Ne znam kako to vama izgleda, ali odraditi sto kolumni za UPPS u nešto više od dve godine nije neki veliki podvig. Ipak, ne mogu da kažem da se ne osećam svečano, nekako kao da mi je neki poseban rođendan došao na red. Treba to obeležiti. Doduše, kako ni svoj osamnaesti rođendan nisam baš umeo da obeležim (zatekao me je u autobusu između Herceg Novog i Beograda) a taj je bio dosta značajan jer je, avaj, obeležavao početak moje pune odgovornosti pred zakonom, onda ne treba očekivati da sad ovde napravimo neku preterano divljačku žurku.

Umesto toga, danas nećemo o novim ili bar koliko-toliko aktuelnim stripovima, već bih se rado posvetio jednom nostalgičnom, zamagljenim očima obeleženom putovanju u prošlost i osvrtu na jedan strip koja spada među moje najomiljenije strip radove ikada (i igde) i u velikoj je meri zaslužan za to što i danas, nekoliko decenija kasnije, uprkos odrastanju, sazrevanju i nabujalim sedim vlasima, ipak i dalje trošim skaredno mnogo vremena čitajući stripove o superherojima. Jeste, moglo bi se reći da su me ovi stripovi u neku ruku upropastili, držeći me u konstantnom pubertetu poslednjih četvrt veka, sprečavajući me da dosegnem tu neku... zrelost. No, to je propast koju čovek ne može a da ne isprati sa osmehom... OK, onda, idemo.

The Amazing Spider-Man:

The Original Clone Saga (ASM 144-150)

Autori: Gerry Conway i Ross Andru (sem 150 Archie Goodwin i Gil Kane)

Izdavač: Marvel

Dobro, znali ste da će to biti Spider-Man. Svaki ozbiljniji ljubitelj Spajdermena ima neku omiljenu priču iz njegovog života. Nekima je to Smrt Gwen Stacy, nekima je to Smrt Jean DeWolfe (kuku, zar zaista sve što je dobro kod Spajdermena mora da se vezuje za pogibiju ženskinja?), nekima je to legendarni ASM broj 248 (The Kid Who Collected Spider-Man), a nekima prva priča o Hobgoblinu (ASM 230-251). Nekima je to i mračni Kraven's Last Hunt (mada je to bio početak veoma tužnog perioda za fanove Spajdermena - mračnije teme i horor-intonacija su jedno vreme preovadavali u ovom stripu a taman kada se to naizgled završilo započela je Clone Saga i sve je otišlo nizbrdo), a nekima verovatno i prva JMSova priča o Morlunu. Čak sam siguran da ima i ljudi koji bi istakli Spider-man: The Lost Years i ne bih ih preterano prekorevao. Ima raznih ljudi. A Alah nas uči da ih sve volimo.

U svakom slučaju, neću sporiti da je svaka od ovih priča dobra i bitna i da bih je u dahu preporučio svakome ko želi da se upozna sa najboljim Spajdijevim momentima. Ipak, moj lični favorit, negde od jedanaeste godine, pa verovatno do poslednjeg daha koji budem uzeo, biće originalna Klon Saga, koju neki računaju samo od brojeva 147 do 149 magazina The Amazing Spider-Man, ali ja smatram da se sve od prvog pojavljivanja prvog klona u broju 144 pa do finalnog Peterovog shvatanja (na korak od smrti) da on ipak, posle svega nije klon već original, u broju 150 mora računati u ovu priču. Njena puna snaga tek se tako shvata na pravi način.

