Ovih dana imam određene zdravstvene probleme za koje se još uvek nadam da su produkt nasledne bubrežne disfunkcije a ne nešto neprijatnije. No, kad se čovek oseća najlošije, ima smisla da će posezati za najfinijom literaturom, ne da bi sebi olakšao stanje (koje, da se ne lažemo, u mom slučaju za sada jedva da dotiče granicu neudobnosti) već da bi se podsetio na istinske vrednosti koje čine život vrednim življenja.

To je bio i jedan od razloga što sam prethodnih nekoliko dana proveo podsećajući se jednog od najboljih anglosaksonskih stripova iz poslednjih par decenija, Preachera Gartha Ennisa i Stevea Dillona. Zgodno, kupio sam čitavu kolekciju trejdova pre nekoliko meseci i ovo je bila prava prilika da sve pročitam u cugu, kako se grafički romani i valjaju čitati, a ne kroz pozajmljivanja od prijatelja razdvojena sa mnogo praznog hoda i podsećanja kroz skenove, kako je teklo moje prvo čitanje Preachera u onim srećnim vremenima kad smo bili mlađi, kosmatiji i erektilno funkcionalniji. Znam da Preacher nije ni po čemu aktuelan u 2009. godini (osim što je John August potvrdio da piše novi scenario za filmsku adaptaciju ali se užurbano ogradio od toga da postoji ikakav čvrst plan za produkciju. Sad, drago mi je sve to, ali znajući kakva je bila sudbina dosadašnjih pokušaja adaptacije ovog stripa, plus uvažavajući da mi se Corpse Bride dopao ali da je August ipak najpoznatiji po... er... Čarlijevim Anđelima, ne očekujem baš mnogo od ovoga), međutim lepota ove moje kolumne je u tome što ona sebi može da dopusti blebetanje, šaranje, neusmerenost i apsolutnu neaktuelnost s obzirom da je ljudi ne čitaju već na njoj samo gledaju slike. Zato, evo malo neorganizovanih misli i nekontrolisanih izjava o najboljem Vertigovom serijalu ikad.

Preacher

Autori: Garth Ennis i Steve Dillon

Izdavač: Vertigo

Svojevremeno sam dosta odvažno izjavio kako je Preacher najsmeliji filozofski strip devedesetih godina. Naravno, možda je uz ovu izjavi trebalo da ide i prefiks 'američki' da bih se ipak ogradio od hiljada francuskih, japanskih i korejskih stripova koje nikada nisam pročitao, no ovde se problem odmah pojavljuje u vidu činjenice da su Preachera stvorila dvojica Britanaca tako da...

Nema veze, poenta je da punih devet godina posle okončanja ovog serijala ova ludačka izjava i dalje stoji. Preacher je remek-delo na mnogo načina, ali svakako nije jedino remek-delo koje bih pripisao Ennisu (već je ovde naširoko pisano o njegovom izvanrednom radu na Punisheru u kome je i Dillon imao udela, a svrbeće me da jednog od ovih dana napišem i retrospektivu Hitmana, Ennisovog stripa koji avaj, još uvek nije kompletno prikupljen u trejdovima). No, filozofska komponenta ovog stripa je nezaobilazna i treba je uvek naglasiti kada se o njemu priča.

Na kraju krajeva, ovo je serijal u kome kaubojski nastrojeni propovednik pogana jezika i neumoljive erekcije kreće u klasičnu herojsku potragu preko američkog kontinenta da pronađe Boga. I da ga odvali od batina. To je filozofski, zar ne?

Preacher je strip koji je svojim uvodnim trikom postigao nešto gotovo neuhvatljivo za većinu konkurencije: uveo je centralni filozofski motiv (odgovornost tvorca za poštovanje sopstvene kreacije i etičkog sistema koji uz nju dolazi zapakovan) na najprirodniji način, zaobilazeći zamke akademskog teoretisanja i prezentirajući svoje duboke moralne dileme kroz radnju i likove, bez potrebe da se poseže za obimnim pratećim tekstom koji bi pojasnio stavove ili makar hipoteze autora. Vertigo stripovi su zbilja bilo ovako dobri devedesetih godina. Preacher je počeo da izlazi 1995. godine a sve na talasu koji je od Swamp Thing doveo do Sandmana i Hellblazera. Ennis i Dillon su Preachera počeli da rade posle uspešne saradnje na Hellblazeru, čak razrađujući neke od motiva koji su u zametku već postojali u tom serijalu, ali su letvicu za kvalitet pripovedanja i dubinu narativa za Vertigo naslove podigli neslućeno visoko.

