Prošlonedeljni jubilej je prošao bez mnogo pompe jer sam se između ostalog pripremao za službeni put u Crnu Goru. Neću vas lagati, bilo je lepo. Ne samo što sam prvi put u životu bio na dvoru kralja Nikole (pretvorenom u, kao što se zna, muzej), nego sam i u muzeju umetnosti na tom istom Cetinju imao prilike da se suočim sa ikonom Bogorodice starom dve hiljade godina. Filarmosu je, tvrde naslikao lično Sveti Luka i spada u jednu od bitnijih hrišćanskih relikvija, što meni kao, jelte, muhamedancu, ne znači mnogo na duhovnom planu.

Naravno, na estetskom planu, to je već nešto drugo. Ne samo da svakom svesnom biću mora da nakratko zastane dah kada shvati da pred sobom ima umetničko delo staro koliko i ono što zovemo 'nova era', dakle puna dva milenijuma, već je i čisto estetski utisak koji ovaj, jelte, portret ostavlja - moćan. Iako skoro izbrisana vremenom koje je provela u posedu kojekakvih malteških vitezova, Romanovih i Karađorđevića, da ne pominjemo vreme kada je bila zakopana u blizini Ostroga i vreme koje je provela u crnogorskim trezorima, ova slika i dalje pleni svojom lepotom, licem koje je jedva vidljivo ali jasno naslikano u ranovizantijskom stilu, te ornamentima na samoj slici ali i na ramu koji je, držim, originalno bio od olova a kasnije je (mislim, u izvedbi pomenutih malteških vitezova) pozlaćen i optočen sa 164 draga kamena. Na stranu to što bi bilo zanimljivo istražiti kako to da Karađorđevići, koji su od Srbije tražili da im se vrati sve što im je oduzeto (i dobar deo toga dobili), ne traže da im se ova relikvija vrati, verovatno je vredno i napomenuti da od 164 draga kamena kojima je originalno ram bio okićen (pričamo o brilijantima, safirima i rubinima), nedostaju samo dva. Dva draga kamena za dve hiljade godina zvuči kao fer trampa, dok se ne setite da je drago kamenje zapravo recentni dodatak celom predmetu i da su dva pomenuta ukradena dragulja ukradena samo od strane naših, jedan u Rusiji, drugi u Crnoj Gori. Prosto je neverovatno kako umemo da ispadnemo svinje čak i kad se ne trudimo, jelte...

Dobro, sedeći u Crnoj Gori (i bukvalno, naime, hotel se tako zove), nisam sve vreme provodio diveći se hrišćanskim relikvijama koje su istovremeno i vanvremena umetnička dela, i jedući vegetarijanske obroke. Pored toga čitao sam i stripove. O mom uživanju u kompletnoj kolekciji Outlaw Nation (serijalizovan u Vertigu, kolekciju objavili Desperado i Image, a hrvatsko izdanje Libellus) čitajte ovde, a ovde i sada, hajde da se pozabavimo manje, hm, skupim i zahtevnim, hm, zadovoljstvima.

Još Spajdermena!!!!

Kako, verovali ili ne, sutra ponovo idem u Crnu Goru, delovalo mi je kako, posle prošlonedeljnog osvrta na najnoviju epizodu Amazing Spider-man, ništa ne bi lepše pasovalo današnjem DJ Meho šouu od osvrtanja na najnoviju najnoviju epizodu istog stripa. Tri broja mesečno, koliko ovaj magazin po propisu izbacuje daju mi ovakvu mogućnost.

Istovremeno, tri broja mesečno su tempo koji nije lak za izdržati. DC već treću godinu za redom proizvodi nedeljni mega(mini)serijal koji se isplaćuje firmi kroz velike tiraže ali se zaista pitam kako je sirotim autorima koji okapavaju nad kompjuterima i crtaćim tablama trudeći se da proizvedu nešto što i u četiri puta sporijem tempu ne uspeva da bude proizvedeno na vreme. Hoću da kažem, originalni nedeljni serijal DC-ja, 52, su barem pisala četiri čoveka, dok su se njegovi naslednici (Countdown i trenutno aktuelni Trinity) oslonili pre svega na po jednog glavnog scenaristu i nekoliko pomoćnika. To mora da je... izuzetno teško.