Naravno, u medijumu kao što je američki superherojski strip uvek je teško imati zaista zaokruženu priču koju je moguće čitati bez predznanja o likovima i bez pitanja 'a šta je bilo dalje?' Tako je i originalna Klon Saga svoju emotivnu snagu bazirala na jednom drugom značajnom događaju iz Spajdermenove prošlosti, igrajući na kartu šoka i kontroverze, dakle, koristeći tehniku što se danas takoreći konstantno primenjuje na superherojske stripove. Zašto je Klon Saga onda bolja od današnjih stripova o Spajdermenu (ili drugim superherojima)? Mogli bi da kažemo da je to zato što je događaj na koji je ova priča referirala pre svega bio u vremenu udaljen tek dve godine (dok je danas sasvim normalno da šokantni novi događaji referiraju na nešto što se desilo pre trideset ili četrdeset godina) i da je Spajdermenova životna priča do tog trenutka bila jedna relativno uređena istorija, beležena samo u jednom magazinu koga su tokom trinaestak godina pisala samo dvojica scenarista - dakle, sve je bio urednije, konzistentnije i razumljivije. No, to bi sve bio samo blef. Stvar je u tome da ja uopšte ne tvrdim da je Klon Saga zaista bolja priča od mnogih kasnije ispričanih priča o Spajdermenu. Njena emotivna snaga je u mom slučaju vezana pre svega za činjenicu da sam je čitao u osetljivom mladalačkom dobu, razrogačenih očiju gledajući kako se život nesebičnog heroja pretvara u zastrašujuću tragediju u kojoj nisu bezlične sile prirode ono što preti dobrim ljudima, već su naprotiv ti ljudi, skriveni iza maski, skriveni iza lica, prepuni sopstvenih protivrečnosti, strahova i strasti, izvor te tragedije i - u krajnjoj liniji zla. Originalna Klon Saga je tragedija koja svoju snagu crpi iz jedne druge, originalne tragedije, tragedije u kojoj heroj nije uspeo da spase devojku, a u kojoj je zločinac samo poginuo, ne uspevši nikada da plati za svoje grehe...

Elem, i površni poznavaoci Spajdermen mitosa znaju da je originalna devojka Petera Parkera poginula u broju 121 ASM-a i da je to bio događaj koji je za ono vreme bio šokantan. U ono vreme u superherojskim stripovima se nije ginulo. Kriminalci su se tukli rukama, nogama i štanglama, a kada su i pucali, pucali su mecima koji su samo omamljivali. Spajdermen se borio sa gomilama sumanutih kostimiranih zločinaca ali ni jedan od njih nije bio ubica. Sve dok Gerry Conway nije dobio zeleno svetlo od Stana Leeja i Royja Thomasa da dopusti Gren Goblinu da ubije Gwen Stacy. Njena smrt, možda najtragičniji događaj u životu ovog junaka (možda i ne... ipak je originalna pogibija strica Bena definitivnija...) je bila značajna i zbog toga što je ovo jedna od retkih smrti u superherojskim stripovima koja nije nikada preokrenuta. Gwen Stacy, simbol američke lepote, čistote, nevinosti ostaće mrtva sledećih tri i kusur decenije a Spajdermen će uvek sa sobom na savesti tegliti teret činjenice da nije uspeo da je spase. Kažu da je ova smrt bila događaj koji je svojeručno okončao srebrno doba američkog superherojskog stripa.

Dve godine kasnije, u ASM 144, Spajdermen je u Parizu i bori se protiv prilično kempi superzločinca po imenu Cyclone - bivšeg inženjera koji je radio za NATO. Kada je razvio posebnu tehnologiju kontrolisanih ciklona i ponudio je NATO-u kao prototip novog oružja, odbijen je na drzak način uz objašnjenje da NATO kupuje samo američko oružje. Nimalo neočekivano, čovek je zbog ovoga uzgojio zdravu mržnju prema Americi, postao superzločinac i, u ovom slučaju kidnapovao Peterovog gazdu J. Jonaha Jamesona i njegovu desnu ruku, Robbiea Robertsona, samo da bi napakostio velikom Satani. Srećom, Peter, pametan kakav jeste (ljubi ga strina), uspeva ovog 'opasnog' protivnika (Ozbiljno? Njegova superzločinačka moć je da... pušta vetrove?? Čekajte samo da ga se dočepaju Dan Slott ili Peter David) porazi time što... er... kupi ogroman ventilator iz prodavnice koja snabdeva domaćinstva i oduva ga preko patosa Notrdamske Katedrale...

Dobro, Gerry Conway ovde nije napisao jedan od svojih najboljih scenarija, ali ova epizoda je bitna bar iz dva razloga. Prvi: Spajdermen ovde koristi mali kasetofon sakriven pod krovom katedrale da emituje snimak sopstvenog glasa i time ubedi sumnjičavog Jamesona da on i Peter Parker nisu ista osoba. Drugo: pri povratku iz Pariza u Njujork, Peter sve vreme razmišlja o tome kako će se sresti sa Mary Jane, drugaricom za koju se u poslednje vreme zagrejao i dobio potvrdu da i ona gaji slične emocije, samo da bi ga dočekalo ekstremno neprijatno iznenađenje: strina mu je u bolnici, jer joj je zbog šoka srce malčice geknulo. Šoka? Od čega? Peter ovo saznaje na poslednjem panelu epizode 144: tu, u otvorenim vratima svog stana on zatiče... Gwen Stacy!!! Živu, savršenu kao što je uvek bila, sa zbunjenim, čak uplašenim izrazom na licu.

