Enki Bilal

  Kao što se mogu uočiti razlike između američkog i evropskog načina života, tako se mogu osetiti i razlike u umetnosti, kao segmentu svakodnevnog života. Za Ameriku se može uopšteno reći da je mlada, žustra, bestidna… Voli eksplozivno i šokantno. Živi od skandala. U poređenju s njom Evropa je mirnija, odmerenija, ponekad pasivna. Ipak to ne znači da je stara Evropa konzervativna i da ne voli novo. Enki Bilal, autor kome je posvećen sledeći tekst, je dokaz da je Evropa otvorena za novo i savremeno. Možda je samo život u Europi uzdržaniji za onoliko koliko nalažu pravila dobrog ukusa. Možda sve i nije tako. To su samo karakteristike mentaliteta različitih podneblja, koje podrazumijevaju izuzetke. Ono što je sigurno, to je da postoje podele i u samoj Evropi. Podela na Istok i Zapad možda je najznačajnija i najdublja. Zemlje zapada su zemlje razvijenog kapitalizma i visokog ekonomskog standarda, a nasuprot njima zemlje istoka još uvek nose teret nasljeđa real socijalizma i danas su, uz par izuzetaka, u procesu tranzicije. Ekonomske i političke razlike su sociološka baza na kojoj leže i ostale sfere života. Zato postoji izvesno nerazumijevanje zapada prema istoku, i obratno, mada interes nesumnjivo postoji.

Enki Bilal je autor koji stoji negde između. Rođen je na istoku, a živi na zapadu. Crta i piše o istoku, a objavljuje pretežno na zapadu. Otac mu je Hercegovac, majka Čehinja, rođen je u Beogradu, a živi i stvara u Parizu. On je Evropljanin i istražuje Europu. Amerika ga ne privlači. Kao mali i on se kao sva djeca igrao kauboja i indijanaca, ali je izgleda "suviše ižvakanih žvaka i suviše odgledanih vesterna učinilo svoje." Kada se sa svega deset godina, sa majkom i sestrom, selio iz Beograda ocu u Pariz, gotovo bežeći od Titovog režima, mali Enki je bio jako zbunjen. Ali slike su se urezivale u sećanje i danas su mu jaka inspiracija. O tom putovanju vozom kroz Evropu danas kaže:"Teška parna mašina prešla je sa istoka na zapad, pod plavim nebom, noseći grozotu kontinentalne klime…Nesumnjivo je da se u tom vlaku počela nagrizati moja očaranost Amerikom… Kroz prozor vlaka mogu se i u Evropi vidjeti široka prostranstva…"

Enes (kako mu je pravo ime, od čega dolazi nadimak Enki) Bilal je rođen 1951. u posleratnom Beogradu u kom su "duhovi rata još uvek lovili svakodnevni život." 1961. je sa majkom i sestrom emigrirao u Pariz, gde mu je otac radio kao mondenski krojač. Enkijevo beogradsko detinjstvo je prekinuto na silu, ustupivši mesto pariskoj mladosti, koja je bila zbunjujuća, onoliko koliko je bio zbunjujuć i nepoznati jezik koji mu je trebao zameniti maternji.  Enkijev odgovor životu bilo je crtanje. U njemu je našao spas i inficirao se za ceo život. Svoje radove počinje da objavljuje 70-tih. Na početku doživljava neuspeh na konkursu u magazinu Pilote. Međutim privukao je pažnju Renea Goscinnija koji ga bodri da ne posustaje. Već 1971. na sledećem konkursu Bilal je podelio prvu nagradu i dobio posao u Pilotu. Kao mlad autor bio je na margini prvih godina. Crtao je uglavnom karikature političara i poznatih ličnosti. Istovremeno je pohađao i Fakultet lepih umetnosti, ali se na njemu kratko zadržao.

