I tako juče, sedim ja u kancelariji, mrak pada, a ja umesto da radim, preprđujem se sa drugarom putem Skajpa. To je jedan drugar koga i veliki broj vas koji ovo čitate sigurno poznaje, ali, u cilju očuvanja intrige i aure misterije koje prate ovu kolumnu od njenih prapočetaka, samo ću reći da je u pitanju čovek čije ime je bremenito seksualnom i ratničkom energijom.

Elem, ćaskamo mi tako bez veze, a meni izveštaj za britanskog donatora stoji nenapisan, prdimo unaokolo o stripovima, otkrijemo da on u svojoj mladosti-ludosti ne zna dovoljno o videoigrama, što ja iskoristim da mu nekoliko presnih laži plasiram kao opšte znanje o ovom medijumu i tako dalje. Just another day in the office rekli bi duhoviti Amerikanci. U jednom momentu, verovatno osećajući se intelektualno i polno potpuno zadovoljenim, moj sagovornik me zapita nešto u stilu 'E, a jel' čitaš ti Scotta Pilgrima? Najbolji strip koji trenutno izlazi!!!'. Moj odgovor je bio nešto u stilu 'ne, ali mislim da imam negde skenove'. Na ovo je usledilo nekoliko minuta sirovog seksualnog i intelektualnog uznemiravanja dok mi je moj sagovornik, sve plešući pakosni ples Internet-začikivanja (a što emotikoni u Skajpu zaista umeju da dočaraju) objašnjavao da nemam pojma sa životom pošto: a) Scott Pilgrim je najozbiljniji od ozbiljnih stripova i najsmešniji od smešnih stripova i b) Scott Pilgrim ne postoji u skeniranom obliku jer niko ne želi da iscepa svoj primerak kako bi ga žrtvovao gomili lenština na Internetu.

Dok je on tako plesao oko stola i pokazivao svoju golu stražnjicu monitoru (srećom, nije imao web-kameru. Hvala Alahu na malim uslugama.) ja sam iskoristio nekih 150 sekundi da pronađem linkove za skenirane dve prve knjige Scotta Pilgrima i da mu ih pošaljem. Znate kako se kaže, ko se poslednji smeje, najslađe se smeje... i to baš onako ludački.

No, osim mog trijumfa nad tim mladim i lepim čovekom koji sve što ja umem ume da radi bolje i sa najvećom lakoćom izvodi stvari za koje meni treba šest meseci priprema i nadljudski napor (mrzim ga i zavidim mu na njegovoj mladosti i šarmu), ova priča ima i dalju poentu. Naime, nakon što sam došao kući, ja sam i daunloudovao ova dva toma pripovesti o Scottu Pilgrimu, iščitao ih i ne samo što ću vama ovde danas o njima pričati, nego je i sasvim zamislivo da će u sledećoj turi mog nekontrolisanog naručivanja stripova sa nekog onlajn trgovinskog servisa ruka sama poleteti i kliknuti na ove naslove. Scott Pilgrim je vrlo simpatičan strip, a to nikada ne bih znao da se neki požrtvovani geek sa drugog kontinenta nije potrudio da svoju kopiju kupi, iscepa, skenira, edituje i okači je na Internet, neznancima na poklon.

Ova priča ima malo dublje korene, zapravo već par nedelja sam hteo da se dotaknem činjenice da je Marvel (koga ne mogu a da ne pomenem u svakoj kolumni) u poslednjih mesec-dva krenuo u blagu (i ne tako blagu, zapravo) ofanzivu po Internetu, upadajući siledžijski kroz prozore i prepadajući sajtove koji se bave (ilegalnom?) distribucijom skeniranih stripova.

Dobro, debata o pirateriji i njenim tehnološkim, ekonomskim i sociološkim stranama je stara nekoliko decenija i već su se njome bavile mnoge umnije glave od moje. No, nisam mogao da ne primetim da je Marvel vrlo ozbiljno shvatio svoju borbu protiv skeniranih stripova tek nakon što je lansiran Marvelov Digital Comics servis pre par meseci. Nije ovo prvi Marvelov eksperiment sa digitalizacijom svojih stripova i prodajom istih u elektronskom obliku, već par godina su u prodaji mogli da se pronađu DVDjevi sa njihovim stripovima konvertovanim u PDF format, no ovo je sada korak dalje: savremen, potpuno onlajn servis gde za godišnju pretplatu od šezdeset dolara možete da pristupite bazi od nekoliko hiljada stripova i čitate ih na ekranu svog kompjutera u visokoj rezoluciji.

