Hmmm, da sam bio pažljivji, gađao bih da ovaj tekst izađe u stotoj epizodi DJ Meho šoa. Doduše, to bi značilo da bih propustio nekoliko nedelja jer serijal o kome danas pričamo još nije bio završen u momentu kada je UPPS dotakao božanstvo (ili ništavilo?) stotom epizodom ove kolumne.

Pričamo, naravno o serijalu 100 Bullets, jednom od najvećih (i najdužih) serijala ikada izašlih na DC-jevoj podetiketi Vertigo, a koji se završio pre par nedelja svojim stotim brojem. Svrbelo me je i ranije da pišem o 100 Bullets, pogotovo jer je Azzarello u neku ruku jedan od mojih najomiljenijih savremenih strip scenarista (mada proizvodi malo materijala, ono što među tim materijalom valja - zaista valja), međutim, videvši da je tempo izlaženja ovog serijala upravo iznenađujuće redovan i da sve sugeriše kako će se do kraja stići pre nego što globalna ekonomska kriza uzme još jedan skalp, uzdržao sam se. I isplatilo se.

100 Bullets je jedan od retkih serijala u novijoj Vertigo istoriji koji su uspeli da se dokotrljaju do svog nameravanog završetka a da nisu umest toga morali da se izbore sa najavom ukidanja i zbrzavanjem kraja. Na ovom mestu smo već pisali o serijalima poput Exterminators, American Virgin ili i samom Azzarellovom vestern-radu u Loveless, sve odličnim stripovima sjajnih autora koji su popili otkaz pre nego što su iscrpli sve svoje kreativne potencijale suočeni sa neumoljivim padom prodaje iz broja u broj, iz meseca u mesec.

Ovo je toliko prevalentan fenomen da je veliko pitanje isplati li se uopšte sada izdavati tekuće ili velike miniserijale unutar Vertigo modela. Čak i Marvel sve više svojih tekućih serijala otkazuje i zamenjuje serijama miniserijala koje prodaje za skuplje pare i verovatno ostvaruje bolje tiraže jer ljudi ulažu u nešto sa početkom i krajem. Image Comics praktično isključivo funkcioniše na modelu miniserijala sa Kirkmanovim, Larsenovim i McFarlaneovim tekućim serijalima kao simpatičnim izuzecima od pravila. Slično je i kod drugih izdavača sa manjim ili većim varijacijama (Avatar osim Doktor Sleepless praktično i nema tekuće serijale).

Vertigo uspeva da još uvek gura Hellblazera koji je verovatno dovoljno popularan da opravda ulaganje, a slutim da će većina novozapočetih tekućih serijala u poslednjih godinu i kusur dana biti ugašena pre pedesetog broja. Naprosto ne verujem da Air ili Madame Xanadu imaju snage da se izbore sa generalnom globalnom recesijom i partikularnom stripovskom recesijom koja već godinama diktira opadajuće tiraže.

U svetlu cele ove priče, Azzarellov i Rissov projekat, koji je trajao čitavih deset godina i izgurao svih sto brojeva (mada je do prošle godine okvirni plan predviđao nešto više od sto komada) je neka vrsta divnog izuzetka od surovog pravila. Kada su Azzarello i Risso počeli da rade 100 Bullets, 1999. godine, svet je bio sasvim drugačije mesto, ekonomija drugačije postavljena, mediji u sasvim različitom odnosu snaga. 100 Bullets je započet u vreme kada je Internet još uvek pravio prve ozbiljnije korake u masama, dok je AOL za većinu Amerikanaca i dalje izjednačavan sa Internetom u celosti, a završio se u vremenu Facebooka, Twittera, blogova, te ogromnog uspona digitalnog stripa u svojim legalnim i ilegalnim formama. Raditi strip koji tako dugo traje da premošćava dve takve ere nije mala stvar, pogotovo što ovde pričamo o autorskom radu, ne o korporacijskom serijalu koga proizvode plaćeni podizvođači.

100 Bullets je promenio krajolik američkog stripa ulazeći na tržište u vreme kada je kriminalistički/ palp/ noir žanr još uvek bio rezervisan za marginu i miniserijale/ nezavisne izdavače. Kombinovanim naporima 100 Bullets i Millerovog Sin City, ova vrsta stripa danas je legitiman mejnstrim žanr koji, iako ne može ni da sanja o skidanju superheroja sa trona, ipak uspeva da uz njih opstaje pa čak i da se infiltrira u njihove redove (videti radove pre svega Eda Brubakera, Grega Rucke i Davida Laphama).