Marvel je, prošle godina, kada je rešio da se upusti u objavljivanje Amazing Spider-Mana tri puta mesečno, prvo sastavio takozvani Spidey Brain Trust, tim od četiri scenarista (Bob Gale, Zeb Wells, Marc Guggenheim i Dan Slott) koji bi zajedničkim snagama gurali Spajdermena kroz Brand New Day i naizmenično pisali po jedan story arc, tesno koordinirajući rad među sobom, tako da se obezbedi maksimalna konzistentnost karakterizacije i zapleta. Ovo je bilo dosta nužno, naročito s obzirom na uvođenje brojnih novih likova u Spajdijev, jelte, svet i neke tematske niti koje se provlače kroz sve epizode.

No, iako bismo svi voleli da verujemo da je Marvel sve to kompjuterski precizno isplanirao i da urednici sve drže željeznim stiskom, dve epizode Amazinga izašle prošle nedelje daju nam za pravo da se počeškamo po glavi i zapitamo imaju li ti ljudi uopšte nekakav plan.

Za početak, tu je epizoda Amazing Spider-Man broj 575, direktni nastavak prošlonedeljnog, ah, političkog fijaska iz pera Marca Guggenheima. Kako već rekosmo, Guggenheimov Flashback, u kome se Spider-Man pojavio samo u, hm, flešbekovima, je bio tranziciona epizoda, priča umetnuta između dva duža story arca. Prethodio joj je Slottov New Ways to Die koji se bavio Normanom i Harryjem Osborneom, Venomom, Anti-Venomom i meni lično delovao pomalo siledžijski. Broj 575 započinje novi Story Arc koji se, pretpostavljam zove Drop the Hammer (pošto to piše na prvoj strani) i već od impresuma sugeriše da se stvari menjaju u, jelte, 'kući ideja' (kako Marvel sam sebe voli da naziva). Naime, ne samo da ovu epizodu u liku scenariste potpisuje Joe Kelly, koji, primetićemo nije deo Spidey Brain Trusta, nego je i spisak članova Brain Trusta kraći za jedno ime. Zeba Wellsa, eto, više nema na njemu i to baš sad kada se iskazao (pre nekoliko nedelja govorili smo o njegovom miniserijalu o Eddieju Brocku). Stvari se definitivno menjaju.

Ne da meni smeta ulazak Joea Kellyja u krug scenarista mog omiljenog superheroja. Kelly je prilično pedigriran pisac, sa  radovima kao što su Steampunk, Deadpool X-Men i Daredevil u svom CV-ju. Na Spider-manu je radio, ako se dobro sećam (a Newsarama mi potvrđuje) u nekim od Webspinners priča, pre skoro deset godina, a u poslednje vreme radio je uglavnom za DC (Supergirl) i Image (I Kill Giants). Iz recentnih intervjua vidi se da je Kelly obesno napaljen da na Spider-Manu da sve od sebe ('Odrastao sam uz njega!!!11111!') mada nije jasno da li će njegov rad na tekućem story arcu (koji je predviđen da ima svega dve epizode) prerasti u stalnu saradnju. Sa svoje strane, Zeb Wells je takođe u recentnom intervjuu spomenuo da će 'pokušati da pronađe više vremena za pisanje Spider-Mana' pa nekako ne bi bilo neprirodno da njegovo mesto u Brain Trustu zauzme Kelly.

No, pustimo špekulacije, kakav je sam strip, valja li uopšte?

Pa, za početak, iako sam već pomenuo da je Kellyjeva priča ograničena na dve epizode, ne treba mi preterano verovati. Naime, prvi deo ove priče ispričan je još pre nekoliko nedelja u Amazing Spider-Man Extra one-shotu gde je Kelly debitovao sa svojom pričom o povratku zločinca po imenu Hammerhead među žive i aktivne likove.

