Nije tajna da je moj život poslednjih dana takoreći postao talac igre Fallout 3. Dobro, znam, Fallout 3 nije 'kanonska' igra za ljude koji su, jelte, odrasli na Fallout 1 i 2, ovo je samo silovanje njihovih deceniju starih uspomena, užasno skrnavljenje legende i trgovačko podilaženje današnjim klincima koji ne pristaju da igraju igru sem ako nema zastrašujuće skupu trodimenzionalnu grafiku i kinematske aspiracije. Poštujem ali... u krajnjoj analizi, baš me briga. Da, Fallout 3 nije ni Fallout 1 ni Fallout 2 ali jeste jedno od najzabavnijih igračkih iskustva koje sam imao ove godine, čija širina, ali i dubina u čoveku znaju da izazovu nepatvorenu adikciju. Da mi juče nije bila godišnjica braka, gde sam morao da se odvojim od kompjutera na par sati, mislim da bi moja žena zaboravila kako izgledam.

Naravno, jasno je da nešto nije u redu sa svetom u kome, recimo, sitne noćne sate, dok moja supruga spava na manje od tri metra od mene, provodim pokušavajući u igri da skupim dovoljno novca za prostitutku, ali poenta je: virtuelni svet koga nam Fallout 3 donosi je opčinjujuć. Opojan. Pored svih manjkavosti koje igri možemo da pripišemo, boravak u postapokaliptičnom, nuklearnim ratom razorenom okruženju Fallouta je naprosto neodoljivo iskustvo.

Razume se, u momentima kada čovek igru ne igra, prijatno je čitati stripove koji se takođe bave nekakvim postapokaliptičnim momentima. Wasteland koga izdaje Oni Press se čini kao prirodan izbor i mislim da smo argumentaciju za to pokrili još onomad. No, Oni Press ima još jedan zanimljiv, relativno nedavno pokrenut serijal koji se bavi vremenom posle, jelte, apokalipse.

Resurrection

Autori: Marc Guggenheim i David Dumeer

Izdavač: Oni Press

O Marcu Guggenheimu nisam baš imao puno lepih reči proteklih par nedelja. Što me je ranjavalo, zbilja. Ja Guggenheima zapravo dosta volim, bio sam jedan od podržavalaca njegovog kratkog ali slatkog rada na Bladeu i voleo sam njegovog Wolverinea. Barem sve dok nije dobio zadatak da napiše nedavni arc u kome se pokazuje kako Wolverine postaje ranjiviji i, er, manje besmrtan. Tu, je, bogami sve smrdelo na odborom uređeno pisanje i ni Guggenheim za pisaćom mašinom, niti Howard Chaykin sa olovkom u ruci nisu pomogli da ovaj strip bude išta više od zaboravljivog momenta u Wolverineovom životu, koji je samo mehanički poslužio svrsi umanjivanja moći junaka, kako bi naredne priče mogle da se ispričaju. (Naravno, kad smo već kod toga, Jason Aaron i Mark Millar, da ne pominjem milion scenarista X-men i njihovih spinoffova, su ovo ionako ignorisali u svojim recentnim radovima.)

No, hajde, Guggenheim je napisao i neke od zabavnih (mada svakako ne i istorijski značajnih) epizoda novog Amazing Spider-Mana, pa ću mu recentna spoticanja na tom polju praštati ako ih u budućnosti bude ispravio kroz neke genijem nadahnute epizode. On to može i činjenica da to još nije učinio ne znači da i neće. Pogotovo što kroz Resurrection pokazuje da ga muze još nisu napustile.

Resurrection je mesečni magazin koji ne izlazi baš sasvim mesečno jer, naravno, Guggenheim ima bolje plaćene poslove za Marvel gde kašnjenja ne sme da bude. S druge strane, reklo bi se da mu je Resurrection veoma bitan jer ovo mu je, na kraju krajeva, prvi ozbiljan serijal koji je sam kreirao a da izlazi u mejnstrim publikaciji. Još je i bolje što izlazi za Oni jer su oni barem poznati po tome kako tvrdokorno brane ideju 'pravog' mejnstrima (nasuprot superherojskom mejnstrimu ostalih izdavača) pa ih ni relativno mali tiraži neće na kratke staze pokolebati. A Resurrection, koji je zamišljen kao tekući serijal (mada Guggenheim veli da zna kako će da ga završi kada za to dođe vreme), po ovome što smo do sada videli, treba negovati i čuvati: može to da bude dobar strip.