Sve je počelo saradnjom Azzarelloa i Rissoa (inače Argentinca) na miniserijalu Jonny Double 1998. godine. Pretpostavljam da je DC od Vertigoa naručio ovaj miniserijal čisto da ne bi izgubili pravo na trejdmark s obzirom da se radilo o skoro sasvim zaboravljenom, trideset godina starom privatnom detektivu koga su izmaštali Len Wein i Marv Wolfman. Azzarello i Risso su napravili izvanredan moderni palp, kombinujući surovu gangstersku dramu sa nepatvorenom romantičnom emocijom i Jonny Double je drastično odskakao od onoga kako su ljudi upamtili stare kriminalističke stripove, uzimajući njihove najbolje delove i unapređujući ih za nekoliko klasa. Uspeh Jonny Double je popločao put i za 100 Bullets.

Jedna od fascinantnijih stvari u vezi sa 100 Bullets je kako je ovaj strip započet moćnom, neodoljivom premisom i kako je ta premisa kasnije izrasla u nešto mnogo kompleksnije.

Za slučaj da ste živeli na nekoj drugoj planeti poslednjih deset godina, 100 metaka iz naslova ovog stripa odnose se na kofer sa pištoljem i sto metaka municije koja garantuje besplatnu osvetu onome ko je upotrebi. Serijal započinje serijom vinjeta u kojima ljudi čiji je život u nekom momentu pretrpeo užasnu ličnu tragediju odjednom dobijaju ponudu od misterioznog Agenta Gravesa da se osvete ljudima za koje do tog momenta nisu ni bili svesni da stoje iza pomenute tragedije. Graves u ovim epizodama nalazi nesrećne, ćutljive ljude koji pokušavaju da se izbore sa krošeom što im ga je život plasirao direktno u lice i nudi im dokaze da su bili žrtve nečije zle namere, zajedno sa pištoljem i municijom. Vrlo rano u priči shvatamo da Graves govori istinu. Municija koju on daje zaista prekida svaku policijsku istragu onog momenta kada je forenzičari identifikuju, čak i kad su ubistva njome počinjena usred dana i pred svedocima. Besplatna osveta izgleda zaista postoji a sive eminencije koje iz pozadine vuku konce naših života ne bivaju manje zlokobne samo zato što nude privremenu utehu.

Već posle par epizoda, Azzarello počinje sa suptilnim nagoveštajima kako je priča mnogo veća od moćnih, neretko potresnih moralnih skaski o modernim tragedijama i modernim osvetama i 100 Bullets sporim, elegantnim tempom izrasta u intrigantnu mrežu misterija i zavera, priču o tajnoj istoriji zapadnog sveta i Amerike i ljudima koji kontrolišu druge ljude. Ovaj element kontrole, pogotovo nad drugim ljudima je jedan od centralnih motiva serijala i, čak nezavisno od samog zapleta i raspleta ostavlja čitaoca duboko u razmišljanju o pojmu i stvarnosti slobodne volje ili slobode uopšte. Da ne bude zabune, nije Azzarello napisao nikakav filozofski traktat maskiran u kriminalističku dramu, ali jeste ispitao različite aspekte slobode, odgovornosti i čovekove volje u brojnim epizodama i momentima ovog serijala.

100 Bullets u svom produbljivanju misterije ne ide baš onoliko daleko koliko to, recimo, radi Dan Brown i to je istovremeno njegova mana, ali i prednost. Mana, zato što naprosto znate da postoje znatno složenije teorije zavere i kompleksnija literarna i kinematografska dela koja se bave njima. Azzarello svoju veliku belu zaveru prikazuje samo indirektno, oslanjajući se na interesantne detalje iz američke istorije, ali prikazujući moderne vladare iz senke kao ljude koji vode beskonačne razgovore i pregovore i koje gotovo nikada ne vidimo u akciji. Namerno ili ne, tek njegovi najmoćniji ljudi u Americi (a time i u svetu) svoju moć vrlo retko ili nikada ne demonstriraju i ovaj aspekt priče je ostavljen na zamišljanje čitaocu.

S druge strane prednost ovog pristupa je u tome što se 100 bullets retko i samo na kratko odmiče od svoje tvrde, ulične estetike, od prljavštine metaforičkog (i stvarnog) dna društva. Azzarello jednako vešto prikazuje hispano delinkvente u čikaškim slamovima, zatvorenike, ubice, silovatelje, kockare i prodavce droge, kao i dekadentne WASPove čiji jedan mig ruši industrijske imperije i živote baca u blato, ali ni u jednom momentu tokom stripa nema sumnje u to koje od njih vidi kao sebi bliže i želi da naslika sa više preliva, tonova, detalja.