Moram da priznam da sam uvek voleo Hammerheada. Uopšte, uvek mi je bilo drago kada se neki od marvelovih street-level superheroja (poput Daredevila ili Spider-Mana) bakće sa pravim kriminalcima koji nisu nužno nekakve intergalaktičke, onostrane pojave. Naravno, Kingpin i Hammerhead nisu baš obični kriminalci, već neka vrsta stilizovanog preterivanja, ali ipak, u Marvelovom svetu oni su nešto najpribližnije propisnim gangsterima što postoji.

Hammerhead je pogotovo neka vrsta posvete Edwardu Robinsonu (barem sam ga ja uvek tako doživljavao) i njegov stilizovani old skool šarm starog sicilijanskog gangstera u Njujorku teško da je ikoga sa makar malo ljubavi prema crnim filmovima tridesetih i četrdesetih mogao da ostavi ravnodušnim.

U AMS Extra je Joe Kelly, dakle ispričao priču o Hammerheadovom poreklu, ali i o tome kako će biti, ah, vaskrsnut (makar iz zaborava) i ponovo ubačen u Spider-Manov svet. U AMS 575, Hammerhead se susreće sa Spajdijem i to se baš ne bi moglo nazvati srdačnim ujedinjenjem starih prijatelja.

Kelly je duhovit scenarista kome u ovoj jednoj epizodi solidno uspeva da spoji do apsurda komedijaške elemente Spajdermenove svakodnevice (urnebesna borba na početku u kojoj učestvuju pacov sa kibernetksim implantima u mozgu, luda klošarka sa njujorškog asfalta, te gomila surovo istreniranih terenskih operativaca ko zna kakve paradržavne organizacije, obučenih u klovnovske kostime i na malim lebdećim vozilima) sa novim likovima u životu Petera Parkera (jezičava reporterka Front Linea, Norah Winters) i sa razvojem nekih tekućih motiva u Amazingu. Spider-Man dolazi u sukob, ali i sklapa prijateljstva sa članovima crnačkih uličnih bandi, pa iako Kelly ima vrlo malo mesta za karakterizaciju i postavljanje scena, stvari uglavnom dobro idu i ozbiljnost sa kojim je predstavljen Hammerhead je dobrodošla kao balast relativno žovijalnoj atmosferi ostatka stripa. Naravno, Hammerheadu pomalo nedostaje jeftini šarm palp negativca kakav je nekad bio, ali i to je u skladu sa njegovim vaskrsnućem i iskustvom novog života koji je dobio na poklon.

No, čak i da je Kellyjev scenario mnogo lošiji nego što jeste, moram da kažem da bih ovaj strip svakako preporučio zahvaljujući spektakularnom crtežu Chrisa Bachaloa. Bachalo je sa Kellyjem sarađivao i ranije (Steampunk, Elephantmen), a svi njegovi dosadašnji doprinosi novom Spajdermenu su bili ništa manje nego fantastični. Priznajem, naravno da njegov pomalo crtanofilmovski, jako stilizovani stil nije BAŠ za svakoga, ali, ozbiljno, John Romita Junior (koji je radio prethodni story arc, New Ways to Die) je već milion puta potvrđen kao jedan od najboljih crtača Spider-Mana ikad, ali Bachalov rad na ovom i jednom od prethodnih arcova (u brojevima 555-557) je dao neke od najlepših slika u Spajdermenu u poslednjih pet-šest godina. Zaista, nadam se da će ovaj čovek uspeti da se zadrži duže na ovom stripu.

Dalje, pored Amazing Spider-Man 575, prošle nedelje izašao je i godišnjak (trideset peti po redu, ako se ne varam) koji sadrži i kompletnu priču Marca Guggenheima,a u crtežu Mikea McConea koja na skoro 40 strana daje odgovor na pitanje što Spajdijeve čitaoce muči još tamo negde od Januara.

Marvelova praksa da šokantna otkrića i velike preokrete u Spajdermenovom životu stavlja ne u redovne brojeve već u godišnjake, grafičke romane (barem onako kako su ih shvatali osamdesetih godina) i kojekakve king-size sveske mi nikad nije bila preterano draga. Naprosto, control freaku u meni nikada nije pasovalo što su se stvari poput smrti Neda Leadsa ili venčanja Petera i MJ dešavale u epizodama izvan redovne numeracije. Nešto slično je naravno slučaj i ovom prilikom.

