Ako ste kojim slučajem primetili da je u završnim rečima prošlonedeljne epizode umesto reference na Preachera, o kome je bio ceo tekst, referencu na Punishera, onda ste pronicljiviji nego ja, autor tog teksta, ili urednici UPPS-a. Ne i pronicljiviji od gospodina Jeremiaha koji mi je skrenuo pažnju na ovu brljotinu, ali sam rešio da je ostavim u tekstu zauvek, kao svedočanstvo galopirajuće demencije koja nadire u talasima i preti da potpuno preuzme kontrolu nad mojim pisanjem, govorom, ponašanjem i dijetom. Mislim, samo da upozorim unapred, ako u današnjem tekstu umesto Supermen bude pisalo Spajdermen, Umesto Betmen bude pisalo Iron-Man, a umesto Wonder Woman bude pisalo prebranac sa ćuftama od soje - to je sve namerno!!!

Trinity

Autori: Kurt Busiek, Mark Bagley ali i Fabian Nicieza, Scott McDaniel, Andy Owens, Wayne Faucher, Tom Derenick, John Floyd, Mike Norton i sasvim moguće još po neko koga sam propustio

Izdavač: DC

E, da, trebalo mi je oko mesec dana nakon završetka ovog serijala da skupim snagu i pročitam ga u celini ne bih li podelio svoje bezvredno mišljenje sa štovanim čitateljstvom. Nemojte me gledati tako prekorno, ipak pričamo o miniserijalu od čak pedesetdva nastavka, to jest o preko hiljadu strana stripa. Stripa za koji bi čovek i bez čitanja mogao da se zakune kako će biti konfuzan, razvučen i jedva razumljiv čak i prosečno inteligentnoj osobi koja se usput ne pomaže enciklopedijama i, hm, wikipedijama.

Trinity nije tako redak naslov u DC Comicsu. Na primer, početkom devedesetih kreiran je lik sa ovim imenom. Zatim je par godina kasnije ovako bio nazvan krosover u kome su učestvovali Green Lantern(i) i Darkstars (i, er, L.E.G.I.O.N.), da bi Matt Wagner pre nekih sedam godina odradio miniserijal koji se bavio Supermenom, Betmenom i Wonder Woman(om?), definišući značaj ovog trojstva za DC multiverzum (koji se u ono vreme još uvek pretvarao da je samo univerzum) ali i za DC kao izdavača generalno.

Zaista, Supermen, Betmen i Wonder Woman su na neki način tri kamena temeljca DC-jeve celokupne istorije, filozofije i estetike. Bez obzira što su mnogi od likova koje danas čitamo po njihovim stripovima gotovo jednako stari kao ovo troje, S, B i WW svakako na najbolji način simbolizuju fundamentalne vrednosti i estetska stremljenja DC-ja, sa svojim arhetipskim karakteristikama, svojim vezama sa Amerikom jednog drugog vremena, ali i neprekinutim prisustvom u pop kulturi i posle sedam decenija.

No, Wagnerov miniserijal bavio se prvim team-upom (da ne kažem prvom saradnjom) ova tri ikonička lika. Za svoj najnoviji miniserijal pod nazivom Trinity, DC-jevi urednici su rešili da ulete u sam šesnaesterac i prikažu nam Trojstvo onako kako je ono relevantno danas, sada, u aktuelnom momentu DC multiverzuma.

Trinity o kome pričamo, dakle, je bio treći po redu pedesetdvodelni nedeljni miniserijal u poslednje tri godine, za petama serijalima 52 i Countdown to Final Crisis (o ovom potonjem, pisali smo ovde), koji su za DC bili prilično zanimljiv eksperiment što se na kraju isplatio solidnim tiražima i popriličnim PR dividendama.

Naravno, nedeljni serijal je i dalje kocka, s obzirom na to koliko košta (i koliko je složena) produkcija savremene strip-sveske i na to kako čitaoci vole da prekinu čitanje posle nekoliko epizoda koje ih nisu dovoljno zabavile. Već smo ovde par puta pisali o tome kako veliki Vertigovi miniserijali bivaju drastično skraćeni u odnosu na svoje inicijalne planove jer im prodati tiraž osetno opada posle nekog vremena. Naravno, mejnstrim DC je zanimljiviji široj publici nego Vertigo, ali izazovi nedeljnog publikovanja nadomešćuju tu razliku. Sa mesečnim stripom, kašnjenja nisu samo nešto što se dešava već nešto na šta su ljudi već navikli i očekuju ih. Sa nedeljnim stripom, kašnjenja su, pretpostavljam, ravna katastrofi. Kažem, pretpostavljam, jer je DC, neznano kako, treći put za redom uspeo da uradi nemoguće i istera pedesetdvodelni nedeljni serijal bez i jednog zakašnjenja. Naravno, iskustvo iz prve dve ture je pomoglo i naravno, ovo je radilo puno ljudi, ali ipak - preko hiljadu strana za godinu dana je solidan učinak čak i za manga standarde. Za standarde američkog stripa, ovo je ništa manje nego podvig.

