Ovih dana se moj mačor Dobrica razboleo. Prvo je samo imao zatvor. Onda se pokazalo da ima temperaturu. Onda mu je krvna slika bila sva zbrljana a jučerašnji pregled ultrazvukom je pokazao da ima strahovito uvećanu prostatu (moj veterinar kaže da nikad nije video toliku kod mačora i da sve izgleda kao tumor, ali da je on 'suviše mlad za tumor'), strahovito veliku cistu na levom bubregu (najveću koju je moj veterinar ikad video... drugi bubreg nismo ni gledali jer 'ako i na njemu ima nešto slično, onda neće dugo'), kao i najveću količinu peska u bešici koju je, jelte, moj veterinar ikada video kod mačke.

Dakle, Dobrici se i pored sve njegove dobrote, ne piše baš dobro, iako se nadamo da će mu specijalan režim ishrane i antibiotika pomoći da ovo prebrodi (to jest ako je sve ovo posledica infekcije...). U takvom stanju - proveo sam više vremena kod veterinara poslednjih sedam dana nego kod kuće - izvinićete me što nisam čitao baš mnogo stripova. Ipak jesam neke, i evo šta sam mislio o njima.

The Programme

Autori: Peter Milligan i C.P. Smith

Izdavač: Wildstorm

Kad čovek vidi impresivan crtež C.P. Smitha u ovom stripu - kombinaciju cut-upa, retuširanja, slikanja i pažljivih ali odsečnih poteza četkicom i olovkom - ne može a da ne oseti uzbuđenje. The Programme na prvi pogled deluje drugačije, ozbiljnije, ambicioznije nego prosečan savremeni američki strip, u ili izvan superherojskog, er, geta. S obzirom da je ovaj miniserijal uspeo da svojih dvanaest brojeva izbaci u dvanaest meseci, bez kašnjenja i odlaganja, i pored prilično zahtevnog crteža svedoči da su njegovi autori vrlo ozbiljno zagrizli, ali i da je izdavač iza projekta stajao punim kapacitetom. Dakle, signali su u načelu vrlo pozitivni. I ja sam dosta očekivao od ovog stripa kada sam posle dvanaestog broja seo da ga pročitam od početka. Nažalost, na kraju je The Programme ispao blago razočarenje.

Peter Milligan je jedan od onih britanskih strip-scenarista koji su karijeru započeli u 2000AD, onda prešli okean i u Americi izdavali neke interesantne, prilično autorske radove, da bi zatim zaradili pare i stekli svetsku reputaciju pišući superherojske serijale (u Milliganovom slučaju najpoznatiji su recimo X-Force/ X-Statix, Animal Man i Batman). Danas Milligan piše pomalo za DC (deo Robin serijala tokom nedavnog krosovera koji se bavio Ra's Al Ghulom), pomalo za televiziju, a, evo, pomalo i za DC-jev Wildstorm, pružajući interesantan, alternativan način da se rade superherojski stripovi.

The Programme je u osnovi triler, strip više zasnovan na otkrivanju strašnih tajni koje kriju istorija i vlast nego na spektakularnim tučama superheroja. Da se razumemo, spektakularnih tuča ljudi sa nadnaravnim moćima ovde svakako ima, ali one nemaju onaj kvalitet frivolne lakoće kakav viđamo u 'normalnim' superherojskim stripovima. I nema kostima od spandeksa. Wildstorm je svakako pravo okruženje za priču ove vrste (koja se ne događa u bilo kom postojećem Wildstorm univerzumu već u skoro realnom svetu, veoma sličnom našem) i mada su priče o superherojima koje proizvode i (pokušavaju da) kontrolišu vlade stare barem koliko i Marvel, a i u Wildstormu ih je bilo onoliko, uvek, valjda ima prostora za još jednu.

