UVODNA NAPOMENA:

Verovatno ste ovih dana kako na forumu UPPS-a, tako i u drugim medijima videli oglas za konkurs na temu DILAN DOG koji je raspisao klub ljubitelja SF-a "Lazar Komarčić" a koji je ujedno jedan od prvih "fun-fiction" projekata u nas. Svojevremeno je moj drug Marko Stojanović aka NoDice imao sličnu ideju, tačnije, okupio je par afirmisanih i manje afirmisanih pisaca sa ciljem da se uradi zbirka priča posvećena serijalu "Pali anđeo". Zbirka nikad nije ugledala svetlost dana ali je zato dobar deo tih priča objavljen u trećem broju underground književnog magazina TRASH. Priča koju sam ja uradio, sada je pred vama, a u njoj sam Luku Vranića upario sa Vranom, što je verujem dovoljno zanimljivo da bacite pogleda na ovonedeljnu kolumnu i ispratite one koje će uslediti. Verzija koju ćete čitati na UPPS-u razlikuje se od one objavljene u TRASH-u i za razliku od nje, ova će imati kraj :)

The Crow vs. Pali Anđeo fan fiction

MRTVI U NOĆI

(1)

I vrana joj reče:

"Da li bi radije da budem vrana danju,

a čovek noću, ili vrana noću, a čovek danju?"

Stara keltska legenda

            "Verujete li u sudbinu, gospodine Vraniću?"

            Glas kome pripadaju ove reči gubi se u polumraku sobe ostavljajući iza sebe treperavi eho. Samo blagi sedefasti sjaj obasjava lice starijeg čoveka koji, stojeći kraj prozora, zuri u panoramu grada i veliki blještavi reklamni pano na kome piše JESUS SAVES.

            "Naravno...", nastavlja čovek. "Mogu vas pitati da li verujete u anđele, život posle smrti, horoskop, tarot karte, berzanske procene... Sve vas to mogu pitati, da..."

            Starac se okreće ka polumračnoj unutrašnjosti lepo uređene sobe u kojoj centralno mesto zauzima stočić sa dve stolice. Na jednoj od njih sedi krupan, naočit čovek, duge kose vezane u rep, lica uokvirenog uredno potkresanom bradom, i sa očima koje nekako čudno svetlucaju. Pred njim je čaša vina i pepeljara na kojoj se iz duguljaste francuske cigarete diže sivkasti stubić dima. Starac priđe stolu, sede naspram svog gosta, uzdahnu duboko... Nakon kraće pauze, on reče:

            "Pravo pitanje glasi: verujemo li u Boga?"

            Luka Vranić podiže čašu sa vinom i otpi jedan gutljaj. Vrati je nazad na sto istim elegantnim pokretom kojim ju je sa njega podigao.

            "Znate... Ja sam proputovao pola sveta, gospodine Vraniću, i nigde nisam naišao na obezboženiju zemlju od Amerike."

            "Mislite da Amerikanci ne veruju u Boga?"

            "O, ne... Veruju oni, ali... Znate kako, imate razne vrste vernika. Postoje oni koji se Boga plaše, postoje oni koji ga vole, postoje, na kraju, i oni koji sa njim trguju... Amerikanci su od ove poslednje sorte."

            "Kako to mislite?"

            "Lepo. Bog je suviše prisutan u ovom svetu da bi ga neko negirao, makar to bio jedan prosečno glup američki poreski obveznik. Problem je u tome što Amerikanci čak i veru tretiraju kao biznis... Pa, pogledajte samo: jedino ovde Hrista reklamiraju na televiziji kao pakovanje ovsenih pahulja ili preparat za mršavljenje, jedino ovde možete dobiti oprost grehova preko telefona, jedino ovde možete sebi uplatom preko VIZA kartice rezervisati mesto u Raju... Amerikanci Gospoda tretiraju kao ravnopravnog partnera u trgovini... Oni njemu malo molitve, smernog života, morala i para, on njima malo Spasenja i, što bi mi Srbi rekli: Čist račun - duga ljubav. Zato, verovatno, na novčanici od jednog dolara i piše: In God We Trust."

            Gospodin Popović izvuče jednu fasciklu iz police sa knjigama, odmah levo od sebe, otvori je i gurnu ka Luki.

            "Zove se Merien...", reče tiho.

            Luka se naže da bolje vidi fotografiju devojčice koja je zajedno sa par papira bila u fascikli.

            "Koliko ima godina?"

            "Dvanaest..."

            "Kada je nestala?"

            "Pre mesec dana..."

            "Mnogo je vremena prošlo, trebalo me je obavestiti ranije."

            "Mislio sam da će policija nešto učiniti."

            "Pomenuste trgovinu..."

            "Da", uzdahnu gospodin Popović. "Kada budete pročitali to što piše na papirima koje sam vam priložio, biće vam sve jasno."

            Starac ponovo ustade sa fotelje i poče nervozno da šetka po sobi. Bio je obučen u tamno sivi bade mantil koji je na njemu, osedelom i sa urednom belom bradom, delovao kao sveštenička odora. Luka je za to vreme prelistavao sadržaj fascikle, negde na sredini naišao je na sliku lepog mladića prodornih plavih očiju i kao noć crne, u paž šišane kose.

