Razlog što je Operacija Trijumf najnepodnošljiviji šou na dostupnim nam televizijama je pre svega u tome što je nastao spajanjem generalno nepodnošljivih emisija kao što su Idol, Veliki Brat i Zvezde Granda.

Problem koji sa reality TV-om imaju stari i džangrizavi ljudi poput mene je pre svega što radikalno odstupaju od (romantične?) ideje o televiziji koju smo imali u mladosti. Televizija je, kako je ja i danas naivno doživljavam tu da nam o stvarnosti priča kroz laž i izmišljotinu, kroz iluziju i opsenu, da nam je sažima u simbole i apstrakcije kako bismo je brže progutali i svarili. Kada se televizija sroza samo na to da nam pokazuje realnost bez skoro ikakvog kreativnog napora, to naprosto nije ispunjavanje njenog dela pogodbe. Mi pristajemo da budemo ispred ekrana i gutamo proklete reklame, ako nam se isporuči umetnički oblikovana iluzija života. Kada umesto nje dobijamo samo život, normalno je da smo besni.

Iako je ovo jubilarna osamdeseta epizoda DJ Meho šoa, za danas ćemo imati kraći i skromniji program. Razlog tome je moja ekstremna prezaposlenost na poslu i van njega, a koja se tiče određenih opsežnih partnerskih sastanaka koje treba organizovati i putovanja u Podgoricu. Ni DJ Kemo nije mogao da uskoči i spase situaciju jer veli da se gadno umorio tokom mesec dana kada me je menjao i da mu je potrebno malo odmora kako bi radio na svojim DJ veštinama. Pošteno. Zato danas, skromno svečano i pomalo filozofski.

Elem, za stripove, pogotovo stripove o superherojima, ali i druge forme zabavnijeg dela pop-kulture bi se moglo reći da (iznenađujuće?) važi isto što i za televiziju. Treba imati na umu: ovde ne pričamo o nekakvom kukavičkom eskapizmu, ne pričamo o tome da čitamo stripove da ne bismo gledali u lice ružne stvarnosti i da ni po koju cenu ne želimo prodor ružnih, svakodnevnih tema u naše pribežište od kosmosa. Ne, nikako. To bi bilo nimalo nalik na naš pobednički (Đus bi rekao 'kraljevski') stil i bilo bi primerenije nekakvim gubitnicima a ne ovakvim ljudinama od integriteta.

Dakle, od stripova želimo da se hvataju u koštac sa stvarnošću, da se sa njom hrvu po blatu realnog (u koje se pretvara proverbijalna pustinja realnog kada po njoj krenu da pljušte proverbijalna govna), želimo smele paralele, transpozicije, parabole, metafore, želimo umetničke slike i pesničke figure, želimo simboliku i apstrakcije realnosti koje će biti realnije od realnog, koje će nam golicati intelekt, emocije i duh. Ono što ne želimo je trivijalno prepisivanje iz stvarnog. Lenje, intelektualno kukavičke i emotivno siromašne paralele. Tražimo li previše?

Mislim da ne. Intenzitet kojim me je iznervirala najnovija epizoda Amazing Spider-mana  (broj 574, izašao prošle nedelje) nema veze sa mojom fiktivnom idejom o tome kojim bi temama strip trebalo da se bavi i mojom realnom osujećenošću što to nije tako. Amazing Spider-man 574 je sasvim odistinski ubo u neka bolna mesta i zbog toga me trajno povredio. Na kraju krajeva, niko ne može tako da vas povredi kao onaj koga volite, tvrde sve južnoameričke telenovele i ko sam ja da im protivrečim?

