S obzirom kroz kakav haos redovno prolazim krajem svake godine, vezan za poslovne obaveze, pravo je čudo da uopšte stižem da čitam stripove... Ali ne stižem mnogo da pišem o njima što je šteta. Sigurno se i vi osećate zakinuto, dragi čitaoci što poslednjih nedelja piskaramo skoro isključivo o superherojima. Ipak je to najlakše za brzo čitanje i varenje, te pisanje rasrđenih a plitkastih komentara o istima.

Danas, plašim se, nastavljamo istom ulicom. Znam da sam još onomad obećao osvrt na najnoviji story arc u fantastičnom serijalu Criminal Eda Brubakera i Seana Philipsa, ali to gurmansko pisanije će morati da sačeka neke manje turbulentne dane. Danas ćemo se samo lagano i pomalo frivolno doticati nekolicine aktuelnih superherojskih serijala. Ako je za utehu, malo ćemo potkačiti Brubakera u njegovim X-men dužnostima... I uopšte, pozabavićemo se recentnim X-men uzbuđenjima, pokušavajući da utvrdimo šta se tu zapravo dešava.

Idemo...

X-Men: Endangered Species

Autori: razni

Izdavač: Marvel

Endangered Species je bio tek prvi od dva velika događaja koji su ove godine potresli mutantsku zajednicu u Marvelovom univerzumu. Zajednicu koja se nekad brojala milionima, sada svedenu na oko stoosamdeset individua.

Naime, ako ste pratili Marvelov glavni (616) univerzum poslednjih nekoliko godina, sigurno ste svesni značaja događaja poznatog kao M-Day ili Decimation, katarzično-apokaliptične završnice House of M pripovesti u kojoj se pokazalo da Wanda Maximoff aka Scarlet Witch, ćerka jednog od najmoćnijih zlih mutanata na svetu (Magnetoa) raspolaže znatno jačom 'haos-magijom' nego što je to Stan Lee davnih šezdesetih godina zamislio. Dugo je popularna Wanda bila jedan od najslabijih članova Avengersa i provlačila se kod čitalaca samo uz pomoć agresivnog seksepila, jer je njena Hex magija bila samo u stanju da pomalo menja verovatnoću određenih sitnih događaja koji bi, mehanizmom snežne lopte uticali da se i na makro nivou dogode osetne promene. Dugo se to svodilo samo na uticanje da se lupežima pištolji zaglave taman kada su ih ispasali da olovom zaspu naše junake.

Međutim, kako je glad za spektaklom uvek prisutna kod strip-publike, ili barem to urednici i scenaristi zamišljaju, tako je i House of M bio pseudo-filipdikovska stilska vežba sa izmenjenim realnostima, čitav univerzum izmaštan (podsvesno, reklo bi se) od strane stresirane Wande Maximoff kako bi svakome ispunila njegovu najveću, najskriveniju želju. Kada se ispostavilo da ispunjavanje najskrivenijih želja nije dalo baš najsrećnije rezultate u pogledu smera u kome se univerzum potom zaputio, umesto suptilne filosofske poente, ovaj događaj je kulminirao zadovoljavajuće spektakularnom tučnjavom, na kraju koje je Wanda, na rubu nervnog sloma, vraćajući svet u default stanje, izgovorila sudbonosno 'no more mutants'.

Sledećeg momenta dobili smo 616 univerzum u kome se nekoliko miliona mutanata obrelo bez svog 'gena iks' i bez mutantskih sposobnosti, ma kakve one bile. Marvelov mejnstrim univerzum pretrpeo je jednu od drastičnijih promena u poslednje vreme, pretvorivši mutante još jednom u malobrojnu (svega 198 preostalih) grupicu frikova na rubu uništenja.

Pretpostavljam da je ideja bila da se u X-stripove ponovo unese onaj dah egzistencijalne napetosti koji je (doduše na jedan blaženo naivan način) postojao u ranim godinama serijala kada mutanti nisu bili opšteprihvaćeno opšte mesto u 616 univerzumu, kada u Njujorku nije postojao Mutant Town, kada ljudi sa krilima i slonovskim gubicama nisu bili svuda i na svakom mestu a pojava svakog novog lika sa mutantskim sposobnostima je bila rezultat trenutnog nadahnuća. Plemenita ideja, nema zbora.

