno pozitivna da je ubrzano lansiran magazin Amazing Spider-Man sa Spajdijem u glavnoj ulozi. To se dešavalo 1962. godine, a velika razlika između Spajdermena i dvojice likova o kojima smo gore pisali je u tome što je kod njegove numeracije stvar više nego jasna. Ovo je magazin koji je bez prekida izlazio od 1962. godine do prošle nedelje, koji nikada nije menjao ime i koji je samo kratko trpeo resetovanu numeraciju na naslovnoj strani posle renumeracije izvedene širom Marvela 1999. godine. Amazing Spider-Man je, dakle jedina publikacija u Marvelu koja je zaista, bez ikakve matematičke akrobatike stigla do broja 600, izlazeći dosledno mesec za mesecom poslednjih 47 godina.

Dobro, ne baš mesec za mesecom, svi znamo da je Marvel pre godinu i po dana u slučaju Spajdermena nagazio na gas tako da sada dobijamo po tri epizode mesečno. Već sam se ovde žalio da to uglavnom nisu i vrhunske tri epizode ali... dobro. Biće bolje, jednom. U svakom slučaju, ovo je pomoglo da se Spajdi upiše u klub 600 uslovno rečeno pre vremena, ali kako je u pitanju praktično jedini Marvelov strip koji je pokazao ovakvu konzistenciju (uz jedino još Fantastic Four koji nije imao mogućnost da ga stigne zahvaljujući redovnom mesečnom tempu.) i kako ipak pričamo o najomiljenijem strip junaku autora ovih redova, onda se to može pozdraviti opreznim tapšanjem.

Uvod u šestototi broj ASM bio je obeležen dramatičnom petodelnom pričom American Son koju je napisao Joe Kelly a nacrtao Stephen Segovia. Segovia je sjajan crtač u nečemu što bih nazvao klasičnim superherojskim stilom: veliki, nadljudski lepi likovi, atraktivne scene borbe, čiste, jasne linije i površine i voleo sam sve njegove radove koje sam do sada video. Voleo sam i Kellyja u nekim njegovim inkarnacijama, a American Son je uspeo da bude i interesantan na tematskom planu i veoma težak za simpatisanje na planu izvedbe.

U osnovi, ovo je priča o tome kako Norman Osborn pokušava od svog sina Harryja da napravi superheroja u službi agencije H.A.M.M.E.R. (koju Norman, jelte, sada predvodi) a Spajdermen/ Peter Parker pokušava da ga u tome spreči jer veruje da Harryjev život treba da bude njegov a ne samo produžetak volje njegovog zlog i manipulativnog oca. Naravno, Harry ulazi u ovaj aranžman jer shvata da je njegova bivša devojka, sada pod kontrolom Normana Osborna (i inače hemijski pojačana Osbornovim goblinskim serumom) trudna i želi da je odande izvuče.

Zamršeno, pogotovo kad se u raspletu utvrdi ko je zaista otac nerođenog deteta i ko tu kime stvarno manipuliše.

Nisam siguran da sam baš previše uživao u stripu koji prikazuje oca kako se svom sinu smeje u lice što mu je napumpao bivšu verenicu i objašnjava mu da sad može i da nestane jer će on dobiti naslednika koga je uvek želeo. Mislim, Spajdermen jeste uvek imao ovaj element nefunkcionalnosti porodica i sukoba na generacijskom planu ali je takođe uvek imao dozu humanizma i (zdravo?) konzervativni kompas koji u centar na posletku stavlja porodične vrednosti. Kelly ovo razbucava, usput prikazujući i Spajdermena koji vrlo ozbiljno razmišlja da ubije Normana, što je takođe bilo... neprijatno. Dobro, u samom finalu Spajdi se spasava jednim lepim govorom i Harry prebeže na pravu stranu, ali u globalu, American Son je ispisan kao zajebana pseudoedipvska tragedija u kojoj je Spajdi na kraju samo statista i nije baš da sam se nauživao čitajući ga.

Posle svega, broj 600 je ispao primetno prijatniji za čitanje iako i njemu imam štošta da zamerim. Pre svega, dakako, to da Dan Slott u ulozi scenariste odlazi za nijansu predaleko u smeru farse, pokazujući Doktora Oktopusa kao hakera koji bukvalno svaku mašinu na Menhetnu uspeva da podčini sopstvenoj volji, dok istovremeno izgleda kao da su ga odbili na kastingu za sledeći nastavak serijala Saw i valja unaokolo klišeizirane superzločinačke monologe kakve je Stan Lee pisao u snu 1963. godine.

Slott ipak osvaja i dosta pozitivnih poena time što sve uobličava u zabavnu priču o konačnom venčanju strine Mej i oca Dž. Dž. Džemisona u kojoj se pojavljuju i neki od ženskih likova uvedenih u poslednjih 18 meseci u Spajdermena, te Fantastična Četvorka pa je osnovni ton stripa dosta prijatan i prijateljski. Spajdi ovde i dalje ne uspeva da pogodi onu ikoničku herojsku/ požrtvovanu patinu koju je imao u svojim najboljim danima, ali je ovo barem epizoda u kojoj je on bez sumnje u glavnoj ulozi i pojavljuje se na najvećem broju strana i u kojoj se iskazuje kao inventivan i hrabar junak sa prelivom lakomislenosti kojom krije duboku tugu.

Pomaže i što je u ulozi crtača John Romita Junior koji pruža uobičajeno sjajan program, mada bi se reklo da je i ovo crtano donekle na brzinu. No i zbrzani JRJr je uobičajeno za klasu iznad većine kolega pa se tu nema bogznašta zameriti.

Naravno, posednja strana Slottovog i Romitinog stripa zadužena je za veliki povratak na njegove stane lika koga smo svi žudeli da vidimo: Mary Jane Watson. Ko od vas nije unapred pogodio da će se jubilarni broj iskoristiti za ovaj povratak toliko je naivan da sigurno veruje kako Mary Jane i Peter nikada neće saznati da su svojevremeno sklopili pakt sa đavolom kojim je njihov brak izbrisan i pohranjen u zaborav...

Ostatak ovog broja popunjavaju kratke pričice od po nekoliko strana koje dodatno ilustruju ili recentne događaje (Guggenheimova minijatura o Mej i njenom dijalogu sa svojim odavno preminulim prvim mužem) ili neke kanonske elemente Spajdijevog mitosa (Waid i Gale se bave praktičnim superherojskim problemima i detinjstvom Petera Parkera). Tu je i kratak povratak Stana Leeja u sedlo scenariste Spajdermena koje podseća da Stan the Man već godinama nije napisao išta vredno čitanja, ali takođe podseća i na to kakve je sve sulude ideje on imao za vreme svog originalnog rada na ovom stripu. Zeb Wells, očekivano piše najbolju od svih minijatura i grehota je da taj čovek nije dobio više prilike da se bavi ovim junakom uprkos tome što je bio deo originalnog Spidey Brain Trusta.

Sam kraj magazina daje nam prvih nekoliko strana priče o Madamme Web za koju se najavljuje da će ići cele godine na zadnjim stranama ASM-a i, šta reći: pisao ju je Joe Kelly i ne deluje naročito inspirisano...

Opet, Spajdi je Spajdi i ne treba biti previše pametan pa da se zaključi da ću ga ja rado i dalje čitati. Sve uzdišući i kunući, naravno, ali biće potrebno mnogo više od par godina slabunjavih (povremeno vrlo loših, povremeno solidnih) stripova u ovom serijalu da me od toga odvrate. Vidimo se na broju 1200!!!