Za sve one koji su očekivali da posle šezdesetšeste epizode odmah dođe i šestošezdesetšesta: slabo stojite s matematikom... ali sviđa mi se kako razmišljate.

U svakom slučaju, prošle nedelje pričali smo o stripu koji je postao film. Danas, pričaćemo o filmu koji je nastao po stripu, a odmah zatim i o stripu rađenom za potrebe videoigre, kao i o stripu koji je izbegao da bude ekranizovan – za sada, s obzirom da drugi radovi istog autora ubrzano dobijaju ekranizacije. Zvuči zanimljivo? Verovatno i više nego što treba.

Dakle, siguran sam da mnogi od vas stežu drhtavim ručicama svoje tastature i prosipaju decilitre znoja niz svoje miševe u nemoj anticipaciji. 'Šta li će Mehmet imati da kaže o Dark Knightu?', pitate se svesni da svoje mišljenje o ovom filmu ne smete formirati pre nego što se o njemu izjasne autoriteti. A onda i ja.

Mračni Vitez je, za one koji se tek sad uključuju u naš program, najnoviji film o Betmenu, film koji je pre par nedelja uklonio Spajdermena 3 sa vrha top liste filmova sa najuspešnijim otvaranjima u istoriji kinematografije, koji je u međuvremenu poput buldožera na amfetaminima porušio i neke druge rekorde (na primer, za dve nedelje je zaradio 314.245.000 dolara – da, dobro ste pročitali, tristačetrnaest miliona dolara –    prevazišavši tako uspeh drugog dela Pirata sa Kariba koji je do cifre od trista miliona stigao posle punih šesnaest dana prikazivanja) i koji je, što je prilično značajno, od strane američke kritike dočekan kao drugi dolazak Muhameda među raju, kao dokaz da se mogu snimati ozbiljni filmovi o superherojima, kao idealni, gotovo bajkoliki spoj zabave i prave umetnosti, serviran vaskolikoj sveckoj javnosti usred leta, kada joj je i najpotrebniji.

Ne pričamo ovde samo o vazda entuzijazma prepunoj blogosferi u kojoj se hajp i memei šire poput prerijskog požara u, hm preriji. Čak i 'ozbiljni' kritičari mu podižu spomenike, pričaju o oskarovski vrednoj glumi Heatha Ledgera i generalno ne štede teških reči koje bi jednog dana mogli i da požale (recimo, Ebert ga naziva opčinjujućom tragedijom).

Sad, nije nepoznat moj generalno ciničan i apriorno negativan stav prema holivudskoj produkciji i pratećoj industriji spektakla koja uz nju ide a u koju spada i ono što se naziva filmskom kritikom. Ipak, ne može se reći da, kada sam te večeri u beogradskom Domu Sindikata pristao da svedočim premijeri ovog filma na našim prostorima, nisam bio spreman da budem pobijen u svojim uverenjima i da sopstvene ocene o kvalitetu američkog mejnstrim filma prihvatim kao ipak samo dobro uvrežene predrasude.

Kako bi to i Flavor Flav rekao, da ga je neko pitao: Don't believe the hype! Don’t! Don’t! Don't believe the hype!

Dark Knight je solidan superherojski film. Ali je daleko od solidnog filma. Danas je izgleda dovoljno spucati na produkciju cirka 180 miliona dolara, staviti u jednu od uloga našminkanog muškarca koji mljacka dok govori pa da vas svi proglase za prvorazrednog umetnika.

Dark Knight ima problem koji su do sada imali i drugi superherojski filmovi: glavni junak je spektakularno neuverljiv, što zbog kostima (koji je više oklop nego kostim), što zbog režije koja ga prikazuje isključivo u artificijelnim, ikoničkim pozama, oduzimajući mu svako zrnce humanosti koje bi ipak trebalo iz njega da proviri (kako stvari stoje, Alien u prvom delu Aliena je uverljivije ljucko biće od Baleovog Betmena) (mada Baleu dolaze bonus poeni zbog toga što je majku i sestru išamarao pesnicama, nogama i nogama od stolica kada su se nekoliko dana posle američke a pre britanske premijere drznule da bace hejt na njegovu ženu – Srpkinju), što zbog Baleove glume koja je, izvan kostima solidna a u kostimu na ivici parodije.