Važna napomena: autor ovog teksta ovim ne želi da nužno sugeriše kako je Preacher 'objektivno' bolji strip od Sandmana. No, u poređenju sa Gaimanovim uzdržanim, posrednim, engleskim pripovedanjem, Ennisova irska sirovost jače zavodi svojom intuitivnom mitološkom asocijativnošću. Hoću da kažem, dok Gaiman uzima postojeće mitove i od njih gradi postmoderni(stički) metaroman, Ennis uzima postojeće romaneskne (i kinematografske) žanrove čiji je akademski kredibilitet sumnjiv (mislim - vestern i gotik...) i od njih zatim pravi autentičan mit. Volim Sandmana, zaista iz sveg srca, ali Preachera volim za nijansu jače. Možda zbog svog tog seksa i nasilja, ko će ga znati...

Preacher je, pored ostalog, ljubavno pismo Americi. Zanimljivo je pratiti Ennisovu karijeru i opažati kako on ume da napiše lepa ljubavna pisma kulturama (i zemljama), izdižući njihove vrline na nivo mita, ali istovremeno ne ignorišući ni njihove mane. Amerika je dobar primer, ne samo u Preacheru, već i u Hitmanu (koji deli dosta tematskih sličnosti sa ovim serijalom), sa jakim jukstapozicijama njenih vrlina (sloboda, preduzimljivost, beskraj mogućnosti) i njenih mana (haotičnost, hronična nesigurnost, beskraj zatucanih praksi koje su jednako legitimne kao i bilo šta drugo na tom kontinentu). Ennis je daleko od blentave zaljubljenosti u američku kulturu što je prilično plastično dokazao surovo kritičkim stripovima poput Fury: Peacemaker ili 303 i njegova ljubav prema njoj u Preacheru je zrela, uravnotežena ljubav kojom je lako zaraziti se kada ste čitalac dovoljno otvorenog uma.

Mislim, nema sumnje da je Ennisov koktel južnjačkih likova i kaubojske etike malo prejak za finije i evropskije nastrojene čitaoce među nama, ali ako ste ikada uživali u vestern filmu ili južnjačkoj gotici, Preacher pritiska svu pravu dugmad...

...istovremeno nam servirajući mnogo satire. Već sam na ovim stranicama napisao nešto u smislu da je Ennis čovek koji u gotovo svakom svom stripu ima neskrivenu ideološku ili političku agendu. Preacher ne samo da nije izuzetak od ovog pravila već je na više načina njegov najbolji primer.

Uzmimo za početak tretman centralne teme: Gospod Bog, tvorac svega što nas okružuje je napustio nebesa i krije se negde na Zemlji jer više ne želi da se suočava sa produktima svog rada. Anđeli su u pometnji i ne znaju šta da rade pogotovo kada entitet po imenu Genesis (nastao kao plod zabranjene ljubavne veze arhanđela i demonke), u određenom smislu moćan poput samog boga ali bez sopstvene volje pobegne, padne na Zemlju i spoji se sa ličnošću propovednika Jessea Custera.

Ennis i anđele i raj i Boga prikazuje decidno naturalistički, bez upadanja u nekakve transcedentalne stereotipove, računajući verovatno da sila koja stoji iza našeg sopstvenog moralnog koda i uopšte koda ponašanja, svakako mora sa nama deliti ponešto od ovih postulata. U tom smislu, Anđeli koji su prevrtljivi i manipulativni, Arhanđeli koji su siledžije, Đavo koji je manje prefinjeni princ laži a više usijana glava puna mržnje i agresivnosti, sve to se uklapa u sliku sveta koji je ovakav kakvim ga mi zapadnjaci poznajemo, čak iako nismo spremni da prihvatimo sugestiju da se religija naposletku završava u ovom naturalizmu umesto u uzvišenoj transcedenciji.

Ennis vešto uokviruje svoje igralište u Preacheru, izbegavajući rasprave oko toga koji je mit o postanju iz palete svetskih religija na kraju krajeva tačan, držeći se prirodnosti judeohrišćanske mitologije u glavama najvećeg dela svojih čitalaca pa su tako kratki susreti sa drugom stranom (Vudu, indijanska verovanja) zgodne narativne alatke a ne momenti intenzivnih dilema u pogledu same srži zapleta.

Ovaj dobro odmereni naturalizam služi Ennisa na mnogo načina. Sa jedne strane sasvim legitimizuje njegovo poigravanje sa 'datostima' hrišćanske mitologije, jer ako kupimo ideju o nebesima, anđelima i Bogu iz prvih nekoliko epizoda, prirodno će nam doći prihvatanje ideje o Svecu Ubica koji je nov dodatak hrišćanskoj galeriji moćnih (uključujući njegovo preuzimanje radnog mesta od Anđela Smrti ali i asasinaciju samog Đavla), te njegova prominentna uloga u raspletu ovog romana. U okviru neke krute interpretacije judeohrišćanstva koja crkvenu dogmu shvata kao nedodirljivu, Preacher ne bi mogao da ima ni zaplet ni rasplet ali, ironično, ovakvo tumačenje ne bi moglo da polaže pravo na išta više od niza simbola, za razliku od Preachera koji je istinska, punokrvna priča sa jakom simboličkom komponentom.

