Pretpostavljam da ne moram nikom da objašnjavam koliko je vrućina. A kad je vrućina moji i inače skromni spisateljski skillovi opadaju za još jedno 70%. To je razlog što ću danas pisati malo, nekvalitetno i nepovezano. Takođe je i delimično razlog što kolumna kasni jedan dan!!! To i prekovremena zaduženja na poslu koja, ironično, imaju veze upravo sa tim što posla uskoro neće biti. Kriza braćo i sestre. Kunem se da konačno stizanje igre Demon's Souls na moju adresu iz dalekog ali prijateljskog Hong Konga nema baš nikakve veze sa ovim!!!

Wolverine: Old Man Logan

Autori: Mark Millar i Steve McNiven

Izdavač: Marvel

Dobro... Ovih dana sam uz MNOGO napora i proklinjanja dočitao Millarovog i McNivenovog Wolverinea, to jest njihov ničim izazvani sedmodelni upad u redovni program unutar tekućeg Wolverineovog serijala koji je na više od sedam meseci stvari oterao u neku relativno daleku budućnost u kojoj je Amerika zajebana pustoš kojom vladaju superzločinci a superheroji su ili mrtvi ili slomljena duha.

Mnogo je buke u svoje vreme bilo podignuto u vezi ovog serijala za čijim kormilom je sedeo dvojac odgovoran i za Marvelov Civil War od pre par godina. Mark Millar, uvek raspoložen za hiperbole i preterivanja iz sve snage je objašnjavao kako je on lično ne samo uzbuđen što se vraća stripu u kome je ostavio dosta dubok trag pre nešto više godina (svojom uistinu ne lošom saradnjom sa Romitom Juniorom) nego i veruje da je ovo jedna od najvažnijih priča o Wolverineu ikad i da ga on doživljava kao Dark Knight Returns čupavog kanadskog junaka.

Ne treba ni podsećati da sam već posle par epizoda na ovom istom mestu upotrebio verbalni džiu-džitsu da Millarove neodmerene izjave preokrenem protiv njega i ustvrdim kako je Old Man Logan teško smeće nedostojno papira na kome je odštampano, kako je Millar nesrbin, ustaša i fašista i kako je ovo najgori Wolverine u istoriji lošeg Wolverinea u kojoj je jedino od njega gori Loebov ark od pre dve godine čija je lošost tolika da je takoreći aistorijska.

Dobro, moguće je da sam i ja tu malko preterao, dešava se, ljudi smo, ne zamerite nam. No, ako očekujete da se sad pospem pepelom i izjavim kako je Old Man Logan zapravo 'ne mnogo pametna ali zabavna postapokaliptična superherojska priča sa prstohvatom Mad Max garnirunga' ili makar 'neinspirisan, ali makar izlazi u susret fanovima, dajući im kinematografsku, widescreen akciju sa gomilom gostovanja i referenci na poznate istorijske događaje u Marvelovom univerzumu', e pa - ništa od toga. Ne zato što sam rešio da čuvam reputaciju nepokolebljivog hardcore kritičara koji samo savršeno priznaje kao dovoljno dobro. Već zato što je Old Man Logan na nekoliko načina i lošiji od onoga što sam očekivao da dobijem posle prvih par epizoda.

Nije preterano reći da Millar u poslednje vreme svoje strip-scenarističke zadatke odrađuje ne preko telefona nego, verovatno preko twittera. Nije da su i u doba Civil War njegovi skriptovi bili vrhunski dobri (hint: bili su loši) ali od kada je Bekmabetov uspeo da Millarov koncepcijski zanimljivi ali egzekucijski slabušni superherojski strip Wanted pretvori u legitiman popcorn akcioni film koji je opet požnjeo sasvim dovoljno para da se sada priča ne samo o drugom nego i o trećem delu, Millar očigledno vidi Hollywood kao svoju ne drugu nego prvu kuću. KickAss je trenutno u postprodukciji a Millar je nekim čudom uspeo da filmadžijama proda i scenario za War Heroes. Činjenica da je Kick Ass posle prvih par brojeva pao sa mesečnog na polugodišnji tempo a zatim na Kad-Millar-stigne-da -napiše-i-Romita-da-nacrta tempo, a da je War Heroes u suštini napušten posle drugog broja dosta rečito govori o tome gde Millar danas vidi svoje prioritete.