            "Ko je ovaj momak?"

            "Đorđe, njen brat..."

            "Đorđe?"

            "Tako je. Vidite, oni su iz mešovitog braka. Otac im je Srbin a majka Irkinja. Kada su umrli, ja sam preko svog fonda preuzeo brigu o deci. Đorđu sam našao posao, Merien je dobila stipendiju jedne od mojih firmi... Hteo sam i da ih preselim iz onog lošeg kraja, ali Đorđe je to odbijao. To mu se, eto, osvetilo..."

            "Možete li mi malo pojasniti taj događaj od pre mesec dana?"

            "Pa, sve je tu veoma jasno... Đorđe i Merien su se vraćali iz bioskopa, negde oko deset uveče, kada ih je u nekoj sporednoj ulici presrela grupa ljudi. On je dobio nekoliko metaka u grudi i stomak od kojih je izdahnuo gotovo na licu mesta, mada to tim životinjama nije bilo dovoljno pa su ga, onako mrtvog, dokusurili sa još par hitaca. Ona je, očigledno, oteta... Na licu mesta policija je našla samo njen svileni šal... Tu vam je i zapisnik sa uviđaja. Ništa posebno. Potegao sam neke svoje veze u podzemlju i pronašao par tipova koji bi mogli da budu umešani u sve ovo..."

            "Jednu stvar mi niste objasnili... Ko bi uopšte otimao siromašnu, dvanaestogodišnju polusrpkinju? Bilo kakav otkup ne dolazi u obzir, a očigledno je da je sve bilo organizovano, a ne običan napad neke od bandi..."

            "Da...", potrdi gospodin Popović i vrati se nazad u svoju stolicu.

            Luka ga je gledao kako sebi lagano naliva u čašu Kosovski Burgundac iz 1967. i sa nekim mučnim, zamišljenim izrazom na licu gleda u blistavu crvenu tečnost.

            Starac iskapi pola čaše, zatim reče:

            "Pomenuh vam trgovinu. Nimalo slučajno... Nimalo slučajno... Ljudi... Ako ih mogu tako nazvati... Trguju svačim. Jedan doušnik mi je javio, znate... Ovi dole, iz podzemlja, ne preprodaju samo drogu i oružje, ne... Oni preprodaju ljude..."

            Starac opet dohvati čašu i popi ostatak vina koji je bio u njoj. Prođe svojim bledunjavim prstima kroz ono malo kose i reče:

            "Da, preprodaju ih... I to u komadima."

            Luka povuče jedan dim iz cigarete. Sačeka malo da se starac sredi, a onda ga upita:

            "Mislite na trgovinu organima?"

            "Mislim na trgovinu krvlju, gospodine Vraniću."

            Luki za tren bljesnuše u oči, zausti da kaže nešto ali ga starac prekide.

            "Taj prokleti doušnik kaže da Merien ima retku krvnu grupu, to znači da litar njene krvi vredi čitavo malo bogatstvo... Nekom ostarelom i anemičnom bogatašu koji hoće parama da kupi još malo života..."

            Ili, nekom, sirotom, ubogom vampiru... Pomisli Luka.

            "Želim da pronađete Merien, Luka... Mislim da je... Znam da je još uvek živa. Prevrnite i nebo i zemlju ako treba. Tu imate sve raspoložive podatke do kojih sam uspeo da dođem, svaku novu informaciju ću vam odmah proslediti... Obezbediću sve što vam treba, sredstva, ljude, lažne isprave..."

            "Je li to sve?"

            Starac ponovo ustade sa stolice, ovaj put ne skrivajući više svoje duševne potrese, leva ruka mu je vidno drhtala, čelo mu je bilo orošeno znojem. Opet je prišao prozoru, nervozno i nespretno izvukao iz levog džepa na mantilu belu maramicu i njome obrisao lice. Delovao je odsutno par trenutaka, kao da mu je duša na kratko izašla iz tela.

Grad je svetleo u hiljadu boja sa druge strane prozora, pravo u bledo lice gospodina Popovića.

Voleo je Čikago. Luku, jezero Mičigen, pokretne mostove na reci Svetog Lorensa... Zato je i hteo da sedište firme bude na vrhu nekog nebodara odakle iz svoje kancelarije može da gleda na široku panoramu grada koji mu je dao utočište onog hladnog decembarskog dana kada se iskrcao na američko tlo sa jednim koferom u ruci i pedigreom političkog emigranta. Znao je da se više nikad neće vratiti u Srbiju. Zato je i rešio da pomaže svu tu decu čiji su roditelji, baš kao i on nekad davno, došli u ovu zemlju gladni i bosi.

            "Ima još nešto...", reče na kraju.

            Luka Vranić upitno podignu obrve očekujući odgovor.

            Gospodin Popović je oklevao par trenutaka a zatim rekao:

            "Đorđevo telo je nestalo iz gradske mrtvačnice."

nastaviće se