I zapravo, Ennis ovde uspeva da napravi pun krug. Ako su religijski spisi (ne samo hrišćanski) složen simbolički sistem koji vernika treba da efikasno poduči osnovnim etičkim vrednostima i praksama, onda Preacher kroz svoju parabolu o tvorcu koji napušta svoje stado i odgovornost za njegovu budućnost uspešno loptu vraća na zemlju i govori o stvarnim, svakodnevnim odgovornostima koje stvarni, svakodnevni ljudi imaju u okviru porodice, zajednice, društva, države, politike, ekonomije itd.

Pomenuta naturalistička osnova moralne građevine ovog stripa istovremeno služi i za bezbrojne satirizacije mnogih motiva. Ennis ne samo da ovde gradi uspele karikature figura u čijim je rukama politička ili ekonomska moć (nešto što je takođe istraživao i u drugoj svojoj natprirodnoj strip-ljubavi, Ghost Rideru na Marvelu) već može i da nam prikaže scene kao što je ona u kojoj vidimo Anđele utekle iz raja kako na Zemlji otvaraju kockarnicu i odaju se čarima divljeg seksa i kokaina. Nije slučajno što se ovo dešava u Americi, zemlji koja je simbolički sinonim za ostavljanje prošlosti (pa čak i identiteta) iza sebe i drugu šansu.

Druga šansa i novi identitet koji se može islikati na ogromnom razapetom platnu prostrane Amerike je još jedan od obilno analiziranih motiva u ovom stripu i Ennis mu ovde prilaz sa nekoliko strana, prelamajući ga kroz više likova i čineći, iskreno, čuda sa njim. Preacher na kraju ne ispada ni priča koja glorifikuje 'autentičnost' nekakvog arhetipskog Amerikanca - uprkos apsolutno nametljivom 'amerikanstvu' svog glavnog junaka - niti priča koja kritikuje američku površnost i aistoričnost iz pozicije nekog od mnogih imigranata koji njome defiluju. Centralni etički motiv, pridružen protagonisti, onaj o apsolutnoj ličnoj odgovornosti za sopstvene postupke nije pripisan nikakvoj 'stvarnoj' Americi već najpre mitološkoj Americi iz sanjanih vestern-istorija pretočenih u celuloidne fantazije - nešto najbliže herojskoj epskoj poeziji što Amerika ima. Uostalom, lik Vojvode - nekakvog sablasnog prisustva arhetipskog karaktera iz vestern filmova u kojima je igrao John Wayne - je nešto najbliže spiritualnom vođi što ovaj strip ima. Vojvoda je duboko lična religijska figura za Jessea Custera i - dok sa jedne strane satirizuje religiju kao hipertrofiranu i preozbiljno shvaćenu psihozu - pokazuje snagu simbolike i potrebu projektovanja etičkog kodeksa izvan sopstvenog uma, u nešto što se može i mora vezivati za ne-intelektualne ili pred-intelektualne misaone sadržaje, kako bi ovaj etički kodeks zbilja imao vezu sa najdubljim delovima nečije ličnosti.

Narativno, Preacher je road-movie u stripu. Ali i (manje-više) klasična herojska potraga. Čitajući ga sada, posle toliko vremena ponovo u jednom dahu, razlika između njegovog uvoda (koji možemo definisati kao ono što je stalo u prva tri trejda), sredine i završnice je samo još naglašenija. Ono što je fascinantno je da Ennis uspeva na mestima na kojima su mnogi drugi posrnuli. Naime, dugački Vertigovi miniserijali imaju tendenciju da počnu moćno a zatim se razvodnje prema kraju da bi do linije cilja jedva došepesali. Ovde sam napisao da nisam bio baš siguran čime Brian K. Vaughn misli da dopuni poslednjih desetak epizoda serijala Y: The Last Man s obzirom da je strip već do te tačke imao ozbiljnih praznih hodova (mada sam takođe napisao i da se Vaughn majstorski izvukao), a ovde sam nedvosmisleno sugerisao da bi Azzarellov i Risov 100 Bullets bio osetno efektniji da je firmu zatvorio oko osamdesetog broja, umesto guranja na silu do stotke. Nije to sad neko čudo. Nije lako pisati dugačak serijal u identičnoj autorskoj postavi, pokušavati da mu se da idejna, tematska i, esencijalno, narativna zaokruženost a opet unutar njega stvarati miniepizode zatvorene strukture. Većina ovakvih pokušaja pre ili kasnije dođe do momenata da se raspe u narativne rukavce gde se strip u podugačkim periodima vremena bavi sporednim likovima i njihovim manje interesantnim pričama, ili, alternativno, ubacuje osnovne likove u epizode koje imaju funkciju minijaturnih (i individualnih) moralnih skaski koje su prilično neutralne u pogledu važnosti za osnovni narativ.

