Poznato je da ste vi vrlo impulsivan crtač, i da ste u stanju da u jednom dahu savladate stranu.

KOKAN: Impulsivan sam, to da. U stvari, moj način rada je bio da dok čitam tekst, meni se slike javljaju u glavi. Ta slika koja se tad javi, to je slika za mene, jer kasnije mogu samo neka mala pomeranja da vršim. Najjače impresije su vezane za te stihijske table. One su najdraže i najlepše.

Da li ste u početku svoga rada imali nekog koji bi vam rekao: ovo je dobro, a ovo nije? Da li je bilo autoriteta koji su uticali na vaš rad na samom poćetku?

KOKAN: Ne. Ja sam u tom pogledu bio ličan i autohton. U to vreme, kada sam počinjao da radim strip, i kada mi je već bilo jasno da je to ono čime volim da se bavim u životu, mučile su me neke početničke boljke, bolje rečeno nedoumice. Prvo sam se mučio sa formatom. Koji je format? To je večna tema svih mladih koji počinju da crtaju. Na kom formatu raditi? Tu nema pravila, ali ja sam mislio da ih ima i to me je žuljalo toliko puta. Dalje, sve sam radio perom, i površine koje su široko tamne, ja sam ispunjavao perom. Jednostavno, okrenuo pero naopačke i mazao to, praktično kao četkom. I trece, ja sam neke izletele poteze, koji su izašli van okvira, i neke beline koje su trebale da se nađu na crtežu, a nisu, otklanjao belim tušem. Znaš, u to vreme pored crnog, crvenog i šta ja znam kakvih tuševa, imao je i beli tuš, koji sam ja koristio za te stvari. Ali imao sam izvesnu pomoć. Evo o čemu se radi. Meni je jedan čovek u Beogradu, on je odavno umro, to je bio zet vlasnika "Mike Miša" - predratnog, otkrio format, u stvari, ukazao mi je da format može sam čovek da stvori, i s tim sam bio načisto. Dalje, on mi je otkrio četkicu kao sredstvo za crtanje, dopunsko ili čak nekada glavno, i otkrio mi belu temperu kao gumicu za tuš. Ako mi je nekad nešto rekao, ili uticao ili pomogao, to su te tri stvari. Ostalo je Kokan, Kokan i Kokan.

Kako je vaša okolina gledala na to što ste se bavili stripom? Naravno, tu mislim i na porodicu koju ste stvorili - da li su oni odobravali ono što radite, ili su možda imali kritički stav prema tome?

Ja sam imao sreću da sam imao suprugu koja je to razumela, ali nešto malo kasnije. Na samom početku to nije tako išlo. Sve dok nije došao prvi honorar, iz "Dečjih novina", a on je bio takav da zaboli glava, u to vreme, naravno! I to je bila neka injekcija za porodicu da tu nešto ima. Počeo je ozbiljan rad, i tada je to supruga prihvatila normalno.

Pretpostavljam da su stripovi za koje ste dobijali scenarija, u to vreme, bili serijski?

KOKAN: Radilo se brzo, nije tu bilo puno vremena za eksperimentisanje, čak su se nekad radila i po dva scenarija odjednom.

Kako je to išlo? Pričali ste nam onu anegdotu kada je zakasnila poruka da morate da izbacite strip o Takovskom ustanku, hocete li to da ispričate našim čitaocima, bilo bi zanimljivo?

KOKAN: Malo kasnije o tome. Kad sam počinjao da za "Dečje novine" radim, oni su mi slali scenarija i čekajuci od jednog do drugog, pošto sam ja brz crtač bio od samog početka, javljala se praznina. Ne znam zašto, tek bilo mi je dugo vreme čekati scenario nekih 15 ili mesec dana, koliko je prolazilo od jednog do drugog. Ja što dobijem danas, uradim za 2-3 dana i onda čekam 15, 20 ili više dana na sledeći. Tako je išlo dok ja nisam seo i uzeo da ČITAM stripove. Ja sam se pre toga malo načitao stripova. Ja sam vizuelac i više sam gledao nego što sam čitao, manje me je to interesovalo. E, tad sam bogami uzeo i počeo da čitam stnpove, da vidim gde je zec. Jer, mora da postoji neki ključ u pisanju scenarija. Za scenario, uopšte za pisanje, ja nisam predodređen. Ali vidim da se neke stvari ponavljaju u ovom ili onom obliku. I onda sam našao taj neki ključ i otkačio se od čekanja scenarija. Od tada sam, praktično sam pisao 99% scenarija. A to što je još važnije, mislim na pisanje scenarija i uopšte, pisati znači uzimati teme koje tebi odgovaraju. Meni vrlo teško pada da radim tuđe scenarije. Ja sam skoro dao Peki onaj jedan što je došao iz Beograda. Unosan je posao bio najavljen, međutim, ne mogu, nije moj produkt...