Normalno je da će Marvel gledati da svoj novi izvor prihoda zaštiti što je više moguće i da nelojalnu konkurenciju u vidu pirata suzbije u što većoj meri. Ipak, nemoguće je a ne primetiti da, kako je bio slučaj sa DVDjevima stripova u PDF formatu, i ovog puta, skenirani stripovi koje nude 'pirati', su daleko udobniji za manipulaciju od Marvelovih skenova postavljenih na sajt u flash formatu, kao i da je u nekim slučajevima kvalitet onoga što su uradili piratski skeneri bolji od Marvelovog.

No, sve to na stranu, nemoguće je ne pomisliti nekoliko sledećih stvari:

• Marvelu je izdavanje stripova, naročito u mesečnom formatu trenutno negde na trećem mestu po isplativosti. Gro njihovog profita dolazi iz 'sekundarnih' izvora, dakle licenciranja za filmove i industriju odeće, igračaka i svakojakog drugog merčandajsa.

• Većina ljudi koje poznajem koja čita skenirane stripove na kraju odlazi i kupuje te iste stripove na papiru. Za razliku od muzike, filmova ili softvera, digitalni strip za mnoge ljude nije isto što i papirni i čitanje skeniranih stripova se tretira pre svega kao informacija.
• Ovo možda znači da prodaja mesečnih svesaka opada, ali zato prodaja trejdova raste. Što bi zvučalo kao loš scenario, da nije sledećih detalja:
  

U svemu ovome, piratski, skenirani stripovi zapravo pospešuju prodaju stripova. I to, reklo bi se, daleko više nego što joj štete. Rezultat izlaganja potencijalnih čitalaca većem broju stripova nego ikada pre je u većem broju mušterija i većem broju stripova koje ti isti čitaoci kupuju.

Meni je vrlo lako da navedem gomilu stripova na koje nikada u životu ne bih obratio pažnju, ili ne bih ni znao za njih da nije bilo 'crnog' 'tržišta' skeniranih stripova, a koje sam posle sa puno entuzijazma kupio u njihovom imanentnom, papirnom obliku. Neki od njih su mi danas najomiljeniji stripovi poslednih godina. Mislite o tome, i ne budite kao Marvel.

U tom smislu, evo nekoliko reči i o Scottu Pilgrimu

Scott Pilgrim

Autor: Bryan Lee O'Malley

Izdavač: Oni Press

Dakle, Scott Pilgrim... Znate, kada neko upotrebi termin 'manga' (ili 'OEL - original english language manga') za severnoamerički strip, meni se kosa refleksno diže na glavi. Nije da ja sad raspolažem sa nešto mnogo kose, ali ipak, reakcija je tu.

Ima tu neke istorijske ironije. Decenijama pričamo o tome kako su Japanci genijalni imitatori koji, doduše nemaju taj neki izumiteljski dar da smišljaju nove stvari, ali su bogom dani da uzmu nešto tuđe i naprave ga još boljim. Naravno da je ovo jedna poprilična zabluda koja se nigde bolje ne vidi nego u pop-kulturi. Jeste,činjenica je da se u japanskim pop-proizvodima često vide motivi, opšta mesta, žanrovske karakteristike i slični detalji koje vezujemo za zapadno stvaralaštvo, ali je to, izgleda samo simptom jedne osvežavajuće inkluzivne i eksperimentalne prirode japanske (pop)kulture. Japanci umeju da imitiraju, naravno, ali veliki broj njihovih 'imitacija' uzima svoj uzor samo kao polaznu tačku a zatim odlazi dalje nego što je iko mogao i da sanja. Ovo je vidljivo i u literaturi i u filmu i u videoigrama i u stripovima.