Malo je reći koliko je jedanaestogodišnjem meni ova scena bila izrazito šokantna. Nesavršena ali moćna kompozicija Rossa Andrua i savršeno uhvaćen izraz lica mlade, zbunjene devojke bez greške su iskomunicirali koperikanski obrt koji je Conwayjev scenario doneo.

U nastavku saznajemo da je u pitanju klon. Doduše, klon koji je ne samo odgovarajućeg uzrasta nego i sa svim sećanjima i uspomenama originala do par meseci pred smrt. Huh... Conway kasnije pravi nekoliko pseudonaučnih vratolomija da bi nas ubedio kako je to, kao moguće.

No, na planu same radnje, nema vremena da se odahne. Spajdi, unezveren zbog cele situacije, zabrinut za strinu koja je u bolnici istovremeno mora i da se bori sa nastrljivim bivšim protivnicima kao što su Scorpion i Tarantula - jednim tek puštenim iz zatvora, drugim pobeglim iz zatvora, koji su se obojica iz nekog razloga zarekli da mu stanu u kraj po svaku cenu. Međutim, snaga ove priče je u tome što uprkos smrtno ozbiljnim borbama u koje Spajdija uvlače ova čudovišta u ljudskom obliku, preovlađujući osećaj nelagode i napetosti vezan je pre svega za (klona) Gwen Stacy, devojku koja ne zna odakle se pojavila i kako to da je njen original mrtav, ali koja takođe pokušava da se snađe u situaciji u kojoj Peter Parker, ljubav njenog života koji je, po njenim sećanjima, još koliko juče bio ludo zaljubljen u nju, sada ima romantični odnos sa Mary Jane, zajedničkom prijateljicom koja, opet po Gweninim sećanjima nikada nije pokazivala aspiracije prema njemu. Razumljivo je da će Gwen biti zbunjena i u sukobu sa samom sobom čak i pre nego što saznamo mračnu pozadinu njenog pojavljivanja.

Peter je, sa svoje strane, razume se, u raspadu i povremene halucinantne epizode koje ima (a koje se završavaju izlivima nemoćnog gneva) su doduše malo prenaglašene, ali u punoj meri doprinose osećaju tragičnosti i radikalne promene koja se dešava u ovom stripu.

Sve to, a Conaway i Andru uredno uspevaju da nam u priču udenu respektabilne količine akcije i humora. Spajdijeva prva borba sa Scorpionom je obeležena jednim od najboljih odgovora koje on daje negativcu ikad: kada mu Scorpion trijumfalno objasni da može da koristi svoju žaoku (zapravo rep) da se odbije od zemlje i skoči na protivnika pre nego što ovaj uspe da reaguje, Spajdi odgovara „Good for you handsome, but can it play the violin? That's the question all America is panting to have answered!"

Ova razmena za mene u velikoj meri sažima suštinu Spajdijeve karakterizacije. Usred najozbiljnije borbe na život i smrt (zapravo, Spajdi će jedva izbeći smrt samo nekoliko sekundi kasnije), njegov glavni prioritet je da protivniku pokaže da je simbolički iznad njega jer na Scorpionov bes i epski diskurs odgovara sjajnim dosetkama. Pomoglo je i što je u našem ondašnjem prevodu druga rečenica glasila 'Naši čitaoci jedva čekaju da saznaju odgovor na to!'

Bilo kako bilo, nadrealističnost Spajdijeve situacije uskoro postaje opasno prenaglašena. Borba sa Tarantulom pretvara se u filipdikovsku farsu kada Spajdermen i južnoamerički superzločinac usred Njujorka upadaju u autobus koji nastavlja da vozi kao da se ništa nije desilo. Ulazak Gwen Stacy u isti autobus usred njihove tuče je kap koja preliva čašu. Spajdermen ovu bitku gubi jer počinje da veruje da je ludilo stvarno...