Poslednjih šest epizoda Amazing Spider-mana bilo je posvećeno minioperi Dana Slotta pod nazivom New Ways To Die. Iako nisam od onih koji složno, horski pevaju da je i pored besa koji su osećali zbog One More Day farse, Brand New Day daleko prebacio njihova očekivanja, ne mogu da kažem da u njemu nema lepih i pozitivnih stvari. No, Slottov poslednji story arc nije delovao ni novo niti je iko bitan u njemu umro. Umesto inovacija (i smrti) dobili smo ko zna koju po redu varijaciju na temu Green Goblina rascepljenog između oca i sina Osborna, te Spajdermena uhvaćenog između njih. Slott je priču uvezao i u duži podzaplet koji se tiče izbora za novog gradonačelnika Njujorka, kao i transformaciju Eddieja Brocka iz umiruće, rakom nagrižene olupine čoveka u Anti-Venoma, najnovije superbiće na njujorškim ulicama. Pojavio se i Freak, jedan od novih Spajdijevih neprijatelja, stvorenih u poslednjih godinu dana, ali u najupečatljivijem pamćenju iza New Ways to Die ostaje samo to da je ovo još jedan dosta klišeiziran i isforsiran zaplet o sukobu Spajdermena i Normana Osborna u kome se Spajdermen pojavljuje premalo, a Norman Osborn spada na nivo stereotipnog negativca koji na prvi znak prodora u njegovo tajno skrovište (zapravo velelepan poslovni prostor u menhetnskoj zgradi) pritiska skriveno dugmence koje aktivira, jelte, uređaj za samouništenje i zbog čega se dramatični finalni obračun dešava usred oluje eksplozija, vatre i letećeg betona...

Ono što mi je možda najviše zasmetalo je što Slott, iako sposoban i inteligentan scenarista naprosto nasilnički krivi skript u smeru u kome je to njemu potrebno. U jednom momentu, Norman Osborn dolazi u posed Spajdermenove kamere i posle svega nekoliko minuta shvata kako da iskoristi njen mehanizam za praćenje čipa u Spajdijevom kostimu da konstruiše sisteme za navođenje metaka pravo na našeg junaka, čime on postaje mnogo ranjiviji na pucnjavu nego inače. No, kako je Norman Osborn jedan od prvih Spajdijevih arhineprijatelja koji je saznao Spajdermenov tajni identitet (u međuvremenu ga zaboravivši... hoće to kad čovek umre pa oživi), svakom čitaocu odmah pada na pamet da će Osborn iskoristiti kameru da dođe do identiteta vlasnika. Na kraju krajeva, pričamo o direktoru jedne od moćnijih državnih antiterorističkih grupa (Thunderbolts), za koga bi proveravanje otisaka prstiju bila trivijalna, gotovo podrazumevana aktivnost. Kako je Peter Parker tokom svoje karijere u zatvoru bio sasvim dovoljan broj puta da bude zaveden u američke policijske dosijee, skoro je sigurno da bi ovim Osborn brzo i lako došao do njega... Naravno, ovo se ne dešava jer Slott nije tako zamislio priču.

No, New Ways to Die, iako ne spektakularno dobra priča, nije ono što me je iznerviralo. Ne. Nakon završetka ovog story arca, Marvel je odlučio da ubaci jednu tranzicionu epizodu, pre nego što se baci na dalje Spajdijeve avanture. Upravo tu dolazimo do epizode 574 pod nazivom Flashbacks...

Brži čitaoci će, čak i pre nego što otvore prvu stranu ovog stripa shvatiti da se radi o Eugeneu 'Flashu' Thompsonu, jednom od najizdržljivijih sporednih likova iz četrdesetpetogodišnje Spajdijeve istorije. Flash Thompson je šezdesetih bio prototip razrednog hvalisavca, lepotana, sportiste i siledžije, neka vrsta nemeze protogika u liku Petera Parkera, njegov svakodnevni progonitelj širokog osmeha ljudi koji uživaju u svojoj snazi (pogotovo kada se ona demonstrira maltretirajući slabije).