Ne osećate ga kao svoj?

KOKAN: Ne osećam ga kao svoj. Sad da se vratim na onu anegdotu koju si pomenuo. Bila je neka godišnjica Takovskog ustanka, sto pedeset godina, tako je bilo od ustanka, i čovek koji je bio zadužen za organizaciju toga, jer su se "Dečje novine" uvek uključivale u te velike istorijske proslave i izdavale prigodna izdanja, zaboravio i na desetak dana pre same manifestacije on zove i kaže: "Kokane, u pomoć. " Doduše, nije bilo baš desetak dana, malo više, trebalo je to odštampati normalno ali je meni ostalo desetak dana efektivnog posla. Pitao me da li mogu, i kad sam mu rekao da mogu, onda on stoji, ćuti i ne odgovara, pa je bilo ono: "AIo, alo, da li si tu?!" Malo je bio šokiran, radilo se oko 60 tabli, i tu se osvanjivalo, da budem iskren, ali sam ispoštovao rok.

Pretpostavljam da ste opet sami spremali scenario.

KOKAN: Apsolutno. Ja sam iz firme tražio propusnicu, a davali su mi jer su me cenili na poslu. Onda pravo u čitaonicu, gore u naučnu biblioteku, gde me i poznaju. I tražio sam sve što su imali o Takovskom ustanku, jer sam ja znao onoliko koliko mi je trebalo da znam. Ali praviti scenario, autentičan je, ozbiljan posao, ne može da se improvizuje, može ali ne sme u nekoj većoj meri. Improvizacija da, ali kao dopuna. Trebalo je da bude makar u ključnim elementima autentično, pa sam uzeo par knjiga koje su tretirale tu oblast i dva dana mi je trebalo u onih desetak dana da napravim dobro neki rad u toj hronologiji događaja. Crtanje je uvek išlo samo od sebe.

Vi ste na neki način legenda Jugoslovenskog stripa, bili ste svedok stasavanja autora druge i treće generacije, formiranja Hrvatske grupe "Novi kvadrat", "Beogradskog kruga 2", autora okupljenih oko Novosadskog Tarzana... Da li se sećate svega toga?

KOKAN: Da budem iskren, ja nisam čitalac stripa. Ja sam kupovao i normalno sam bio u toku sa svim tim zbivanjima. Kupovao sam i gledao. Gledao šta se radi okolo. Ne iz nekih potreba da se i ja uključim u neke pravce i šta ti ja znam, jer su meni "Dečje novine" nudile i previše za rad, ali instiktivno ili intuitivno ja sam uvek, kad sam prolazio pored kioska, kupovao stripove. Iz tih časopisa ja iscepam stranicu koja meni odgovara "kvalitetno", ostalo bacim. Zato ja ni nemam neku veliku kolekciju stripova, niti pak čuvam. Imam samo neke segmente. Sve to što si nabrojio, te pojave koje su se događale u to vreme u Novom Sadu, Beogradu. Zagrebu - meni su jako znane. Pa da budem iskren ovako... Beker, koji je radio u "Plavom vjesniku" meni se izuzetno sviđao. On je kasnije evoluirao u još boljeg crtača. Ima njih još 2-3 koji su mi zapali za oko kao izuzetno talentovani, ali su nestali sa scene. U to vreme u ekspanziji je bio dizajn. Jugoslavija je bila u nekakvom usponu, i sve ređe sam ih viđao kao stiip crtače, a sve češće kao dizajnere... Verovatno je tu novac bio u pitanju. Tu je i Kerac koji je uspeo, zahvaljujući talentu ali i mnogim drugim stvarima, jer je Novi Sad jedan zatvoren sistem izdavaštva, u odnosu na sve ostale centre koje smo spominjali, Beograd, Ljubljanu i Zagreb. Novi Sad je držao svoje crtače, i tu je Kerac bio dominantan. E sad, šta se sve dogadalo ja ne znam, ali je ulazak u tu kuću bio evidentno vrlo teško ostvarljiv.

