Dobro... Pošto je Goran posrnuo i svoju rubriku My Own Private Tokyo bezdušno zapostavio, ostaje na nama, nepoznavaocima i laicima da povremeno zamočimo nožni palac u okean japanskog stripa i izvučemo po koji biser na površinu. U današnjoj epizodi, trideset godina stari serijal koga je kreirao Bog Mange lično.

MW

Autor: Osamu Tezuka

Izdavač: Vertical Publishing

Čak i ljudi koji anime još uvek zovu manga-crtaćima čuli su za Tezuku. Čovek ne samo što je regularno opisivan terminima kao što su 'Kralj Mange' i 'Bog Mange', već ga nazivaju i izumiteljem anime kao i japanskim Walt Disneyjem. Reći da je Tezuka jedan od najvećih japanskih stvaralaca u domenu popularne kulture dvadesetog veka je skromna, uzdržana izjava. Tezuka je jedan od najvećih stvaralaca u okviru popularne kulture čitave planete i ako vam činjenica da je kompanija Disney otvoreno krala od njega (opšte je poznato da je Tezukin prvi veliki rad Kimba poslužio kao neautorizovani predložak za Diznijevog Kralja Lavova) nije dovoljna onda ste naprosto zlobni.

Tezuka je čovek koji je mnogo polagao na mišljenje i savete svoje majke. Što je umetnost življenja koja danas polako nestaje. Ovo napominjem zato što je između ostalog čovek prevazišao svoje zajebano detinjstvo u kome je trpeo maltretiranja jačih i ljepših dečaka da bi završio medicinski fakultet a onda se nasmejao u lice profitabilnoj lekarskoj karijeri i posvetio se proizvođenju stripova u punom radnom vremenu. I to u vreme kada je rađenje mange u Japanu bilo nešto manje respektovana profesija od čišćenja javnih toaleta. Očigledno, pričamo o čoveku sa velikim mudima.

Muda su lepa stvar, razume se, ali Tezuka je, kako i gore rekosmo dosta polagao na mišljenje svoje majke tako da je u vreme kada je završavao fakultet i već godinama bio publikovan i plaćen autor stripova sebi uzeo slobodu da još jednom pita svoju hraniteljicu za savet o tome kojem carstvu da se prikloni. U uobičajenom istočnjačko-zenzatorskom stilu, mudra roditeljka mu je odgovorila da bi u životu trebalo da se bavi onime što mu donosi najveće zadovoljstvo i Tezuka je zadovoljno prelomio. Srećom, iako opsednut insektima (do te mere da je svoju docniju kompaniju nazvao Mushi Production, a mushi na japanskom znači, jelte, buba), stvar koja mu je donosila najveće zadovoljstvo u životu nije bilo posmatranje borbi bogomoljki i paukova u malim improvizovanim arenama, inače bismo danas bili kulturno siromašniji u popriličnoj meri. A kome u momentu kada čitav svet grca u krizi treba dodatno siromaštvo? Kome?

Dobro, ako ste iz ovih krajeva i određenog uzrasta (obe pretpostavke su razumne s obzirom da ovo čitate) onda ste za Tezuku verovatno čuli preko anime serije Triton Gospodar Mora koju je početkom devedesetih državna nam televizija emitovala sa velikim guštom. S obzirom na dosta skromnu ponudu anime na domaćim televizijama i još manju u katalozima video distributera (ni ne znate, deco koliko ste danas razmaženi sa vašom kablovskom televizijom, Dragonballom, Yu-Gi-Ohom i Internetom), Triton je, uz Granzorta i Voltrona bio jedan od najvećih hitova među tadašnjom omladinom. Nije nama tada smetalo što je u pitanju dvadesetak godina star televizijski serijal baziran na još dve godine starijoj mangi. Triton je vladao. Sećam se da su neki moji drugari u Novom Sadu imali i bend Triton Gospodar Mora. Tolika je vlast Tritona nad našim dušama bila. Uzgred, Tezuka nije radio anime, već samo mangu, čisto da se podsetimo.

No, da, Triton je, verovali ili ne bio, osim u Japanu, emitovan samo još i u Meksiku, Venecueli, Španiji, Italiji i kod nas. Tako je, braćo i sestre, u nečemu smo bili daleko ispred trulog anglosaksonskog zapada (a zajedno na ivici progresa sa našim mediteranskim i, hm, latinoameričkim pobratimima) i da nismo zaratili, ko zna gde bi nam danas bio kraj.