Prvi samostalni strip Le Bol maudit (Prokleta zdela), objavljuje 1972. u Pilotu. Tada, još uvek na samom početku, zlobnici mu prigovaraju da kopira Moebiusov stil, najviše zbog tehnike šrafiranja koju koristi. Ima i onih koji ga brane, pominjući Albrechta Durera, Gustave Duorea, i još neke slavne grafičare, pokazujući da nije Moebius izmislio šrafiranje. Enki nema potrebu da komenariše. On je tih i miran čovek, koji gradi svoj neobičan svet. U građenju tog sveta, jako je bitna 1975. godina. Tada se sreo i započeo sardnju sa tada već poznatim i cenjenim scenaristom Pierre Christinom. On je osim sa Enkijem radio i sa takvim velikanima stripa kakvi su Jean Giraud (već pominjani Moebius) i Jije. Enki već te 1975. godine objavljuje svoj prvi album La Croisiere des Oubliés (Krstarenje zaboravljenih), po Christinovom scenariju. Iste godine objavljuje i L'Appel d'Étoiles (Zov zvijezda) u kom su skupljene kratke priče objavljene između 1971. i 1974. Sa Christinom objavljuje 1976. Le Vaisseau du Pierre (Kameni brod), a 1977. La Ville qui n'existait pas (Grad koji ne postoji). Sledeće 1978. objavljuje samostalno zbirku kratkih stripova Mémoires d'Outre-Espace (Sećanja s one strane kosmosa), a 1979. sa scenaristom Jean Pierre Dibonnetom album Exterminateur 17 (Eksterminator 17). Tada je već cenjen, ali slava dolazi tek sa narednim albumom. To su Les Phalanges de l'Ordre Noir (Falange crnog reda) u tandemu sa Christinom. Pierre je u svom scenariju otvorio Enkiju široke mogućnosti i dozvolio mu da se razmahne. Ovaj strip je ušao na top liste najboljih 20 knjiga za 1979. godinu u Francuskoj!

Enki nakon toga 1980. objavljuje La Foire aux Immortels (Vašar za besmrtnike) po svom scenariju, čime započinje Nikopolsku triologiju, koja se smatra centralnim delom njegovog dosadašnjeg opusa. Dokazao se i kao scenarista. Kompletan je autor! Javnost je poludela za njim. Priča u Vašaru je kritika totalitarizma. Karikatura fašizma, mačoizma. Radnja je smeštena u Paris 2023. godine, ali ne bi bilo pretenciozno ni da je u sadašnjosti. Međutim Bilal kaze da mu je mučno da crta zločin u sadašnjosti. Neukusno! Kada ga vremenski distancira onda je to drugo. Zato su svi njegovi samostalni albumi negde u budućnosti. Moglo bi se reći i da su žanrovski SF, ali Enki "prezire žanrovska svrstavanja".

Godine 1982. Bilal dolazi u dodir s filmom. Radi scenografiju i kostime za film Alaina Resnaisa "La vie est un roman" (Život je roman). Ali on se u film zaljubio mnogo ranije. Još kao dečak, glumio je u kratkom filmu "Boja na asfaltu" u Beogradu. Njegovi su glumački snovi uspavani odlaskom u Paris, ali ih je razbudio Alain Resnais svojim pozivom.

Godine 1982. Enki objavljuje i zbirku ilustracija i naslovnica Crux Universalis, kao i zbirku crteža Die Mauer Berlin, inspirisanih Berlinskim zidom. To je sjajna uvertira za 1983, kada sa Christinom objavljuje Partie de Chasse (Partija Lova). Strip priča o socrealizmu Istoka, i šokira Zapad, koji nije imao predstavu o tome. Spominje se da je ovaj strip začeo novi žanr, politički strip! Neki se pitaju da li je to konačno pronađen "dugo traženi strip za odrasle"? Od ovog albuma, štampa i televizija se otimaju za Bilala, jer on ne poštuje trendove, već sam stvara nove. Radi verodostojnijeg doživljaja socijalne situacije zemalja istočnog bloka, Bilal i Christin su putovali po SSSR-u, pre početka rada na stripu. Isto kao što su pre Falangi crnog reda išli u Španjolsku, u Barcelonu. 1984. su se odlučili za novi put. Ovaj put tamo gde je Christin ranije živeo, a Enki sebe najmanje mogao da zamisli! U Los Angeles. Enki je dakle ipak otišao u SAD, prema kojima je gajio nezainteresovanost, na granici odbojnosti! Iz ovog puta proistekao je album, tačnije tzv. grafička novela, zbirka retuširanih fotografija Los Angeles - L'étoile oubliée de Laurie Bloom (Los Andjeles, izgubljena zvezda Lori Blum).