Neposredno posle Decimation događaja, dobili smo nekoliko miniserijala koji su se bavili neposrednim posledicama ove velike promene i ne mogu da kažem da u to vreme nisam osećao entuzijazam. Son of M, X-Men the 198 i Generation M su sve bili solidni, primereno melodramatični stripovi koji su premisu o teško ranjenoj homo-superior rasi tretirali na različitim nivoima (nivo jedinke, nivo zajednice, nivo vrste) i dali nam dobre priče.

Posle toga je Marvel, manje-više batalio čitavu ideju i jedno vreme su X-stripovi ove premise pominjali samo uzgredno. Endangered Species je bio pokušaj revitalizacije ideje o mutantima kao o rasi koja je, uprkos svojoj superiornosti u odnosu na homo-sapiensa - na samrti i kreiranja potresne, emotivne priče o potrazi jedne osobe za spasom čitave vrste, umotane u akcioni ukrasni papir.

Razume se, kada ovakve priče usmerava gvozdena urednička ruka, a piše ih kolektiv autora, svako po svoj delić, teško je očekivati bogznakakav kvalitet. Tim više sam bio iznenađen što mi je Endangered Species zapravo dosta prijao.

Naravno, Marvel ne bi bio Marvel kada ne bi i ono što je dobro spakovali zajedno sa nečim glupim ili naprosto drskim. Njihov poslovni ekvivalent komplementarne čaše žuči koju ište čaša meda u ovom slučaju bila je ideja da Endangered Species ne objave kao poseban miniserijal ili, čak, *gulp* poseban grafički roman, što bi bio možda najprihvatljiviji format, već u nastavcima, kao 'backup feature' u svim tekućim X-men serijalima tokom nekoliko meseci. Ovo znači da ste tokom tri ili četiri meseca morali da kupujete svaki X-naslov na tržištu da biste na poslednjih nekoliko strana pronašli komadićak potrage Henryja McCoya za rešenjem problema izumiranja rase. Drsko? Bezobrazno? Komplikovano? Ništa manje ne bismo ni prihvatili od Marvela.

Ne treba reći da je Endangered Species vrlo loše prošao kod kritike, rutinski kupeći optužbe da je ovo ne-događaj iz prostog razloga što se u njemu - ništa ne događa. Ili bar ništa značajno u krajnjoj analizi. Ako ste pak bili dovoljno lenji ili blazirani da sačekate da se sve to skupi na gomilu i pročitate ga u jednom cugu, kao recimo ja, možda ste i bili iznenađeni time da je poenta čitave pripovesti bila ne u rezultatu, ne u događaju, već više u putu kojim se došlo do tog ne-rezultata.

Naime, zaplet je vrlo jednostavan. Henry McCoy, rezidentni naučni genije X-Men ekipe, i već decenijama jedan od meni najsimpatičnijih likova u vaskolikom Marvelovom univerzumu, briljantan analitički um u telu džinovske plave mačke, posle sahrane klinca-mutanta koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći biva ophrvan egzistencijalnom strepnjom. Svi mutanti su svesni da su stvari daleko drugačije nego što su bile dok su se brojali u milionima, ali je većina suviše zauzeta ličnim ili političkim tlapnjama da bi razmišljala o činjenici kao im je rasa pred istrebljenjem.

Henk na sebe, nevoljno, preuzima ovaj teret. Ne zato što u tome uživa, već zato što drugačije ne može. I onda ga sledećih 120 strana gledamo kako putuje Marvelovim univerzumom (i to ne jednim), kako priča sa ljudima od nauke, sa ljudima od magije, kako se udružuje sa svojim zlim parnjakom iz Age of Apocalypse kontinuiteta (Dark Beast), kako se podseća genocida na Genoši i ima više posla nego što bi hteo sa sumnjivim dilerom hormona mutantskog rasta... Kada se sve to završi rezultat je... ništa?

Baš tako, slično One More Day storiji, preko, kod komšije Spajdermena, ni Henry McCoy na kraju u svojoj potrazi ne pronalazi zadovoljavajući rezultat. Mutanti su osuđeni na umiranje. Ni nauka, ni vera (naravno da se Nightcrawler ovde pojavljuje da svemu doda jedan fatalistički šmek) ni magija nisu u stanju da išta promene. Međutim, za razliku od Spajdermenove priče koja je napisana razvučeno i isključivo za potrebe retkonovanja, Endangered Species odiše nekim dostojanstvom.