Bilo kako bilo, Triton nije bio jedan od radova koji su Tezuki doneli svetsku slavu. Ali Astro Boy jeste. Ne samo što je strip u Japanu izlazio punih 16 godina nego je i anime urađen po njemu imao skoro dvesta epizoda (tačnije: 193), gotovo svojeručno uspostavio vladavinu anime na japanskoj televiziji i, prelaskom u Ameriku ostvario prvi ozbiljan uspeh japanskog crtanog filma na angosaksonskom govornom području.

Astro Boy je svakako Tezukin veliki uspeh i da je u pitanju neki drugi autor neizbežno bi bilo i da ga nazovemo njegovim životnim delom. Nikako i u ovom slučaju. Mada je Astro Boy jako drag strip sa svojom aproprijacijom diznijevske estetike na uobičajenu japansku fantazmagoriju o robotima i jakim emocijama, i mada Tezuka nije imao problem sa time da se i u ovom radu prepoznaju njegovi rani uticaji (Betty Boop i rani Diznijevi crtani filmovi), on je svojim sopstvenim životnim delom smatrao Phoenix, zastrašujuće dugačak serijal koga je radio čitavih 35 godina, sve do same smrti i koji je metafizičke ukrase Astro Boyja napumpao do neslućenih visina, baveći se reinkarnacijom, identitetom, životom, smrću, kosmosom i tako tim teškim temama. Očigledno, pričamo o čoveku koji je svoju kreativnu viziju progonio strašću kakva se retko susreće. Mislim, budimo realni: Tezuki je Stanley Kubrick nakon gledanja Astro Boy anime nudio da mu bude art-director na Odiseji 2001, a Tezuka ga je uljudno odbio jer je imao da radi svoj posao i nije želeo da se odvaja od svog studija i kompanije na čitavih godinu dana. Muda, muda, ali i profesionalnost.

Pravim ovoliki uvod i nabrajam najvažnije ili najpoznatije Tezukine radove da bih ilustrovao pre svega čovekov umetnički integritet ali i da bih sugerisao kako je široko platno na kome je on stvarao svoje kreativne proizvode. Jer je time perverzna priroda serijala kao što je MW još više naglašena. MW ne samo što je strip koga bi, siguran sam, mirne duše potpisao kao svoj bilo koji viđeniji japanski (ili nejapanski) strip autor, već je, u kontekstu celokupnog Tezukinog opusa (koga sam ovde samo ovlaš dotakao - kažu da kompletni publikovani Tezukini radovi zapremaju oko 150.000 strana) u pitanju smelo odstupanje od uobičajenih radova (a videli smo da Tezuka nije imao nikakav problem da kao uobičajene radove pravi drastično različite stripove) i fascinantan finalni produkt u svakom smislu.

Evo, recimo: koji je najupečatljiviji element ovog stripa? Ako je verovati Vertical Publishingu koji su MW objavili u hardkaver kolekciji na zapadu, to je scena u kojoj (još uvek budući) katolički sveštenik nežno vodi ljubav sa predpubertetskim dečakom u pećini što je meko obasjava samo svetlost dalekih zvezda. Vertical je ovu scenu iščupao iz jedne od uvodnih epizoda stripa i strpao je na unutrašnju koricu knjige, verovatno ne bi li izazvao minikontroverzu, ali i odmah, sa praga obavestio potencijalno zabludele ljubitelje Astro Boyja da je ovde na jelovniku nešto sasvim drugačije.

A zapravo... Zapravo je pedofilski element ovog grafičkog romana jedan veoma mali detalj u impresivnoj tapiseriji intrige jednog prvorazrednog političkog i psihološkog trilera koji je šokantan samo onoliko koliko je istorija šokantna i brutalan samo onoliko koliko su ljudi brutalni.

Ali da upada u oči - upada. Čak mi je i drugar koji me je uputio na čitanje ovog serijala rekao da će mi se dopasti jer katolički pop u njemu obljubljuje malodobnog dečaka. Eto kakvu reputaciju imam kod omladine...

