LJUDI SU OD SNOVA,

SNOVI SU OD PESKA

NIL GEJMEN: demonski glas stripa u raju "lepe" književnosti (TREĆI DEO)

Ipak, svako će se složiti da je Gejmen svoju potpunu afirmaciju kao pisac doživeo romanom "Američki bogovi" izdatim 2001. Po svoj prilici, radi se o autentičnom remek-delu, jednom od retkih u današnjoj svetskoj književnoj produkciji. A ako se uzme u obzir da je u pitanju horor-roman, dakle, tipičan predstavnik "žanrovkse" proze, stvar postaje još interesantnija. Po svojoj tematici, grandioznoj arhitekturi i načinu na koji je napisan, roman "Američki bogovi" može da stane rame uz rame sa knjigama kakvo je Pekićevo "Besnilo" ili Kingova dvodelna saga "To".

            Već je osvojio sve važnije nagrade u okviru žanra (Hugo, Nebula, Brem Stoker...) a kritičari koji preferiraju takozvani "glavni tok" puni su hvale za ovaj roman i Gejmena kao pisca. Mračan i pun paralelnih tokova i međuigri, "Američki Bogovi" se bavi sukobom starog i novog, onog paganskog u čoveku i onog modernog i otuđenog. Osnovna premisa romana je genijalna i evo šta sam autor kaže o njoj:

            "Kada su ljudi dolazili u Ameriku, oni su donosili svoje bogove sa sobom. A onda... Ti isti bogovi im više nisu trebali. I eto starih bogova kako lutaju Amerikom, nezaposleni, nevoljeni, depresivni... Odin radi na benzinskoj pumpi, a prelepa vavilonska boginja ljubavi se kurva. Tako ja koristim situaciju u kojoj su ljudi priklješteni između svojih starih paganskih božanstava i novih "bogova" kao što su telefon, internet, autoput... To je samo jedna velika metafora o tome kako ljudi dolaze u Ameriku, kako tretiraju Ameriku i imaju ili nemaju vere u Ameriku."

            I zaista, glavni junak romana, Senka, koji nakon odslužene zatvorske kazne odlazi na sahranu svoje žene, sasvim nenadano upada u sukob čiju pravu prirodu jedva da može da nasluti. A taj sukob se tiče rešenosti novih božanstava (interneta, medija, novca...) da konačno raskrste sa starim, paganskim božanstvima. To je sukob do koga je kad-tad moralo doći i savršeno oslikava šizofrenu prirodu savremenog čoveka (naročito onog zapadnog) razapetog između starog i novog. Gejmen se vrlo vešto poigrava nekim "vrednostima" američkog života, izvrgavajući ruglu čitav američki sistem, posebno istoriju i geografiju, koja u njegovoj interpretaciji gotovo da i ne postoji. Duhovite i duboke opaske na račun duhovnosti prosečnog Amerikanca (naročito ona da su po američkim gradovima crkve raspoređene kao zubarske ordinacije) navešće mnoge da se zamisle o tome kakav je svet u kome živimo, naročito ako imamo u vidu košmarnu suštinu najmoćmnije sile u tom istom svetu. Otuđenost, očaj, duhovno siromaštvo, dvostruka moralnost, licemerje, sve su to skice koje Gejmen u svom romanu sklapa u nakazni portret Amerike. 

            Ingeniozan, stilski prefinjen, prepun skrivenih referenci, duhovit na inorničan britanski način, prepun ideja, ovaj roman je definitivno štivo za dvadesetprvi vek. Interesantno je da Gejmen, u svom ogromnom poznavanju mitologije, nije zapostavio ni našu slovensku, tako da će te u "Američkim bogovima" prepoznati i neka od božanstava koja su obožavali naši daleki preci. A na taj način će te i u sebi pronaći ono pagansko, oličenu u Perunu, Vidu, Stribogu, Dažbogu...

            Nakon "Američkih bogova" Laguna je objavila novelu "Koralina". U pitanju je  knjiga za decu i odrasle. Gejmenova verzija "Alise u zemlji čuda". To je priča o devojčici zatočenoj u kući koja ima 14 vrata i 22 prozora. Jedna od tih vrata su ona koja se ne smeju otvarati i iza kojih se krije čitav jedan svet. Ova knjiga je prvo trebala da se zove "Kordelija" ali se pisac iz samo njemu znanih razloga odlučio da promeni ime svoje glavne junakinje. U njoj vidimo jednog drugačijeg Gejmena, i po svojoj poetici i temi, "Koralina" je najsličnija romanu Klajva Barkera "Kradljivac Večnosti" koji je objavljen i kod nas. To mnogo i ne čudi, ako se ima u vidu da je Barker jedan od Gejmenovih uzora.