Moram da kažem da uopšte ne kupujem ideju američkog method actinga po kojoj se najbolje glumi ako si skroz progutao lik koga treba da predstavljaš i izbacuješ ga napolje u gadnim, smrdljivim, polusvarenim zalogajima. A sve to filovano polumitskim pričama o pripremama za ulogu dostojnim komandoskog treninga u Legijinom JSO. Era preterivanja je još odavno počela sa Robertom De Nirom koji se za Raging Bull pripremio tako što se ugojio 25 kila. Pa posle smršao. Pa se posle opet ugojio za ulogu Ala Caponea u Untouchablesima. Analogno tome, Bale se za ulogu u Macihnistu pripremio tako što je jeo jednu jabuku dnevno nekoliko nedelja da bi smršao toliko da je na snimanju izgledao kao skelet umotan u krpu boje mesa. Isti taj Bale je posle za ulogu u Batman Begins toliko udario po steroidima da su ga molili da malo smanji mišićnu masu jer ne može da stane u kostim. I tako dalje.

Da li sve ovo pomaže njegovom Betmenu u Mračnom Vitezu? Ne. Njegov Betmen je i dalje smešna lutka koja govori i to lutka koja govori apsurdnim agresivnim šapatom koji me je sve vreme asocirao na nekakve perverzne ljude koji mi se povremeno javljaju telefonom i... OK, previše informacija, shvatio sam.

Ali poenta je tu. Baleov Betmen govori toliko smešno, pokušavajući da bude odlučan i strašan da sam se ceo film pitao kako ostali likovi oko njega zadržavaju ozbiljne izraze lica. Ako je ideja bila da se sugeriše da je on, kad navuče kostim, pomalo lud i divalj, slabo je to odmereno, rođaci.

Heath Ledger je bolji kao Joker, ali ja i dalje mislim da su njegovo afektiranje, mljackanje i napadni ludački smeh slaba zamena za stvarnu glumu. Jack Nicholson je u prvom Burtonovom Betmenu dao Jokera koji se savršeno uklapao u dekadentni barok ovog filma, a u Shiningu antologijski prikaz agresivnog ludaka. Ledger bi trebalo da je sa ovom ulogom negde na sredini ali... nije. Da je ostao živ i zaista se takmičio za Oskara iduće godine, bilo bi to zanimljivo takmičenje. No, ništa nam ne garantuje da ga i mrtvog neće dovući među nominacije. Čik da mu onda ne daju Oskara.

Da ne bude zabune, Joker je u ovom filmu daleko interesantniji lik od Betmena. Betmen ovde ima sve one dileme koje je u stripovima iživeo već po milion puta i moram da priznam da ni jednog trenutka nisam uspeo da se ubacim u bilo kakvu emotivnu rezonancu. Osim u erotsko/ ljubomorno/ političku u odnosu na Harveyja Denta, koga sam prvo prezirao (zajedno sa Betmenom) a onda i počeo da ga poštujem (zajedno sa Betmenom). Ovo nije mala stvar. Dent je iskarikiran ali jeste zanimljivo postavljen lik i njegova transformacija od šampiona pravde i čistih ruku do ludačkog sociopate koji ljudske sudbine stavlja na raspolaganje slučajnosti je bila svakako najkompleksniji karakterološki element filma. Joker je sa svoje strane agent haosa koji nema nikakve motive za ono što radi osim ljubavi prema haosu i patnji, te mržnje prema redu, radu i disciplini.

Ovo je zgodan momenat da se prisetimo Jokera kakvog je Alan Moore skicirao u The Killing Joke jer su aluzije na ovaj grafički roman više nego jasne na nekoliko mesta u filmu, sa sve ideološkom matricom koju je Moore pripisao Jokeru. Mooreov pokušaj je, čak i po sopstvenim rečima, bio dosta promašen. Film je još promašeniji u ovom smislu, uspevajući uglavnom da nekoliko interesantnih motiva pomene i prikaže gledaocu, ali ne i da ih razradi.