Naravno, ludilo jeste ključna reč ove priče a čitaocima se otkriva da je u pozadini neobjašnjivih događaja - Šakal, relativno nov superzločinac u Spajdijevom životu koga smo nekoliko brojeva unazad gledali kako huška razne drugoligaše na Spajdermena, bez razumevanja njegove sopstvene agende. Šakal je inače meni jedna od uspelijih kreacija dueta Conway/ Andru jer je klasičan, tipski 'suludi' kriminalni mastermajnd ovde oivičen jednom uverljivom ličnom zainteresovanošću za, er, slučaj i njegova motivacija je zapravo dosta u skladu sa stvarima koje radi. No, genijalnost njegovog grafičkog dizajna je možda najistaknutija njegova karakteristika: Šakal je, kao i mnogi zločinci iz Spajdijeve galerije obučen u kostim sa životinjskim motivom, u njegovom slučaju krzneni kostim i maska šakala, no za razliku od drugih, kao što su Gibon, Grizzly, Doctor Octopus, Tarantula, Scorpion ili Vulture, Šakal iz nekog razloga preko ove krznene odeće nosi i - gaće. Model koji je negde na pola puta između pripijenih bokserica i malo robusnijeg slipa ne samo da deluje potpuno strano i nepotrebno na ovom kostimu već ga i čini bolesnim i perverznim na poseban način.  Ne znam da li je ovo bio svestan Andruov način da sugeriše Šakalovu infantilnu regresiju ali da je vazda na mene delovalo duboko uznemirujuće - jeste.

Elem... Spajdermen će nekoliko puta izbeći smrti u ovom stripu, saznavši uzgred i da ga Šakal želi mrtvog iz osvete... za smrt Gwen Stacy. Komplikovana mreža motiva i motivacija razjašnjava se korak po korak kada Peter i Ned Leeds kombinovanim novinarsko-istraživačkim i superherojskim radom dođu do cele istine. Šakal ne samo da zaista zna Spajdermenov tajni identitet (ni prvi, ni avaj poslednji u istoriji... evo pre samo par nedelja Bendis je OPET naterao Spajdermena da se demaskira pred Avengersima...) već je, pokazuje se u jednom šokantnom momentu pred završnicu stripa, Šakal niko drugi do glavom i bradom Miles Warren, Peterov i Gwenin koledž-profesor iz biologije!!!

Ljudi koji ne vole superherojske stripove zato što su nerealistični u završnici ove priče imaju sumanuto mnogo teških pilula za gutanje. Ajde što je tihi, sivi, brkati sredovečni profesor sa naočarima postigao, vođen psihotičnom opsesijom, da sebe reinventuje kao atletski potentnog kostimiranog zločinca, već su i naučna obrazloženja za tehnologiju i biologiju u ovoj priči u najmanju ruku drska. Profesor Warren ne samo što je uspeo da u okviru skromnog koledža razvije savršenu tehniku kloniranja, ne samo što je sa svoje dve ruke i deset vrednih prstiju sagradio naprednu komoru za ubrzani rast ploda do uzrasta koji odgovara originalu u fazi kada je uzorak ćelija uzet, već je pored toga i uspeo da pomoću hipnoze u klonovima probudi sećanja koja su originali imali sve do trenutka uzimanja ćelijskog uzorka. Ako ovo zvuči malo... ludački, pa, zvučalo je ludački i Marvelu, pa je Conway uspeo da tu negde udene i uzgredne reference na RNK molekule koji, kao, nose sećanja sa sobom pa ih je zato kolko-tolko lako preneti sa osobe na osobu... Hm, da...

Dobro, da smo hteli realističnu književnost čitali bismo Nicka Hornbyja (oh, čekajte...). Spajdermen nikada nije trebalo da nam da ozbiljne naučne koncepte i njihovu ekstrapolaciju na čitav univerzum. Umesto toga, završnica Klon Sage, koja se događa na njujorškom stadionu Shea je dijabolična, vrtoglava borba Spajdermena protiv sopstvenog klona, svaki od njih ubeđen da je baš on onaj pravi. Razlog za borbu? Tempirana bomba koja će Neda Leedsa dići u vazduh za pet minuta, a koju može da demontira samo original, ne i klon, na čiji bi dodir eksplodirala. Marvelovo obrazloženje problematike kloniranja (više puta se kroz priču naglašava da je klon genetski i fiziološki identičan originalu i da su razlike, ako ih ima, pre svega psiholške, kao posledica ubrzanog razvoja klona) u ovoj instanci pada još nekoliko metara niže, ali za potrebe dramatičnog raspleta, ovo svakako služi svrsi.

Naravno, Spajdijev kec u rukavu je - klon Gwen Stacy koji uprkos hipnotičkoj sugestiji koja je drži sasvim pasivnom tokom ovih događaja uspeva da razluči šta se događa i da ispravno zaključi kako je Miles Warren/ Šakal zapravo zao čovek koji preti da ubije nevinu osobu samo da bi se naslađivao gledanjem borbe na život i smrt dvojice Spajdermena. Momenat u kome ona to shvata je samo sekund ili dva udaljen od momenta čistote uma što zatiče samog Šakala, koji je na trenutak užasnut time u šta ga je opsednutost osvetom pretvorila i razrešenje stripa je tragično ali, na neki način pravedno.