Ironija je u tome što, kada je manga, originalni japanski strip postao popularan i na zapadu zahvaljujući prvo televiziji i nekolikim otkupljenim anime serijalima, a zatim i strip izdavačima koji su odlučili da rizikuju (u Americi valja istaći Dark Horse kao primer izdavača sa izuzetnim ukusom na ovom polju), nije prošlo preterano mnogo vremena pre nego što su se pojavile američke imitacije japanskih stripova koje su se i same kitile imenom 'manga'.

Ima nekoliko pogrešnih stvari u vezi sa ovim fenomenom. Prva od njih je, naravno, što gotovo ništa što je na zapadu nastalo pod ovim kišobranom nije bilo naročito vredno čitanja. Od najcrnjih nezavišnjaka, pa do najsurovijih korporacija (Marvel Mangaverse i Legend of the Spider-Clan kao primeri Marvelovog kačenja na trend), mnogi su se okušali u ovom eksperimentu i uspeli samo u emulaciji površnih elemenata nekih japanskih stripova, promašujući činjenicu da emulacija stila ne znači baš ništa ako ispod tog stila nema suštine. Drugim rečima, to što ste se potrudili da imitirate stil pisanja i crtanja Kazuoa Koikea i Gosekija Kojime ne znači da je vaš strip automatski ispao dobar kao Lone Wolf and Cub. U najboljem slučaju dobili smo inferiornije verzije postojećih radova, u najgorem, uvredljivu smešu elemenata koja je pokazala da neki ljudi misle da je dovoljno crtati detinjaste likove sa velikim očima i sisama pa da se to smatra vrednim čitanja.

Naravno, ne moram da mnogo objašnjavam da sami Japanci nisu bili oduševljeni ovim razvojem stvari. Ne najmanje od svega ih je verovatno uvredilo to što se Amerikanci nisu potrudili da barem razumeju terminologiju kojom se razbacuju. Doduše, tačno je da je predrasuda da na japanskom reč 'manga' znači 'strip' široko rasprostranjena, ali, hej, pre nešto više od sto godina se mislilo i da avion i automobil ne vredi izmišljati jer ljudsko telo ne može da podnese brzine veće od tridesetak kilometara na sat.

Elem, Japanci koriste reč 'manga' kada govore o - japanskom stripu. Naravno da je za mnogo Japanaca ovo potpuno nebitna distinkcija jer je tamo produkcija stripova tolika a kulturna klima takva da mnoge čitaoce strani stripovi uopšte ne interesuju, niti znaju išta o njima. Ipak, vredi podvlačiti ovo značenje, jer je generalna reč za strip koju u Japanu koriste ne 'manga', već transliteracija američke reči za stripove - 'komikusu'.

Dakle, korišćenje reči 'manga' za stripove koji nisu nastali u Japanu je pomalo kao kada biste koristili izraz 'leskovačka mućkalica' za jelo nastalo u Torontu, a koje sa originalnim receptom deli samo činjenicu da je napravljeno od mesa. Japanci su pedantan narod, pa oni stripove koje na zapadu zovu OEL mangama, označavaju terminom 'nissei comi' što bi bila malo pežorativna etiketa koja se može prevesti kao 'derivativni strip' ili čak 'lažni strip'.

Pa vi sad vidite.

Čemu ovoliki uvod u kome se ja 'určim sa svojim 'poznavanjem' situacije na polju američke 'mange' i kulturnim talasićima koje ovo izaziva u Japanu? Pa, uglavnom zbog toga da bi impakt-faktor dve činjenice bio veći: 1) Scott Pilgrim je 'OEL manga' i to čak ne ni američka, pošto je autor Kanađanin (i to Kanađanin-Indus!!!) i 2) Uprkos tački 1), Scott Pilgrim je zapravo vrlo fini strip.

Već sam svojevremeno ovde, govoreći o stripu Wasteland pominjao da Oni Press pokušava da progura termin 'pravi mejnstrim' u stripovski univerzum, objašnjavajući da ni u jednom drugom mediju mejnstrim ne označava prevashodno superherojske radove i da je ono što OP izdaje, dakle, stripovi koji su 'realističniji' i 'dramatičniji', baš ono što bi konvencionalno trebalo da se naziva mejnstrimom. Scott Pilgrim se vrlo dobro uklapa u ovu definiciju utoliko što je realističan i dramatičan.... na vrlo neobičan način.