The Programme, dakle, pripoveda o tajnom programu američke vlade zasnovanom na, naravno, nacističkim radovima tokom Drugog svetskog rata kojima se pokušavao napraviti taj neki ubermensch, to jest supermen, to jest nadmoćni čovek a koji bi svojeručno mogao da preokrene ratnu sreću. Nacisti nisu stigli svoj projekat da završe na vreme, ali su Amerikanci rezonovali da što je dobro za Drugi svecki, mora da je još bolje za hladni rat (a i prokleti Rusi sigurno rade na nečem sličnom) pa su tako započeli sopstveni program uzgajanja supermena, oružja masovnog uništenja sa sopstvenom voljom i slepom lojalnošću istini, pravdi i američkom načinu života.

Naravno, kad pravite stvorenje koje može golim rukama da ruši zgrade i automobile šutira kao fudbalsku loptu, zaista želite i da obezbedite njegovu slepu lojalnost. Ovo podrazumeva da celu proceduru mora da prati određena količina ispiranja mozga...

Ovo sve što sam ja ispričao saznajemo unazad, kroz reference na prošle događaje i flešbekove. Situacija u kojoj se danas nalazimo je cinično ogledalo naivnosti i paranoje hladnog rata: ispostavlja se da Sovjeti jesu imali sličan program, da su zapravo bili uspešniji od Amerikanaca i kreirali čak šest supermoćnih bića, ali da nakon raspada Sovjetskog Saveza praktično niko ne zna gde oni spavaju, spremni da ponovo budu probuđeni ne bi li se izborili za radničku utopiju. Rat u izmišljenoj bivšoj sovjetskoj republici, danas autoritarnoj državici, Talibstanu dovodi i do toga da se američka vojska slučajno saplete o jednog od ovih spavača, koji se budi i... apokalipsa počinje. A američki supermen je, avaj, ispostavlja se, poluzaboravljeni bivši folk pevač koji drži kafanu i nervira se zbog povremenih problema sa potencijom, nesvestan svog nasleđa i latentnih moći... Njegovo 'buđenje' će biti neophodno jer naučnik koji je kreirao ruske supermene konačno posle pola veka rešava da iskoristi priliku da svoje bebe upotrebi na terenu i jednom za svagda izbriše američki imperijalizam sa lica Zemlje...

Milligan ovde priča interesantnu priču sa potencijalom za ozbiljne političke kritike ili barem satiru i ne može se reći kako ne pokušava da napiše strip koji će biti dostojan svojih premisa. Ali to mu ne uspeva baš sasvim. The Programme je, kad se sve sabere i oduzme jak na polju koncepata ali mršav na polju realizacije.

Pre svega, dvanaest epizoda??? Naprosto previše. Jesu slike koje C.P. Smith kreira atraktivne, ali ne toliko da bi opravdale serijal od oko 250 strana. Milligan se čak i ne baca u nekoj primetnoj meri u dekompresiju, koliko se neekonomično ponaša sa prostorom. Količinu dijaloga koju on ispiše u jednoj epizodi, Brian Bendis bi smestio na jednu jedinu tablu (mada bi posle potrošio tri strane na dekompresovano prikazivanje nečijeg odlaska u WC). The Programme naprosto ima tempo koji je skoro bezobrazno ležeran, s obzirom da se radi o stripu koji treba da sugeriše urgentnost i paniku kraja civilizacije kakvu poznajemo (i volimo?).

Drugo, Milliganovo poigravanje sa politikama i ideologijama je interesantno (američki supermen je umesto u poslušnu, lojalnu mašinu za ubijanje komunista pretvoren u hipi pacifistu jer je jedan od naučnika koji su radili na njegovoj indoktrinaciji pretrpeo konverziju pomoći LSD-a i izvanrednog oralnog seksa - metafore, jelte, za seksualnu i psihodeličnu revoluciju vremena ljubavi i nade kasnih šezdesetih) ali je njegovo korišćenje najcrnjih klišea poznatih savremenom čoveku naprosto neoprostivo. Rusi su u ovom stripu prikazani kao potpuno bespomoćne budaletine koje osciluju između apsurdno prenaglašene vernosti komunističkim bajkicama i apsurdno prenaglašenog, karikiranog materijalizma. Uvažavam da je stripu nužna stilizacija da bi preneo svoje poruke i simboliku, ali Milligan u njoj odlazi predaleko, pojednostavljujući stvari preko svake razumne mere.