Da ne bude zabune, Ennis radi i jedno i drugo u okviru Preachera. On i odlazi u opširne tangente sa svojim glavnim junakom, potpuno prkoseći osećaju urgencije koji bi njegova misija morala po definiciji da ima, a sa druge strane daje nam obimne priče o sporednim likovima, produbljujući njihove prošlosti i istorije daleko iza granica onoga što bi bilo neophodno za funkcionalno pripovedanje osnovne priče. Međutim, ovde mi to zapravo nije ni malo smetalo.

Štaviše, moglo bi se reći da Preacher u jednom momentu menja svoj književni žanr i od romana potrage pretvara se u roman karaktera. I to vrlo uspešno. Ovim ne želim da kažem da je karakterizacija u prvoj trećini ili polovini serijala slaba, naprotiv, međutim posle određene tačke u narativu, događaji postaju alat za istraživanje i objašnjavanje karaktera umesto da karakteri budu nosioci događaja i to funkcioniše iznenađujuće dobro.

Kod Ennisa se generalno može izdvojiti nekoliko tipova karaktera koji se ponavljaju iz stripa u strip.

Sve ovo Ennis temeljito razrađuje idući ovamo u tragediju, onamo u farsu, ali uspeva da održi ovaj strip na pravom kursu sve do samog finala koje je emotivno i simbolički veoma zadovoljavajuće. On ume da piše srceparajuće krajeve (setimo se samo Hitmana! Pa ko od nas nije pustio suzu na tom kraju?) ali u ovom slučaju, hepiend koji dobijamo je toliko dostojanstven, sa pravim osećajem podnesenih žrtava ali i pravednosti krajnjeg ishoda da je preovlađujući utisak da se radi o najprirodnijem mogućem zaključku cele drame. A to nije mala stvar.

Šta da kažem o Dillonu? Svojevremeno je neko napisao kako Preacher nije naročito atraktivno nacrtan strip jer sadrži puno scena u kojima ljudi samo stoje (ili sede) i pričaju, ali ova izjava stvara apsolutno pogrešan zaključak kod čitaoca koji nije video kako Dillon ove stvari radi. Njegovi likovi su prepuni karaktera. Sa jedne strane, oni imaju ikoničku snagu kakvu činioci jednog mita i treba da imaju. Sa druge strane njihova izražajnost i (opet naturalistička) čista ljudskost su bez premca. Čak i naglašenije karikirani likovi poput Starra i Arsefacea uspevaju da prevaziđu svoje površne kvalitete i zaista zasijaju kao ljudi sa snagom da se transformišu a hladna južnjačka erotičnost čistog zla u ljudskom obličju kao što je Jody je primer kako se ove stvari rade.

Plus, naravno, čistota Dillonove linije i jasnoća njegovih panela su od neprocenjive vrednosti u scenama koje nisu samo prikaz likova koji pričaju već su nabijene akcijom i dramom. Dillon ume da stvori moćnu, dramatičnu sliku i da isprati Ennisovu pripovednu perverznost sve do granica kada počnete da se osvrćete oko sebe, nervozni da će neko videti kakve gadosti čitate, a da bukvalno ni jednog trenutka ne odstupi od prefinjene elegancije koja karakteriše njegov rad. Kasniji Dillonovi radovi sa Ennisom, poput Punishera, ali i bez Ennisa (poput Wolverine: Origins) su umeli da budu fantastično lepi ali Preacher je za mene i dalje vrhunac njegovog umeća.

Šta da kažem za kraj? Ako do sada niste čitali Punishera, ovo je greška koju morate ispraviti što pre. Nažalost, iako je domaće izdanje ovog stripa u tehničkom smislu na samom vrhu lestvice kvaliteta, sporost kojom Beli Put izbacuje ove trejdove je nepodnošljiva. Tri trejda za četiri godine je puževski tempo i malo ko vas može osuditi ako se batalite ćorava posla, otmete ženi kreditnu karticu i ispazarite sebi originalne Vertigove trejdove. Čitanje ovog stripa na engleskom je svakako i jedan kvalitet više. Toliko.