Kad već pričamo o dualizmu mana i vrlina sadržanih u jednom elementu stripa, onda je svakako vredno spomenuti i to da ovaj strip nema (jednog) glavnog junaka. Azzarello je tokom rada eksperimentisao sa pristupima, dajući nam junake koji su svoje živote završavali pre nego što smo uspeli da se naviknemo na njih, ali i junake koji su (naizgled?) eliminisani iz priče pre nego što smo stigli do najzanimljivijih delova njihovih života. Neki od likova koji su u početku delovali kao čiste alatke za guranje radnje unapred zauzeli su centralna mesta u narativu i dobili smo njihove detaljne pozadine, životne priče, motivacije... Kao što rekoh, ovo je sa jedne strane sjajna ideja jer Azzarellu dopušta veliku slobodu u eksperimentisanju sa narativnim pristupima, postavkama situacija i likova, dopušta mu kretanje sa kraja na kraj sveta, kroz društvene slojeve, kulture i mikrozajednice. Detaljan šestodelni story arc koji se bavi tlapnjama privatnog detektiva sa zavojima na licu ili surova priča iz američkog zatvora sa jedne strane jednako su na mestu u ovom serijalu, kao i kratke jednočinke u kojima se upoznamo i raziđemo sa likovima čije parčence narativa služi za postizanje moralne ili filozofske poente i eventualno dodavanje neke sitne informacije koja džinovsku sliku celog serijala čini za nijansu kompleksnijom.

Jasno je i zašto je ovo mana - mogućnost identifikacije čitaoca sa protagonistima, pa čak i sa idejama je jako mala. Azzarello sebi svakako nije stvari učinio ništa jednostavnijim time što je moralnu komponentu priče izuzetno relativizovao, izvlačeći tako tepih ispod čitaočevih nogu dosta rano u serijalu. Ono što na početku deluje kao relativno jasna podela na zle vladare iz senke i njihove bivše poslušnike koji su pretrpeli buđenje iz etičke kome do kraja serijala postaje zapetljana borba za moć (i slobodu) u kojoj savezništva, pa čak i vernost idejama, ideološkim modelima i ljudima kao takvima biva dovođena u pitanje sa svakom sledećom okrenutom stranicom. Ovo ne treba shvatati kao 'objektivnu' manu jer Azzarello je ovim serijalom napisao autentičan 'veliki američki roman', međutim, s obzirom da taj roman ima u sebi mnogo od palp nasleđa koje zahteva određenu čistotu u odnosima i pozicijama likova, nesklad između estetskog i sadržajnog bocka oči.

No, ono u šta nema ni najmanje sumnje je da Azzarello i Risso svoju priču pričaju sa takvim autoritetom, sa takvim nadmoćnim poznavanjem zanata da je prava milina čitati je i biti uronjen do očiju u svet koji je fantastičan iako je tako jako realističan.

Autori su deset godina uspevali da pričaju vrlo kompleksne narative služaći se povremeno gotovo reperskim slaganjem slika, simbola i igara reči, a da ovaj strip nikada ne deluje kao da se guši pod neprimerenom količinom teksta. Indirektno saopštavanje informacija, paralelno montiranje teksta i slika iz različitih delova sveta i vremena, uzdržavanje od govora onda kada je vizuelna informacija bolja i efikasnija, Azzarello i Risso su sa 100 Bullets napravili mnogo praktčno udžbeničkih primera naprednog, elegantnog pripovedanja i ovo treba isticati u svakoj prilici.

Kao što treba isticati i Azzarellov talenat da ljude i situacije učini prirodnim (čak i dok smo svi svesni da priča o gotovo neverovatnm stvarima) korišćenjem sočnog, živog jezika što odiše jednom autentičnošću skoro neuhvatljivom za druge američke strip autore koji se dotiču slenga. Jedino mi još Garth Ennis (inače, jelte, Irac) pada na pamet kad razmišljam o ljudima koji jezik ulica, geta, etničkih grupa uspevaju ovako ubedljivo i živo da pretoče u slova na papiru a da sačuvaju njihovu moć. Međutim, Azzarello šije i Ennisa u pogledu širine i raskoši zahvata i nije preterano reći da su neki momenti 100 Bullets među najsirovijim, najubedljivijim prikazima urbanog (i, hm, ruralnog) američkog života u stripu uopšte.