Glavna, da iskoristimo onaj zastareli izraz, kvaka sa Resurrection je u tome što je ovo strip koji se događa na razorenoj, da ne kažem devastiranoj, planeti Zemlji koju su, za ovu priliku razorili, odnosno devastirali nekakvi vanzemaljci, kolokvijalno nazvani 'bube', ali je to istovremeno strip čija radnja počinje u momentu kada posle deset godina invazije i okupacije Zemlje, pomenute bube bez nekog jasnog razloga odjednom odluče da dignu sidro i odu natrag u svemir, ne ostavljajući za sobom ni jednog svog predstavnika.

Zemlja ostaje u ruševinama, a preživeli narod, goloruki i drugi, bojažljivo se pomalja iz svojih skloništa. Koliko se može shvatiti iz priče, bube nisu uspostavile bogznakakvu komunikaciju sa Zemljanima, zadovoljavajući se time da ih ubijaju kada im smetaju a da ih hvataju i nad njima vrše kojekakve eksperimente kada to žele. Razlog njihovog osvajanja Zemlje, reklo bi se, nije bio ekonomske prirode a ni povod za njihov iznenadni odlazak za sada se ne zna. U druge stvari koje su nepoznanica našim, jelte, junacima, spadaju i vanzemaljski jezik, vanzemaljska tehnologija itd. Dakle, paradoksalno, ni posle deset godina prilično ful kontakta sa, jelte, okupacionim snagama vanzemaljskog porekla, ljudi o njima ne znaju skoro ništa.

Ovo je praktično nemoguće, naravno i treba ga shvatati kao jedno pre svega literarno sredstvo da se priči podari nužna aura misterije. Pošto Guggenheim vrlo spretno barata svojim nekolikim nitima zapleta, ovo je sasvim prihvatljivo.

Ja inače nisam naročito blagonaklon prema stripovima (filmovima, romanima itd.) koji su bazirani na premisi herojske potrage ali istovremeno izbegavaju da imaju jednog jasno profilisanog glavnog junaka. Priznajem, verovatno je problem u meni, prost sam čovek i volim da u ovoj vrsti priče vidim junaka ili junakinju sa kojim ili kojom mogu da se identifikujem. Da, dobro, Gospodar Prstenova je uspeo da se izvuče sa gomilom glavnih junaka ali tu treba imati na umu da je razbijanje priče na nekoliko tokova radnje koji su pratili nekoliko grupa protagonista došlo tek nakon nekoliko stotina strana knjige. Suprotno tome, Resurrection od samog početka pred čitaoca stavlja više protagonista koji su sasvim nepovezani, te više tokova radnje koje treba pratiti i čekati da se oni, neizbežno isprepliću.

E, sad, potvrda Guggenheimove spisateljske spretnosti je u tome što mi ovo ne smeta. Takođe, ne smeta mi što je ovo, kako i sam kaže, zamislio kao priču o tome šta se dešava kada se, jelte, apokalipsa završi i kada treba prevrtati po đubretu i videti šta je ostalo dovoljno čitavo da može da se iskoristi. Resurrection je nekoliko (herojskih) potraga koje se odvijaju u isto vreme i teže zajedničkoj, mada nama još uvek nepoznatoj kulminaciji.

Do sada je izašlo sedam epizoda Resurrection (računajući i godišnjak) i u njima Guggenheim demonstrira da je i dalje odličan scenarista. Dijalozi su brzi, vrcavi i duhoviti, a opet je priča sasvim ozbiljna - na kraju krajeva pričamo o tome da se kraj sveta već desio i da sada treba videti šta i kuda dalje. Jedan od likova je žena što je tokom invazije izgubila sina i sada luta odjedanput oslobođenom Amerikom bez mnogo svrhe i cilja. Drugi lik je oportunistički nastrojeni birokrata koji se zatekao u situaciji da obavlja dužnost predsednika Sjedinjenih Američkih Država u momentu kada ta funkcija skoro da nema nikakvu težinu. Tu su i vojnici koji smatraju da naciju (barem ono što je od nje ostalo) treba da vodi željezna ruka navikla na armijsku disciplinu. Tu je i najbogatiji čovek na svetu, koji je barem to bio pre rata, a koji i sada jasno demonstrira da ni posle kraja sveta nismo svi isti. Na kraju krajeva, tu je i par naučnika iz čijeg primera vidimo da se vanzemaljci ipak nisu tek tako pojavili pre deset godina i da su ljudski kontakti sa rasom buba nešto stariji.