Tim gore što mu je Marvel, povučen uspehom Civil War uvalio da piše Fantastic Four koji izlazi neredovno i dosta je loš, a zatim njega i McNivena preko reda i na silu ugurao u Wolverinea. Već sam ovde nekoliko puta izrazio svoje nerazumevanje za ovaj potez. Old Man Logan, kako nema veze sa bilo čim što se dešava u savremenom Marvelovom univerzumu (i partikularno u Wolverineovoj orbiti) mogao je biti udoban miniserijal koji bi se objavio tako da ne kvari izlaženje tekućeg serijala. Ionako svakog meseca izlazi po neki Wolverine one-shot ili mini. U godini kada je Marvel u bioskope ugurao film o Wolverineu od nekih 130 miliona dolara, pak, tekući stripovi o Wolverineu su ili nemušti Wayjev Origins koji pretpostavljam niko (sem mene, nerado) ne čita i Old Man Logan koji apsolutno nema nikakve veze sa bilo čim što se u filmu da videti. Dobro odigrano, nema šta...

Sve bi se to dalo oprostiti da je Old man Logan iole dobro štivo. Ali... nije. Millar ga je nažalost zamislio kao road-novel u kome (matori) Wolverine i (matori i gotovo slepi) Hawkeye putuju Spajdermenovim bagijem sa kraja na kraj opustošene Amerike (koju su među sobom podelili Dr. Doom, Hulk, Red Skull i Kingpin) u nekakvoj potrazi koja u opočetku izgleda trivijalno, ali se posle ispostavlja kao herojska itd. itd. Legitimno kao ideja, anemično kao implementacija.

Millar naprosto ove stvari sada piše na brzinu, preko kolena. Skoro da mogu da se zakunem da je uz scenario za ovaj strip imao čeklistu svega što treba pomenuti i svakoga čije kameo-pojavljivanje treba ubaciti, tako da je utisak konfekcijskog spektakla i superherojskog krosovera neporeciv. Ne bi to bilo ni toliko strašno da Millarova karakterizacija danas ne može da se opiše kao grubo karikiranje. Na primer, kada gledamo kako Hawkeye u prvoj polovini stripa ubija protivnike mačem i strelama bez da makar trepne svojim (skoro) slijepim okom (dok Wolverine izigrava Brusa Lija iz filma Veliki Gazda, zarekavši se da nikada više neće podići pesnicu u gnijevu), to nije dobro odmeren prikaz ponašanja ostarelih heroja koji su došli do ivice svojih etičkih ubeđenja, pritisnuti okolnostima, već detinjast spektakl krvi i moždanica. Millarovi superheroji su ovde karakterisani ravno, neubedljivo, sa Loganom koji je patetično neuverljiv u svojoj pozi posvećenog oca porodice što krije u sećanju užasnu katastrofu za koju je, kao sam kriv i Hawkeyjem koji je simpatičan ali ultimativno sumanuto predvidiv.

Superzločinci prolaze još gore jer ih je Millar napisao kao stereotipizirane sociopate sklone narcisoidnim monolozima i infantilnoj nasilnosti. Možda mi ovo ne bi baš toliko smetalo da Millar nije pomenuo Dark Knight Returns - strip koji je stereotipe iscepao na komade da bi Betmenu vratio moć arhetipa. Old Man Logan je samo ređanje stereotipa jednog za drugim, počev od drastično neuverljivog prikaza pada superheroja za koji je Logan indirektno kriv. Mislim, problem sa ovakvom Millarovom zamisli (koju ne želim da vam spojlujem) u kojoj se jedna specifična sposobnost jednog specifičnog superzločinca koristi da bi se balans između snaga dobra i zla jako narušio što rezultira potpunom promenom istorije sveta je u tome što, da je ona imala smisla, Stan Lee bi je iskoristio pre četiri decenije. Ali ona nema smisla, ni narativno (način na koji Mysteriove moći rade nije ovakav) niti, u krajnjoj liniji istorijski jer je nezamislivo da bi Wolverine čak i potpuno lud od besa mogao da učini to što je prikazan da čini...