Nisam ovo očekivao, ali ispalo je da su scenaristi (Mike Carey, Chris Yost, redovni scenaristi X-Men i New X-Men serijala, kao i uvek snalažljiv najamnik Christos Gage) uspeli da ispričaju priču koja samo povremeno gubi korak i tone u programske, nepotrebne epizode. Nije ovo bogznakako revolucionarno dobar rad, ali, s obzirom na komitetsku prirodu njegovog nastanka, put do zaključka je bezbolan i sadrži nekoliko uspelih momenata a sam zaključak je čak prilično snažan i, uprkos seni smrti koja lebdi nad glavom Henka Mekkoja i čitave vrste, ljudski, humano optimističan. Svest o neumitnoj smrti samo čini život još vrednijim. Ko bi se tako prostoj istini nadao?

X-men: Messiah Complex

Autori: razni

Izdavač: Marvel

Naravno, svaku dramu možete izvrnuti naopačke ako joj promenite početnu premisu. Messiah Complex upravo ovo radi sa zaključkom Endangered Species. Taman kad ste se navikli na ideju da će mutanti na Zemlji lagano odumreti do poslednjeg, eto preokreta: negde na svetu rodila se nova bebica sa mutantskim karakteristikama. I to tako jako izraženim da je Cerebro, mašina Charlesa Xaviera za detekciju mutanata odlučuje da se spontano samospali u znak iznenađenja i preneraženosti. Dakle, ako je Endangered Species bio sumorna, mada dostojanstvena meditacija nad idejom smrtnosti i prolaznosti, onda je Messiah Complex optimistična, dinamična borba da se rasi na ivici nestanka ipak obezbedi sutrašnjica, tačno?

Paaaa, skoro. Preciznije je ipak reći da je Messiah Complex akciona sapunska opera koja hvata na buku i ipak uspeva da bude bolja od X-Men krosovera i događaja iz prokaženih devedesetih. Ali ne revolucionarno bolja.

Za razliku od Endangered Species koji je bio tih, meditativan događaj sramežljivo gurnut na poslednje strane nekoliko magazina, Messiah Complex je klasičan krosover za sve pare. Priča se odvija na stranama čak četiri X-stripa (Uncanny X-Men, X-Men, New X-Men i X-Factor) a razlog što ih nije šest je s jedne strane to što je Claremontov The New Excalibur nedavno prilično siledžijski ukinut, a s druge što Whedonov Astonishing X-Men sada već zvanično izlazi kvartalno. Kako je predviđeno da se Messiah Complex završi unutar četiri meseca, jasno je da je Marvel nametnuo brz tempo i da za razvlačenje nema prostora. Ovaj događaj treba da bude spektakularan, dinamičan i da unese značajne promene u X-stripove. Neke su se već i dogodile. Ali idemo redom.

Jedna od dobrih stvari u vezi toga što se Messiah Complex dešava u tekućim magazinima, bez posebnih miniserijala ili tie-inova u drugim stripovima je i to što se priča može držati pod boljom kontrolom, bez preteranog razvodnjavanja i problema sa kontinuitetom koji su kvarili House of M, Civil War ili World War Hulk. Druga dobra stvar je što su trenutni scenaristi koji rade na ovim stripovima uglavnom vrlo solidni pisci. Christopher Yost i Craig Kyle (New X-Men), Ed Brubaker (Uncanny X-Men), Mike Carey (X-men) i Peter David (X-Factor) su prilično dobri autori i njihov recentni autput na X-stripovima je, doduše varirao ali sa prilično visokim nivoom prosečnog kvaliteta. Opet, s druge strane, pitanje je da li Marvel radi dobru stvar time što će Messiah Complex za posledicu imati neke značajne promene na izdavačkom planu. New X-men se gasi i iz pera iste dvojice autora zamenjuje, kako bi se reklo, osetno krvavijim i 'mračnijim' X-Force serijalom (na kraju krajeva, tim u kome su Wolfsbane, Wolverine, Warpath i X-23 i koji je zadužen za 'prljave poslove' teško da će svoje black ops zadatke rešavati primenom diplomatije), a solidni Cable & Deadpool koji je poslednjih nekoliko meseci doduše pomalo šepesao čekajući giljotinu, će biti ukinut i zamenjen novim Cable serijalom.

Ovde bih na trenutak izrazio svoju rezignaciju. Cable & Deadpool je bio solidno zabavan humoristički superherojski akcijaš, posebno u prvih tridesetak brojeva i posebno u momentima kada je Fabian Nicieza zapostavljao Cableovu natmurenu ozbiljnost na račun Deadpoolove ADD infantilnosti. Nažalost, iz nekog razloga sada će Deadpool koji je još uvek živ i umereno zabavan da dobije pedalu na račun Cablea za koga smo do pre par nedelja bili uveravani da je mrtav i znamo koliko će nepodnošljivo melodramatičan da bude. Zašto, Marvele, zašto?

