|
Nedavno sam u knjižari "Galimara" tražio
panorame francuske poezije. Objasnio sam knjižaru da tražim preglede savremene
francuske poezije (ispostavilo se da ih nema, uopšte!) jer spremam za jedan
srpski časopis izbor njihovih pesnika. Knjižar me je najpre u nekoliko navrata pitao
o kom je jeziku reč, da bi zatim zdušno (i bezuspešno) deset minuta pretraživao po odeljenju za poeziju, u
nadi da bismo mogli doći do korisne literature. Zatim mi je rekao da je Bretonac,
da mu je deda ratovao na Dardanelima, da mu je, svojevremeno, Z. Stojanović preveo jednu povelju, pohvalu za hrabrost ispoljenoj na bojnom polju, s
potpismo Kralja Petra, koju je dobio njegov deda. Zatim je govorio o svom dedi.
Deda nikad nije spominjao rat, reče. Zatim je (govoreći o precima, Bretoncima, moreplovcima)
u više navrata insistirao na tome, da mu deda nikad nije
spominjao rat, i u tom ponavljanju, kao da je želeo da se otrese i tog dedinog
sećanja i sećanja na vojno zajedništvo, na istorijski potvrđenu uzajamnost,
zajedništvo (spomenuh i ja njemu svog dedu, Sremca, koji je prebegao iz
austrijske u vojsku Kralja Petra) - vojnika, ne državnika niti država - Francuza
i Srba.
Meni se učinilo da je u svojoj svesti (psihološki posmatrano), taj
fini, ljubazni čovek izgradio dedin lik po "vlastitoj" potrebi, tj.
po meri sadašnjih dominantnih vrednosti.
To prekodiranje uspomene na dedu (na osnovi toga što deda "rat nikad nije
spominjao") od uspomene zajedništva na potiranje bilo kakvog sećanja na
zajedništvo govori o tome koliko je manipulacija
ljudskom svešću stvar ozbiljna i dalekosežna. Knjižar, naprosto, nije znao šta
da radi (u konstelaciji savremenih odnosa snaga) s tradicijom zajedništva sa Srbijom.
Korektan, obazriv, čak pomalo zatečen, kao zbunjen tim porodičnim prtljagom, i
mojom pojavom, meni se učinio kao
fascinantni primer neslobode "zrelog" pojedinca koji je žrtva
"unutrašnje okupacije", a da toga nije u punoj meri svestan. Ima ovde
i drugih primera: strip crtač i reditelj Enki Bilal, ili putopisac, strip scenarista i novinar Kristof
Dabić, obojica naše gore list. Dabic je Srbin (Šumadinac), Bilal Muhamedanac (Beograđanin),
no obojica gaje istovetni, ambivalentni stav prema Srbiji (te prema tome taj
stav nema veze s Bilalovim verskim - te "etničkim" - poreklom), koliko
je izraz ideološke matrice zapadnjaštva (u smislu u kome tu reč tumači Aleksandar
Zinovjev). Mislim da većina emigracije (zapadne srpske emigracije) živi u
tom procepu: jedni pokazujući razumevanje
za legitimne interese srpske kulture i državne tradicije, drugi insistirajući
na primat zapada (ta se šizofrena dvojakost, uostalom, ispoljava i na srpskoj
političkoj
sceni, a slično je i kod Rusa, jedinih, i najvećih, s nama, gubitnika propasti komunizma). Naravno, u pravu je Knez
Rjepnin: slušajuži marš crvene armije, on je čuo živo bilo vlastite prošlosti,
a to znači rođene stvarnosti i rođene budućnosti. Jedni će se, dakle, ovde, neminovno
utopiti, pretočiti, itd. Bilal, kada zine, ja čujem Francuza, dosadnog savremenog sitno-moralizatorskog Francuščića,
nombrilista, okrenutog vlastitoj mantri, koji projektuje vlastitu interesnu
sferu na celi svet i to jos smatra etičkim podvigom prvog reda! Takav tip
"umnog delatnika" - lišenog
blistavih ironijskih otklona svojih visokih predaka (Dibele, Lafonten, Bodler,
eto nekih od njih, meni dragih), no jesu li mu uistinu to preci? - Jeste tek
prenosilac preformatiranih shvatanja. i takva, preformatirana shvatanja su učinila
da danas unuk (raspet između ljubavi prema pretku, tj. sebi samom i vernosti
svojoj "koherentnoj" predstavi sveta) ne razumeva dedu osim ukoliko
uspomenu na njega ne preinači, ne "prekodira", ne "upodobi" na sadašnju,
neoimperijalističku mantru. Toliko o Meštrovićevom spomeniku Francuskoj, na Kalemegdanu,
i francuskom spomeniku Kralju Petru, na Oteju. Toliko i o onima, drugima, koji nisu zapad (jer ne usvajaju kodeks
njegove petvekovne univerzalne gramzivosti), a više nisu (ni izdaleka čak) isti
sa onima s Balkana. U procepu, raspolućeni, s možda tek (možda, kažem), malo više
svesti o tome od tog uslužnog knjižara sa Bulevara Raspaj.
|
Tekstovi 