Misterija, dakle, ima taman toliko da čoveku zagolicaju radoznalost a Guggenheimov odlični tempo dijaloga, osećaj za trajanje scena, majstorska montaža i dobro postavljene splash strane zbilja doprinose jednom prijatnom, 'filmskom' osećaju ove priče. Posebno mi se dopada što Guggenheim priča jedan vrlo ozbiljan zaplet, uz to sjajno profilišući likove a da pritom ne koristi previše teksta. Resurrection je zato jednako pričan tekstom kao i slikama i postiže pravu ravnotežu svojih elemenata.

Za pomenute crteže zadužen je David Dumeer kome je ovo praktično prvi veći posao. I on ga, za sada obavlja odlično. Nije da su njegove scene najdinamičnije na svetu ili da su njegova lica najizražajnija, ali opet, kadriranje mu je uvek interesantno, pa čak i kada na ponekoj od slika nije baš odmah jasno šta se dogodilo, ima mnogo više drugih slika koje su naprosto pametno iskomponovane i koje se urezuju u mozak.

Ovakav kakav jeste, Resurrection je odličan primer za ono što u Oni Pressu nazivaju 'pravim mejnstrimom' i slobodno mogu da kažem da je njime Guggenheim potvrdio da je sasvim dostojan nekog budućeg pisanja za Vertigo. Proverite Resurrection, dok je još vruć, nećete zažaliti.

Stanje Ultimate Univerzuma polovinom Novembra 2008. godine

Kao što smo mnogo puta do sada već ovde pisali, Marvelov Ultimate Universe, kada je pokrenut pre nekoliko godina bio je dobrodošli dašak svežeg vazduha. Pokretanje priča o pivotalnim Marvelovim likovima iz početka, sa osavremenjenim osnovama i čvršće uvezanim univerzumom je dalo priliku da se, bez tereta često kontradiktornog kontinuiteta iz prethodnih decenija, raspredu storije o nekim zaista ikonički velikim likovima. Nije škodilo ni to što su ove Ultimate verzije Marvelovih junaka pisali uglavnom najbolji scenaristi koje je firma imala na ugovoru u to vreme. Ultimate serijali su se jedno vreme prodavali i bolje od mejnstrim serijala, a neki od njih, poput Millarovog i Hitchovog Ultimates smatraju se modernim klasicima superherojskog stripa (bar ih ja tako vidim!).

Šta se u međuvremenu promenilo? S jedne strane, Marvel je vrlo agresivno igrao igru DOGAĐAJA u svom mejnstrim univerzumu, podređujući dobre priče šokantnim otkrićima i spektakularnim zapletima/ raspletima koji redovno svake godine (prete da) temeljito promene stanje u univerzumu 616. House of M, Civil War, World War Hulk, Messiah Complex, Secret Invasion, da nabrojimo samo najveće, su i pored često ne previsokog kvaliteta uspeli da održavaju interesovanje širokog čitateljstva pa i da dobace u povremenim momentima i do izvan granica strip geta (pogotovo je Civil War uspeo da izazove i napise u 'ozbiljnim' medijima). Tiraži su porasli.

Avaj, istovremeno su tiraži Ultimate izdanja pali. I teško je ne reći da je to zbog generalno slabijeg kvaliteta samih stripova. I Ultimate Fantastic Four i Ultimate X-Men kao da su ostali bez ideja, dok je Bendisov Ultimate Spider-Man oscilovao između očaja i povrataka na stare nivoe kvaliteta. Pre godinu dana, Marvel je oficijelno napravio gest kojim će Ultimate Univerzum gurnuti u novu stranu. Da li je to potez očajanja, pokušaja da se spase linija koja posrće ili je sve deo nekakvog velikog plana, to ćemo tek da vidimo.