Zapravo, koliko god tragedija ovog stripa bila u tome što su likovi koje poznajemo i volimo suočeni sa strahovitim gubitkom koji na svima ostavlja ožiljke (osim na Nedu koji je sve, izgleda prespavao), najtragičniji lik je na kraju Miles Warren. U vreme Stana Leeja  ne više od pozadinca koji je korišćen samo da popunjava prostor oko Petera Parkera, Warren je ovde unapređen u čoveka čija nesreća zapravo nikada nije objašnjena, nikada obrazložena, ali jeste jako sugerisana. Njegova opsednutost mladošću, čednošću i lepotom Gwen Stacy dolazi kao logična kada shvatimo da je Warren čovek koji nema na svetu ni kučeta ni mačeta. Od lika koji je bio tek nešto više od kulisa, Warren sa ovim saznanjem (koje, kako rekoh dolazi indirektno, kroz njegovu refleksiju, kada kaže da ga je Gwen možda podsećala na ćerku koju nikada nije imao) počinjemo da doživljavamo kao skoro kafkijanski usamljenog modernističkog antijunaka, čoveka koji se u modernom ljudskom društvu nije snašao na najsuštinskiji način, uprkos zaposlenju, novcu i položaju na koledžu (da ne pominjemo očigledno briljantan naučni um). Miles Warren, genije za biologiju je socijalno disfunkcionalan do te mere da njegova usamljenost može da se definiše više čak ni kao patološka već - metafizička.

Miles Warren klonira Gwen Stacy tek nakon što ova pogine, prelazeći liniju između opsesije i psihoze nakon ovog događaja. Miles Warren je čovek koji ne ume da stvori, već samo da imitira, odnosno, kao što vidimo iz rezultata, da pervertira nešto već stvoreno. Ovo je, kao što znamo svojstvo nečastivog, a Conwayjev prikaz Warrena je onda neka vrsta ne apologije već oplakivanja Đavla. Warrenova naučna i tehnološka briljantnost su samo ironična refleksija njegove stvarne socijalne ali i biološke impotencije. Miles Warren nikada nije imao ćerku, nikada nije imao ženu, a Gwen Stacy treba da mu bude i jedno i drugo. Naravno, ovaj incestuozni dijabolični dvougao je ono što ga zaista tera u ludilo a borba protiv Petera Parkera/ Spajdermena je istovremeno nadmetanje dvojice mužjaka za ženku, ali i edipovski refleks u kome Šakal, rođen posle smrti Gwen Stacy, praktično rođen iz smrti Gwen Stacy, pokušava da zaštiti svoju simboličku majku od simboličkog oca oličenog u Spajdermenu/ Parkeru, oca koji je nije zaštitio onako kako je bila njegova obaveza. Otud i te gaće na Šakalu - ovaj infantilni element njegove psihoze je možda ono što ga najviše od svega čini zastrašujućim i žalosnim.

Conway nam, dakle, daje sliku savremenog palog anđela koja je, ako je to moguće, tužnija od originalnog pada, ovo je anđeo koji se čak ni ne seća neba i vremena u njemu jer ga nikada tamo nije ni proveo. Warren je demon samo utoliko što želi da veruje da mu dolikuje uzimanje tvorčevog prerogativa stvaranja u sopstvene ruke zato što veruje da mu je motiv ljubav. Ovo jeste ultimatvna pobuna protiv tvorca koji prevashodno od svojih stvorenja zahteva da vole, ali da vole kroz njega, da njihova ljubav jednih za druge bude delić univerzalne ljubavi prema Njemu. Miles Warren istupa iz ove jednačine, onako kako čitavog života istupa i iz društvene zajednice i uverava sebe da je ljubav dovoljno značajan motiv da se može staviti iznad ljudskih života, dok, paradoksalno, ni iz čega on stvara život skoro jednako savršen kao i život koji stvara priroda (ili tvorac, svejedno, u ovom kontekstu to su sinonimi).

Naravno, kako nas je naučio i Midnighter, 'skoro' je najtužnija reč u, er, engleskom jeziku i baš trenutak u kome Warren shvata ultimativnu nesavršenost života koji stvara pa samim tim i ultimativni neuspeh svog čitavog životnog projekta jeste onaj trenutak u kome mu težinakrivice koju je počinio protiv zajednice (i tvorca) (i prirode) postaje potpuno jasna i u kome se makar delimično iskupljuje činom samožrtvovanja koji istovremeno, zgodno, spasava život Neda Leedsa i oslobađa dvojicu Spajdermena potrebe da jedan drugog ubiju ne bi li otkrili koji je pravi...