Druga stvar karakteristična za Oni Press (za koje je O'Malley ranije radio kao ilustrator i leterer je i to što, za razliku od većine drugih strip-izdavača na severnoameričkom kontinentu, gotovo da nemaju tekuće serijale. Većina njihovog izdavaštva su ili miniserijali ili originalni grafički romani, uz izuzetke serijala retkoizlazećeg Maintenance, novopokrenutog Resurrection, te starih serijala Queen & Country i Wasteland.

Scott Pilgrim se ovde na vrlo neobičan način (ne) uklapa, jer je u pitanju serija debelih knjiga koje izlaze jednom godišnje, a koje opet ne mogu da se nazovu grafičkim romanima jer nisu u pitanju zaista zaokružene celine već definitvno delovi jednog neprekidnog narativa. Do sada su izašle četiri knjige a Scott Pilgrim je dobio ne samo veoma dobre kritike već je i osvojio neke nagrade, bio nominovan za Ajznera i, generalno prošao vrlo dobro.  

Bryan Lee O'Malley je veoma očigledno ugradio dosta autobiografskih elemenata u ovaj strip. Glavni junak stripa, titularni Scott Pilgrim je nešto lepši nego njegov autor (ali, ko ne bi sebe poželeo da ponovo sebe u stripu izmisli sa tršavom plavom kosom i ogromnim očima???), i mlađi od njega par godina, no jasno je da dele mnoga zajednička interesovanja, u koja spadaju gitarska muzika i videoigre. Scott Pilgrim je, dakle, jedan, za svoju socijalnu grupaciju prilično tipičan dvadesettrogodišnjak koji živi i spava u Torontu. Velim 'spava' pošto se ne bi moglo reći da živi i radi. Scott za sebe tvrdi da je 'između dva posla', ali se vrlo brzo ispostavlja da je ovo samo floskula kojim je pokušao da ispadne malo ozbiljniji nego što jeste u očima devojke koju se trudi da impresionira. Naravno, pošto je u pitanju jedna alfa ženka, uz to prilično jezičava, na njeno pitanje 'a između koja to dva posla, da prostite?', Scott nema pravi odgovor. Ipak, plava, tršava kosa i te oči... te OČI, uspevaju da ga izvuku iz mnogih problema, pa i iz ovog.

Rekosmo da Scott živi i spava u Torontu, ali vredi reći da je to gde on spava, zapravo mali stan koga deli sa malčice ozbiljnijim cimerom. Scott je, što vidimo iz jedne od prvih scena u kojima se demonstrira da je većina predmeta u kući vlasništvo cimera mu Wallacea, jedan priličan jebivetar. Spava do ranih popodnevnih sati, igra videoigre, drnda bas u bendu Sex Bob-Omb i zahvaljuje nebesima što su mu roditelji na (izgleda beskonačnom) proputovanju Evropom pa ga samo povremeno smaraju telefonom kad će da se zaposli i kad će da nađe devojku. Naravno, valja dodati i da Scott deli dušek na podu sa Wallaceom (jer im je, izgleda skupo da kupe i jedan, kamoli dva kreveta), koji je, doduše gej, ali ga Scott ne zanima seksualno, pa da to po malo uznemirava pojedine članove Scottove porodice.

Na početku stripa vidimo Scotta kako se smuvao sa jednom lokalnom srednjoškolkom, malom kineskinjom po imenu Knives Chao. Naravno, nekih dvesta strana kasnije, kada ista u lokalnom tržnom centru napadne bodežima njegovu aktuelnu devojku i sve se razreši tipično hipertrofiranom kung-fu borbom, jedan od likova izgovara ono što smo svi pomislili već na desetoj strani: 'Otkud mu ideja da se muva sa devojčicom koja se zove Knives?'

No, Scott je izgleda lik koji više voli da život živi nego da o njemu razmišlja. Iako prvih nekoliko desetina strana on članovima svog benda, cimeru i sestri objašnjava da mu je baš lepo sa devojčicom i da se do sada nisu ni poljubili, ali da je to njemu OK, pojava Ramone, poput žileta oštre Amerikanke koja se nedavno doselila u kraj, da radi kao kurir za kanadski Amazon ga vrlo brzo izbacuje iz ravnoteže. Scott ne samo što počinje da je sanja, noću i danju, ne samo da naručuje kompaktdiskove sa Amazona da bi mu ih ona isporučila na kuću (koristeći, naravno, Wallaceovu kreditnu karticu) nego i zaboravlja da svojoj devojci Knives saopšti da je među njima gotovo.