Umesto toga, dobijamo parabolu o Belom Vitezu – heroju kakav je Gotamu potreban da ga izvuče iz sopstvenog smrada, a koga simboliše Harvey Dent  – i Mračnom Vitezu – heroju kakvog Gotam nažalost zaslužuje, heroju koji čini loše i neherojske stvari, zato jer je to jedini način da se učini dobro. Njega, za slučaj da vam iz konteksta nije bilo jasno, simboliše Betmen.

Koliko god da je ovo interesantna podela posla, da tako kažemo, ona je istovremeno i prilično naglašen razlaz sa Betmenom iz stripova koji je čak i u svojim najnezgodnijim momentima dosledno držao do svoje uloge moralnog stožera društva. Betmen u filmu deluje kao neko ko se oko ovih ideja lomi i na kraju prelomi, ali onaj osnovni ton, njegova intelektualna superiornost u odnosu na obične ljude pomešana sa sociopatskom karakternom crtom koju pokušava da drži pod kontrolom, taj osnovni ton kao da je u filmu ispušten.

Meni najbolji lik na kraju ispade komesar Gordon u tumačenju Garija StarogČoveka, koji jedini od glavnih likova ne upada u zamku preglumljavanja ili preterane stilizacije. Ono, i bilo mu je najlakše jer za razliku od ostale trojice Gordon je jedini 'stvarno' ljudski lik, bez potrebe da stupa na teritoriju mita i sebe identifikuje kao nešto više od onoga kako ga je majka rodila. Maggie Gyllenhaal je preuzela ulogu Betmenove devojke koju je u prošlom filmu igrala Katie Holmes i ne treba posebno naglašavati da je već samo odsustvo Holmesove iz filma veliki napredak. Gyllenhaalova dobija stereotipnu ulogu žene koja je i ranjiva i jaka u isto vreme i sasvim je solidno odrađuje a bonus poeni idu na to što ova žena izgleda kao da je ispuštena na lice u kritičnom periodu odrastanja i time se oštro razlikuje od drugih žena koje smo navikli da gledamo u glavnim ulogama u letnjim akcionim hitovima.

Film, scenaristički ima toliko rupa i problema u zapletu da nema smisla gubiti vreme na analiziranje svakog od njih pojedinačno. Sama atmosfera i bazična postavka likova i priče su takvi da je jasno da su braća Nolan zaista pokušala da napišu film koji se bavi obiljni(ji)m temama, kako sociološke prirode (organizovani kriminal, društvena odgovornost, pojedinac sa idealom nasuprot društvu sa pravilima) tako i večnije prirode (suština herojstva, zavodljivost haosa...), no na nivou pripovedanja ovo je potpuni krš i lom. Motivacije, konzistencije i bazični principi logike su uglavnom bačeni kroz prozor, pa, bez obzira na sve tvrdnje (Eberta i ostalih) da je ovo film koji radikalno menja matricu filma-snimljenog-po-stripu, nema nikakve sumnje da je stripovska osnova bila univerzalni alibi za naprosto nedopustivo slabašnu dramaturgiju. Pretpostavljam da je svako 'a zašto se sad ovo ovako dogodilo' pitanje presretano odgovorom 'zato što NEMOJ DA DOBIJEŠ PREKO PIČKE' i da su producenti tokom testiranja filma sa fokus grupama više brinuli o tome kako će se reagovati na scene nasilja, koreografiju borbi i Betmenove gedžete nego na uverljivost skripta.

Ovo sve ne znači da je film jako loš. U okviru superherojskog žanra, ovo je vrlo solidan korak napred, film u kome dva bitna lika ne dočekaju kraj jer su mrtva (i to, reklo bi se zaozbiljno), u kome protagonista trijumfuje uglavnom na papiru i to prevashodno radeći na tome da ubedi javnost da je baš on zločinac, u kome je glavni negativac uprkos svim mojim zamerkama prilično zabavan i politički gledano interesantniji nego i jedan u dosadašnjem Betmenovom opusu (čak i od Burtonovog Jokera, koji je ipak funkcionalniji kao lik) i u kome su scene borbe i jurnjave snimljene pristojno ako već ne i revolucionarno dobro.