Elem, umesto da se bavi nekim zaista postojećim pitanjima, kao što je na primer otkud to da je Harry Osborne živ (izgleda da se računa da to prihvatimo kao deo Mefistovog retkonovanja Spajdermenovog sveta posle One More Day), dobar deo post-retkon prostora ove godine je u Amazingu bio posvećen misteriji superheroine po imenu Jackpot. Registrovana kod komisije za superherojska pitanja, crvenokosa i jezičava, ova devojka nepoznatog nam identiteta je u više navrata ukrstila puteve sa Spajdijem, i koliko ga je svojom otresitošću naplašila i odbila, toliko ga je svojom srčanošću i tajnovitošću privukla.

Naravno, iako po karakteru nešto bliža Crnoj Mački, Jackpot je u ne preterano suptilnim sugestijama scenarista (i urednika) čitaocima poturana kao dilema da li se iza maske zapravo krije Mary Jane, Peterova, jelte, ljubav čitavog života i žena koju je izgubio kada je Mefisto preko table svijeta prešao spužvom svog retkona. Naravno, nije bilo mnogo smisla u tome da lik koji je uvek bio humanizijući agens za superherojskog Spajdermena (i pojačanje za nikada u sebe sigurnog Petera Parkera) najednom stekne supermoći koje nikada nije imao i krene u skakanje po krovovima/ mlaćenje razbojnika samo da bi prkosio svom nekadašnjem mužu (iz braka koga se ionako niko ne seća), ali eto... Dobra kontroverza ponekad vredi više od dobrog scenarija, rezonuju u Marvelu.

Ovogodišnji godišnjak, dakle, razrešava dilemu. U njemu ćemo u jednoj dosta nespretnoj priči saznati i ko je Jackpot i zašto radi to što radi i dobiti neku vrstu moralne poduke. I ostati prilično nezadovoljeni, iz više razloga.

Guggenheim je u svojoj Marvel karijeri napisao znatno bolje stripove od ovoga (recimo svoj prvi arc na Wolverineu na koji se ovde dosta nespretno poziva). Možda mu nije odgovarao format, možda mu se nije dopadala tema, tek ovogodišnji Anual ASM razočarava kako svojim zapletom, tako i raspletom. Ispostavlja se da je naše skoro celogodišnje napaljivanje na Jackpot kao potencijalni alter ego omiljene nam crvenokose manekenke bilo puko zamajavanje. Otkriće njenog pravog identiteta je antiklimaktično i to oba puta, bez obzira na Guggenheimov pokušaj da nas zavede na krivi trag i iznenadi kada pomislimo da smo već bili temeljno iznenađeni. Jackpot ne samo da nije Mary Jane, nego nije ni iko zanimljiv. Njen pravi identitet, i događaji koji vode ka njegovom otkrivanju od strane našeg junoše iskorišćeni su ne bi li se plasirala jedna dosta naivna moralna alegorija, koja bi bila preterano nezgrapna čak i da je ovaj strip namenjen osnovnoškolcima. Pored toga, Spajdermenova karakterizacija je prilično pogrešna. Jeste da naš momak često zna da bude napaljen na isterivanje krivih drina i pravednost po svaku cenu, ali čak i za njega je ovaj nivo bezosećajnog držanja pridike po pe-esu naprosto neuverljiv. Po završetku čitanja ove epizode osećate se kao da ste prisustvovali jednoj izuzetno neprijatnoj sceni u kojoj se čovek koga poznajete godinama pokazao kao prvorazredni magarac. A dođavola, stripove ne čitamo zbog toga.

Warren Ellis u naletu alternativne istorije

Stripove više čitamo da bismo uživali u nesputanoj maštovitosti autora, u fantastičnim prizorima i situacijama koje ni jedan drugi medij ne ume da nam donese na ovakav način.

Warren Ellis je poslednjih meseci zabavljen pisanjem Astonishing X-Men i svog najnovijeg visokokonceptualnog čeda Doktor Sleepless (o kome smo onomad naširoko raspredali), ali, evo, nalazi vremena i za neke sitnije projekte sa strane za koje je lako pogoditi koliko mu prijaju.