To na stranu, sama priča je takođe zasićena nepodnošljivo očiglednim 'iznenadnim' preokretima. Lepo je što Millar pokušava da piše ljubavno pismo samurajskim filmovima, vesternima i Mad Maxu, ali to pismo makar treba da bude dostojanstveno. Ono to nije, a najveća uvreda koja čitaocima dolazi na kraju sedme epizode je najava da će zaključak (i kulminaciju dramatične scene sa poslednje strane) videti u specijalnom Giant Size Old Man Logan koji će izaći... kad izađe. Ako ikad izađe. Da budem iskren, kako je Marvel napravio gomilu grešaka i gafova (na primer, naredna epizoda koju su pisali Way i Jason Aaron i događa se u savremenom trenutku izašla je pre sedmog nastavka Old Man Logan), ne bi me čudilo da zaključak Old Man Logan nikada i ne vidimo.

Ne da ćemo bogznašta izgubiti. Ipak, Millar je McNivenu dao da nacrta neke veoma lepe scene i McNiven iako na drugim mestima pošteno šmira i crta očajnu anatomiju, na drugim drugim mestima istinski blista. Spektakularnost pojedinih akcionih scena ne može se poreći i iako ovde ne pričamo o nekakvim likovnim vrhuncima našeg doba, opet, treba biti od kamena pa ne uživati u scenama kada vozila proleću kroz zidove a Venom-dinosaurus proganja bagi sa našim prijateljima...

Zanimljivo je da i posle (ne stvarnog) završetka ovog story arca, Marvel i dalje nema dovoljno ubedljiv strip koji bi ponudio ljudima što, ponukani filmom žele da krenu sa čitanjem. Nakon dve tranzicione epizode koje su Way i Aaron odradili... korektno, od 75. broja Wolverine se nastavlja kao Dark Wolverine (tie-in za Dark Reign) i tu pratimo ne Logana nego njegovog sina Dakena i njegove peripetije u Dark Avengersima. Ovo jeste jedan od boljih radova Daniela Wayja u poslednje vreme, ali opet, to i nije neka preporuka.

S druge strane, Aaronu je u ruke dat potpun nov tekući serijal Wolverine: Weapon X čije su dosadašnje tri epizode korektne ali još uvek čekam da se materijalizuje Aaronovo obećanje da će ovaj strip za Wolverinea biti ono što je Ennisov MAX bio za Punishera. Detaljnije o ovome kad izađe više brojeva.

Messiah War (Cable i X-Force krosover)

Autori: Duane Swierczynski, Ariel Olivetti, Craig Kyle, Christopher Yost, Clayton Crain

Izdavač: Marvel

Kome nije dosta Wolverinea, čupavi gunđavac, naravno ima i treći miniserijal (Wolverine First Class) a i prominentu ulogu u nekoliko X-Men serijala (Astonishing i Uncanny X-Men pre svega). A onda tu je i X-Force.

X-Force mi nikada nije bio omiljeni X-Men tim, sigurno prevoashodno zato što su kao i većina stvari koje je izmislio Rob Liefeld bili X-tremni na pogrešne načine, kičasti i generalno neukusni. Devedesete su bile neveseo period za superherojske stripove, vreme uvođenja vatrenog oružja i isforsirane 'mračnosti' i X-Force je dobar primer za ovaj trend kao i bilo šta drugo.

No, dajte i najlošijem konceptu dovoljno vremena (i smenite dovoljan broj scenarista) pa od njega na kraju možda i može da ispadne nešto zanimljivo. Prvi nagoveštaj u ovom smeru bilo je kada sam primetio da aktuelni tekući Cable serijal iz pera Duanea Swierczynskog, posle dosta usporenog i dosadnjikavog početka postaje sve bolji i bolji do momenta kada sam počeo aktivno da ga pratim umesto da ga samo čitam po, jelte, dužnosti. Swierczynski je uspeo u skoro pa nemogućoj misiji, da strip zasnovan na ideji da ima svega šačicu likova raspičenih po opustošenoj budućnosti učini primereno dramatičnim, pa na momente i duhovitim. Inače nisam neki preteran ljubitelj skakanja kroz vreme u Marvelovom stripu jer to ovi ljudi rade suviše lakonski bez brige za, jelte, paradokse i generalno komplikovanu (meta)fiziku temporalne manipulacije, a Swierczynski je postigao da ovo bude centralna tema stripa i da to bude zanimljivo i uzbudljivo.