Sa ideološke strane, Internet je prepun analiza koje razotkrivaju svu reakcionarnu političku podlogu ove priče (recimo, za ovaj link zahvaljujemo Žiki Kišobrancu), ali koliko duboko smatrate da treba iščitavati ovaj narativ verovatno zavisi od toga koliko ste spremni da prihvatite ekonomsku realnost (od preko trista miliona dolara za dve nedelje) kao najbitniju od svih realnosti.

Dead Space

Autori: Antony Johnston i Ben Templesmith

Izdavač: Image

Strip i film, kao što se da videti iz gorenavedenog, uživaju prilično strastven medeni mesec u ovom trenutku. Što se tiče stripova i videoigara, nije preterano reći da su dva medija već dugo povezani zajedničkim interesima kao nekom metaforičkom pupčanom vrpcom koja umesto hranljivih materija prenosi ideje sa papira u digitalnu formu i obrnuto. Ne samo da je Comic-Con ove nedelje iskorišćen za promociju gomile videoigara, već i videoigara napravljenih po stripovima ima koliko hoćete, a stripova napravljenih po videoigrama sve je više i više. Ne pričamo samo o plodnoj saradnji koju manga već godinama ostvaruje sa japanskom industrijom videoigara i u kojoj stripovi poput Jojo's Bizzare Adventure postaju arkadne igre a arkadne igre poput Street Fighter postaju stripovi. Zapad je takođe poodavno uskočio u čamac pa smo tako nekad imali Diablo i Baldur's Gate stripove a danas imamo stripove rađene po franšizama kao što su World of Warcraft ili Warhammer 40K (koji je zapravo stona igračka franšiza poslednjih godina konačno uspešno prevedena i u svet digitalnih igara).

Ne treba naglašavati da su ovi zapadni pokušaji uglavnom ne preterano vredni čitanja. Sem ako nemate baš MNOGO slobodnog vremena i jako niske standarde.

Sa igrom Dead Space, kanadski Electronic Arts pokušava da izgradi franšizu tako što će odmah, od prve iteracije krenuti ambiciozno. Sama igra izaći će tek u Oktobru (vele, za Noć Veštica) ali će joj prethoditi dugometražni animirani film koji treba da postavi osnove zapleta i pripremi igrače na intenzivnu atmosferu najnovijeg EA-ovog čeda. Filmu, pak, prethodi strip, miniserijal od šest epizoda koji, razume se priprema gledaoce (i buduće igrače) za, er, intenzivnu atmosferu itd. itd.

Dakle, ne može se reći da EA – igračka imperija zla i uništitelj svega što je u igrama lepo – nema smisla za cross marketing. Halo je tek posle uspeha prve igre dobio svoje novelizacije i stripove, a film je još u development hellu. Dead Space od samog početka kreće sa borbom na svim frontovima, pokušavajući da se nametne kao nov ali ozbiljan igrač na polju vaskolike popularne kulture.

Nema baš mnogo opasnosti da će Dead Space ponoviti uspeh Haloa iz bar nekoliko razloga. Prvi je što igru ne rade zaista talentovani developeri. EA je, nažalost s razlogom stekao imidž firme koja obezbeđuje solidne tehničke kvalitete igara koje isporučuje ali retko više od toga. Drugi je što je za uspeh Haloa u velikoj meri bio zaslužan multiplayer koga u Dead Space – nema.

Glavni razlog je verovatno što se EA prihvatio žanra kojim tradicionalno vladaju Japanci i koga na zapadu naprosto ne umeju da prave. Istina je da je surival horror nastao na zapadu igrom Alone in the Dark ali je isto tako istina da još od Resident Evil i Clocktower, a Silent Hill, Fatal Frame i Forbidden Siren da i ne pominjemo, nije na zapadu bilo igre koja bi po dometima strave i morbidnosti mogla da se takmiči sa japanskim radovima.

Dead Space je, naravno, egzemplar zapadnog shvatanja da se Japancima može dohakati ako se krvoločnost u igri podigne na viši nivo, pa će tako Dead Space, igra o inženjeru koji istražuje avetinjski prazan svemirski brod kojim ipak tumaraju užasna deformisana bića što nekada behu ljudi, biti zasnovan na čerečenju (citiram: The game's Executive Producer, Glen Schofield, has said that 'the primary theme of Dead Space is dismemberment'). Pa vi sad vidite. Da bi bilo jasnije koliko je Dead Space banalan u svojoj postavci treba promisliti činjenicu da se glavni junak igre zove Isaac Clarke. Veoma suptilno omažiranje, nešto kao udarac pneumatskim čekićem u oko.