No, tokom godina, Marvelovi scenaristi transformisali su Flashov lik prikazujući ga kako sazreva, pa su njegovi i Peterovi odnosi posle završene srednje škole postali mnogo bolji, a Flash se izmetnuo i u jednog od najvećih poštovalaca lika i dela Spajdermena. Kasnije je Flash još razvijan, pokazivan kao čovek koji je u životu donosio i pogrešne odluke i, sve u svemu, za jednog sporednog lika iz superherojskog stripa, imao je dosta interesantan razvoj.

Jedna od najproblematičnijih epizoda iz Flashovog života je svakako bio njegov odlazak u vijetnamski rat krajem šezdesetih. Marvel je u ono vreme to prikazivao kao relativno herojski čin, mada je Flash odande došao praćen traumama i prilično bizarnim polumističnim neprijateljem. Bilo je to vreme kada je prikazivanje Azijata (pa još komunista!!!) kao maltene bića sa druge planete bilo ako ne opravdano a ono barem očekivano.

Brand New Day se doživljava kao novi početak za mnoge aspekte Spajdermenovog života pa je tako pored (neobjašnjeno) vaskrsnutog Harryja Osborna došlo vreme da i Flash Thompson dobije svojih pet minuta pod reflektorom. Naravno, Marvel manje-više ignoriše činjenicu da je Peter David u svom prošle godine završenom serijalu Friendly Neighborhood Spider-man imao ulogu i za Flasha i da je ona bila prilično dobro uklopljena u radnju tog stripa.

Flash koji se pojavljuje u epizodi Flashbacks je Flash koji je ponovo, iz, jelte, patriotskih razloga, otišao i prijavio se u vojsku. Flashbacks je dosta generički, mada solidno napisana epizoda iz žanra 'podrška američkim trupama na zadatku' a podžanra 'običan vojnik pokazuje kako ga superheroj inspiriše na junaštvo'. Scenario je radio meni dragi Marc Guggenheim (koji je ipak pisao boljeg Bladea i Wolverinea nego što se do sada pokazao u Spider-manu) a crtao je Barry Kitson i to je vrlo dobar tandem. Flash je ovde prikazan kao invalid rata - što nije baš prijatno. Videti lika koga poznajete dvadeset ili četrdeset godina unazad kao simbol snage i energije svedenog na invalida nije baš nešto što biste želeli da viđate svaki dan. U njegovom razgovoru sa oficirom koji sastavlja predlog da mu se dodeli odlikovanje Medalja Časti, slušamo Flashovo objašnjenje kako je došlo do toga da bude povređen,  kako se to desilo dok je štitio ranjenog saborca od brojnijeg neprijatelja i kako ga je na to herojstvo inspirisao Spajdermen.

U načelu, kako rekoh, generički ali pristojno. No, Flashbacks mi je izazvao zaista loš ukus u ustima. Svaki superherojski strip koji na kraju objašnjava kako je posvećen muškarcima i ženama koji služe sa hrabrošću i čašću u Iraku i Afganistanu mora da mi ostavi u ustima neprijatan ukus. Najpre zato što se na neukusan način bavi stvarnošću koja nije ni zabavna ni trivijalna onako kako je ti stripovi prikazuju, a  tu dolazimo do mog zahtevanja da stripovi o realnosti govore kroz nadahnute umetničke alate a ne banalno je preslikavajući.

Ni slučajno nisam protiv toga da se dnevna geopolitika odslikava u superherojskim stripovima. Na kraju krajeva, bilo bi nemoguće to postići, pogotovo u Marvelu koji je uvek imao taj miris ulice, presek razmišljanja običnog čoveka. Ako su u filmovima iz doba hladnog rata poput Invasion of the Body Snatchers naučnofantastične metafore bile sažimanje paranoje od komunističke infiltracije u zapadni potrošački raj (ali i neka vrsta satire na makartijevski lov na veštice), onda se Marvelov aktuelni Secret Invasion može lagodno (i zabavno) čitati kao simbolička slika američkog shvatanja sadašnjeg geopolitičkog momenta. Priča o invaziji pripadnika nekada moćnog carstva koji žele da se infiltriraju u zemaljsko društvo imitirajući izgled domaćina, sa namerom da preuzmu, eksploatišu i unište postojeći poredak je direktna paralela sa post-9/11 strahom od Arapa/ Azijata koji se pretvaraju da su 'pravi' Amerikanci, idu u iste bioskope, tržne centre i utakmice kao i 'mi', a zapravo su agenti-spavači koji samo čekaju pogodan trenutak da otmu neki avion i njime se zalete u neki od preživelih arhitektonskih simbola liberalnog kapitalizma.