Konkretno, pričamo o grafičkom romanu Aetheric Mechanics koga je nedavno izdao Avatar Press a koga je nacrtao dosta talentovani Gianluca Pagliarani. U pitanju je crno beli romančić od nekih četrdeset i kusur strana smešten u Britaniju 1907. godine. No, ovo nije Britanija koju poznajemo, niti 1907. godina koju poznajemo.

Ellis ovde ima priliku da pomeša nekoliko svojih omiljenih motiva. Britanija, imperijalna sila koja je napravila velike korake u avio i kosmo tehnologiji daleko pre vremena kada se to dogodilo u 'našem' svetu bila je već tema njegovog miniserijala Ministry of Space, a fiktivna, literarna realnost koja slučajno ili namerno postaje stvarna (ili barem jedna od stvarnih realnosti) pojavljivala se kako u Planetaryju tako i u recentnom Anna Mercury. U slučaju Aetheric Mechanics, ove dve teme su izmešane i dodat im je poseban začin u vidu Ellisovog, verovatno dugogodišnjeg, sna da napiše svoj omaž viktorijanskom kriminalističkom romanu generalno i Sherlocku Holmesu partikularno.

Tipično dekompresovan (ali ne bez dobrog razloga) Aetheric Mechanics je prijatna posveta senzitivnosti, ali i muževnosti Doktora Watsona (koji se ovde zove Watcham) i ekscentričnosti, ali i genijalnosti Sherlocka Holmesa (koji se ovde krije iza uistinu nepojmljivo nezgrapnog imena Saxmundham Raker). Za trenutak se čini kao da Ellis jednu uzbudljivu pripovest o alternativnoj istoriji Britanije (i sveta) koja je 1907. godine u ratu sa Ruritanijom (fiktivnom državom koju smo prvi put videli u romanu Zatvorenik Zende, po kome je šezdesetak godina kasnije snimljen zabavan film, a koji je bio samo rimejk neme adaptacije iz ranih dvadesetih) gura u stranu kako bi se zabavio intelektualnim i perverznim vratolomijama najvećeg svetskog detektiva, ali do kraja stripa sve niti zapleta spajaju se u razumno konzistentnu završnicu koja uspeva da poveže i Ruritaniju i viktorijanski avanturistički triler i hadronski kolajder i japanske crtane filmove i teoriju superstruna... Dakle, Warren Ellis u svom elementu.

Šteta je što je Ellis sve morao da gura u jedan jedini nastavak priče jer je utisak da su neki od elemenata zapleta (i karakterizacije) mogli biti još više razrađeni. Recimo, pozadina rata između Britanije i Ruritanije, atmosfera straha od vazdušnih napada i Watsonove, pardon, Watchamove vizije sa fronta su očigledna referenca na drugi svetski rat i borbu Britanije protiv nacista, što bi bilo zanimljivo za dalje istraživanje. Takođe, Rakerov natprirodni deduktivni dar je demonstriran samo kratko u dve scene i veće težište stavljeno je na njegov veličanstveni egocentrizam koji se na kraju pokazuje kao sve što stoji između uništenja jednog sveta i njegovog spasenja.

No, dobro, i ovako, ako već nismo dobili veličanstven viktorijanski palp koji sreće modernu naučnu fantastiku, ovo je sasvim prijatno za čitanje. Pagliarani je bez hroptanja odradio sve komplikovane crtačke zadatke, pokazujući zadivljujuće panorame grada i Rakerove pretrpane dnevne sobe sa istom strašću. Crno-bela tehnika mu dopušta da izvede neke simpatične trikove sa karakterizacijom, ali i ovde je utisak da bi u nešto dužem miniserijalu Pagliarani tek dobio priliku da zaista zablista. No, kako se ovom stripu nisam nadao (Ellisova Apparat izdanja padaju nam u krilo bez mnogo najave), sasvim sam zadovoljan.

Doktor Ko?