Epilog broja 149 je moćan a Conway uspeva da poveže većinu krajeva u zadovljavajući zaključak. Jedan od dvojice Spajdermena je mrtav, poginuo u rušenju dela stadiona posle eksplozije. Preživeli Spajdermen dosta ubedljivo objašnjava Gwen da je baš on original jer to naprosto 'zna'. Gwen se suočava sa samom sobom i činjenicom da pored svega i posle svega ona nije Gwen Stacy i da ne treba da pokušava da nasledi njen život. Njen rastanak sa Peterom bukvalno tera moje srce da se slomi i posle svih ovih godina. Njene poslednje reči, „Don't say it, Peter. Turn your head and please don't look back." i ogromna suza u Peterovom oku dok ona odlazi prema taksiju dostojni su najboljih holivudskih melodrama iz klasičnog perioda.

A zatim, na poslednjoj strani, Peter i Mary Jane imaju izvanredno ukomponovan momenat čistote emocija u kome shvataju šta znače jedno drugom, bez velikih reči, čak i bez velikih slika. Ovo, baš ovo je trenutak u kome je presuđeno da je MJ ta žena sa kojom će Peter Parker biti zauvek, do kraja istorije i mi, koji smo ovom trenutku prisustvovali u jednom osetljivom uzrastu nikada nećemo kapitulirati ni pred Mefistom ni pred Joeom Quesadom.

No, čak i sjajno zaokružene priče moraju da imaju nastavak sledećeg meseca i jubilarni stopedeseti broj ASM-a je predvidivo prepun kameo pojavljivanja gomile Spajdijevih klasičnih neprijatelja, naručena nezgrapna priča u kojoj ima više akcije nego pameti. Archie Goodwin, koji ovde gostuje na mestu scenariste, međutim, uspeva da razreši dilemu oko toga da li je preživeli Spajdermen zaista onaj pravi ili ipak samo klon, gurajući zabrinutog junaka kroz zastrašujuću količinu po život opasnih iskušenja. U elegantnom razrešenju priče, Spajdermen koji se na početku podvrgao testovima (od strane još jednog genija za biologiju, doktora Curta Connersa) što bi trebalo da pokažu je li on 'Spider-man or Spider-clown', do odgovora dolazi sam, ponovo u trenutku kada se nalazi na korak od smrti. Conners prethodno Spajdermenu objašnjava da klonovi nemaju identične emotivne reakcije originalima, zahvaljujući 'veštačkom sazrevanju' (ovde se RNK, zgodno, ne pominje) i kako je poslednja Peterova misao pre nego što će umreti posvećena Mary Jane, on u tom trenutku shvata da bi klon, podignut i vaspitan ubrzano, od strane Milesa Warrena, čoveka opsednutog Gwen, imao drugačiju reakciju, makar dilemu između Gwen i Mary Jane. Ovo saznanje mu daje snage da se bori još nekoliko sekundi i ne samo što preživljava ko zna koji po redu napad vickastog profesora Smythea (koji, kako to samo ludi profesori u superherojskim stripovima umeju, je pored najnovijeg Spider-Slayer robota napravio i još nekoliko robota što imitiraju klasične Spajdijeve neprijatelje tako verno da ni Spajdermen ne primećuje da nisu u pitanju pravi Vulture, Sandman ili Kingpin) već i strip završava u nekoj vrsti teško dosegnutog duševnog mira, znajući da je on, posle svega onaj pravi. Nije loše za momka koji je vazda kuburio sa identitetom i samopoštovanjem.

Ovo je, pored sve nezgrapnosti u vođenju priče bio dosta elegantan zaključak. Avaj, kao što znamo, u ovim stripovima uvek ima i ono 'šta je bilo dalje'.  I to 'šta je bilo dalje', kasnije dopisano u mnogome kvari ipak solidnu simboličku ravnotežu originalne Klon Sage.

Klona Gwen Stacy ćemo ponovo videti nekih trinaest godina kasnije u mini-DOGAĐAJU The Evolutionary War gde ćemo i saznati da je Miles Warren zapravo svoje škole izučio kod High Evolutionaryja (čoveka koji je stvorio i Spider-Woman) pa ne treba da nas čudi njegova spretnost u kloniranju. Avaj, kasne osamdesete su već bile poznate po slaboj kontroli u zapletima i bacakanju pseudonaučnih objašnjenja unaokolo, pa tako dobijamo i retkon u kome se pokazuje i da Miles Warren nije zapravo zaista klonirao Gwen Stacy nego je izumeo, er, genetski virus koga je koristio da već postojeće ljude transformiše na ćelijskom i genetskom nivou u oblik 'originala'. Možda originalno objašnjenje za ubrzani rast i razvoj klonova nije bilo baš najspretnije, ali ovaj genetski virus je prilično retardirana rabota.