Nevezano za to, ako ste po Internetu čitali egzaltirane komentare u vezi dosadašnjeg toka Messiah Complex, budite uvereni da su u pitanju samo teški geekovi koji spontano mokre u gaće svaki put kada se u stripu napravi referenca na događaj koji se odigrao u nekakvom X-božićnom specijalu od pre tridesetpet godina. Messiah Complex nje rđav strip, naročito kada se uporedi sa drugim sličnim crossoverima, naročito iz same X-Men prošlosti, ali daleko je to od veličanstvenosti za koju bi čovek posumnjao da ga krasi dok nedužno surfuje po Internetu.

Za razliku od (u komparaciji) elegantno minimalističnog Endangered Species, Messiah Complex je prilično razularen i - rasut. Tamo smo gledali dramu jednog čoveka koji pokušava da spase rasu. Ovde imamo gomile likova sa gomilama međusobnih ličnih agendi, imamo gomile podzapleta i nerazrešenih zapleta iz matičnih serijala, a novi zapleti se dodaju bezbrižno kao da je u pitanju neka vrsta božićne rasprodaje. Za ovih sedam poglavlja koliko je do sada izašlo, videli smo rađanje nove mutantske bebe, videli smo neizmerno svirepe zločine koje su počinile ne jedna već čak dve ekstremističke grupe u borbi da do bebe dođu (svaka iz svojih razloga), videli smo nekoliko spektakularnih tuča, produbljivanje edipovski ozbiljnog sukoba između Cyclopsa i profesora Xaviera, videli smo duplikat Jamiea Madroxa koji odlazi osamdeset godina u budućnost samo da bi utvrdio da tamo doduše mutanata i dalje ima, ali da su uredno smešteni u koncentracione logore, videli smo Cablea koji je IPAK živ (siguran sam da nije mnogo srčanih napada izazvalo ovo 'neočekivano' otkriće) i za koga se sad svi ostali pitaju koji mu je moj i što se ovako ponaša, videli smo osnivanje X-Force sa planom da oni budu neka vrsta mutantskih Crvenih Beretki... Dakle, šta god mogli da prigovorimo ovom krosoveru, to svakako nije ono 'pa ovde se ništa ne dešava' koje nas je pomalo jedilo tokom World War Hulk događaja. Dešavanja ima koliko čoveku duša ište i, naravno u svemu tome fokus se malo pogubi...

Ovo je generalni problem sa X-Men stripovima poslednje dve i po decenije i Messiah Complex ga samo sažima na malom prostoru i baca u lice neupućenom čitaocu poput iskorišćene papirne maramice. Razlog što su X-men First Class i Astonishing X-Men tako konzistentno zabavni serijali je uglavnom u tome što se, iako se, naravno oslanjaju na glavni kontinuitet, oni na njega pozivaju samo koliko je minimalno neophodno. Sve izvan toga se svodi na interni kontinuitet trenutno pričane priče i konzistenciju događaja i motiva unutar nje same. Ovo čini snažan kontrast ostatku X-stripova koji su beznadežno isprepletani vremenski i prostorno i gotovo su nečitljivi za ljude koji ih nisu makar u određenoj meri pratili poslednjih dvadesetak godina. Messiah Complex ima snažan centralni motiv i nekoliko jakih, velikih likova koji priču nose (recimo Cyclops, Cable, Wolverine, mada, ako imate druge preference, možda ćete ovde imenovati neke druge ljude), ali ima i nedobrodošli 'sačmara' pristup sa tolikom količinom likova u kostimima i tolikom količinom referenci na stvari izvan centralne priče da neizbežno deluje razvodnjenije nego što bi smeo da bude.