Pokušaj ubacivanja Afroamerikanaca u celu priču i igranja na kartu vernosti rasi umesto vernosti naciji je, naravno, izvedeno nespretno a pored svih gadosti koje agenti CIA čine tokom priče, nema ni najmanje sumnje na kraju da su dobri momci ipak američki supermen i njegovi saradnici, koji herojski poražavaju podlog, ideološki zabludelog neprijatelja. Tja...

The Programme, dakle, nikako nije Watchmen, ali nije da nije uopšte zanimljiv za čitanje. Smith kreira neke izvanredno lepe scene svojom mešovitom tehnikom, a Milligan povremeno piše zaista zanimljive dijaloge. Plus je svakako i to što je, za promenu, američki predsednik u nekom stripu (koga je pritom pisao Irac) predstavljen kao razumno stvorenje zavidnih etičkih standarda. Ne tvrdim da je strip zbog toga nužno realniji ali jeste ubedljiv. Zapravo, ubedljivost ovog stripa koja proističe iz izvanrednog crteža i pažljive karakterizacije i jeste ono što prejako ističe njegove loše strane. Milligan je sebi time učinio medveđu uslugu, ali opet, lepo je što je probao. Vredno pažnje, mada daleko od remek dela.

Narcopolis

Autori: Jamie Delano i Jeremy Rock

Izdavač: Avatar Press

Jamie Delano je jedan od onih britanskih autora u Americi koji su uspeli da tokom dve decenije opstajanja u biznisu napišu tek po koji sporadični superherojski strip, izdržavajući se pišući uglavnom, da kažemo ozbiljnije štivo. Poznat kao čovek koji je započeo Hellblazer, na kome se posle izređao skoro svako ko je nešto u britanskoj strip-dijaspori, Delano je kasnije imao interesovanja slična svom nasledniku na Hellblazeru, Garthu Ennisu, mada nikada nije napisao strip koji bi imao odlike hita (poput Ennisovog Preachera ili Punishera). Ipak, mnogo je tu bilo zanimljivog za čitati jer je Delano uvek bio zainteresovan za političke, ljudske ili čak, uh, spiritualne teme...

Dok se spremamo da se suočimo sa novim Delanovim radom na Hellblazeru - grafičkim romanom Pandemonium koga će crtati izvanredni Jock - lepo je videti kako se on pridružuje sve ozbiljnijoj postavi pisaca koji rade za Avatar Press. Posle Ennisa i Warrena Ellisa, i Delano je najavio nekoliko različitih radova za ovog nezavisnog izdavača.

Narcopolis, nedavno završeni miniserijal od četiri epizode je prvi primer kako bi njegov rad za Avatar mogao da izgleda. I, nema sumnje, ovo je klasični Delano. Sve je tu, i jaka politička tema, i istraživanje ličnog u jukstapoziciji sa kolektivnim, i istraživanje sistema koga mrzimo od iznutra, da bismo ga više (ili manje?) mrzeli...

Narcopolis je u suštini još jedna varijacija na temu negativne utopije, baš na način koji je bio popularan pre šezdesetak godina. Najbliža referenca bi svakako bio Huxleyjev Vrli novi svet, čak do te mere da se može reći da na nekim mestima Delano ulazi u direktan dijalog sa Huxleyjevim romanom i pokušava da izvuče neke svoje zaključke iz veoma sličnih premisa.

Narcopolis je, dakle, grad budućnosti u kome građani vode produktivne, pažljivo kontrolisane živote. Za zdravlje ekonomije grada jednako je bitno i da svako radi svoj posao najbolje što može, kao i da svoje zarađene pare uredno troši na potrošačka dobra, vraćajući ih nazad u sistem. Čak su i vikendi preimenovani u dane potrošnje, za svaki slučaj... Građani se od egzistencijalnih dilema, depresija ili sličnih problema savremene urbane jedinke čuvaju time što im se na raspolaganje stavlja zavidan asortiman hemijskih stimulansa koji su fiziološki bezopasni a umeju da odagnaju svako neraspoloženje. Njihovo korišćenje, kao i kod Huxleyja nije obavezno ali se smatra delom kulture, ukusa i, na kraju krajeva, vaspitanja. Ipak, za bundžije i problematične likove za koje se sumnja da šuruju sa spoljnim elementima (takozvani Contra) tu je specijalna policija koja ih brzo i efikasno odstranjuje iz zdravog dela populacije.