Avaj, nije se na tome stalo, Miles Warren se vraća!!! Zapravo njegov klon se vraća!! I ženi se klonom Gwen Stacy (osim što ovo, sad znamo, nisu klonovi nego drugi ljudi transformisani genetskim virusom!!!)!!! Pa onda umire od 'degradacije' koja pohađa sve nesavršene 'klonove'. No, tu je drugi, zapravo prvi njegov klon, superzločinac po imenu Carrion koji... Dobro, jasno vam je kojom nizbrdnom stramputicom sve ovo ide, a to je tek uvod za katastrofu poznatu pod imenom (druga) Klon Saga koja je, tih devedesetih godina odabrana kao manje loše rešenje za retkonovanje Spajdermena od prvo predloženog sklapanja pakta sa Mefistom... Ozbiljno. Čak i u svom najgorem momentu u istoriji, Marvel je bio svestan da je retkonovanje pomoću posebnih sposobnosti nečastivog retardirana ideja (što ih naravno nije sprečilo da za njim posegnu 2007. Godine). Šteta samo što je drugo rešenje, Klon Saga bilo jednako loše, ako ne i gore...

No o tome nekom drugom prilikom. Za sada bih se samo osvrnuo na neke elemente originalne Klon Sage koji mislim da zavređuju pažnju. Neki jer su dobri, neki jer su... idiotski.

Na primer to kako Spajdermenovo posebno čulo, koje ga je toliko puta upozorilo na opasnost (i spaslo mu život) u ovoj priči ne radi kako bi trebalo. Naravno, tokom decenija Spajdermenovog objavljivanja, principi, načini rada i obrazloženja ovog njegovog čula su bili različiti i često protivrečni, mislim, čak je i tokom Stan Leejeve neprekinute serije od 110 brojeva ovo čulo variralo u efikasnosti i prirodi. No, da bi ostvario svoje scenarističke namere, Conway ovde namešta tako da čulo uopšte ne reaguje na Šakala (koji svaku čas prilazi Spajdermenu sa leđa i drsko ga napada) objašnjavajući da ono reaguje 'na neprijatelje', dok je profesor Warren 'prijatelj', pa je tako neuhvatljiv za njega. Krajnje nategnuto obrazloženje, velim ja, pogotovo što iz istorije znamo da čulo uglavnom agnostički reaguje na opasnost, nevezano za izvor te opasnosti. Naravno, Conway uspeva da upuca sopstveno objašnjenje u nogu u samoj završnici stripa kada ovo čulo reaguje na prisustvo Mary Jane u Peterovom stanu, gde ona ne samo što ima decidno prijateljski status, nego ni ne predstavlja ama baš nikakvu opasnost za Petera (Peter jeste geek, ali ne toliki da bi mogućnost za nenajavljeni koitus smatrao 'opasnošću').

Šarm ovog stripa za moj novac u mnogome je uslovljen Conwayjevim old skool komuniciranjem sa čitaocem. Sasvim u maniru Stana The Mana Leeja, Conway je raspisan u titlovima dajući hiperbolom nabijena objašnjenja Peterove emotivne situacije dok posmatramo Spajdermena kako lebdi nad raskošnim panoramama njujorka. Conway će se neretko i direktno obratiti čitaocu, govoreći mu da obriše suzu iz oka, primećujući da je promena scene koja nas je odvojila od Spajdija trajala samo šest panela, najavljujući akciju na sledećoj strani, komentarišući Peterov izbor načina za opuštanje nerava... Iz današnje perspektive Conwayjev stil pričanja o priči koju priča je kičast i detinjast, ali meni je ovo kao da gledam omiljeni film u društvu prijatelja koji sve vreme imitira sveznajućeg naratora smešnim glasom - dakle, neodovoljivo.

No, s druge strane, ono što volim kod Conwayja generalno i ovog stripa partikularno je što je, kad se sve sabere i oduzme, Spajdermen/ Peter veoma uverljivo u samom njegovom središtu. Pre nekoliko nedelja sam se vajkao kako aktuelni, Brand New Day Spajdermen naprosto premalo prostora posvećuje samom Spajdermenu, kako scenaristi previše vremena daju sporednim likovima za koje me, posle svega, zabole ćoše, a da je lik zbog koga smo već decenijama vezani za ovaj strip, Peter Parker/ Spajdermen, čovek sa neviđenim potencijalom za identifikaciju (retkonovan uletanjem Mefista u šesnaesterac baš da bi imao bolji potencijal za identifikaciju) u njemu premalo prisutan.