Elem. 52 je bio serijal koji se nastavljao direktno na kraj Infinite Crisis, DC-jev DOGAĐAJ koji je (ne prvi put) konsolidovao kontinuitet i doneo neke zaista ozbiljne pretumbacije u pogledu rasporeda stvari. Ne najmanje od njih, naravno, bilo je ponovno uvođenje koncepta multiverzuma na mala vrata tokom 52. Countdown to Final Crisis se nastavio na ovu priču, raskalašno se baveći konceptima koje je sada već obnarodovani multiverzum omogućio.

Moje veliko iznenađenje bilo je to što su oba ova miniserijala zapravo bila dosta zabavna za čitanje. Poznato je da ti neki DOGAĐAJI više hvataju na buku i koncept nego na pažljivo vođenu radnju i karakterizaciju, no timovi koji su radili na ova dva miniserijala su se prilično potrudili da sve to ispadne pitko. Koristilo je i što je, barem u slučaju 52 bila u pitanju jedna neverovatno komplikovana ali ipak sama sebi dovoljna priča. Countdown to Final Crisis je prekršio ovo dobro pravilo i insistirao na rasipanju rukavaca svoje priče u bezbrojne druge tekuće serijale, te specijalno pokrenute miniserijale i ovaj povratak stare, loše prakse je prilično najedio mnoge čitaoce.

Plašio sam se da će se ova praksa nastaviti i u Trinityju. Pogotovo što je posle 52 koji je namerno u centar događaja stavio neke od najsporednijih likova iz DC-jeve ergele (a Countdown nastavio u sličnom maniru), Trinity čitav svoj, jelte, rasion d'etre zasnovao na tome da su u središtu priče tri najvažnija lika DC-jeve produkcije. Ako ovo nije takoreći vapilo za taj-inovanjem i krosoverovanjem sa dva Supermenova tekuća serijala, dva Betmenova tekuća serijala, jednim Wonder Womaninim tekućim serijalom i tekućim serijalima Justice League of America i Justice Society of America, onda ja ne poznajem američki strip. Iznenađujuće, do ovoga na kraju nije došlo. Ne samo da je Trinity bio blagosloveno zaokružen unutar sopstvene pedesetdve epizode nego je i apsolutno odsustvo tie-in miniserijala posvedočilo da su DC-jevi kros-marketing i voda-iz-suve-drenovine napori bili skoro ekskluzivno usmereni ka Morrisonovom Final Crisis i njegovim beskonačnim tie-inovima. Neka!!!

Drugi strah koji je svaki razuman čovek morao imati u vezi sa Trinity bio je opet nešto što je u slučaju Final Crisis takoreći bolo oči. Morrison je, kako sam ja to ovde ogorčeno obrazložio, napisao strip gotovo nečitljiv za ljude bez enciklopedijskog poznavanja DC-jeve istorije i/ ili skarednih količina vremena za traženje referenci i jurenje anotacija po Internetu. Fak det šit, rekosmo već tada, cenimo metaliterarnost i višeslojnost koju ona sa sobom donosi, ali ako to u krajnjem zbiru ne isporuči dobru (grafičku) književnost po opšteprihvaćenim (to jest mojim) standardima, onda čemu? Dobro, možda sam smo mnogo mator i krut i nefleksibilan, ali jasno je zašto sam patio od ovakvih strahova, oblačeći na sebe gumeno odelo i spremajući se da zaronim u okean preteća izgleda koji je ležao pod naslovom Trinity. Pogotovo nakon što je moj i vaš drugar Trotačka već posle petnaestak brojeva Trinity serijala najavio da ga napušta jer je potrebno municiozno poznavanje istorijskih događaja u DC-ju.

Kako se na kraju ispostavilo, Trotačka je bar jednom u životu bio sasvim u krivu.