To je u krajnjoj analizi sasvim OK i radi nešto što su stripovi uvek radili, ne pokušavajući bilo kakvu direktnu didaktičnost i emotivno ucenjivanje.

Amazing Spider-man 574, naprotiv, pokušava da priča o postojećem ratu, o realnom sukobu, koristeći gotovo nestilizovan, vrlo malo poetizovan rečnik, prikazujući maltene 'čistu' realnost i vređajući pritom svakoga sa malo dobrog ukusa.

Kao što reality TV vređa ukus time što nikada zapravo ne prikazuje realnost već je stilizuje na banalan, trivijalan, bedast način, tako i Flashbacks posrće kroz svoje dvadesetdve strane prikazujući američku vojsku kao grupu divnih, disciplinovanih, u suštini dobronamernih mladih ljudi koji, eto, iz dužnosti čiste neka tamo iračka predgrađa od nekih tamo ustanika. Istovremeno, arapski ustanici su varvari umotani u čalme koji skaču na američke dobrotvore sa prozora i napadaju ih, ako treba i golim rukama, jer su krvnički izgudrirani epinefrinom i, naravno, sasvim lišeni ljudskog morala. Otud i njihova tendencija da postavljaju zasede nedužnim američkim oklopnim vozilima koja se kotrljaju kroz sumnjive gradske četvrti i pucaju na njihove vojnike.

Prikazivanje neprijateljskih vojnika kao podljudskih, prljavih, divljačnih, svakojakim gadostima sklonim stvorova ne samo da nije neka novina za američku (pop)kulturu, nego je to maltene pravilo u koju god zemlju da čovek ode i to jeste problem ali nije TOLIKI problem. Mislim, ima ovde nešto još gore od toga. Ono što mi je ovu epizodu zaista ogadilo je činjenica da se ni u jednom jedinom trenutku ni na koji način, makar simbolički ne postavlja pitanje šta to DOĐAVOLA američke trupe rade na kontinentu koji se nalazi na dijametralno suprotnom kraju planete, zašto se vozikaju u oklopnim vozilima po soliterskim naseljima nekog iračkog grada, kako to da baš oni treba da pacifikuju silom oružja ljude koji su, za razliku od njih u ovim naseljima rođeni i odrasli.

Nemojte me shvatiti pogrešno, teško da je ikom na svetu Sadam Husein bio preterano simpatičan i njegova istorija svireposti prema sopstvenim građanima je kompleksna i dobro dokumentovana. Ipak, strip koji pokušava da mi proda ideju o tome kako Spajdermen inspiriše herojstvo u običnim ljudima mogao je da izabere i bolji način od prikazivanja američkih alfa mužjaka koji bez pogovora odlaze u divlje zemlje kako bi vrelim olovom i granatama naučili urođenike etici i demokratiji. Amerika, osvajač, pokoritelj, okupator i eksploatator bi ipak morala da se na pošteniji način suočava sa svojim nečasnim mestom u aktuelnom istorijskom trenutku. Spajdermen, uprkos svim svojim manama, nikada nije bio licemer ovog kalibra.

Naravno, nastaviću da čitam Amazing Spider-man, a i od Guggenheima ću očekivati dobre stripove u budućnosti. Ipak, uzeću i njemu i Marvelu za zlo ovu epizodu. I pamtiti je, nadajući se da se neće ponavljati.

Srećni vi meni po osamdeseti put bili.