Nakon što sam ovo rekao, moram da priznam da ima ovde i dobrih elemenata. Na primer način na koji se odnos između Xaviera i Cyclopsa zaoštrava i kao da vodi ka nekoj vrsti katarzičnog raspleta u kojem će Cyclops možda jednom konačno sazreti. Ja inače nisam preterano oduševljen Brubakerovim radom na Uncanny X-Men serijalu. A znajući koliki sam ljubitelj dotičnog gospodina (prokletnik, sve moje bračne ponude mi vraća natrag neotvorene) ovo nije mala stvar. Njegov ulazak u X-men franšizu, miniserijal Deadly Genesis mi je, moram priznati, bio prilično dobar. Mislim, ako se na stranu stave bezočna retkonovanja nekih ključnih događaja iz X-men istorije, ovo je bila napeta, čak i pomalo potresna priča. Međutim, posle toga je preuzimanje Uncanny serijala rezultiralo beskonačno razvučenom storijom o Shi'ar imperiji i nešto manje razvučenim ali prilično besciljnim The Extremists arcom koji ga je pratio. Brubaker je izvanredan superherojski pisac, to ne treba zaboraviti, a ako i zaboravite, setite se Sleepera, međutim na Uncannyju je do sada uglavnom ostavljao utisak da radi stvari sa pola snage, jer su mu zapleti bili klišeizirani i rastegnuti a dijalozi nenadahnuti. Ne tvrdim da u Messiah Complex on doživljava renesansu, ali je makar tempo radnje brži a neki od važnih motiva, kao taj nesretni rascep između Xaviera i Cyclopsa) su naglašeniji i deluju kao da će imati posledice.

Ostali scenaristi se takođe solidno snalaze sa ovom u osnovi konfuznom pričom i s obzirom na to koliko je sve ovo teško napisati a da deluje konzistentno ili makar konzistentno razumljivo prosečnom čitaocu, skoro da sam spreman da im oprostim uletanje u ovaj krosover. Skoro, ali ne sasvim.

Jer, kao što rekoh, koliko god da je bilo predvidivo pojavljivanje svetla na kraju tunela i rađanje novog mutanta i novog daha nade za umiruću rasu, toliko je jasno da je Marvel lenjo propustio priliku da poslednje dve godine zaista iskoristi motiv egzistencijalnog, genetskog straha od smrti i da se setio da se dohvati ove teme tek u jednom pomalo neurednom krosoveru. Da je bilo malo više razmišljanja i planiranja, Messiah Complex bi bio katarzični zaključak dvogodišnjih  drama i strahova a ne samo na silu urađen krosover. No, čitaćemo do kraja i sud prepustiti svojem budućem pametnijem ja.

Misericordia broj jedan

Autor: Rebekah Cynthia Brem

Izdavač: Archaia Studios Press

I, da ne ispadne da čitamo samo superherojske stripove evo jednog prilično neočekivanog izdanja od strane nezavisnog izdavača Archaia Studios Press, izdavača koji je prilično poznat po neočekivanim potezima.

Zapravo, ASP je najpoznatiji po vrlo visokom kvalitetu svojih izdanja. Ne mislim ovde samo na neuobičajene formate i bogato opremljene kolekcije svojih mesečnih izdanja, već i na sam sadržaj. Njihov najveći uspeh do sada svakako je bio preslatki (i samo za nijansu generalno precenjeni) Mouse Guard Davida Petersena, a valja se i setiti da je baš ASP izdavač koji je odlučio da na engleskom izda vrlo dobri francuski crime/ noir serijal The Killer (o kome smo ovde poodavno pisali).

Misericordia (prevod bi, ako se ne varam bio 'davanje milosti') je, međutim, i za standarde ASP-a čudan stvor. U pitanju je prvi objavljen rad Rebeke Brem i ona se ovde potpisuje kao kompletan autor, od crteža i scenarija, do kolora i leteringa. U pitanju je strip koji vam na prvi pogled sugeriše da je u pitanju najcrnji mogući primer arty/ indie filozofije koja je nekako uspela da iskoči iz fanzinaškog geta i osmesima i lažnim obećanjima probije se na stranice 'komercijalnog' strip-magazina. Ne kažem ovo tek tako: prelistavanje Misericordie daje utisak da je ovo kvintesencijalni ženski strip u najgorem, najgrđem, najpredrasudnijem smislu: crtež deluje kao da ga je radilo dete, kolor deluje neujednačeno, dijaloga uopšte nema i glavna junakinja je žena u nekakvom distopijskom okruženju nekakve neprijatne budućnosti.

Međutim, Misericordia vrlo ubedljivo izlazi na kraj sa ovim predrasudama jer je u pitanju autoritativno urađeno umetničko delo koje, kao prvi nastavak u serijalu od jedanaest epizoda uspeva da graciozno obavi svoj posao. A taj je da nam udeli taman toliko informacija da se zapitamo šta još o ovom svetu ne znamo, i zaintrigira nas da čitamo dalje.