Ovo je, razume se, podloga za određene dramatične razvoje tipične za omladinsku literaturu i kinematografiju. No, O'Malley treba stisnuti desnicu što ne ubacuje menjač u ler i pušta da se priča vozi po inerciji. Ovaj strip ima duha, pa čak i kada se ne radi o čistom humoru, ne može se poreći autentičan identitet ovoj priči.

Na primer, Scott je očigledno jedno pomalo nemoralno stvorenje. Ali ova činjenica se ne koristi da bi se poentiralo u bilo kom moralističko-kritičkom smislu, O'Malley nije tu da bi svoje likove koristio za jednostavne metafore koje možemo da vidimo u drugim knjigama/ stripovima/ filmovima. Jedna od velikih prednosti Scotta Pilgrima u odnosu na druge slične radove je baš u tome što je likovima dopušteno da budu višeslojni a bez utiska da je ovo izvedeno šematski, koristeći opšta mesta iz pop-kulture. Likovi u ovom stripu jesu stilizovani, pa i karikirani ali nikada nisu svedeni na jednu ili dve dimenzije koje bi omogućile lako dekodiranje 'poruke' koju priča želi da prenese. Ako poruke uopšte ima.

Jer, nije nemoguće da je i nema, odnosno da je Scott Pilgrim samo pažljivo prepričan komad života koji, kako to život već ume da bude, ne sažima pouke u lako raspoznatljive simbole. Aura misterije koju oko sebe ima Ramona i koja je više implicirana nego nametnuta je dobra analogija za auru misterije samog ovog stripa. Možda iza nema ničeg skrivenog, možda je sve pojavno što vidimo zapravo sve što ovaj strip i ima da ponudi, ali baš ta spomenuta višeslojnost stripa koja nije nametljivo naglašena već gotovo nesvesno udenuta u likove i radnju daje čitaocu pravo bogatstvo materijala za promišljanje i analizu. Što je vrlo osvežavajuće, uzevši u obzir da većina severnoameričkih stripova koje čitam beži od suptilnosti i zadovoljava se eksplicitnim izražavanjem svojih poruka.

Dobro, možda ja samo čitam pogrešne stripove...

Scott Pilgrim ima još par kvaliteta na svojoj strani. Na primer, ovo je smešan strip. Više crtežom nego tekstom, Scott Pilgrim je smešan jer savršeno pogađa intenzitet grotesknog efekta koji želi da postigne, oplemenjujući tako i samo blago duhovite replike likova i pretvarajući ih u prvorazredne gegove. Ovo nije humoristički strip, ali uz njega se čovek često glasno nasmeje.

Povrh svega, Scott Pilgrim je strip koji, iako izbegava da imitira manga stvaralaštvo prepisivanjem manga elemenata, ima prilično dobro shvatanje toga šta od manga elemenata može da se primeni u ovom kontekstu. I, vrlo iznenađujuće, uspeva da nadrealističnost koju refleksno vezujemo za manga strip (iako, naravno, ona nije uvek prisutna) udene u priču na efektan način.

Jer, ono što počinje samo kao omladinska, srednjeklasna whiteboy indie punk sapunica u jednom momentu dobija mitološke karakteristike upotrebljene istovremeno naglašeno humoristički i parodično, ali i sasvim dosledno, sa apsolutnom dramskom ozbiljnošću. Naime, Scott je uspeo da se smuva sa Ramonom, na neki način, ali se vrlo brzo ispostavlja da će, da bi ona zaista bila njegova, morati da se bori sa njenih sedam zlih bivših mladića (što je naklon stripu (i crtaću) (i video-igri) Astro-boy). Ove borbe su apsolutno urnebesne i referiraju na japansku pop-kulturu, dajući nam prizore slične borbama iz borilačkih igara kao što su Street Fighter ili Guilty Gear. Scott je, kako i saznajemo, najbolji borac u kraju i nikada nije izgubio borbu. Ovaj element stripa, iako potpuno nekompatibilan sa njegovim realističnim tonom, tretira se kao potpuno integralan deo priče i O'Malley ne poseže za nekakvim pseudorealističnim objašnjenjima (tipa - ovo je samo san), dajući na taj način svom stripu jednu prelepu novu dimenziju. Naravno, ovo je kod publike izazvalo priličnu uzbunu nakon izlaska prve knjige jer se prva borba događa na samom njenom kraju. O'Malley, naravno, ima i drugih iznenađenja za čitaoce i ovaj strip treba čitati otvorena uma. Pogotovo ako imate problem sa homoseksualnošću.