Naravno, igra, iz preprodukcijskih klipova koji se mogu videti širom Interneta, deluje više kao frustrirajuće spor šuter nego kao propisni survival horror, ali od zapadnjaka ionako očekujemo da pogrešno protumače Resident Evil 4 formulu.

No. Strip koji služi kao uvod za sve ovo je, iznenađujuće, prilično dobar.

Prva pozitivna stvar u vezi ovog stripa je bila u tome što je na proizvodnju dat Imageu a ne nekim od uobičajenih plaćenika. Ne sad da su Dark Horse ili Boom! nekakvi konjokradice i palikuće, ali Image je Image.

A Image je, protivno svakoj logici, verovatno koristeći žešću gomilu keša koji im je Electronic Arts izlopatao, za posao angažovao dva izuzetno cenjena autora. Skript je napisao Antony Johnston, koga smo ovde pre jedno godinu dana žestoko ishvalili povodom njegovog serijala Wasteland na Oni Press. Johnston piše i dijaloge za samu igru ali kladim se da nije baš njegova ideja bila da se glavni junak nazove Isaac Clarke.

Crtačke dužnosti je, pak, dobio Australijanac Ben Templesmith, jedan od najoriginalnijih i najboljih crtača horor stripova koji trenutno rade za američke izdavače. Njegov rad na 30 Days of Night je verovatno najpoznatiji (donekle i zahvaljujući filmu), ali ne treba zaboraviti ni Wormwood: Gentleman Corpse serijal (za koga je i dobio nagradu Međunarodnog Horor Esnafa) kao ni rad na Silent Hill stripu – stripu urađenom po jednoj od najboljih survival horror igara ikad.

Johnston i Templesmith su se na posao bacili sa toliko prilježnosti da je lako zaboraviti da je ovo samo tezga urađena za potrebe nasilničkog proizvođenja franšize. Dead Space je vrlo solidan horor strip koji surovu predvidivost svog zapleta i raspleta ublažava pristojnom karakterizacijom i pre svega veoma sigurnim pripovedačkim tempom. Pošto već od samog početka manje-više znamo da će stvari krenuti po zlu i da će većina ljudi koje vidimo u nekakvoj vanzemaljskoj koloniji završiti kao deformisana, dehumanizovana ubilački nastrojena stvorenja, Johnston i Templesmith ne moraju da nas navlače nekakvim, šatro, lažnim osećajem sigurnosti i koječime. Već prva strana nam pokazuje kako stvari stoje, dok jedan od oficira za bezbednost šalje poruku u svemir objašnjavajući da je jedini izlaz da se cela kolonija uništi nuklearnim bombardovanjem, zaključujući plastično: „We are fucked“.

Ah... Život na jednoj od novijih zemaljskih (rudarskih) kolonija na nekoj tamo planeti nije uopšte zabavan. Zaposleni se stalno bore protiv depresije, neraspoloženja i smrdljivog recikliranog vazduha. Atmosfera koja na Aegis VII vlada u ovom stripu počinje od one tačke na kojoj  ljudi obično kažu da ne mogu više i da im je potrebno da odu na godišnji odmor da se ne bi urušili sami u sebe. Naravno, od te tačke sve će ići samo na gore. Radeći svoj posao iskopavanja negde među stenama nedaleko od sedišta kolonije, jedna od istraživačkih ekipa naletela je na nekakav artefakt koji se sastoji od stilizovane dve spirale koje se uvijaju jedna oko druge. Ne treba baš biti mnogo pametan pa imati asocijaciju na molekul DNK, naravno.

