Engleski strip-umetnici uveženi su u SAD da umornim super-herojima, poput Derdevila, daju novi vizuelni ušas u stilu nemačkog ekspresionizma 20-tih (crtač Barry Smith, 1969.) ili razveju Supermenove snove od sapunice i ogole pred svima pravi identitet njegovih najtajnijih i najdubljih rana (lažna čežnja za porodičnim životom, uzaludnost i apsurdnost egzistencije super-heroja u Superman, the Man of Tomorrow (1988) pisca Alana Moora-a i crtača  Dave Gibbonsa).Dotle se engleski reditelji Doner (1978) i, pre svega, Lester (1981. I 1983), poigravaju Supermenom i duhovito se služe poetskom slobodom nadljudskih moći, ukazujući tako na činjenicu kojom su se pisci XIX veka (služeći se maskama pseudonima  poput Lotreamona ili uživajući u apstraktnim lepotama zla poput Bajrona i Bodlera) vešto služili: i najmoćniji super-heroj samo je marioneta u rukama svog tvorca. I upravo činjenica da je Fjurijev Superman IV: The Quest For Peace (1984.) jedini američki i najgori doprinos ovoj super-tetralogiji, ukazuje da tmurna opterećenost sopstvenim mitovima i nije drugo nego neodlučnost izmedju diskretne transfuzije ideoloških smernica i neprestanih prežvakavanja intimnih psihičkih smetnji. Iako ova kvalifikacija važi za sve američkefilmske i TV prezentacije super-heroja, izgleda da bar dva Betmena treba izuzeti. Martinsonov Batman (1966.) je "perverzno zabavan... izmedju auto-parodije i dosadne pantomime",  dok je Bartonov istoimeni film (1989.) mračniji od svoje inspiracije The Dark Knight Returns, stripa Frank Miler-a. Tu je filmski grad Gotam mračan Metropolis, izmedju Langa i Ridlija Skota, sa sumornim ljudima i ulicama, nekropoljskim gradjevinama umesto kuća, sa okamenjenim šumama i ruševnom katedralom: grad koji je Bog napustio. Jedini bogovi tu su super-heroj i super-zločinac.

1.Betmen, morbidno ozbiljna, tegobna i teskobna crna figura, sa plaštom poput krila slepog miša (ili djavola) i zastrašujućom maskom, sa ružnom grimasom Atlasa na čijim ledjima počiva svet - zar može to biti Bog i/ili simbol dobra?

2.Džoker, punački i nasmejani, prvi pravi funkcionalni i veseli ubistveni umetnik smeha, na čijem se art-hepeninzima oduševljenim i najzad usrećenim posetiocima (gradjanima) dele milioni dolara i konačni spokoj vedre smrti - može li taj klovn biti Djavo i/ili simbol zla?

Pa ipak jedino njih dvojica dele megdan u praznoj crkvi.

Na drugoj strani sveta, kung-fu super-heroji će staviti best-selling, pseudo-budističke ili taoističke i primitivno moralističke hladne obloge na uboje svog beskonačnog šamaranja, a Japanci će, kao i uvek zarade radi, nastojati da serijama bezbrojnih kloniranja evro-američkih mitova i likova, dodatno zategnu lance evro-centrizma po sopstvenim dušama. Uostalom Bušido tvrdi (doduše to najbolje čini u Melvilovom Samuraju) da ni jedno biće nije tako usamljeno kao samuraj. Osim možda tigra u džungli. Super-heroji i super-zločinci su svakako jedan od najmanje kritički uvezenih produkata Zapadne civilizacije na tlo (Duha) Dalekog istoka, budući da njihova tradicija junaka, od antičkih do današnjih majstora borilačkih veštinam može ove svrstati isključivo u kategoriju heroja ili zločinaca (preciznija distinkcija - kasnije u tekstu).

Ipak, motivska struktura kung-fu filmova (Filmska enciklopedija JLZ) je idealna paralela biografiji super-heroja: pošteni siroti mladić ( ili devojka) svojim se nepokolebljivim moralom suprotstavi moćnicima (izneveriteljima tradicionalnih etičkih principa, u početku strada ili on ili neko od njegovih bližnjih, zbog čega se on podvrgava dugoj i mukotrpnoj fazi ličnog usavršavanja, prevazilaženja, u čemu ga vodi sveti, super-humani mentor) da bi se konačno osvetio zlim unesrećiteljima. Podela na dobro i zlo u kung-fu filmu, počiva na potpunom odsustvu sumnje da se radi o ispravno postavljenim polaritetima. Dramaturška okosnica Betmena se u ovu šemu (izuzimajući, što je izuzetno bitno, obaveznog senseia) uklapa, budući da obe proizilaze iz jedne, nemerljivo starije - dramaturgije šamanističkog rituala*