Trinity sam pročitao u cugu, na isti način kao što sam se bavio i Countdownom i 52-om pre njega, računajući da će (bez)brojne podzaplete i zamumuljancije biti lakše pratiti ako se pojedinačne epizode ne budu razdvajale sa po nedelju dana pauze. U mojoj glavi ionako prebiva previše superherojskih serijala koje treba pratiti, porediti i analizirati i dodavanje još jedne tekuće brige na tu gomilu nije naročito dobra ideja.

Pokazalo se da sam bio u pravu, međutim najveće iznenađenje koje mi se desilo u vezi Trinityja je da sam sebe posle nekih desetak epizoda uhvatio da besramno uživam u ovom serijalu. Da se razumemo, i 52 i Countdown su bili primetno iznad mojih očekivanja kada sam jednom seo da ih čitam, isporučujući solidne, ako ne vrhunske superherojske operete sa desetinama likova i događajima što su potresli ne samo čitav poznat prostor već i većinu poznatog vremena, međutim Trinity je prvi od ovih serijala koji je uspeo da ostavi utisak jedne zbilja koherentne, zbilja snažne priče koja neće samo mehanički menjati stvari u DC-jevom multiverzumu zato što je to način da se ljudima prodaju stripovi i nateraju novine da ponešto napišu o svemu, već će na jedan dublji, značajniji način dotaći samu suštinu troje ikoničkih DC likova i promeniti ih na način što neće biti samo dodatni pasus na wikipedija članku o kontinuitetu već će suštinski korespondirati sa njihovm simboličkom srži i konsekventno i čitaoca dotaći na dubljem nivou. Kolika rečenica!!!!!!!

Kurt Busiek, glavni scenarista ovog serijala je, naravno, prekaljeni profesionalac koji je iza sebe ostavio i nekoliko zaista visokoprofilnih superherojskih radova, što unutar korporacijskih serijala (Avengers, Spider-man), što u sopstvenim creator-owned radovima (Astro City, naravno).  Drugi scenarista (uzdržavam se da kažem 'pomoćni' jer je obavio zbilja izvanredan posao), Fabian Nicieza se takođe pokazao kao dorastao zadatku što, moram da kažem skoro da nisam očekivao od njega s obzirom da su mu recentni DC radovi bili solidni (Nightwing, Robin) ali da, valjda, i dalje nisam mogao da prebolim to što mu Marvel nije ponudio da piše novi Deadpool serijal...

Elem, Busiek i Nicieza su obavili jako dobar posao, pišući priču koja na početku izgleda kao klasičan još-jedan-dan-na-poslu za JLA ekipu, samo da bi se urednim komplikovanjem sve rasplelo u ekstravagantnu kosmičku sagu u kojoj imamo posla sa alternativnim univerzumima, planetarnim inteligencijama, izmenjenim realnostima i bogovima nastalim od superheroja. Razume se, ova vrsta hipertrofiranosti koncepata i zapleta nije ništa novo u svetu superherojskih stripova (novo je samo to što se umesto u okviru dvadesetak ili pedesetak strana, ovi zapleti razrešavaju na više od hiljadu), ali za pohvaliti je kako je scenaristički tim uspeo da stvari izvede tako da se svaki dodatni nivo kompleksnosti pojavi na relativno bezbolan način i da se svaki podzaplet omeđi grubom ali uspelom karakterizacijom i solidnim dijalogom.

Pogotovo kada uzmete u obzir da je ovo strip o tri najveća DC-jeva lika koji negde posle prve trećine skoro sasvim nestaju iz njega.

Zaista, početak Trinity je jedna od najzanimljivijih priča o Supermenu, Betmenu i Wonder Woman napisanih u poslednje vreme. Natrpan akcijom ali i primereno jednostavnom filozofijom, uvod Trinityja je delom misterija, delom staromodna superherojska tuča u nastavcima u okvirima kojih se razmatra priroda našeg Trojstva heroja, njihov značaj za svet u kome se nalaze, ne samo na praktičnom, svakodnevnom nivou, već i na nekoliko dubljih razina. Busiek ovde rado odlazi u analizu karaktera ali i simbolike koja stoji iza samih koncepata ovih heroja, secirajući ih kao tri lica američkog sna, tri interpretacije koncepta herojstva i još mnogo čega. Istovremeno, svo troje napisani su odlično, njihova saradnja baš onoliko prirodna da se sugeriše jedna duboka povezanost koja ide znatno dalje od činjenice da su u pitanju tri moćne individue i sugeriše ono što mi sa ove strane papira ionako znamo: ličnosti (i simbolike) ovo troje likova su oblikovali svet DC-jevih stripova kakav poznajemo. Njihovi karakteri i atributi koji uz njih idu su neka vrsta simboličkog i estetskog gravitacionog polja koje zakrivljuje čitav DC prostor oko sebe, diktirajući forme i sadržaje stripova nastalih u okviru ove kuće u poslednjih sedam decenija.