Ima mnogo delova ovog serijala koji su naprosto omamljujući u svojoj snazi, delova koje posle nekoliko pročitanih strana spustite u krilo da biste svojoj ženi, ljubavniku ili mački saopštili kako je ovo trenutno najbolji strip na svetu. Narkomanska epizoda Jacka, krupnog čoveka sa krupnim problemom. Buđenje Colea Burnsa. Spori pad Miloa Garreta. Meksička epizoda Wyliea Timesa... Možda meni najdraže: Loop Hughes u zatvoru, sa sve nacistima koji koriste crnački sleng. Azzarelo i Risso su u ovim celinama unutar velike celine uspeli da dotaknu stripovsko savršenstvo i bili obilato hvaljeni i nagrađivani (Ajzner i Harvi nagrade) za svoj uspeh.

No, ne mogu a da ne primetim kako je ovaj strip posle svega imao primetan pad u toj ubedljivosti kada je ušao u svoju završnicu. Azzarello jeste planirao da ovde bude i nešto više od sto epizoda, međutim, moj utisak je da bi bilo idealno da je serijal zaokružen negde oko osamdesete epizode. Poslednja petina, klimaks sukoba unutar i između sukobljenih grupa je osetno razvučenija nego što bi po pravilima (bilo kog) žanra bilo idealno. Već smo rekli da se ovde ne dobija emotivno zadovoljavajuća završnica jer ne postoji jasna moralna podela niti čist filozofski ishod. Ovo treba uvažiti jer, čak i ako Azzarello nije znao kako da završi izuzetno zapetljanu priču, moralna i emotivna konfuzija kojom ju je tehnički završio jeste nekakav pančlajn. No, sa čisto zanatske strane, finale pati od manjka fokusa, od isforsiranih rešenja i nejasnih, nezaokruženih niti priče koje nisu toliko otvorene za tumačenja koliko su naprosto ne(dovoljno)funkcionane.

Dobro, ne treba zbog toga nikoga ubiti, ali treba trošiti sate, dane, mesece i život razmišljanjem o tome kako bi ovaj serijal izgledao da je bio primoran da se završi ranije i da li bi mu to zapravo uvećalo ili umanjilo efektnost.

No, ako o efektnosti pričamo, Rissov crtež je konzistentno fantastičan. Ovde ne mislim samo na organizaciju scena i besprekorno elegantno pripovedanje već i na fizionomije, karakterizaciju likova, stilizaciju, pa i  karikaturu, na fantastično korišćenje svetla i senke, na detaljčiće koji okruženja i likove čine punijim duha i identiteta. Ono što mi je najfascinantnije kod Rissoa je kako je deset godina uspevao da radi strip paklenim tempom (podelite sto epizoda sa deset godina pa da vidite sami kakav je to kuluk) i da mu kvalitet rada ni u jednom momentu opadne. Istina, neke epizode su grafički bile svedenije od drugih, ali uglavnom je bilo jasno da je to stvar estetike i atmosfere, a ne cajtnota i odrađivanja posla na brzinu (sem možda pred sam kraj). U savremenom američkom stripu gotovo da ne postoji paralela sa ovim Rissovim podvigom (pada mi na pamet samo Mark Bagley sa svojih 111 epizoda Ultimate Spider-Man), a čak i da to nije slučaj, 100 Bullets je bez sumnje jedan od najlepših strip serijala nastalih u poslednjoj deceniji i konzistentnost stila i tona su njegove velike prednosti.

Kuda će dalje ova dvojica majstora ostaje da se vidi. Azzarello je pored 100 Bullets povremeno imao i druge radove sa strane (recimo ovde predstavljeni Joker) i od njega znam šta možemo da očekujemo. Više me brine Risso koji poslednjih nekoliko godina sem poneke naslovne strane i postera nije radio ništa drugo pored 100 Bullets. Tako sjajan crtač ne treba da sedi neiskorišćen i videćemo da li će ga dalji angažmani dovesti ponovo u evropsko ili u američko naručje...

I dok je najavljena igra po ovom strip serijalu verovatno zauvek otišla u zaborav odlaskom Acclaim softvera pod led, makar se srpsko izdanje ovog stripa lagano ali dostižno kotrlja... Sve u svemu, jedna fantastična priča stigla je do svog kraja, spajajući dve ere i stojeći kao aberacija u savremenom ekonomskom i kulturnom krajoliku. Treba je pamtiti po dobru, pogotovo što nam mnogo zla i nije nanela!!!