Tek, stanje je trenutno ovakvo:

Ultimates 3 smo već ovde opširno pominjali i krstili se nad drskošću Jepha Loeba da strip koji je bio perjanica Ultimate Univerzuma upropasti na onakav način. Do samog kraja serijala (koji je imao svega pet brojeva a izlazio skoro punih godinu dana) kvalitet Loebovog pisanja se nije značajnije popravio ali se jeste popravio Marvelov kvalitet štampe pa je makar jako stilizovani crtež Joea Madrueire izgledao bolje u kasnijim epizodama. Ultimates 3 je za mene, do kraja, postao jedno grešno zadovoljstvo, čitanje začinjeno cerekanjem u kome više nisam bio svestan da li se smejem sa Jephom Loebom ili se smejem njemu. U svakom slučaju, priču je nekako, traljavo, Loeb uspeo da privede kraju, pa iako nismo u njoj uživali, postavio je neke ključne elemente za dalji rad u Ultimate Univerzumu, odnosno za DOGAĐAJ po imenu Ultimatum. Naravno, to što je Ultimate Univerzum do nedavno bio blagosloveno lišen potrebe da ima DOGAĐAJE je stvar koje se treba sećati i nad njom lamentirati.

Paralelno sa Ultimates 3, izlazio je i Ultimate Origins. Ovaj miniserijal je napisao vazda za pisanje raspoloženi Brian Michael Bendis i obavio vrlo solidan posao. Do negde pred kraj.

Naime, kako se to već zna, Ultimate univerzum je na određen način konzistentniji od univerzuma 616, jer se u njemu najveći broj superheroja i mutanata može povezati sa istim izvorom. Potraga za formulom 'supervojnika', koja je, jelte, i u ovom univerzumu proizvela slabića Stevea Rogersa u snagatora Kapetana Ameriku, je zapravo onaj element koji je stvorio skoro pa sve superheroje koje smo do sada viđali u Ultimate univerzumu, a Ultimate Origins nam je pozadinske detalje ove priče razotkrio, pokazujući nam porekla Nicka Furyja, Wolverinea i drugih likova, sve ispričano na relativno koherentan i pitak način. Do samog kraja, kako rekoh, koji, avaj, iako daje zanimljiv preokret koji će, ne sumnjam, u nekom budućem stripu biti osnova zapleta, ostavlja čitaoce bez prvog zaključka i podseća ih da su čitali samo nekakav uvod za nešto što će se dešavati drugde. Razočaravajuće, pogotovo jer je ovo, završnica na stranu, jedan od boljih Bendisovih radova u poslednje vreme.

No, da. Ultimate X-Men je posle odlaska Roberta Kirkmana sa mesta scenariste, dobio novog gospodara u liku čoveka koji radi scenario za TV seriju Heroes (i jedan je od njenih producenata), po imenu Aron E. Coleite. Coleite je solidan scenarista, ali mora se priznati da je skoro od samog početka svog rada na UXM učinio sve da izgubi simpatije čitalaca prikazujući neke od naših junaka kao zavisnike od droge banshee. Naravno da je MEGA iritantno kada se otkrije da je jedan divan čovek i topla slovenska duša, kao što je Colossus zapravo čitavog života navučen na gudru jer je to jedini način da svoje teško metalno telo i kontroliše, pogotovo kada se zatim ovaj inače interesantni element zapleta eksploatiše tako da i ostali likovi postanu krajnje nesimpatični. Coleite je sa jedne strane napisao dobru priču koja se uklapa sa ostalim tendencijama u Ultimate Univerzumu ali je sa druge prilično zabrljao sa likovima, tretirajući ih otprilike onako kako su regularni X-Men bili tretirani ranih devedesetih - dakle kao potrošnu robu bez mnogo dubine karaktera. Ne treba reći da nisam time preterano oduševljen.

Sa svoje strane Mike Carey je svoj rad na Ultimate Fantastic Four završio jednom ambiciozno započetom ali zbrljano zaokruženom storijom o tome kako se mitološka Hidra pojavljuje u, jelte, savremenom svetu, da zapreti našoj civilizaciji a samo udružene snage Fantastične Četvorke i nevaljalog Namora, Podmornika mogu joj stati na put. Koliko god da mi je bilo drago da ponovo vidim Namora koji je ispao jedna od zanimljivijih kreacija Marka Millara u Ultimate Univerzumu, toliko je sama priča nekako šepajući i neubedljivo stigla do kraja.