Za slučaj da ste upravo odskočili u gađenju i bacili laptop na pod, ne želeći da išta imate sa ovim pornografskim, da ne pominjem pedofilskim bljuvotinama, hitam da vas uverim kako razloga za uzbuđenje (erotsko ili drugo) nemate. MW se ne stidi ni seksa ni nasilja i prikazaće i jedno i drugo tokom svojih skoro šestotinak strana ali ovo nije strip koji zasniva svoj šarm na šok taktikama i eksploataciji. Konsekventno, njegov ugođaj za splatter i fetiš gikove će biti znatno umanjen jednom kad se utvrdi da su seks i nasilje u njemu mnogo perverzniji i više uznemirujući na nivou ideje nego na nivou grafičke egzekucije. Da, da, ima ovde bizarnog ubijanja, mučenja, amputacija i seksa svih vrsta ali Tezuka ništa od toga neće prikazati na pornografski naglašen način. Umesto toga, jednostavnost njegovih linija i filmska kompozicija kadrova pričaju priču koja je barem jednako nastrana i uzbudljiva na psihološkom planu, koliko je pažljivo odmerena na grafičkom.

Ili drugim rečima: u ovom stripu imate scene odsecanja prstiju, ubijanja dece, žena, pomor čitavog naselja bojnim otrovom, ali i scenu u kojoj krvožedni pas odgriza reproduktivni aparat časnom starijem čoveku što samo želi pitomo da dočeka kraj svog života, ali Tezuka ove scene prikazuje sa autoritativnom zrelošću, ne dopuštajući detaljima da prevagnu nad celinom i uvek održavajući u fokusu činjenicu da je pravi užas nešto drugo, nešto što ima istorijsku, čak i metafizičku težinu.

Otkud Tezuka u ovim vodama? Kažu da je u to vreme postojao određeni animozitet novije generacije strip autora prema klasičnim manga autorima. Nazivajući manga stripove 'neodgovornim' (u smislu da su bili tek laka zabava), ovi ljudi su svoje radove zvali gekiga i tvrdili da su to ozbiljna dramska dela, distancirajući se od prevaziđene, detinjaste mange. Kako je Tezuka, makar zbog Astro Boy bio jedan od najvidljivijih predstavnika 'stare' škole (iako je čovek već tada radio Phoenix, a kasnije će raditi Adolfa i Buddhu) pretpostavljam da je trpeo popriličnu količinu utovara u zdrav mozak od strane drčne mlađarije. MW je bio neka vrsta odgovora novoj školi i trijumfalna demnstracija širine Tezukine kreativne vizije.

Isprva, MW deluje kao neka vrsta japanskog predloška na kome će Bret Easton Ellis kasnije izgraditi svog Američkog Psiha. Michio Yuki je mladi čovek briljantnog intelekta, izvanredno preduzimljivog duha i nežne, gotovo ženske lepote. Uspešan službenik u banci preko dana, Yuki je, međutim, nasilni sociopata u slobodno vreme. Sam početak stripa pokazuje Yukija kako prerušen u brkatog delinkventa čini užasan zločin naizgled iz čiste zabave, dramatično vukući za nos policiju i izmičući njihovoj poteri na elegantan, ironičan način. Kada saznamo da Yuki ima posbean odnos sa katoličkim sveštenikom, Ocem Garaijem, ovo produbljuje psihološki portret protagoniste (zapravo obojica su ravnopravni protagonisti romana) ali i postavlja uznemirujuće temelje ličnih drama glavnih junaka.

Otac Garai je čovek bogate (neki bi rekli kriminalne) prošlosti koji je mladost provedenu u bandi zamenio za svešteničku mantiju nakon što je uvideo destruktivnost svog ponašanja. Snažan u fizičkom i u duhovnom smislu, strastven ali ne fanatičan, otac Garai je neka vrsta moralne gromade i etičkog stožera ove priče. To jest, bio bi kada ne bismo u formi dugačkog flešbeka saznali da je pre zaređenja, a za vreme svog mladalačkog gengbengovanja posrnuo pred iskušejem i oblaporno seksualno iskoristio tada još uvek golobradog Yukija za sopstvenu nasladu, u pomenutoj pećini, pod svetlošću zvezda, govoreći mu da je lep kao devojka...

Sve bi to bilo već dovoljno strašno, međutim, Otac Garai i Yuki su potom razvili neku vrstu nastranog odnosa ljubavi i mržnje koji traje i do danas (to jest do vremena u kome se strip događa) i koji je očigledno, užasan problem za Garaija i njegov katolički (i uopšte, zdravorazumski) moralni kod, ali i izvor beskrajne zabave za Yukija. Yuki, apsolutno imun na etiku i moral bilo koje vrste se sa Ocem Garaijem dugi niz godina poigrava, naizmenično mu pružajući nepatvorenu emociju i sarkastičan smeh, dok Garai pokušava da izađe na kraj sa demonom koga je velikim delom sam stvorio (i koji je, kako to i dolikuje, demon sa licem prelepe... hm... muškobanjaste žene).