Delano ovde, razume se, koristi metafore i alatke koje su drugi izmislili pre njega i koje svakako sa vremenom nisu dobile na suptilnosti. Ali nisu ni izgubile na potentnosti. I Huxleyjev Vrli novi svet i Orwellova 1984. i Zamjatinov Mi, a pogotovo Burgessova 1985. zasnivale su se na ideji da je totalna kontrola društva moguća samo onda kada ubedite građane da sami kontrolišu jedni druge, da osete deo moći, zajedno sa strahom koji osećaju. Narcopolis težište pomera prema potrošačkom delu jednačine, argumentujući da je ciklus proizvodnje/ potrošnje u današnjem društvu (za koje je svaka antiutopija, jelte, metafora) izdignut na nivo svetinje, kao i da je narkoza, dakle uspavljivanje (čula i intelekta) ono što je sistemu nužno da bi građane, koji bi inače shvatili svu beslovesnost proizvodno/ potrošačkog ciklusa, držao tamo gde su mu potrebni.

Sad, naravno, ovo su teme kojima su se bavile mnoge umne glave, na primer Jean Baudrillard, ali i Frederick Pohl u svojoj Reklamokratiji. Delanov pristup ne donosi bogznašta novo i ne može se reći da je njegova vizija potrošačke/ narkomanske antiutopije značajno ekstrapolirala radove njegovih prethodnika.

A ipak, ovo je strip i bitno je uzeti u obzir i vizuelnu komponentu. Kada Delanov protagonist, Gray Neighbor razmiče, pomoću nesertifikovanih, prirodnih droga, veo opsena i pokazuje ružnu realnost ispod sjajne fasade Narcopolisa, ovo je prilika za Jeremyja Rocka da se razulari i prikaže delirične finalne scene miniserijala na spektakularan i pomalo zgražavajući način.

On to, međutim, ne čini. Rock je solidan crtač ako su vam potrebne čiste, jasne scene u kojima ljudi pričaju i posmatraju jedni druge. Čak je i njegova arhitektura sasvim funkcionalno monumentalna. Međutim, akcija mu nije jača strana, jer se u njoj njegova inače lepa anatomija ponaša prilično kruto, a grotesku naprosto ne ume da predstavi. Dobrim delom ovde krivim i kompjuterski kolor Grega Wallera, koji je naprosto hladan, veštački, beživotan i ne uspeva da mi proda ovaj strip u momentima kada mu je to najviše potrebno.

No, Narcopolis je, svejedno, jedno iskustvo vredno trošenja jer ipak svoju antiutopijsku priču priča korektno, dolazeći od tačke A do tačke B možda ne najuzbudljivijom ali svakako neiritirajućom putanjom. Rock crta lepe žene i muškarce a Delanova verzija novogovora je zanimljiva i drži čitaoca u napetosti time što ga tera da odgoneta skraćenice, reference i neobične rečenične sklopove ljudi koji su, na kraju krajeva, sasvim obični ljudi, kao vi i ja. Solidno. Ne spektakularno, ali kao početak rada na Avataru, obećava.

Helen Killer

Autori: Andrew Kreisberg i Matthew JLD Rice

Izdavač: Arcana

Kada sam pre nekoliko meseci pročitao najavu za ovaj, sada završeni miniserijal od četiri broja, pomislio sam da bi o nekim temama ipak trebalo dvaput razmisliti pre nego što ih pretočite u strip namenjen pre svega jeftinoj, frivolnoj zabavi. Jasan dokaz da sam omatorio i izgubio svoju revolucionarnu oštricu.

Arcana Comics je mali izdavač koji izdaje nekoliko prilično nepoznatih serijala od kojih je Dead Men Tell No Tales možda najpopularniji (a kako i ne bi kada kombinuje gusare i zombije). Helen Killer im je zato poslužio kao dobrodošlo uzburkivanje voda strip-blogova i Internet foruma, time što je u glavnu ulogu stavio nikog drugog do Helen Keller.