Bilo kako bilo, ispostavlja se da poslednjih par stotina godina na Zemlji (i na kolonijama) cveta nova, na nauci zasnovana religija, Unitologija, koja pojavljivanje ovog artefakta, koga oni zovu markerom, shvata kao veliko otkrovenje i najavu nadolazećeg spasenja. Ispostavlja se takođe da Unitologa među osobljem kolonije ima više nego što bi iko očekivao, kao i da njihov tvrdnje o tome kako je sve to nauka i racionalnost u praksi nisu preterano bitne, jer se, kad dođe do te prakse, ponašaju zaneseno i neracionalno kao i bilo koji drugi pripadnici bilo koje druge religije u anticipaciji mesijanske manifestacije.

Johnston priču vodi uobičajenim tokom – kolonija se vrlo brzo polarizuje na ljude koji se ponašaju iracionalno optimistički, ljude koji prolaze kroz napade panike, nervoze ili migrene i ljude koji su time svime prilično iritirani. Neki od vodećih funkcionera u koloniji su takođe Unitolozi i imaju prioritete koji su u suprotnosti sa naređenjima koja stižu sa Zemlje. Svemirski brod Ishimura (na kome će se dešavati radnja igre) treba uskoro da stigne na koloniju, kako bi pokupio marker i odneo ga na Zemlju...

Naravno, pre nego što se to dogodi, na koloniji započinju masovna samoubistva vernika, a prati ih epidemija ludila među do nedavno zdravim ljudima, kao i pojavljivanje nekakvog neobičnog organizma u ventilacionom sistemu...

Nema nikakve sumnje u to da je priča u Dead Space krajnje klišeizirana i da se primeri za maltene svaki od motiva i elemenata zapleta mogu naći u bezbrojnim stripovima, knjigama i filmovima iz vremena prošlih. Ipak, Johnston ovu priču priča odlično, uspevajući da atmosferu neumitne propasti učini snažnom i plastičnom, da likove za koje znamo da su samo potrošna roba učini životnim, ako već ne dubokim. Njegovi dijalozi su odlični a brz tempo pripovedanja iako u neskladu sa činjenicom da već od samog početka znamo kako se ova priča završava savršeno godi. Ovo je strip koji pritiska svu pravu dugmad iako ne donosi skoro pa ništa novo.

Velikim delom, naravno, zasluge idu Templesmithu koji uspeva da likove crta sasvim iskarikirano a da ih opet učini potpuno uverljivim. Njegova stilizacija likova i deformacija prostora ovom stripu daju više dubine nego što bi on imao pravo da ima, dok grub, a prigušen kolor samo doprinosi izvanredno opresivnoj atmosferi. Kao ni u slučaju Johnstona, ni sa Templesmithovim crtežom čovek nema utisak da se on upinje i koristi trikove kako bi čitaoca ubedio u stravu koju treba da mu prenese. Dead Space, naprosto, izgleda i govori autentično iako to od njega ne bismo očekivali.

Ono što jeste pitanje za razmatranje je, naravno, koliko sve ovo, poslovno gledano ima smisla. Templesmith i Johnston nisu neki megaskupi proizvođači stripova ali nisu baš ni anonimusi koji se uobičajeno uzimaju za ovakve poslove, već prekaljeni profesionalci sa respektabilnim minulim radom i silnim nominacijama za nagrade iza sebe. Dakle, Electronic Arts definitivno ovim stripom misli ozbiljno. S druge strane, u poslovnim vodama u kojima ova firma pliva, prodaja igre u tiražu manjem od nekoliko miliona primeraka smatra se neuspehom. Prošlogodišnji Crysis se u EA smatra za pobačaj iako je igra do sada prodala preko milion i po primeraka. Ako znamo da se u Americi strip koji proda više od sto hiljada primeraka smatra bestselerom i da je to rezervisano samo za Spajdermena, X-Men i, recimo Final Crisis, te da Dead Space ni u ludilu ne može da računa na više od 30-40 hiljada kopija, postavlja se sasvim logično pitanje otkud Electronic Artsu ideja da je ovo dobra poslovna strategija. Naprosto, ciljna grupa do koje će strip doći predstavlja verovatno manje od dva posto željene ciljne grupe u slučaju igre što, čak i pod uslovom da svako ko je kupio strip na kraju kupi i igru (što je opet prilično neverovatno) i dalje ostaje na nivou statističke greške...