Sa svoje strane, Bendisov Ultimate Spider-Man gura neke svoje zaplete i ne deluje kao da ga preterano dotiče ostatak Ultimate Univerzuma. Nedavno završeni miniserijali Ultimate Iron Man II (Orson Scott Card) i Ultimate Human (Warren Ellis) su, pak bili vrlo dobri i pokazali da je Ultimate Univerzum i dalje jak baš kada se ne insistira na krosoverima između naslova i kada se dopusti dobrim spisateljima da pišu dobre priče sa dobrom karakterizacijom i zaokruženim zapletima.

Avaj, ili to ne prodaje dovoljnu količinu stripova, ili nas neko u Marvelu naprosto mrzi. Jer, trenutna kretanja u Ultimate Univerzumu idu na baš suprotnu stranu.

U sveopštem preuzimanju Ultimate Univerzuma od strane Heroes ekipe (Jeph Loeb je takođe jedan od producenata serije), Loeb je zaposlio pomenutog Coleitea i nepomenutog Joea Pokaskog (još jednog od scenarista Heroesa) da napišu godišnjake za UXM i UFF, dajući nam, esencijalno, krosover priču iz dva dela koja je bila dosta trapava i bavila se putovanjem kroz vreme, alternativnim verzijama postojećih junaka itd. Da budem iskren, iako mi se dopalo ono što je Pokaski do sada radio za Marvel (solidni Secret Invasion: Inhumans), ovi godišnjaci su bili neuredni, smuljani, pa je i nekoliko interesantnih ideja koje su doneli, ostalo zatrpano pod gomilom ispodprosečnog pripovedanja i jadne karakterizacije. Na svu tu muku, Jeph Loeb je napisao i Ultimate Captain America godišnjak (iako tekući serijal o Kapetanu niti postoji niti je ikada postojao) gde nam je na tridesetak strana konačno razjasnio otkuda Black Panther u sastavu Ultimatesa koji smo gledali u miniserijalu Ultimates 3. Loeb, šokantno, koristi veliki broj strana i čak dve priče (nacrtane od strane dva crtača, od kojih je jedan naš, sve bolji Marko Đurđević) da ispriča tipično neuverljivu a patetičnu storiju o Crnom Panteru i njegovoj zlehudoj mutantskoj sudbi, te o plemenitosti Kapetana Amerike koja mu, jelte, pomaže da ipak donekle prevaziđe svoje proklectvo. Karakterizacija je očekivano trapava a jedina korist koju imamo od ovog stripa je to što se još jednom podvlači uska povezanost svih mutanata u ovom univerzumu sa Wolverineom, koju smo već čuli i videli jasno prikazanu u UXM i Ultimate Origins.

Konačno, Loeb je pre nedelju dana započeo i Ultimatum (iako najavljeni Ultimate Hulk godišnjak još nije izašao), maltretirajući nas sa teglajnom: 'za ono što su uradili, moraće da plate ultimativnu cenu' i podsećajući nas još jednom da je sva zabava koju smo dobili od filma Commando dok smo još bili mladi i naivni, bila ne zahvaljujući njegovom doprinosu na scenariju ovog filma, već, verovatno uprkos njemu.

Problem sa Ultimatumom nije samo u dubioznim kvalitetima prve epizode. Kakvo je sve smeće Loeb napisao poslednjih godina (Ultimates 3, Wolverine), Ultimatum može da se provuče sa samo blagim mrštenjem. U ovoj prvoj epizodi na kraju krajeva samo možemo da vidimo, iz četiri ugla (Ultimates, Fantastic Four, X-Men i Spider-man) kako se svetu dešava užasna katastrofa. Naime, neočekivani plimni talas odjednom prekriva Njujork, narod gine, zgrade padaju a naši superherojski junaci gledaju kud će i šta će, kako da spasu sebe i druge. Reed Richards, prirodno, pomisli da iza svega stoji Namor i njegova ekipa Atlantiđana ali na poslednjoj strani shvatamo da je ipak u pozadini priče Magneto i njegova namera da se osveti Ultimatesima za smrt njegove, jelte, dece (u Ultimates 3) a, da je, kako bi se stvari zabiberile, ubačen i Doctor Doom koji je u sve upleo svoje metalne prste.