Ako ovo zvuči beskonačno akademski i pretenciozno, ne treba da se brinete, Trinity je od početka natrpan dobro osmišljenom akcijom i njegov uvod je jedna visokokalorična toboganska vožnja u kojoj Busiek i Nicieza sjajno kontrolišu sve nivoe radnje. Kako su Supermen, Betmen i Wonder Woman dobro napisani, tako su dobro napisani i plesači iz drugog reda - od Nightwinga i Firestorma, preko Tarot i Gangbustera do novoizmaštanog kosmičkog lika Konvikta i njegovog majmunoliko-žabolikog, raspričanog advokata. Akcija se kreće od travnjaka ispred kuće Brucea Waynea, preko Zemljine stratosfere i bespuća poznatog kosmosa, pa sve do, naravno, alternativnog univerzuma antimaterije i susreta sa Crime Syndicate of America. A to je samo delić priče. Na sve treba dodati i postojanje drevnog oanskog naučnika po imenu Krona, čoveka toliko zaljubljenog u intelekt i naučna istraživanja da je morao biti zatvoren u specijalnu ćeliju - kosmičko jaje - kako ne bi svojom suludom potragom za tajnama univerzuma uništio sve što postoji. Naravno, ne treba da vam posebno napominjem da će Krona dovoljno rano u čitavoj priči uspeti da pobegne iz svog zatvora i da će reperkusije njegovog prisustva u glavnom DC univerzumu po ostatak ove priče biti... kataklizmičnih razmera. A setimo se da su ovo stripovi u kojima su uništenja čitavih gradova i kontinenata nedovoljno velika da zavrede epitet kataklizme.

Sve to, a još nismo ni spomenuli neku vrstu negativnog trojstva superzločinaca koji su zapravo i zakuvali čitavu priču, računajući da petljanjem sa kosmičkim jajetom i manipulacijom našeg trija heroja rebootuju stvarnost, promene osnovne njene postavke i zateknu se u svemiru u kome su tri centralne ličnosti umesto Supermena, Betmena i Wonder Woman, baš njih troje. Zvuči kao inteligentan, gotovo akademski koncept dostojan grantmorisonovske intertekstualnosti i narkofilije, i mada sve to jeste tačno, ne treba brinuti - Morgaine Le Fey koja čini ženski deo ovog tamnog trojstva se ponaša kao tipičan stripovski negativac, sa sve pričanjem u arhaičnim rečeničnim sklopovima, zastrašujućim pozama i nekontrolisanim ispadima besa, dok je ostatak ekipe još... luđi. Naučnik iz antimaterijalnog univerzuma koji je za ovu priliku uzeo ime Enigma je jedan izvanredan dodatak DC-jevom portofoliju, sa njegovom kompleksnom motivacijom za stvari koje radi, sa teškim etičkim prelamanjima kroz koja prolazi i sa oštrim smislom za humor koji ga krasi i nadamo se da ga u nekom sopstvenom serijalu vidimo u što skorije vreme. Pretendenti na mesto trećeg u ovom drugom trojstvu su svi od reda nenormalni, hodajući tankom linijom između komične razbibrige i klasične jackkirbyjevske kosmičke ludosti i uspevaju da pretnju koju ova ekipa predstavlja za originalno trojstvo ali i univerzum kao takav ipak nikada ne umanje.

Priča se naravno užasno komplikuje i u sebe uključuje Tarot karte, kao sasvim ubedljiv način za komuniciranje sa verovatnoćama koje čine stvarnost kakvu poznajemo, neutaživu žeđ pomenutog Krone da spozna istinu o univerzumu, makar po cenu uništenja istog, deifikaciju troje najvećih superheroja na Zemlji, egipatska proročanstva i konačno izmenjenu stvarnost na Zemlji Jedan, u skladu sa izmenjenim osnovnim atributima njeno troje najvećih heroja.