No, o tome neka razmišljaju ljudi iz marketinga, koji ionako sve što je lepo bacaju u blato i mokre po njemu uz ciničan smeh. Mi smo barem iz svega dobili solidan naučnofantastični horor strip. Nije to malo.

Black Summer

Autori: Warren Ellis, Juan Jose Ryp

Izdavač: Avatar

O Black Summer smo već pisali pre godinu dana kada je serijal počeo da izlazi. Sada kada se završio, dugujemo sebi i svetu neku vrstu zaključka.

Dakle, ukratko: Avatar Press ne objavljuje superherojske stripove, a razlog je taj što nisu želeli da ulaze na tu teritoriju dok ne budu mogli da kažu da će objaviti nešto bolje od onoga što prave Marvel i DC. Poštena ideja. Black Summer je, ako je verovati Avatarovom glavnom uredniku, Williamu Christensenu, taj superherojski strip.

Warren Ellis je i inače sklon mešanju politike i ekstremnog nasilja u svoje superherojske stripove koje često vidi samo kao način da kritikuje sam medij i neke druge svetske probleme za koje u tom trenutku odluči da su vredni osvrtanja.

Black Summer je, dakle strip o svetu sličnom našem (rat u Iraku, Gvantanamo i sve što ide uz to) u kome postoji svega sedam superheroja. Nazvani Seven Guns, ovi momci i devojke su grupa naučnika sa jako izraženom socijalnom svešću koji su u tajnosti razvili ludačke tehnologije (gun tech) kojima su svoja tela pretvorili u superherojske alatke za urbanu borbu. Zvuči vrlo japanski, da ne kažem mangaški, ali Ellis priču priča ozbiljnim tonom i pokazuje da su naši junaci zapravo osnovali svoju viđilante ćeliju da bi se borili protiv narkomafije koja guši njihov grad u bratskom zagrljaju sa privatnim firmama za obezbeđenje (koje su samo privatne vojske bez časti i morala), korumpiranim gradskim funkcionerima i potplaćenom policijom.

Dakle, ovo jeste jedna tinejdžerska fantazija, i svakako se može raspravljati o tome da li je Ellis u dovoljnoj meri svestan da je njegova kritika superherojskih stereotipa izvedena koristeći stereotip koji na svojoj strani nema opravdanje da je nastao i bio kanonizovan pre pedeset godina.

No, strip zapravo počinje u momentu kada je originalna Seven Guns grupa već kraća za dva člana (tri, ako se računa osmi, nezvanični član koji je pomagao oko razvoja tehnologije a kasnije nestao), od kojih je jedan mrtav a drugi doživotno invalidiziran. Najmoćniji član grupe, John Horus na početku nulte epizode, zgađen američkim spoljnopolitičkim ponašanjem i rešen da bude dosledan u svojoj potrazi za pravdom, ubija američkog predsednika i par bliskih saradnika i preko televizije od Amerike traži da prihvati da je predsednik bio zločinac koji je ionako lažirao prethodne izbore, kao i da organizuje nove, slobodne izbore već sutra.

Amerika, naravno odgovara time što podigne sve oružane snage koje ima i pošalje ih u lov na Horusa i ostale, aktivne i neaktivne članove Seven Guns.

Black Summer je zamišljen kao neka vrsta kamerne drame u kojoj Seven Guns lagano otkrivaju koliko su zapravo ludi, kroz rasprave o prirodi pravde i socijalne odgovornosti, presecane scenama borbe, strahovite urbane destrukcije i krvavog nasilja. Iako Ellis ovakve stvari ume da izvede elegantno, Black Summer naprosto nije jedan od njegovih boljih stripova.

U prvom redu, čak osam epizoda ovog serijala (ako računamo i nulti broj koji je apsolutno nužan integralni deo) je definitivno previše prostora da se napravi poenta koju Ellis na kraju, jelte i pravi. Iako s jedne strane imam utisak da sam neke od ovih likova tek počeo da upoznajem i da bih voleo da čitam tekući serijal sa njima u glavnim ulogama, s druge nemam nikakve sumnje u to da se Ellis i sam pitao kako da ispuni skoro dve stotine strana ovog stripa sadržajem. Pa je posegao za svim starim trikovima: dekompresijom, uvođenjem podzapleta sa starim ljubavima i starim prijateljima, dugačkim sekcijama pseudotehnološkog blebetanja koje ne znači ništa ali deluje blago impresivno... Ništa od ovoga nije nužno iritantno, ali ništa od ovoga nije ni nužno za samu priču. Karakterizacija nije specijalno produbljena, atmosfera nije specijalno ojačana.