Ko je zaboravio, evo osveženja: Cable se nastavlja direktno na kraj X-Men krosovera Messiah Complex u kome se pak videlo da posle svega mutantska rasa na Zemlji možda ne mora da umre jer se rodilo novo mutanstko dete. Kako je ovo vreme i mesto previše opasno za jednu bebicu, Cyclops (aktuelni vođa X-men) je dopustio svom sinu Cableu da bebu takoreći otme i sa njom skoči u nedefinisanu budućnost tako je zaštitivši od brojnih antimutanstkih frakcija koje divljaju u našem vremenu. Avaj, Bishop, još jedan nesrećni izdanak X-men X-tremizacije devedesetih je za ovu priliku prolupao i pokušava da Cablea nađe u vremenu i otme mu bebu da bi je ubio. Ovo će, rezonuje on, sprečiti nastanak mračne budućnosti za mutante u kojoj su oni porobljavani i, jelte, ubijani itd. što nema baš previše logike, ali rekosmo već - Bishop je čovek kome trenutno u glavi ne radi sve baš sasvim kako treba.

Na račun ove, ah, cerebralne disfunkcije treba dodati i recimo to da Bishop, u nastojanju da Cableu (čiji je vremeplov oštećen i omogućava samo skokove u budućnost) što više ograniči manevarski prostor, izaziva seriju kataklizmi na Zemlji unutar par decenija, ubijajući milijarde ljudi i čineći čitave kontinente nenaseljivim. Njegov rezon? Ovo nije 'prava' budućnost. Tanko, pretanko, ali, kako rekoh, uprkos ovome, priča se sasvim solidno drži.

Sa svoje strane, X-Force u svojoj najnovijoj inkarnaciji nastaju kao plod ponovne potrebe da se osnuje tim mutanata koji nije 'mejnstrim' X-men i koji će moći na malo drastičniji način da reaguje na gomilu antimutantskih grupa što na agendi imaju fizičko istrebljenje ono malo preživelih mutanata. Posle masakra koji nastaje tokom Messiah Complex, Cyclops rezonuje da neke pretnje treba saseći u korenu dok su još male, a ne samo reagovati na njih kad zakucaju na vrata. Kako su X-Men danas rado viđeni i cenjeni građani San Franciska, njegova je ideja da tajno osnuje X-Force, na njegovo čelo stavi Wolverinea, popuni ostatak tima likovima sa sečivima i vatrenim oružjem i koristi ih za preventivne napade na mutantske pretnje ili napade u kojima je cilj fizička eliminacija pretnje. Kako sve to uspeva da sakrije od svoje devojke koja je, jelte, drugi najmoćniji telepata na svetu, to je pitanje preko kog scenaristi prelaze uz tek uzgrednu referencu.

Bilo kako bilo, X-Force je u ovoj inkarnaciji čitljiv ako ne preterano šarmantan strip. Kyle i Yost su ovo počeli da pišu nedugo posle završetka svog rada na serijalu X-men a u kome su masakrirali veliki deo postave Xavierove škole za nadarenu omladinu pa im je valjda prirodno došlo da pišu strip u kome religiozni fanatici ubijaju osoblje S.H.I.E.L.D., vrše ritualna samoubistva, kidnapuju mutante i overdoziraju ih heroinom, a Wolverine, njegova, hm, klonica (?) Laura, Warpath i još nekoliko likova, idu unaokolo sekući ljude na komade i prosipajući iznutrice na sve strane kao da je konačno došao kraj velikog posta i vreme da se pripremaju sarme i pečenje.

Nisam previše uživao u prvih desetak brojeva X-Force, to je istina, ali nije me ni iritirao, što je verovatno delom pokazatelj moje apatije ali i profesionalizma dvojice scenarista. Strip se vremenom poboljšao utoliko što su Kyle i Yost uveli i nekoliko likova manje 'mračnih' od prve postave pa su tako Domino (koja je ionako bila originalni član X-Force), Elixir (mladi X-Men iscelitelj) i Vanisher (teleporter) dali dobar balans timu sastavljenom od samih ubica i sociopata. Istovremeno, uključivanje Angela u priču i njegova transformacija natrag u Archangela, Apokalypsovog anđela smrti mi je delovalo kao pomalo čudan izbor, ali se jeste isplatilo na kraju u okviru Messiah War.

Dobro, Messiah War je ime za krosover u kome Cyclops konačno shvata da će Bishop možda i uspeti da savata Cablea i po-ćerku mu Hope Summers, pa u budućnost šalje X-Force da njegovom sinu (i, hm, po-unuci?) ipak pomognu.