Kao što verovatno znate (a ako ne znate, kliknite na gornji link), Helen Keller je žena-simbol, životni put koji demonstrira snagu vere, volje i upornosti, priča o osobi sa strahovitim hendikepom koja ga je ne samo prevazišla da bi vodila 'običan' život, već sa svojim životom postigla stvari o kojima većina nas može samo da sanja. Naime Helen Keller je rođena 'normalna' ali je sa devetnaest meseci obolela od upale koja ju je ostavila gluvom i slepom. Uprkos ovome, Helen je sa svojom drugaricom (šestogodišnjom!!! ćerkom!!! kuvarice!!!) Martom Washington razvila znakovni jezik kojim je komunicirala sa svojom porodicom, zatim je išla u razne škole, postala prva gluvoslepa osoba koja je diplomirala na koledžu i kasnije postala predavač, politički aktivista, autor više knjiga itd... Nije loše. I to vam kaže neko ko nije ni gluv ni slep a ko nikada nije završio nikakvu školu niti se ikada bavio ikakvom aktivnošću vrednom pomena (verovatno jer se suviše bavio stripovima i hevi metalom.... proklete oči i uši, odvukoše me na krivi put).

Helen Killer je, pak, strip u kome Andrew Kreisberg priča alternativnu istoriju Amerike u kojoj je Helen akcioni heroj sa nadljudskim moćima što pokušava da osujeti anarhističku zaveru da se ubije predsednik William McKinley i da se uništavanjem svog zlata u Sjedinjenim Američkim Državama ekonomija zemlje dovede do kolapsa a društvu nasilno donese anarhija.

Hm...

Kada se ovako otkuca, Helen Killer zapravo ne zvuči loše, zar ne?

I zapravo... zapravo, ovo nije loš strip. Verujem da mi je ipak najviše zasmetalo pretvaranje njenog prezimena u reč 'Ubica', što mi je delovalo kao prejeftina igra rečima i nepoštovanje zaista zapanjujuće osobe kakva je Helen Keller bila. No, ako čovek malo iskulira, seti se da ništa nije sveto i tako to, onda ovaj strip može da čita hladne glave i proceni ga na pravi način.

U tom smislu, Helen Killer definitivno nije nešto zbog čega bi pod hitno trebalo prodati ženu (i mačke) u belo (i šareno) roblje, kako biste putem Interneta odmah mogli da naručite sve četiri sveske. No, za prvi (ozbiljniji) rad Andrewa Kreisberga (koji je pretpostavljam isti onaj Andrew Kreisberg što je za televiziju pisao neke epizode Simpsonsa, neke epizode Justice League, te Boston Legal), ovo je sasvim solidno preduzeće. Frivolnost i naklonost do apsurda smelim naučnim idejama, u kombinaciji sa dosta spretnim korišćenjem stvarnih istorijskih događaja i likova su svakako poželjne osobine pisca (skoro)superherojskih stripova, pa tako ovde imamo Alexandera Grahama Bella (izumitelja, jelte, telefona) koji je u dugogodišnjem beefu sa drugim naučnikom, Elishom Grayjem (takođe istorijskom ličnošću, mada je u stripu Gray promenjeno u Grey, verovatno omaškom) koji je pre Bela došao na ideju o telefonu, ali je Bell bio prvi koji je izum patentirao. Ovde se može pročitati više detalja o njihovom odnosu, koga interesuje, a tu se da videti kako Bell nije bio baš nevinašce.

No, strip njihov odnos, prirodno, svodi na crno-belo suočenje dobrog i zlog i Grey je stereotipni suludi arhizločinac, sa fizičkim deformitetom i pripadajućom psihozom koji iz osvete a šurujući sa anarhistima pokušava da uništi čitave Sjedinjene Američke Države.