U tom smislu i otimanje oko maske super lika dobija novi značaj. Demaskiranje je jednako ubistvu super-heroja. Super-heroji su bića nestvarna poput duhova i demona: maska samo koristi obično ljudsko telo kao prenosnik, pod maskom je bivši čovek bivši gradjanin, sada tek lutak, humani nosač nečeg što više nije ljudsko. Ako zderemo masku, taj tabu natprirodnog , verujemo (a toga se super-heroj kao pravi savremeni šaman pribojava) da će otkriti golog i bednog gradjanina koji je već od početka bio toliko zastrašen da se morao kriti iza maske - najboljeg, najjačeg najmudrijeg-čarobnog dela sebe.

Fenomen super-heroja je vezan za pozni ( i post-) industrijski kapitalizam. Lako se njegovi preci, maskirani osvetnici, ponekad sreću u svim dekadentnim ultra-civilizovanim sredinama opterećenim kastinski preciznim društvenim razgraničavanjima i glomaznim administativnim državnim aparatima, gde se ljudske slobode ograničavaju na domen mišljenja i, eventualno, govorenja (dakle evropska aristokratija od 18. Veka i, potom, svakovrsna demokratija), dok je sve ostalo prepušteno establišmentu.

Antički čovek je ili životinja (rob) ili slobodan čovek čiji je posao da se u svojoj slobodi nadmeće sa ostalim sebi ravnim, javno se kandidujući za titulu heroja.

Ma kako sub-human, Tarzan je super-moralan, jer uvodi svoj superiorni moral, pravcu i pravnu prinudu u džunglu koja te mehanizme nema.Super-heroj je u tom smislu sub-moralan, jer  zaobilazi kao hipertrofiranu i neefikasnu čitavu juridičku mega-mašineriju i moral tzv. pravne države nudeći već predjeni primitivni oblik reakcije dobro-zlo.

Najzad, stripovi kao što su pomenuti The Dark Knight ili The Watchmen (takodje spomenutog tima More-Gibons) pokazuju na izlaze iz pustinje pustolovnog i/ili detektivskog domena pripovesti i filozofije super -heroja. Film i TV, u ovom slučaju jednako površni, tek od skretnice Bartonovog Betmena mogli bi ući u obećanu zemlju dubinske problematike ni najmanje zabavne društvene subverzivnosti i individualne kreativnosti maskiranog natčoveka: u terorizam, sado-mazohizam, ili prosto super-prijapizam žarijeve Mužjačine u Ničeanske aspekte volje za moć, u natprirodne domene umetničkog (samo) stvaranja (Dr Menhetn, bogoliki super-junak Watchmena, napušta svoj svet kako bi se okušao u stvaranju života u nekom bezljudnom i bezbožnom kutku svemira, itdl).

 Mogli bi, ali da li to hoće? Ne ulazeći u raspravu o tome da li je kamera strukturalno ideološka (Plene), složićemo se da pogled na svet iza nje to ne može ne biti. A izgleda da on ukida (svakako ne ohrabruje) filmsku egzistenciju super-heroja (makar i kraljevskim argumentom box-office-a), jer se u ovakvom ustrojstvu sveta još mogla dopustiti zabavna mogućnost filmske stvarnosti takvih junaka, ali nipošto i zabrinjavajuća, otrežnjujuće apokaliptična filmska potencija super-čoveka kome su granice nacional-kosmopolitskog gradjanina s kraja XX veka podjednako uske koliko je to i njegova civilizacija. I to naročito sada u domenima jednog jedva sagledivog i po šavovima frankeštajnovski krvavog Mega-Master-Plana, kakav je svetska (španski tapacirana) čizma planetarnog raja po imenu Pax Amercana. Ruski super-čelovjek nije mogao pobediti američkog Supermena, jer im je tajni identitet bio isti: ispod obe maske krio se jedan jedini agent -Klark Kent.

Naša Velikobratska Amerika voli da trijumfuje, a to nije izvodljivo bez kontrole (naravno, dostojnih) neprijatelja: najzad, nije li ona izmislila super-heroje?

 Dakle, da nije bilo ranijih utopista, morala bi izmisliti i komunizam.

Ili je upravo tako i bilo pa sada već naziremo samo obrise grandiozne zavere dostojne analitičkih moći usamljenog super-heroja.

nastavlja se...