U osnovi, Misericordia, barem u ovom prvom broju, deluje kao meditacija o otuđenju. Odsustvo dijaloga (i samo povremeni 'parazitski' zvuci koje ljudska bića proizvode, a koje nam autorka dopušta da 'čujemo') je, naravno jedan lak način da se atmosfera izolovanosti postigne, ali u ovom slučaju Rebeka Brem ima i važniji razlog što svojoj protagonistkinji, mladoj ženi po imenu Luscinia Solita (hmmm, OK, to prezime malo previše naglašava samoću) ne dozvoljava da govori.

Naime, ovo je strip koji je, za sada, više zasnovan na atmosferi nego na akciji. Veliki deo prostora posvećen je vrlo mundanim, da ne kažemo trivijalnim radnjama koje glavna junakinja izvodi: ustajanje iz kreveta, oblačenje, vožnja futurističkim javnim prevozom, odlazak na posao... U drugim stripovima, ovo bi bili znaci nasilne dekompresije ili, još gore, napadnog umetničarenja i meditiranja nad banalnostima savremenog života, međutim u ovom stripu ove scene deluju baš kako treba, trivijalne po prirodi ali čudesne i neponovljive po duhu. Misericordia vrlo brzo svojim crtežom i kolorom uspostavlja ideju o životu kao o blagu koje ne treba olako trošiti, daleko pre nego što u drugoj polovini stripa vidimo da ima života i života, kao i da olako trošenje svojeg i tuđih života nije nešto strano ljudima (pa ni robotima!!) budućnosti.

Misericordia je strip pažljivo začinjen melanholijom i tugom iako ne daje mnogo diskurzivnih elemenata na osnovu kojih se ove emocije mogu prepoznati. Čak i ono malo narativnih flešbekova koji pokazuju prošlost protagonistkinje deluju više kao neka vrsta arhetipskog opšteg mesta nego kao nešto što se njoj zaista događalo. Uspomene iz detinjstva na kraju krajeva, i jesu baš to. Svejedno, umesto da čitaocu pruža objašnjenja zašto je nešto tako kako jeste, Rebeka Brem radije pažljivo crta i farba svoj strip da mu pokaže kako nešto jeste. Ako to izvede dovoljno ubedljivo, pitanje 'zašto' postaće sporedno jer ćemo i ne znajući kako, osetiti jaku empatiju sa protagonistkinjom i sa njom proživljavati usamljenost, strah i tugu koje oseća. Ne znam da li će ovo uspeti da izvede tokom svih jedanaest nastavaka, ali u prvom broju autorka pogađa direktno u metu. Zapravo, sinopsis koji za ovu epizodu nalazimo na ASP sajtu u poređenju sa samim stripom deluje grubo, napadno i daleko od elegancije kojom nam se priča u stripu predočava tako da veliki deo posla obavi naša sopstvena mašta i naš sopstveni duh sklon meditiranju o samoći i razornosti hronične melanholije.

Rebekin crtež i kolor su, iako na prvi pogled amaterski, zapravo vrlo sofisticirani. Njene figure su groteskne na veoma prefinjen način, od tanane protagonistkinje, preko mešinasto debelih komšinica, pa do ne-ljudskih androidnih antagonista pri kraju stripa. Njena arhitektura i tehnologija su ne toliko 'futurističke' koliko opresivno efikasne na način koji skoro da priziva u sećanje socrealističke ili fašističke vizije progresa, filtrirane kroz dečije uspomene. Sam prizor voza koji treba da vodi Lusciniju na površinu do posla koji joj se ni malo ne dopada, a koji izgleda preteće i neprijateljski, bez upadanja u karikaturu, je sjajan primer Rebekinog talenta za prenošenje emotivnih i 'atmosferskih' informacija na indirektan, podsvesan način.

Misericordia nije strip za decu, ne samo zato što nije 'zabavan' u klasičnom smislu ili zato što mu nedostaju klasična naracija i dopadljiv crtež, već i zato što su i podteksti seksa, nasilja i seksualnog nasilja iskomunicirani na ponovo indirektan ali zbog toga ništa manje upečatljiv način. To je i razlog što (barem za sada) ne možemo da kriknemo kako je u pitanju delo nekakve frustrirane feministkinje koja nas zamara klišeima o grabljivcima i plenu u našem savremenom društvu - Misericordia svoje slike iznosi krajnje suptilno i ne libi se nedorečenosti onda kada bi preterano insistiranje na poenti pokvarilo delikatni balans prikazanog i zamišljenog. Zato je ova prva epizoda vrlo zahvalna za ponovljena iščitavanja i uspostavlja veoma visoka očekivanja za naredne nastavke. Svakako probati!!