Drugi deo Nikopolske triologije, pod nazivom La Femme Piege (Žena klopka) pojavljuje se 1986, a iste godine i L'état des stocks (Stanje zaliha), zbirka crteža. Prvo izdanje Žene klopke je doslovno razgrabljeno, mada je tiraž iznosio 120 000 primeraka. To će za Bilalove albume postati uobičajeno, tako da se neposredno po pojavljivanju njegovi albumi teško nalaze, osim na crnom tržištu, na kom dostižu visoke cene! Enki Bilal zatim sarađuje sa Patricom Covenom, na albumu naručenom povodom Svetskog fudbalskog prvenstva 1986. u Meksiku. Album se zove Mickson BD Football Club, a Bilalu tematika nije nepoznata, jer kako kazu njegovi prijatelji, on je vrlo dobar fudbaler. Sledeća potvrda Bilalovog kvaliteta dolazi već 1987. Na 14. salonu stripa u francuskom gradu Angoulemeu Enki dobija Grand Prix festivala. To je verovatno najznačajnija nagrda koju je dobio do sada. Bilal i Christin 1988, nastavljaju saradnju i objavljuju Coeurs Sanglants (Krvava srca), album u kom se svaka od desetak kratkih priča odigrava u nekom od svetskih gradova. Motiv svih priča je ubistvo, a osim New Yorka, Parisa i ostalih metropola, jedna priča je posvećena i Beogradu. Do 1990. je većinu spomenutih albuma izdala čuvena izdavačka kuća Dargaud. Te godine izdavač Les Humanoides Associes otkupljuje prava i reizdaje sve dotadašnje Bilalove albume. Nikopolsku triologiju je završio 1992. sa albumom Froid Équateur (Ledeni Ekvator), koji je proglašen knjigom godine u Francuskoj. Zatim 1994. sledi novi album Plava krv, koji doživljava izložbu. Albumom Le Sommeil du Monstre (San monstruma) 1998, započeo je novu triologiju, koju je nastavio 2002. sa albumom 32. decembre (32. decembar). Saradnju sa Christinom je nastavio 2001, radeći ilustracije za knjigu The Sarcophagus.

Ovim se završava pregled njegovog dosadašnjeg rada na stripu, ali ne i pregled kompletnog stvaralačkog rada. Bilal nesumnjivo ima snažan nagon za estetskim izražavanjem. Osim stripa, uspešno se bavi i filmskom umetnošću. Film ga zaokuplja još od spomenute dečačke avanture u Beogradu. Zatim sledi saradnja sa Alainom Resnaisom sa kim je osim u filmu La vie est un roman sarađivao i u filmu Moj ujak u Americi, z a koji je radio plakat. Na Resnaisov nagovor oprobao se u glass-paintingu, slikanju na staklu. Uraditi film, to je bio novi izazov za Enkija. I nije mu odoleo. Za film pod nazivom Bunker Palace Hotel uradio je režiju, scenario, kostimografiju i scenografiju! I pored toga, nedostajala mu je sloboda koju ima u stripu. Interesantno je da film pomalo proročanski govori o gradjanskom ratu, mada je snimljen 1988. Sniman je u Beogradu, a pored poznatih francuskih glumaca poput Jean-Louis Trentignana i svjetski poznate Charlotte Rempling, pojavljuju se i Ljuba Tadić i Mirjana Karanović. Sledećim filmom iz 1995. Tykho Moon doziveo je veći uspeh širom svijeta. U jednoj od uloga se pojavljuje i Svetozar Cvetković, danas upravnik pozorista Atelje 212 u Beogradu, a muziku za film je pisao Goran Vejvoda, studijski muzičar, koji je reputaciju stekao još u SFRJ. Ubrzo nakon filma izdao je i ilustriranu knjigu Le Sincel d' Amor u saradnji sa Dan Franckom. Bilal je u svojim posljednjim umetničkim poduhvatima sve više slikar, a sve manje crtač. I to se, ma što god skeptici mislili, savršeno uklapa u strip kao umetnost i daje jednu novu dimenziju koju strip do sada nije upoznao. Radnja pomenute knjige, čiji naslov znači Stoleće ljubavi, je u stvari radnja filma Tykho Moon. Tema je XX vek, vek stradanja. Priča počinje u Sarajevu 1914, a završava se u istom gradu 1999. Bilal kaže da bi hronološki logičnije bilo da se završava u Sarajevu 1995, ili na Kosovu 1999, ali je svesno htio biti nedosledan i neveran istoriji. Sarajevo je simbol celog jednog nesretnog vijeka. Stoljeća ljubavi, kako ironično Bilal i Franck daju težinu svojoj knjizi već u naslovu.

Nedavno je Enki završio i svoj treći film, koji je adaptacija jednog dela Nikopolske triologije. Immortel je  do sada neviđen spoj žive glume i kompjuterske animacije. Enkijev pristup filmu je umetnički. Kaže da ne voli veliki budžet, jer to za sobom povlači stroge rokove i stvara imperativ komercijalnog uspeha, a to je atmosfera koja guši kreativnost. Ipak u Immortel je otišlo dosta novca I to se vidi na prvi pogled. Nakon Sna monstruma 1998, Enki je ubrzo počeo da stvara 32. decembar. Brzo je završio prvih 25 tabli, kada je stigla sjajna ponuda od producenta Šarla Gasoa, za snimanje filma Immortel. "Ponuda koja se ne odbija", sastojala se od velikog budžeta i odrešenih ruku da se tim novcem filmu da nesputan autorski pečat. Film je ostvario zapažen uspeh, a u Francuskoj se u bioskopima davao čitavih godinu dana.