Kod Conwayja ovoga nema. Kada se odvajamo od Spajdermena to je najčešće samo na nekoliko panela, da čujemo kako strina May savetuje Mary Jane da se bori za svog odabranog muškarca ili da vidimo zločince kako zlurado plotuju protiv našeg heroja, bez nepotrebnih količina teksta ili ekstenzivnih scena u kojima nema Petera. Karakterizacija je brutalno efikasna - Tarantula i Scorpion su divljaci, primitivci i šljam, Šakal je bolestan ali inteligentan, Mary Jane je drčna ali ranjiva, strina May krhka ali dostojanstvena. Sam glavni junak prolazi kroz spektar emocija i duševnih stanja, dolazi do tačke pucanja skoro na samom početku, za dlaku izbegava smrt više nego jednom, demonstrira dezorijentisanost pa čak i bezosećajnost (pogedajte samo kako je grub prema zbunjenoj Gwen na početku broja 145!!!), biva poražen i ponižen od strane Šakala nekoliko puta, ali posle svega ni za milimetar ne prestaje da bude onaj tragični heroj, onaj nesavršeni ali suštinski dobri lik u koga smo se kao čitaoci zaljubili. Kontrast između ovoga i onoga kako je J. Michael Straczynski Petera učinio nepodnošljivim, nečasnim cmizdravcem tokom Back in Black priče od pretprošle godine je onaj rascep koji rečitije od samih reči objašnjava šta je to dobro u vezi Spajdermena i šta je to bilo loše u njegovom recentnom tretmanu.

Sve to, pa još i Ross Andru. Zaista, ovaj čovek nikada nije dobio pohvale koje po definiciji sleduju Steveu Ditkou (koji je uz Stana Leeja započeo rad na Spajdermenu) i Johnu Romiti koji je po mišljenju mnogih ljudi (i mojem) onaj definitivni crtač Spajdermena... ikad. Da, naravno, Todd McFarlane, John Romita Junior, Mark Bagley, Keith Pollard, svi su oni nečiji omiljeni crtač Spajdermena, ali Andru... Andru je imao nezahvalan zadatak da crtež preuzme od Johna Romite lično i posao je obavio takoreći savršeno. Sa jedne strane Andru je perfektno pogodio sapunskooperetski duh kod crtanja likova u 'normalnim' okolnostima, a sa druge mu je akcija bila savršena. Kada mislim o Spajdermenu u glavi su mi uglavnom scene u kojima on dokono webswinguje iznad njujorških krovova, praveći skoro odsutno akrobacije dok u glavi prevrće neke svoje privatne dileme. Ove scene Andru je crtao savršeno, možda bolje nego iko, možda čak i bolje nego Romita, čak i kada vam je bilo sasvim jasno da su stvari koje vidite ispred sebe nemoguće na fizičkom, mehaničkom nivou. Andru je znao da anatomska i mehanička ubedljivost ne treba i ne smeju da stoje na putu ubedljivosti mita.

I dok se kod Andrua svakako mogu naći manje ili više dorađeni crteži, kada hoće, on ume da napravi najikoničkiju scenu ikada. Kada scena u kojoj Scorpion lomi repom televizor na kome je upravo video Spajdija za koga je mislio da je mrtav ima više karaktera od čitavih karijera pojedinih Marvelovih crtača, onda znate da imamo posla sa ozbiljnim umetnikom.

I to je valjda i dobar pančlajn za ovu priču: uprkos radu na serijalizovanoj grafičkoj prozi, banalnoj i repetitivnoj po samoj svojoj prirodi, uprkos stegama formata, nelogičnostima u priči, nekonzistentnostima u pripovedanju i variranju u crtežu, Conway i Andru u nekoliko momenata ove priče dotiču vrhunce najčistije prozne i grafičke estetike i simbolike, vanvremene u svojoj snazi. To što su ovakvi momenti okruženi smešnim, prostačkim i banalnim je možda prepreka za nekog drugog da ih zbilja i prepozna, ali, eto, barem sam ja imao sreće da se zateknem na pravom mestu u pravom trenutku... i u pravom uzrastu.

Dakle, srećna vam stota epizoda ove kolumne, pa se vidimo i naredne nedelje.