V kao Vrlo loše

Postoje dve vrste osoba koje gledaju ovaj film.

Prva osoba. Vi odlazite u bioskop praznog uma, bez ikakvog očekivanja – videli ste reklamu i po koji zanimljiv plakat, te Vam je to dovoljno. I dobijate priču o maskiranom osvetniku, o revoluciji, o jedinstvu, o ne mračnoj budućnosti, začinjenu sa malo već dobro poznatih Matrix efekata i još manje klasične muzike. Gane vas priča o sudbini čoveka, naroda, sveta, pa prosto poželite da plačete na kraju filma, u istom onom trenutku kad ste se naježili u finalnoj sekvenci. Zamislite se kako bi film mogao predstavljati vizionarsku sliku sutrašnjice, no onda izađete na svetlost dana i setite se kako imate ženu/ muža/ decu/ posao/ školu/ fakultet i bla bla bla. Sutra ćete opet pogledati neki film, zato što ima super efekte i kul plakate i isto ćete se tako zamisliti.

Druga osoba. Vi odlazite u bioskop sa velikim očekivanjima, jer ste ljubitelj fantastike, te fantastičnih stripova, te fantastičnog Alana Mura, i očekujete da vidite ekranizovanu vašu omiljenu priču, još iz vremena dok ste verovali u anarhiju. Žarko žudite da počnete brojiti greške filmadžijske, pamtiti sve izbačene delove iz originalne priče, ali i sve one gnusno nabacane deliće, koje su se scenaristi drznuli ubaciti i time potpuno pokvariti vaš utisak o adaptacijama. Na kraju filma ćete besni otići svojim putem i na neki prikladan način širiti mržnju prema svima koji su radili na filmu. I bla bla bla.

Koja je razlika između prve i druge osobe? Koja je razlika između filma i stripa? Koja je razlika između totalitarizma, anarhije i demokratije?

Film, sam po sebi, je gledljiva celina. Ako nemate nikakvog predznanja, sigurno će Vam se dopasti. Ako niste pročitali strip a.k.a. grafičku novelu, sigurno će Vam se dopasti. Ako niste nikad gledali filmove kao što su Alfavil, Farenhajt 451, Brazil ili 1984, sigurno će Vam se dopasti. Ako otkidate na Matriks triologiju, sigurno će Vam se dopasti. Ali morate znati jedno: scenaristički gledano, film je bedna reciklaža nadprosečnog stripa, obogaćena latentno homoseksualnim idejama, nađubrena holivudskim infantilnim primesama, i živa je sramota imena kog nosi. Reći da je ovo najbolji film godine je isto što i reći da je «Van Gogh» najbolja domaća grupa.

Opšte je poznato kako se Alan Mur posvađao sa «DC comics»-om davne 1989. godine, baš oko polaganja prava na njegove stripove. Nažalost, prava su ostala u vlasništvu «DC»-a, koji je, opet, u vlasništvu anglosaksonske braće Karić – «Warner brothers», a Mur je osnovao svoju «ABC» izdavačku kuću i time zaštitio svoje buduće radove. No, najpoznatiji naslovi su sa zebnjom čekali trenutak kad će ih se setiti neki bezdušni producenti, što su u ovom slučaju braća Matrix. Setili se, mangupi jedni, pa napisali scenario tako što su seli i rekli «Hajde da ispričamo ponovo ovu priču, samo što ćemo je lišiti ikakve dubine, obojiti je u boju prosečnosti, navući joj kožne tange i bičevati dok ne propiša krv». I to su i uradili. Da ne ispadnu pohlepni, režiju su poverili svom sadrugu u zločinu Džejmsu Mektigu, otputovali u Berlin («... nisam mislio na Berlin, ja sam mislio na Berlin...»), gde će stvoriti autentičan duh Londona, usput pokupili par glumaca i održali konferenciju za štampu u kojoj se na sav glas hvale kako je i sam Alan Mur oduševljen njihovom vizijom njegove priče. Istina je, doduše, da autor nije hteo ni da se sretne sa gnusobama, poučen lošim iskustvom i lihvarima koji su adaptirali njegova druga dela. Lažovi neće da demantuju izjavu, Mur zahteva da se njegovo ime ne pominje ni u jednom delu ove rabote, i godinu dana kasnije treći dnevnik RTSa (iliti javnog servisa, kako ga sad neki zovu) ima petominutni prilog u filmu, gde se dolazi do konstatacije kako se konačno pojavila strip adaptacija, kojom će svaki fan biti zadovoljan, jer je na radu sarađivao već toliko pominjani Mur, te da je isti zadovoljan poslom koji je obavljen. Podsećanja radi, to je isti onaj dnevnik koji je svojevremeno imao petominutni izveštaj u filmu Vrana (prvi deo), gde je zaključeno da je to pravi heavy metal film.