KOKAN: Imao sam dve ponude. Jedna iz Nemačke, jedna iz Pariza. U Nemačkoj, bilo je to na Majni, nosio sam originale i tada mi je jedna ogromna firma, ne sećam se više imena, iz Hamburga, ponudila posao, što znači prvo jedan proces dokazivanja. Trebalo je jedno par meseci slati crteže, pa oni da ukazuju šta treba, a šta ne treba, razumeš, trebalo je njima se prilagoditi, i kada se to dogodi, otvaraju se vrata. To je stalo, nije se realizovalo iz banalnog razloga, jer je čovek sa kojim sam kontaklirao prešao u drugu firmu, i veza je bila prekinuta. A bilo je već pri kraju, skoro ugovoreno. Druga ponuda bila je od čuvene Francuske kuće "Dargo" iz Pariza, tu mi je negde i vizit karta. Tu mi je bilo ponuđeno da radim Taličnog Toma jer je to tad već prešlo u industriju te sam autor Moris, jel tako beše i još jedan njegov saradnik nisu mogli da postignu, pa su se tražila još dva saradnika. U meni su videli nešto, i procenili da bi ja to mogao da radim, i počela je ista priča kao sa Nemcima. Ja sam slao radove, oni mi odgovarali, međutim, ja sam odustao od toga, jer mi je u to vreme majka bila jako bolesna. Moj brat je već bio u Nemačkoj, a ja da majku ostavim samu nisam ni hteo, a ni smeo. Žrtvovao sam karijeru zbog majke, ali ne žalim. Ko zna možda bih i danas bio u Parizu. To je ta priča.

Koje su bile Vaše teme, teme koje su Vas najviše privlačile, teme u kojima možda još niste dali sve od sebe?

KOKAN: Ja sam čovek koji gleda nazad, a ne napred. Buduće i sadašnje vreme me nikad nije privlačilo niti zadovoljivalo, pa sam stoga uvek išao u prošlost. Tu su ti moji Turci, ali ne samo oni. Taj novi univerzalan avanturizam Konana i njemu sličnih stripova, vreme avantura koje sam ja hteo da obrađujem. Ili pak naša istorija, i dan danas me zaokupljaju dela Bore Stankovića.

U par navrata ste spomenuli i Egipat?

KOKAN: Da, to je neka moja opsesija, jer me veoma privlači. To vreme meni kao čoveku se nameće kao neka drevna tajna. A da ne pričamo koliko njime može da se manipuliše. Avanturističko je to, nedokučivo vreme jer još je tajna u mnogim aspektima i može da se na tim osnovama grade mnoge stvari. Taj Egipat, ti faraoni najbolje oličuju ono što sam malopre rekao o tom avanturizmu prošlosti.

Vi ste se okusali u toj Egipatskoj temi stripom "Kraljica Hat" koji je svojevrerneno bio objavljivan u "Našem stripu".

KOKAN: Jeste, to je bio moj prvi pokušaj, i o tome sam mislio da napravim jednu veću seriju, ali su se neke stvari poremetile na relaciji Zagreb-Leskovac. "Kraljica Hat" je trebalo da ide prema nekim prapočecima čovečanstva i civilizacije. Ali, to je neka tarzanovska tema koja pruža neverovatne mogućnosti.

Pooznati ste kao osoba koja je veoma kritična prema svom radu. Kažete da ne volite da vidite svoje radove ponovo. Zašto?

KOKAN: Ne znam zašto. Ja, evo, kada i dan danas pročeprkam ovde po kući, ne bih našao ni pet svojih stripova, i to zahvaljujući deci koja su sačuvala to. Meni su uvek iz "Dečjih novina" slali po nekoliko primeraka koji su mi, kao autoru pripadali. Čim vidim da je broj došao, čim ga prelistam, za mene više ne postoji, odmah ga podelim, bacam, itd. Ne mogu da ga gledam. Ja sam takav, ispraznim se u toku crtanja i za mene tu je završena stvar. Ostalo, štampa, štampanje, prodaja i svi ti prateći elementi me ni najmanje ne interesuju. Eto, i da hoću ne mogu da se pohvalim svojim sveskama i naslovima, kako sam sarađivao sa gotovo svim izdavačkim kućama u zemlji, jer ja tu imam jako malo svojih stvari. Stoje tu i godinama ih ne gledam. To isto važi za moja sećanja. Šta sam dobro uradio, šta nisam, koliko sam toga uradio, ja pojma nemam. Stvarno! Čak i te originale što imam, to su neki otpaci, jer ja vrlo teško počinjem novi strip. Počinjem ga sa pet - šest tabli dok se ne ugrejem, dok ne uđe to nešto u mene, onda krenem munjevitom brzinom. Imam samo ostatke. Ne žalim za tim, jednostavno, takav sam.

Vi ste pored bavljenja stripom imali i stalan posao. Koja je vaša profesija?

KOKAN: Ja sam praktično dizajner.