Konačno, izašla je i prva epizoda serijala Grant Morrison's Doctor Who. U pitanju je, razume se, strip u kome je glavni junak Doctor Who a koga je napisao Grant Morrison. (A ako ovo nije bila najredundantnija rečenica koju ste pročitali ove nedelje, onda se ja ne zovem Mehmet!!!!)

Doctor Who je, ako ste Britanac, kultna niskobudžetna BBC-jeva naučnofantastična serija koja, sa prekidima, ide od 1963. godine pa sve do danas. Poznata po svom dosta naprednom korišćenju elektronskih instrumenata u proizvođenju skora i zvučnih efekata, a za koje su bili zaduženi članovi BBCjeve radiofonske radionice, Doctor Who je pomalo kempi ali uvek simpatičan fantastični kolaž putovanja kroz vreme i prostor, humora, te ludačkih naučnih koncepata. Pored brojnih radio, filmskih i pozorišnih adaptacija, Doctor Who je, naravno, zaživeo i u stripu.

Od šezdesetih godina na stripu su se smenjivali razni autori, prvo u okviru magazina TV Magazine, a od osamdesetih godina i u Marvelovom Doctor Who Monthly. Ako vam kažem da su ovaj strip radili i teškaši poput Davea Gibbonsa i Alana Moorea, biće vam jasno koliko je Doctor Who (u čijoj se ulozi izmenjalo mnogo ljudi) vazda bio popularan.

Toliko da američki IDW od prošle godine nove avanture Doctora Whoa koje rade različiti autori. E, pored, da kažemo, redovnih stripova o Doktoru, upravo je započeo sa izlaženjem i novi Doctor Who magazin iz pera, rekosmo, Granta Morrisona.

Da budem iskren, nemam pojma ni koliko će ovo često izlaziti ni koliko će dugo potrajati. Morrison je, otkada ga je DC ubacio u mašinu pisanja njihovih glavnih naslova prilično nesiguran što se tiče tezgi sa strane. Njegov rad na The Authority i WildCATS je odavno bataljen a najave novog miniserijala o Seaguyju za sada se nisu materijalizovale u nešto što bismo mogli i da pročitamo.

No, hajde da se ponadamo da će Doctor Who biti bolje sreće, pre svega zato što Morrison, kao Britanac verovatno oseća veću emotivnu vezu sa baš ovim likom i njegovim svemirom. Drugi razlog što bi ovome valjalo da se nadamo je to što je Grant stvari odradio takoreći maestralno u ovom prvom broju.

Tri kratke priče koje je u ovom broju ispričao Grant Morrison su prava mala remek-dela naučnofantastične začudnosti, kokteli smelih ekstrapolacija naučnih (i paranaučnih) koncepata i najčistije fantazije. Lewis Carrol susreće, recimo Rogera Zelaznyja u ovoj kombinaciji detinjastog (mislim, pingvin koji govori?) i visokointelektualnog koja prija i oku i umu.

Što se oka tiče, za njega su zaduženi John Ridgway i Bryan Hitch i stvari su, predvidivo, sjajne. Nije lako na ovako malom broju strana ispričati složene Morrisonove priče, ostaviti mesta za suptilne karakterne momente i još pritom obezbediti da sve izgleda veličanstveno lepo. Ali Ridgway i Hitch to mogu.

Morrison sa svoje strane piše priče o čudnim shape-changerima koji su u fantazmagoričnom svetu Who-ovog bestijarijuma obezbeđuju jednako strašne i komične momente čitaocu. Dok su prve dve priče povezane i pričaju jednu zaokruženu celinu, treća stoji sama za sebe i tipično je morisonovski ambiciozna priča o kolektivnoj inteligenciji koja sanja o svemiru po meri svoje širine. Iako je broj strana na kome je ispričana beskonačno mali (svega sedam!!!!), Morrison stiže i da karikirano, ali sa ljubavlju prikaže dileme starca koji je pod svojim nogama osetio puteve iz čitavog univerzuma, te da mu pruži priliku za osvajanje sveže perspektive i rađanje novog optimizma. Sve umotano u preslatke Hitchove crteže. Držim palčeve da Morrison izdrži na ovom projektu barem nekoliko godina... Ako je ikako moguće.