Da se čoveku zavrti u glavi, zaista i dobro je da Busiek i Nicieza priču uprkos tome što su iz nje uklonili glavno troje junaka i zamenili ih aproksimacijama sporednih likova iz uvoda (ako se principi stvarnosti koja se vrti oko trojstva menjaju, ondase moraju i promeniti likovi poput Lois Lane, Alfreda Pennywortha, Dicka Graysona itd. zar ne?) uspevaju da i dalje drže pod čvrstom kontrolom. Neću da kažem da me je sredina držala istim čeličnim stitkom kojim me je držao uvod i da obilno ulaženje u istoriju i mitologiju sveta koji je naša Zemlja ali sa izmenjenim fundamentalnim principima nije na momente delovalo kao malo prejako detaljisanje, ali opet - nije ovo ni jednog momenta neprijatno za čitanje. Zemlja koja postoji nakon što su Supermen, Betmen i Wonder Woman izmešteni iz naroda i preneseni u mitologiju je Zemlja na zanimljiv način različita od one koju poznajemo iz uobičajene DC ponude. Busiek je ubedljiv kada u uvodu pojašnjava kako to da su pored tolikih paralelnih univerzuma baš Supermen, Betmen i Wonder Woman sa Zemlje 1 presudni likovi za realnost-kao-takvu (ne samo u svom univerzumu) i iako je izmenjena stvarnost te Zemlje nakon što su njihovi osnovni atributi promenjeni nešto što smo već viđali po drugim stripovima, ovde se to uklapa u višu simboličku shemu priče (i samog DC multiverzuma). Na tehničkom planu, ovaj deo serijala je neka vrsta varijacije na Marvelov House of M izmešan sa wildstormovskim 'zreijim' pristupom superherojskom stripu. U stvarnosti u kojoj su Supermen, Betmen i Wonder Woman samo poluzaboravljeni bogovi jedne stare mitologije, sam koncept superherojstva je naglašeno drugačiji u odnosu na uobičajeno stanje. Neki bi rekli - efikasniji i zaista, poluvojna struktura Justice Societyja iz ove realnosti je interesantna kao alternativa razbarušenom ludilu koje je prevladavalo u DC-jevim (ali i drugim) superherojskim stripovima u zlatnom i ranom srebrnom dobu.

Naravno, stvari se brzo remete kada tamno trojstvo počne da zaposeda ovu Zemlju, menjajući velike njene delove je u verziju realnosti u kojoj su oni tri najznačajnija metaljudska lika u istoriji. Hronika ovog konflikta je najbliža klasičnim Crisis stripovima iz DC istorije i borba Justice Societyja ove stvarnosti sa neprijateljem koji samu stvarnost menja je herojska, epska i zanimljiva, pogotovo što njeni akteri (barem na strani pozitivaca) postepeno vremenom postaju svesni da su oni sami zapravo samo alternativne verzije stvarnih likova iz stvarne verzije stvarnosti. Ima ovde zbilja lepih momenata egzistencijalne upitanosti mada ponovo treba imati na umu da je ovo pre svega jedna krvava, dinamična opereta, ne filozofski traktat u stripu.

Bilo kako bilo, do samog kraja Busiek i Nicieza postižu nekoliko zaista atraktivnih golova. Kreacija ekipe kao što je Dreambound - tima koji se prvo bori na strani negativaca a zatim završava na, jelte, strani naših - je jedan od njih. Dreambound su ekipa bleskastih supermoćnih jedinki koje su mahom varijacija na već postojeće DC likove i koji pokazuju da Busiek kad samo hoće veoma lako ume da kirbyjevsko ludilo spoji sa morissonovskim intelektualizmom a da sve to na kraju ima jedan odmereno humoristički ali ne parodični šmek. Ako u trenutku dok ovo kucam makar miniserijal u kome će Dreambound biti u glavnoj ulozi nije u pripremi, onda DC ne shvataju kakvo blago imaju na raspolaganju.

U istu kategoriju spada i finalni dijalog koji Krona vodi sa dušom planete Zemlje i koji je jedan od najuspelije filozofskih momenata u superherojskom stripu poslednjih godina. Krona, sa svojim naučničkim umom i strašću usmerenom pre svega na znanje i objašnjavanje ne može čak ni da pojmi koncept čiste radosti postojanja koji mu worldsoul stidljivo prikazuje. Susret muškog i ženskog, zapadnog i istočnog, racionalnog i emotivnog ovde je sjajno odrađen i uklopljen u priču.