Vidite kako sad to ozbiljno deluje? Etika, moral, odgovornost za sebe i svoje postupke, odgovornost pred Bogom ali i pred čovečanstvom koje Yuki tretira samo kao poligon za iživljavanje, sve su ovo sastojci koji od MW čine izvanredan psihološki triler prepun do perverzije moćnih trenutaka samoispitivanja, lomova u duši i moralnih relativizacija koje Tezuka izvodi maestralno. Tezukino istraživanje Yukijevog karaktera je studiozno, dosledno i na neobičan način neosuđujuće. Yuki čini užase koji bi u drugim knjigama neodoljivo povukli autora u smeru eksploatacije ili makar implicitne moralne osude, no Tezuka u svemu tome ostaje mudro uzdržan, puštajući čitaoca da misli sam za sebe i prikazujući Yukija kao zbilja demonsko stvorenje. Yuki između ostalog uživa u elaboriranim otmicama i ubistvima koje najavljuje javnosti a zatim jednako uživa u pričanju sa Ocem Garaijem o njima. Neobično voli da se prerušava (neretko u žene) i da glumi, a s druge strane sklon je i da ljudima u lice pljusne najsuroviju moguću istinu srčući njihovu povređenost kao najslađi milkšejk. Ako je Đavo ikada imao nevinije lice u stripu, voleo bih da me uputite na taj strip!!!

Bizarni odnos između Yukija i Garaija je proširen uvođenjem nekolicine dobro profilisanih i upotrebljenih sporednih likova, od žena koje su blago stereotipizirane (ali jebemga, ovo jeste strip, plus i one same se žale na to da se ponašaju u skladu sa stereotipovima pa je ovo lako (iako možda ne sasvim tačno) čitati i kao kritiku japanskog društva i njegovih krutih rodnih uloga), preko korumpiranih biznismena i političara (koji opet, imaju u sebi taman onoliko ljudskog i naivnog da budu istovremeno i nosioci žiga zla koje sistem imanentno sadrži, ali i glupe ovce koje će i same postati žrtve tog sistema na kraju) pa do policajaca koji opet imaju čitav spektar karakterizacija.

Tezuka baca mnogo toga u blender tokom pisanja ovog stripa ali se ipak pridržava onog Čehovljevog o pušci koja nakon pojavljivanja na zidu tokom prvog čina, mora da bude upotrebljena do kraja trećeg i MW se nikada ne strmoglavljuje u ponore zapetljanosti koji često umeju da more ambiciozne manga serijale. Ako ste na, primer pokušali sebi da iskopate oči (i mozak o istom trošku) čitajući Otsukin MPD Psycho (posle koga X-Files i Lost deluju kao lektira za niže razrede osnovne škole) sigurno ste razvili zdravu nepoverljivost prema manga trilerima dužim od dvesta strana. No, nemajte brige, MW je sigurno vođena priča sa preokretima koji imaju smisla, motivacijama koje su bizarne ali ultimativno jasne i likovima koji iako pate od nekakvih konfuzija ipak imaju dosta jasne identitete - ovo je ipak strip iz jednog jednostavnijeg vremena (objavljivan od 1976. do 1978. godine u magazinu Big Comic) i to se očitava u čistoti naracije kakva se mogla očekivati od jednog od najboljih manga stvaralaca svih vremena.

No, verovali ili ne, ovo je samo deo zapleta. Na sve što smo gore pomenuli dolazi i jedna vrlo ozbiljna i ambiciozna dimenzija političke intrige i kritike koja je konačno ustoličila Tezuku kao ravnopravnog takmaca bilo kom gekiga autoru onog vremena. Ako ste se pitali na šta se MW iz naslova stripa odnosi, pa, u pitanju je bojni otrov. Fiktivni, dakako, no vrlo stvaran u svetu ovog stripa.

Jer, nije samo nevoljni koitus koga jeYuki pretrpeo u nežnim godinama na podu zvezdama obasjane pećine bio faktor u njegovom pretvaranju iz nevinog dečačića u demona u ljudskom obličju (i sa moćnim zulufima, kako i dolikuje sedamdesetima). Treba na to dodati i traumu preživljavanja pomora svega što je hodalo na dve noge ostrvom Okino Mafune, a kao posledica curenja smrtonosnog bojnog otrova pohranjenog na ovom malenom pacifičkom komadiću zemlje od strane armije 'nacije X' a u dogovoru sa japanskim vlastima.