Već u tom trenutku se znalo da film neće biti adaptacija «V kao Vendeta», već šarena laža plasirana kao komentar na dnevnopolitičke događaje. Trebalo mu je dati naziv «Matrix: the untold story with Neo, the masked avenger» i napisati da je insipirisan novelom Dejvida Lojda i Alana Mura. Mnogo manje bi mržnje bilo potrošeno.
Radnja je smeštena u London 2020ih, u svetu u kome je nacizam pobedio (zar je u ovom realnom izgubio?), pa su tako sve manjine istrebljene, dok Engleskom vlada najveći brat of them all, Adam Satler, koga, zaista ironično, glumi John Hurt, svima poznat kao Winston Smith iz 1984. Braća su pomerila radnju priče za dvadeset i koju godinu u budućnost, kako bi mogli naterati ljude da se zamisle «da li će se to nama dogoditi?», jerbo je originalna godina dešavanja 1997. Povezivanje pojmova kao što su rat Amerikanaca i Iračana, koji je doveo do uništenja jednu od strana i žrtve velikog neizlečivog virusa za koji samo moćnici imaju lek, bez prikrivanja koketira sa aktuelnom situacijom, izjednačavajući terorizam i revoluciju. U cvetu učmalosti i rezigniranosti, pojavljuje se borac protiv nepravde, zamaskiran licem Guya Fawksa (Gaja Fouksa), ličnošću iz Engleske istorije, koja je 1605. pokušala da ubije kralja Džejmsa I i u eksploziji uništi zgradu Britanskog parlamenta. Originalni Fawks je osujećen, ali njegov naslednik iz daleke budućnosti pokušava da osveži uspomenu nastavljajući njegovo delo, ili se barem tako čini. Kralj je odavno mrtav, ali su zgrade ostale. «Remember, remember, the fifth of november...» recituje šarmantni anarhista u stripu, dok u filmu to radi isti takav demokrata, koji se predstavlja slovom V (ili je to ipak rimski broj?), uz saputnicu Ivi Hamond, koju tumači najlepša glumica među ćelavim ribama, Natali Portman. Njen je lik napredovao u filmu, jer ispada  da radi na državnoj televiziji i to za duhovitog G. Ditriha, koji ima svoj «Late night» show, za kog se ispostavi da je još i homoseksualac, no to dobro skriva, kao i zabranjene slike u svom podrumu, odmah pored Kurana i lascivnih slika kukastog krsta. Njega tumači neponovljivi Stephen Fry, koji je jedan od najsvetlijih momenata filma. Zanimljiv je njegov odnos sa Ivi, pošto je u filmu to (posle otkrivanja svog seksualnog opredeljenja) neka bratska varijanta, dok je u stripu ona sa njim u eksplicitnom seksualnom odnosu. Istinu govoreći, sama glumačka ekipa je na zadovoljavajućem nivou. Hjugo Viving alias Agent Smith, dok ne baca noževe, sasvim odgovara ličnosti zagonetnog heroja, ali je prava greota što se lik sa toliko potencijala sveo na dve-tri gledljive scene i to u njegovom tajnom skrovištu, koje je zaista prikazano na grešno jeftin način.

Tu se još pojavljuje čitava plejada likova koja je banalizovana do maksimuma, kao i sam Satler, gde nije ni nagoveštena njegova opsesivna veza sa kompjuterom preko kog emituje svoju sliku, a opet neki vrlo bitni likovi za razvoj priče su izostavljeni. Redosled događaja u filmu je izmešan u odnosu na strip i to dovodi do zbunjujućeg efekta i u neuverljivost cele priče. Dileme koje prate ceo strip u stilu da li je V Iviin otac, se ne mogu namirisati ni iz daleka, ne budi se saosećanje za sporedne likove, koje je sastavni deo kompletnog razumevanja priče. Sasvim izmenjena sudbina određenih likova kao i kraja priče, dovodi do opravdanog gneva među onima koji su čitali strip, a omlitavljena politička predstava o lažnim moralnim idejama, među onima koji imaju zdrav razum.

 

Baš zbog ovakvih nedostataka, film deluje kao skupa imitacija klasičnog literarnog dela i kao samo još jedan dosadan proizvod Američkih filmskih korporacija, koji je kao suviše razblažen sok: blag i zaboravljiv. Plašim se da je najpozitivnija strana ovog filma, što se domaći distributer potrudio pa odštampao čak tri različite vrste plakata, koje je zdušno polepio po centru grada, ostavljajući tako, barem na trenutak, prijatnu zabludu da postoji razvijena individualna, buntovnička svest među Beograđanima.

Ako ne pogledate film, niste ništa naročito izgubili, ali ako ne pročitate strip, imate nedostatak opšteg obrazovanja.

 
Dušan Mladenović