Akcioni delovi su, zahvaljujući Rypovom nenormalno detaljističkom stilu zabavni za gledanje ali nemaju nikakvu funkciju sem da potroše još nekoliko strana. Niti se u njima oseća neka dramska napetost koja se katarzično prazni niti je čovek specijalno impresioniran razmerama destrukcije koju, zapravo ne uspeva ni da vidi pored svih tih crtica i tačkica što ih je Ryp uredno pobacao na panel.

Black Summer je, dakle, u najboljem slučaju vozilo kojim Ellisova poenta stiže na cilj. Ona je, s obzirom na Ellisovu liberalnu političku (i generalno antisuperherojsku) agendu relativno očekivana. Ne, superheroji ne treba da preuzimaju pravdu u sopstvene ruke jer su oni generalno nezreli, nespremni na analitičko razmišljanje i koriste maske kao zaklon iza koga se skrivaju od odgovornosti. Iako ovo možda može da deluje kao prejako osuđujuć osvrt na superherojski žanr, on je legitiman, pogotovo ako se uzme u obzir da je baš Ellis kreirao The Authority, Wildstormov superherojski tim čija je definišuća karakteristika liberalnost koja prelazi u neku vrstu ekstrema, te dovodi do nepoštovanja zakona (što bi rekli srpski patrioti ’ljudskih i Božijih’), rušenja vlada itd.

No, problem je u tome što Black Summer naprosto ne priča naročito zanimljivu priču kojom bi došao do ove poente. Čak i sama poenta je, dosta nezgrapno, na kraju izgovorena kroz nekoliko panela čistog dijaloga, gotovo ignorišući ideju da strip, pored suhog teksta, ima i druge načine da prenosi poruke. Dodatna iritacija dolazi od činjenice da je najzanimljiviji lik stripa, tipično ellisovski cinik i antiheroj, odsutan sa najvećeg broja strana, nestajući već u trećem broju u jednoj spektakularnoj eksploziji – za koju samo naivni likovi u stripu veruju da ga je mogla ubiti – da bi se pojavio tačno na vreme, deuseksmašinirajući svoj dolazak u finale priče, ne bi li na vreme isporučio Ellisovu političku poduku. Avaj. Ne ide to tako.

Delom je za sve kriv i Ryp na čiji crtež ka nikako da se naviknem. Na naslovnim stranama sve to deluje primereno spektakularno i dinamično, ali u samom stripu, Ryp ima previše problema sa anatomijom i izražajnošću svojih likova da bi to stvarno radilo posao. Za ovakav strip Ellisu bi više odgovarao Mike Deodato Jr. sudeći po njihovoj saradnji na Marvelovom Thunderbolts, dok bi Rypa lepše bilo videti u nekoj manje ozbiljnoj, više stilizovanoj priči.

Da li će Black Summer ostaviti ikakvog traga u istoriji? Sumnjam, ovo naprosto nema težinu Marvelovog Civil War iako je napisano za nijansu bolje. A sa druge strane, rad na serijalu The Authority posle Ellisovog odlaska, u izvođenju Marka Millara, Robiea Morrisona i Eda Brubakera je većinu ovih poenti već ispitao i to na uspeliji način.

No, istovremeno, Ellisovi stariji stripovi, poput Red ili Ocean su u najavi za ulazak u filmsku adaptaciju. Kako ni jedan od ovih stripova nije BAŠ u vrhu njegovog stvaralaštva, ne bi me čudilo da u nekoj tački bliske budućnosti i Black Summer dođe u obzir za ekranizaciju. Na kraju krajeva, ni Millarov Wanted nije bio naročito dobar strip a evo ga sada sa sve Angelinom Jollie kako puni bioskope... Black Summer bi mogao biti sleeper hit za leto, recimo 2011. godine.