Bell je, pored drugih stvari, za potrebe ovog stripa izumeo i 'omnicle', kombinaciju sočiva koje se nose kao naočari, a koje svetlost fokusiraju na poseban način i šalju je kroz zenice u neke 'primalne' delove mozga, čime omogućuju slepoj osobi da ipak vidi (i čuje, kad smo već kod toga). Ovaj, jelte, čisto stripovski pseudoizum ne samo da omogućava Helen da vidi i čuje, nego joj i daje demonsku snagu (ko zna kakve sve nama strane regione mozga svetlost stimuliše, mudruje Bell) koja je i presudna za to da je američka tajna služba regrutuje da čuva predsednika od anarhističkog atentata (takođe istorijski događaj u kome je anarhista Leon Czolgosz pucao na McKinleyja tokom sajma u Bafalu i ubio ga).

Međutim, kako je Helen, voleli mi to ili ne, definisana najpre preko svog hendikepa, tako je i Kreisberg morao da se dovija ne bi li opravdao uklanjanje tog njenog hendikepa iz postavke stripa.

Srećom, Stan Lee je obavio veliki deo posla za njega.

Zadnja korica svih epizoda Helen Killer nosi i citat Stana Leeja u kome čovek kaže da je on lično uvek pokušavao da stvori superheroje sa hendikepom, kojim će se balansirati njihova moć, a da su ga Kreisberg i Rice nadmašili. Donekle tačno jer čak ni on nije stvorio slepog i gluvog superheroja, međutim, nema sumnje da je Kreisberg u svom radu na liku posegnuo prvo za hendikepiranim Daredevilom, a onda za psihotički podeljenim Hulkom ili barem nekontrolisanim berserkerom Wolverineom.

Naime, stimulacija Helenine moždane kore joj daje vid, sluh i neviđenu snagu, ali joj istovremeno daje i neviđen bes, krvoločnu ubilačku želju i trajne košmare. Većina razvoja ovog lika tokom četiri epizode bavi se upravo Heleninim pokušajem da pronađe pravu sebe, sredinu koja će joj omogućiti da bude deo svog okruženja, ali ne i čudovište koje će to okruženje uništiti.

Sad, ovo ovako napisano zvuči nešto akademskije nego što ovaj strip zapravo jeste i Kreisbergov rad na liku (i likovima) je zapravo vrlo rutinerski i ne preterano ambiciozan. Helen Killer je mnogo usredsređeniji na spektakularne tuče, neverovatnu tehnologiju kasnog devetnaestog veka i ludačke planove ludih negativaca (Grey u svom planu da uništi svo zlato u Americi pretvarajući ga u olovo koristi, šta bi drugo do anti-alhemiju!!!) nego na pažljivu karakterizaciju i u tome uspeva da bude zabavan. Ne i vrhunski inspirisan kao recimo Umbrella Academy, ali opet, Umbrella Academy je praktično anomalija.

Isto tako, Umbrella Academy je imala crtež Gabriela Ba, i izvanredan kolor, dok je Matthew Rice morao da radi samo sa tušem i papirom. Njegov crtež je decidirano jeftin, ali takođe decidirano siguran. Iako nikada nećete imati utisak da čitate 'veličanstven' strip, nema sumnje u to da su Riceove akcione scene moćne i dinamične a da je njegovo crtanje ludačkih retrofuturističkih sprava nadahnuto. Helen Keller u superherojskoj akciji, sa sve štapom za slepe i masivnim podsuknjama i podgaćama uspeva da istovremeno bude i duhovit i veoma zadovoljavajući akcioni prizor. Ponekad je i to dosta. Kreisberg je, pretpostavljam na osnovu ovog rada dobio i posao u DC-ju, gde će na serijalu Green Arrow and Black Canary naslediti Judda Winnicka. Bolje bi mu bilo da pazi!

Charlatan Ball

Autori: Joe Casey i Andy Suriano

Izdavač: Image

I za kraj, kratak osvrt na miniserijal koji je tek na pola svog izlaženja (tri od šest epizoda se pojavile) a za koji držim da vredi da mu se obrati pažnja.

Joe Casey je nedavno završio rad na miniserijalu The Last Defenders za Marvel, što je, pretpostavljam bio pristojno plaćen posao, a Charlatan Ball za Image Comics deluje kao nešto rađeno iz ljubavi ili makar zabave.