 Osim filma i književnosti, radi i u pozorištima širom sveta, uglavnom kao kostimograf i scenograf u dramskim predstavama, baletima i operama. Možda smo se udaljili od Enkijevog prvog poziva, a to je crtanje stripa, što je i tema zbog koje nalazi mesto na ovom sajtu, ali širina njegovih interesnih sfera nesumnjivo govori o Bilalu kao umetniku.

Enki Bilal ne voli da ga nazivaju fantastičnim crtačem, jer kako kaže to ništa ne znači. Može se eventualno reći da ima fantastičan stil. Za sebe čak skromno kaže da nije neki vanserijski crtač, jer tome ni ne teži. Crtež je za njega oruđe, a ne cilj. On je naime ostvario originalan rad na boji. Crtež je kod njega u službi boje. "Način njene primene odlikovaće različitost materijala, pedantnost kojom su predstavljene, kvalitet njene slojevitosti, nijansiranja i providnosti. Bilo da su boje ocrtane ili ne, u punom tonu ili lavirane, polikrone iz Vašara za besmrtnike ili monohrone iz Kamenog broda. Svaki album odrediće svoju posebnost jedinstvom određenog tona: modeliranje i postizanje oblika potezom pera i tuša za Krstarenje zaboravljenih i Kameni brod; potez u punoj liniji za Grad koji nije postojao; pastelni i monohroni tonovi za Falange crnog reda; beli gvaš za Partiju lova…" Enki crta desnom rukom. Ne koristi lenjire, tako da nema precizne linije. Izbegava bilo kakve šablone. Onomatopeju prezire, radije stavlja tekst "u off". "Pucanj!", u offu, radije nego ogromno 'BANG' preko vinjete. Stidi se onog jednog BLAM, koje završava Partiju lova. Ima sklonost ka crtanju spodoba i propalih gradova. Kao scenarista stoji pod uticajem "mračnijih pisaca" Lovecrafta, Poea, Baudelairea ili Kafke. Uvek ima i malo humora, ali po pravilu crnog. Nijedan njegov album nema eksplicitan kraj. Uvek postoji neka nedovršenost, za koju je kaže " i sam zaintersovan kao čitalac." Ono što je još karakterističnije je da Enki ne stvara junake. On se bavi gradovima. "Nikad ne bih mogao da gradim svoj rad oko nekog junaka kako se to obično radi u stripu. Junak pripada kolektivnom nesvesnom, on lako izmiče svom tvorcu. Junak me uvek asocira na američke stripove."

Enki nije zaboravio svoje slovensko poreklo. Čest je i rado viđen gost i u Beogradu i u Sarajevu i u Zagrebu. Primera radi, deo tromesečne pariske izložbe Enkibilalandeuxmilleun je prenesen u Beograd i Sarajevo. Bilal kaže da prati dešavanja na području Balkana, i da su ga događaji u vezi sa raspadom bivše domovine pogodili kao "pesnica u lice". Tome je posvetio album San monstruma, za sada uz nastavak 32. decembar, jedini objavljen na ovim prostorima. Album je objavljen u izdanju sarajevske Publike, u vrlo kvalitetnom izdanju, po francuskim standardima, a zatim i distribuiran u sve zemlje bivše Jugoslavije, te se mogu oprostiti neshvatljive početničke štamparske greške. Može se reći da se Enki nije stavljao ni na jednu od sukobljenih strana, a da je jedinog neprijatelja video u ratu. Zbog svega toga, i svog vrhunskog kvaliteta na prvom mestu, Bilal ima mnogo poštovatelja svog rada u svim delovima bivše Jugoslavije, mada su na tim prostorima objavljena samo dva njegova albuma do sada (osim nekoliko loše izvedenih piratskih albuma). Takođe mu je posvećen dvobroj 141/142 časopisa Gradac iz Čačka, koji je poslužio kao bogat izvor podataka za realizaciju ovog teksta. Gradac je do sada posvetio brojeve još jedino Moebiusu i Hugu Prattu, od strip autora, pa i to može biti pokazatelj Bilalovog kvaliteta. Nadajmo se da će ova zanemarenost Bilala u domaćem izdavaštvu uskoro biti ispravljena, te da ćemo uskoro uživati u npr. Nikopolskoj triologiji ili nekoj drugoj Enkijevoj poslastici.

Milan Jovanović