Ali sigurno nemate. Da ne ispadne da je ovo savršen strip, valja reći da mu mogu uputiti zamerke koje generalno mogu da uputim i mnogim drugim američkim indie stripovima sličnog profila. A tiču se radnje i likova.

Naime, ovaj strip nam pokazuje mlade ljude koji odrastaju u društvu izobilja i koji nisu apatični u konvencionalnom smislu, ali kojima nedostaje strasti. Na stranu scene u kojima vidimo Sex Bob-Omb kako nastupa, Scott i njegovi prijatelji ne ispoljavaju ni jake želje ni jake antipatije, ni veliku ljubav ni veliku mržnju za bilo šta što vidimo. Čak je i Scottova opsesija Ramonom, iako nazivno snažna, čudno neusmerena u svojoj neerotičnosti. U jednoj od scena u prvoj knjizi, Ramona Scotta prvi put odvuče u krevet, tu padne lagani peting, samo da bi mu ona posle nekoliko trenutaka rekla 'Zapravo, predomislila sam se, ja ne bih da večeras imam seks sa tobom'. Scott je, naravno sasvim cool i kaže da on nema ništa protiv da samo leže pod ćebetom i pričaju. Naravno da apsolutno cenimo što je to rekao i učinio, i podržavamo svakoga u sličnoj situaciji da učini isto, ali ne možemo da ne udarimo šakom o sto i poželimo da je makar pomislio nešto drugo. Da je makar čitaocu pokazao da je frustriran, da mu osujećenje ispunjenja želje, strasti, smeta, da je ljudsko biće u onom konvencionalnom smislu.

Naravno, sasvim je prihvatljivo da se ovde ne radi o 'umetničkoj slobodi', naprotiv, mislim da je ovo sasvim dobar prikaz ličnosti kakve i sam poznajem u privatnom životu, ali u okviru stripa kao pripovedne forme, ovo kreira određene probleme. Naime, O'Malleyjev veristički pristup (nadrealističke epizode na stranu), u kome nema ove vrste sukobljenih strasti i u kome je simbolika namerno ili slučajno zamagljena ili nedorečena, donekle otupljuje dramsku oštricu priča. Prostije rečeno, ako nema stvari za kojima likovi ZAISTA žude ili gubitaka kojih se ZAISTA plaše, onda je dramski potencijal priče prilično izminiran. Likovi deluju kao uglađene, simpatične, ali u krajnjoj analizi nezanimljive osobe jer je, opet u krajnjoj liniji, njima svejedno. Dosta puta mi je tokom čitanja padao na pamet Penny Arcade, koji se po svojoj stilizaciji, ali i po miljeu (pop-kultura, jaki japanski uticaji, video-igre) može porediti sa Scottom Pilgrimom. Međutim, Penny Arcade je strip u kome se momenti apatičnosti i beskrvnosti briljantno balansiraju momentima strastvenosti, i čak gotovo psihotičnim ispadima energije. Ovo pomalo nedostaje Scottu Pilgrimu i jedino je Knives lik koji u ovom smislu deluje interesantno, što još više problematizuje činjenicu da je ona za sada prikazana kao nešto najbliže negativcu što Scott Pilgrim ima.

No, kad se sve sabere i oduzme, sama činjenica da ovoliko ima da se kaže o stripu koji je ne samo 'omladinski indie strip' već i (kanadska!!!) OEL manga, a po kome ove godine ekspresno treba da se snimi film, i da se ja već ozbiljno brinem za svoj novčanik, rekao bih - govori dovoljno.