Zapravo, kad pomislim na Joea Caseyja, zabava svakako nije prva reč koja mi pada na pamet. Čak i njegov nedavni miniserijal za Marvel o Iron Manu (Iron Man: the Inevitable) je bio prilično suvonjav i ozbiljan, a i Defenders, inače humoristički strip, je u njegovoj izvedbi je bio dosta ozbiljniji nego što bi se očekivalo. Da ne pominjem radove za Wildstorm, poput WildCATS i Automatic Kafka...

U oštrom kontrastu sa svim nabrojanim, Charlatan Ball je jedan brz, zabavan, veoma stripovski nastrojen strip koji me je svojom energijom, frivolnošću (argh, opet ta reč) i veselim usputnim stvaranjem sveta u kome se događa podsetio na neke od ranih romana iz Discworld serijala Terryja Pratchetta.

Možda i zato što je u glavnoj ulozi u ovom stripu mađioničar (ne sasvim nesličan Pratchettovom zlosrećnom čarobnjaku Rincewindu) po imenu Chuck Amok, jeftini kabaretski opsenar koji svoju, hm, karijeru, gradi izvlačeći zeca iz šešira pred nezainteresovanim posetiocima sumnjivih lokala u sumnjivim delovima grada, a sve stešnjeno između dve striptiz tačke. Amok je taj šarlatan iz naslova ovog miniserijala, a njegov život će se nepovratno promeniti kada ga (sa sve zecom) neka nečista sila odvuče sa ovog sveta i, provlačeći ga kroz tradicionalno psihodeličnu barijeru između ravni postojanja, baci usred neke dimenzije u kojoj je sve uvrnuto, prepuno demona i čarobnjaka koji se bore za premoć u nekakvoj neshvatljivoj (zapravo neobjašnjenoj, bar za sada) igri i u kojoj Chuck treba da bude neočekivani kec iz rukava za biće koje se zove Demon Empty.

Demon Empty je naravno primereno egocentričan i narcisoidan lik, stalno izgubljen u svojim planovima za dominaciju svetom, a tokom meditacije o kojima stradaju maleni demončići što letuckaju oko Emptyja i nerviraju ga svojim komentarima. Chuck je potpuno nesvestan svoje uloge u ovim, er, demonskim planovima a istovremeno je i prilično nesposoban za puko preživljavanje, pa se kroz priču provlači najpre zahvaljujući svom (dosta diskutabilnom) seksepilu i činjenici da se njegov zec u ovom svetu pretvorio u dva metra visoku antropoidnu grdosiju pogana jezika ali ipak zlatna srca.

Charlatan Ball je pisan namerno kitnjasto, provokativno i zajebantski, sa blagim odjecima metanarativnog humora koga smo videli u Automatic Kafki. Njegovi likovi su stereotipni, ali jako simaptični (na primer deset metara visoka natprirodna ratnica Donnarama: 'Donnarama, ona priziva jezovitu slavu palih božića a njena pesma je death metal balada!!!') a osećaj dinamičnosti, brzine i najčistije začudnosti (bukvalno bilo šta bi moglo da se desi na sledećoj strani) je oslobađajući.

Velikim delom zasluge idu i Andyju Surianu, filmskom animatoru kome je ovo redak stripovski izlet. Suriano uspeva da Caseyjev nenormalni svet predstavi iskrivljenim, izvitoperenim linijama, karikiranim fizionomijama, besomučno dinamičnim scenama borbe (ili bekstva), izuvijanim panoramama i nemogućom arhitekturom, a da opet ima i momente elegancije dostojne i jednog Jacka Kirbyja, ako dopustite. Snažan poluručni polukompjuterski kolor Marca Letzmanna i Bena Kaline daje ovom stripu dodatni fantazmagorični kvalitet i uspeva da Surianove užurbane crteže taman toliko primiri da čitaoca ne uplaše svojom složenošću.

Charlatan Ball je zamišljen kao miniserijal od šest epizoda koji bi potom, nakon izazvanih pozitivnih reakcija širom zemaljskog šara garantovao i dalje nastavke. Za sada, ovo je strip koji garantuje zabavu i začudnost u jednakoj meri, što je sasvim dovoljno da mu se daju poslovična dva palca nagore!