Kao što je i kataklizmična završnica u kojoj Krona od besa pokida Zemlju na komade rukama. Mislim, izvinjavam se na spojleru i sve to (ali uostalom, činjenica da drugi DC stripovi izlaze i događaju se na Zemlji govori vam dovoljno o tome da se na kraju sve ipak lepo završi) ali zaista sam se pitao na koji će način Busiek dovesti priču do klimaksa i nije me razočarao. Posle ovoga, razrešenje i spasenje do koga dolazi uspevaju da deluju i prirodno i emotivno zadovoljavajuće, što nije mala stvar.

Najveća stvar u svemu je verovatno dosledno dovršavanje ispitivanja najdublje prirode troje velikih likova DC-ja. Iako je deo ovog serijala u kome su Supermen, Betmen i Wonder Woman prisutni samo kroz mitove i legende, kao i deo u kome se šetaju Zemljom kao bogovi prilično dugačak i pomalo razvučen, nema sumnje da su poente koje se na kraju izvlače moćne. Busiek je ovde zaista osvetlao obraz elegantno prikazujući suštinu razlike između bogova i heroja, pokazujući zašto naše trojstvo na kraju odabira da (p)ostanu heroji umesto da (p)ostanu bogovi a ovo se sve uredno uklopi sa premisama stripa koje su već pokazale zašto ova Zemlja i ovaj DC univerzum/ multiverzum moraju da budu baš ovakvi i kakve to uopšte veze ima sa našom Zemljom i našim viđenjem herojstva i božanstva. Sve to u stripu u kome džinovska ženka inteigentnog gorile nedvosmisleno izražava svoje seksualno uzbuđenje izazvano prizorom Dicka Graysona u onom jebozovnom Nightwing kostimu. Da li je moguće da su mi Nicieza i Busiek pročitali misli?

Grafički, Trinity izgleda onoliko dobro koliko je to uopšte moguće za nedeljni serjal. Kada sam čuo da je Mark Bagley posle neprekinute serije od 110 brojeva Ultimate Spider-Man kao svoj prvi rad na DC-ju odabrao da radi nedeljni serijal od pedesetdve epizode, pomislio sam da je čovek nesumnjivo mazohista jer koliko para je uopšte trebalo da dobije da bi pristao na ubitačan tempo od desetak strana nedeljno posle onolikog rada u Marvelu? Ipak, Bagley je Bagley i ovo je u svakom momentu jedan dobro nacrtan superherojski strip sa sjajnom akcijom i ikoničkim likovima u ikoničkim kostimima. Naravno, o nekoj hipernovativnoj kompoziciji scena ili ekspresivnosti likova ne treba snevati - Trinity je strip koji se čita brzo i čistota Bagleyjevih linija i jednostavnost kompozicija su njegove ogromne prednosti. Ostalih deset strana svakog broja radila je na smenu ergela drugih crtača i sve to izgleda iznenađujuće ujednačeno kad se čita na gomili. Za moj novac, bilo je pravo zadovoljstvo videti nove crteže Scotta McDaniela čiji sam Green Arrow neobično voleo pre par godina. Način na koji on stvara jednostavne, a opet živopisne, uverljive a opet stilizovane slike veoma odgovara ovom serijalu i nadam se nekim njegovim novim radovima u najskorije vreme.

Dakle, Trinity je na svim frontovima ispao popriličan trijumf i do danas najbolji argument za DC-jevu ideju da se oproba u izdavanju nedeljnog stripa. Sve čestitke autorima ali i rukovodstvu, jelte, firme što su ovu viziju realizovali na reklo bi se najbolji moguć način. Takođe bi se reklo da je za sada to - to. DC završnicu Trinityja nije dočekao najavom novog godišnjeg serijala koji bi izlazio u nedeljnom ritmu i verovatno je letnji DOGAĐAJ Blackest Night dovoljan da zadovolji njihove marketinške apetite a i krizna je godina. Za sada dobijamo Wednesday Comics, nedeljni serijal koji će trajati svega dvanaest nedelja i u kome neki od vodećih DC autora stvaraju moderni novinski strip. Ima tu sjajnih stvari poput recimo Davea Gibbonsa koji radi Kamandi ili tandema Azzarello/ Risso na Betmenu (ili Arcudi/ Bermejo na Supermenu), ali kako je izašao samo jedan broj, o tome nekom drugom prilikom.