No, kako rekoh, problem nije samo u tome. Problem je u tome što je Ultimatum DOGAĐAJ koji će radikalno promeniti stvari u Ultimate Univerzumu (što originalno nije bio njegov cilj, ali ispostavlja se da Marvelovi urednici vole da stvari surovo protresu kada slute da se ne prodaju dovoljno dobro) i što nije najjasnije koji će serijali preživeti. Do sada je potvrđeno da će Ultimate Spider-Man biti nastavljen, zahvaljujući svojoj solidnoj popularnosti, ali za ostale se baš i ne zna. Zna se da će Loeb pisati i Ultimate Fantastic Four i Ultimate X-Men tokom odvijanja Ultimatuma, što će ih verovatno učiniti skoro nečitljivim, a, ako serijali opstanu i posle Ultimatuma, njegovi Heroes drugari Pokaski i Coleite bi trebalo da ih dalje pišu. No, nisam siguran da ćemo ih dalje gledati, pogotovo što oba serijala poodavno deluju kao da ne znaju baš kuda bi.

Loeb, o istome trošku najavljuje i Ultimates 4 sa Frankom Choom na mestu crtača i veli da, nakon što raščisti astal pisanjem Ultimatuma, želi da stvari na neki način započne iz početka, pa je tako plan da ovaj serijal ima ime New Ultimates, po uzoru na Bendisov New Avengers. Živi bili pa videli. Ipak, nada mi je nešto manja od strepnje. Stavljanje sudbine ovog univerzuma u ruke scenariste koji naprosto nije napisao ništa dobro poslednje dve godine za Marvel (a i kako bi kad sve vreme radi na Heroes? Sam je više puta potvrdio da svakog dana ustaje u pet a leže ko zna kada da bi radio na seriji i da scenarije za stripove jedva stiže da odradi vikendom.) mi naprosto ne deluje kao dobra ideja. Pogotovo što pričamo o univerzumu koji je vremenom odlutao od svoje originalne osnove, a koja mu je davala snagu i svežinu. Umesto solidnih karakterizacija i kvalitetnih zapleta koji su karakterisali neke od najboljih momenata Ultimate stripova, poslednjih godinu dana su zagađeni DOGAĐAJIMA (na primer Ultimate Power koji na kraju nije izgleda imao nikakvu razumnu namenu jer se Squadron Supreme koji je njime uveden u Ultimate Univerzum nikada više nije pojavio), krosoverajem i osećajem da gledamo figure na šahovskoj tabli u jednoj prilično dosadnoj partiji koju Jeph Loeb igra protiv samog sebe. Ne treba ovo sada shvatiti kao vapaj ostarelog fana koji se buni protiv svake ideje promene, naprotiv, mislim da su i Ultimate Fantastic Four i Ultimate X-men zreli da se promene, ali uglavnom zato što su neki od interesantnih elemenata njihovih zapleta u međuvremenu napušteni, kako bi se uveli novi, rađeni tako da idu na ruku Loebovoj viziji o zaglupljenom, ispraznijem Ultimate Univerzumu.

Šta donosi budućnost? To zna samo Jeph Loeb. I Ralph Macchio. I Joe Quesada. I još nekoliko desetina pomoćnih urednika, asistenata, crtača, leterera, radnika u pripremi itd. Ali poenta je da mi obični ljudi nemamo pojma. Ako je verovati Bendisu, cela poenta Ultimate Univerzuma je u genetskom hladnom ratu koji se vodi ne bi li se ponovo došlo do formule za supervojnika. Njegovi stripovi su se uglavnom u ovom smeru i kretali ali je sasvim teško videti kako će Loeb od ovoga napraviti zanimljivu priču s obzirom na zaplet koji nam je do sada prikazao. Da bude još gore (a Loeb poslednjom stranom Ultimatuma 1 i najavljuje: Next: It gets worse), znamo da bi negde u bliskoj budućnosti trebalo da se susretnemo i sa Ultimativnom verzijom Onslaughta što je ideja od koje se čoveku pomalo smrzne dupe. Ne samo da je originalni Onslaught devedesetih godina bio jedan vrlo naporan i krajnje nezadovoljavajući DOGAĐAJ nego je i nedavni povratak Onslaughta u regularni Marvelov univerzum bio naprosto očajan. Scenarista iza tog miniserijala? Jeph Loeb. Aj rest maj kejs. Vidimo se naredne nedelje.