            "Zvezdana prašina" koja se pojavila u policama knjižara nedugo potom jeste knjiga iz Gejmenove ranije faze. U pitanju je bajka, priča o mladiću koji obećava voljenoj da će joj doneti Zvezdu Padalicu. Iako to zvuči vrlo romatnično i detinje nevino, "Zvezdana prašina" je ipak ozbiljna, na momente čak i brutalna priča o ljubavi, izdaji, želji za vlašću i korenima zla. Nemojte se prevariti i čitati ovu knjigu deci pred spavanje.

            Konačno, strip o Sendmenu pojavio se i kod nas. Izdavačka kuća "Beli put" iz Beograda, u svojoj ediciji grafičkih novela, pod rednim brojem 3. objavila je trejd "Zemlja Snova." u njemu su se našle priče "Kaliopa", "San hiljadu mačaka", "San letnje noći" i "Fasada". Zanimljivo je reći da se pored ovih epizoda u trejdu našla i integralna verzija jednog Gejmenovog scenarija tako da oni koji bi da malo zavire "iza kulisa" to jest u radionicu majstora, mogu to i da urade, pročitavši pre toga i Gjemenov predgovor u kome on objašnjava jedan ovakav, pomalo nesvakidašnji postupak.

Gejmen je, između ostalog, bio počastvovan i nekim nesvakidašnjim stvarima: Univerzitet Kalifornija uveo je "Sendmena" kao obaveznu lektiru na predavanjima o mitovima, a pop pevačica Tori Ejmos je na čak tri svoja albuma izvodila pesme posvećene njemu. Posle svega ovoga zanimljiva je i izjava Gejmenovog školskog savetnika, kada mu je svojevremeno petnaestogodišnji Nil rekao da bi želeo da pravi stripove, dobio je od njega sledeći odgovor:

"A da li si razmišljao o poslu računovođe?"

***

"Sve se menja i ništa nije istinski izgubljeno."

          O tome koliko naša književnost zaostaje za svetom dovoljno govori činjenica da u njoj još uvek caruje ona famozna podela na glavni tok i na žanr. Na, kako je to lepo napisao Goran Skrobonja, "književnost", koja može i ne mora biti uspešna, i na "popularnu prozu" koja nikad nije uspešna, bez obzira na to koliko je dobra.

            Nil Gejmen i njegove knjige su nam jasan i sasvim dovoljan pokazatelj kuda to ide svetska književnost. S druge strane, na istom primeru mi sami možemo da vidimo koliko zaostajemo za njom. Srpski književni krem, zaglavljen između ruskih klasika i post-postmodernizma neće moći da razume Gejmena i njemu srodne pisce ni kroz pet decenija. Neće čak uspeti ni da ga pročita. U Srbiji danas ima sve više pisaca, a sve manje čitalaca, tako da dolazimo u paradoksalnu situaciju da su pojedini književnici više knjiga napisali nego što su ih pročitali. U Srbiji se piše iz hira, iz inata, iz gole sujete, iz dosade... Zato je i malo verovatno da će uskoro na ovim našim prostorima ponići pisac sličan Gejmenu koji svoja literarna dela temelji na talentu, mašti i erudiciji koja prosto fascinira.

Dok god u nas glavnu reč imaju univerzitetski profesori nesrećno zaljubljeni u Dostojevskog, kritičari sumnjive reputacije i izdavači koji sebi daju za pravo da diktiraju vladajući ukus i imidž forsirajući loše pisce i njihove šta-sam-ono-hteo-da-kažem? knjige, teško da ćemo doći u situaciju da se bez potcenjivanja i predrasuda govori o takozvanoj fiction književnosti, koja u masi slučajeva ume da dosegne daleko veće umetničke kvalitete od one "glavnotokovske".

Jednoj Engleskoj se desilo da za roman veka bude proglašen Tolkinov "Gospodar prstenova", što je naišlo na odobravanje kod većine i na gunđanje kod konzervativaca, šekspirologa i neznalica. Što se tiče Srbije, ne samo da neko slično takvo delo kod nas u bližoj budućnosti neće biti uzeto u razmatranje od teoretičara, kritičara i izdavača, već, kako stoje stvari, neće biti ni napisano.

Kraj.