Nije naročito teško utvrditi ko je 'nacijaX', naročito u kasnijim epizodama kada se Tezuka mane suptilnosti i pokaže Amerikance bez filtriranja i prikrivanja. MW u tom trenutku postaje gorak politički triler koji komentariše bezdušnost visoke politike, korupciju u najvišim krugovima vlasti, neokolonijalnu bahatost Amerikanaca i, ultimativno, japansko prihvatanje sopstvenih žrtava kao nužnog troška globalnog progresa. MW nije neka metafora za nuklearnu bombu već ubedljivo ispričana priča o realnoj politici vremena u kome je nastajala i ultimativnoj nemoralnosti visoke politike. Kontrast ovoj nemoralnosti je nemoralnost protagoniste Yukija koji makar u ubijanju i uništenju (sakaćenju, nanošenju fizičkog i duševnog bola itd.) pronalazi određeno duhovno ispunjenje, ali i napor ljudi oko njega da ga zaustave jer ultimativno veruju u svetost života, bilo da su predstavnici crkve ili policije.

Bez brige, ako se mrštite od pominjanja svog ovog moralisanja i političarenja, MW je strip koga možete sa uživanjem čitati i bez toga da svako malo upadate u periode dubokog razmišljanja. Tezuka daje mnogo materijala za kontemplaciju i raspravu, ali njegova osnovna sposobnost - izvanredno kontrolisano, tečno pripovedanje - je ono što će i najvećeg mrzitelja intelektualnog rada voditi kroz ovu priču bez daha. Tezuki sve ide od ruke. I pažljivo psihološko nijansiranje Yukija i ljudi koje, kvarno i oportunistički uvlači u svoje strašne intrige, i odlično osmišljavanje kriminalističkih zapleta, i politička drama na visokom nivou, ali i ona na niskom nivou, sa sve radikalno levim azijskim grupama čije revolucionarne ambicije autor ismeva jednako surovo kao što kritikuje lažljive političare aktuelne vlasti i njihove patetične snove o moći (pod nevidljivom kolonijalnom čizmom). Bogat je ovo strip i, iako poneki elementi deluju naprosto preterano (Yukijev gotovo natprirodni talenat za prerušavanje i imitaciju lika i govora ženskih (i muških) osoba, tempirana heroinsko-LSD bomba itd.), priča je vođena vrhunski i krunisana moćnim finalom koje biva i narativno i emotivno zadovoljavajuće, dok istovremeno mangupski ostavlja mogućnost za nekakav nastavak (ovo, zbog prirode problema koga protagonista ima, više je naklon trilerskoj tradiciji nego ozbiljno obećanje... koje Tezuka ionako nikada nije održao, a i umro je jedanaest godina kasnije).

Grafički, ovo je bogato. Jednostavnost Astro Boyja kombinovana je sa kompleksnim, impozantnim scenama urbanih ili ruralnih krajolika, a karakterizacija likova je besprekorna. Tezuka savršeno otklizava u preterane stripovske stilizacije kada je to potrebno a da istovremeno ne gubi ozbiljnost tona, dok su akcione scene slično scenama horora ili seksa, funkcionalne, atraktivne ali ne razmetljive, nikada se ne prevarajući u nekakav spektakl radi spektakla. Na svakoj strani, u okviru svakog kvadrata da se videti kako je ovo delo jednog vrhunskog majstora svog zanata i umetnički proizvod visoke vrednosti. Naravno, Tezuki se možda mogu prebaciti povremeno preopširne tangente u radnji i podzapleti koji su tu samo radi iskrišćavanja dobrih kriminalističkih ideja, ali ne treba smetnuti sa uma da pričamo o stripu koji je izlazio tokom tri godine i da se, za svoju formu veoma disciplinovano držao pripovedne strogosti i nagradio čitaoca snažnom, višeslojnom pričom koja oduzima dah i svojim rečima i svojim slikama.

Ako vam sve ovo nije bilo dovoljno da posegnete za kreditnom karticom i naručite ovaj sjajni uradak velikog majstora sa nekog onlajn servisa za distibuciju (vele da je i film u pripremi), evo linka za privju koji bi trebalo da vas bez ostatka uveri kako bez MW-a više naprosto ne možete. Kliklik, madrfakrs.