Činjenica je da Cableu i inače ne ide najbolje. Odavno je izgubio većinu svjih telepatskih/ telekinetičkih moći i samo ga vojnička obuka i jaka volja održavaju na putu (što ne pomaže kada, jelte, tehno-organski virus počne da mu preuzima telo), tako da dolazak X-Force donosi toliko potrebno olakšanje... ili ne?

Ma, naravno da ne. Superheroji ne bi bili to što jesu kada ne bi koristili najčudnije moguće detaljčiće kao povode za svađu. Tako da Cableova 'saradnja' sa X-Force počinje dosta džombasto. Da stvari budu gore, Bishop je mnogo bolji timski igrač pa se udružuje sa nikim drugim nego sa Stryfeom, zajebanim zlim klonom Cablea (koji opet, za razliku od Cablea ima sve svoje moći uredno na broju) a koji u Messiah War igra ulogu glavnog negativca.

Slede lude avanture naših junaka na opustošenom svetu kojim vlada poludeli (zapravo - oduvek ludi) Stryfe, a stvari naravno još dodatno komplikuje sznanje da je i sam Apokalypse - prvi mutant u istoriji ljuckog roda i generalno zejaban negativac koji je mnogo puta do sada naštetio našim junacima - još uvek živ, mada skoro na samrti i da želi da ga Archangel makar dostojanstveno ubije...

Evo iz ovog, er, sinopsisa se da videti da je ovo strip čiji je zabavni potencijal prilično proporcionalan vašem poznavanju X-Men istorije, no čak i ljudi sa fakultativnim znanjem o njoj (kao što sam svakako ja) mogu u njemu da nađu dosta materijala za uživanje. Pre svega jer je ovo jedna u krajnjoj liniji profesionalno napisana mešavina akcione avanture i sapunske opere. Jeste, problem je kad decenijama praktično samo vrtiš iste likove i raspoređuješ ih na različit način - na kraju krajeva I'm your father, Luke vrsta preokreta postaje dosadnjikava kada se ponovi više od trista puta - ali Messiah War uspeva da udahne svežu krv priči. Rizici deluju ubedljivo, motivacije protagonista, ma koliko njihovi postupci u krajnjoj analizi bili suludi takođe se percipiraju kao uverljive, a ono što je najvažnije, interakcija među likovima i njihova karakterizacija urađene su dobro. Poznato je da ništa ne mrzim više od stripova o superherojskim timovima gde su članovi tima samo nosioci moći dok prostora za njihove ličnosti nema. Kyle, Yost i Swierczinsky ovu zamku uspešno izbegavaju i čak na (ne tako) mala vrata uvode u priču Deadpoola čiji psihotični humor uspeva da izbalansira dramatično mračnjaštvo ostatka serijala.

Zaista, skoro sve mi je ovde prijalo, čak i scene u kojima Stryfe muči Warpatha a u kojima je dramatičnost ideje da najmoćniji živi telepat nije svestan da pored sebe ima poslednju nadu mutantske rase u liku slabašne devojčice bila sjajno pogođena.

Finale je, razume se, spektakularno i, mada priču ostavlja na status quo-u koji smo imali i na početku, uspelo postavlja zaplet i za treći deo Messiah trilogije koji ćemo, cenim, dobiti u nekoj nedefinisanoj budućnosti.

Sa crtačke strane - nije lako. I Olivetti i Crain su prvo slikari/ ilustratori a onda strip-crtači i svi ovi masivni oblici i debeli slojevi boja tamnih nijansi nisu laki za oko. U jednu ruku, ovo je skoro nepodnošljivo (mada ne nepodnošljivo kao par X-Force epizoda koje je pre krosovera nacrtao Mike Choi koji naprosto ne razume anatomiju) jer je često statično i nedovoljno stripski. S druge strane, utisak futurističnosti i krvavog mračnjaštva je nepobitno tu a to se uklapa uz scenario... Nezgodno. NEZGODNO!!!

Bilo kako bilo, neočekivano uspeo krosover što se mene tiče a trejd koji izlazi negde u Septembru će za iste pare ubaciti i tri epizode miniserijala Life and Times of Lucas Bishop što je više nego dovoljan razlog da novac za ovu knjigu ultimativno i date.