Arhiv severa Br.28 - Problem Iščezavanja

            Đorđe Milović: Ono što tražim, SKC/Dirty Edition, Beograd, Novi Sad,2003.

            Dejan Nenadov: El Azar, UPPS, Beograd, 2006.
       

Milović je crtač čiji se radovi čitaju naiskap. Stvaralac čija je svaka priča alegorija, tvorac čija je svaka tabla jedno blistavo, halucinantno nizanje aporija bića zatočenog u lavirintima upitnika. Po tome se može reći da je Milović nastavljač novosadske škole filozofsko-pesničkog stripa, čiji je eminentni predstavnik, osamedesetih godina dvadesetog veka, bio Dejan Nenadov (čiji je ključni rad opet dostupan čitalaštvu, zahvaljujući pregnuću uredničkog kolegijuma UPPS-a, na čemu im zahvaljujemo). I, mada Milović pribegava drugačijim likovnim sredstvima (njegov je rad sav od senki I nagoveštaja i ima malo zajedničkog s herojskom fantastikom), pripovedna perspektiva im je zajednička. To je, ujedno, na polju misaonosti, najzrelije što je ikad stvarano u ovdašnjem stripu.

Milovićev postupak se ističe time što na polju crteža pribegava sugerisanju više nego na eksplicitnom dočaravanja, na fluidnosti, titravosti linije više nego na njenoj jasnoći te time jača svoju eteričnu, snovidovnu atmosferu. Drugi pripovedni oblik za kojim poseže u cilju građenja ironijsko-snovidovnog diskursa jeste negovanje permanetne dihotomije između crteža i njegovih kometara. Groteskno tu poprima vid košmarnog, dok permanentno ispitivanje prirode stvarnosti (jedan od oblika ispitivanje prirode svesti, samosveti), dato u obliku začaranog kruga filozofsko-teoloških aksioma na koja nema pravog odgovora, doprinosi izazivanju i održavanju osećanja zebnje I bezizlaznosti. Njihova protivteža jeste izvesni opšti ironijski otklon, nerealnost izvedena do kraja koja na koncu i ne haje više za sama pitanja, koji se javlja kao brana od navala nihilizma. Tvrdim da nema stripa, u tradiciji srpskog ili jugoslovenskog stripa, koji bi dublje zalazio u poslednja pitanja od radova Đorđa Milovića. Sveštena melanholija koja ih obasjava jest jedina svetost data rezigniranima. Njegov «Protej», poput Nenadovljevog «Ružinog dvorca na brdu Mitlah», ide uz sam vrh jedne imaginarne, buduće antologije srpskog stripa. Ko od nas može za sebe reći da je pružio, do sada, rad antologijske vrednosti? rečju: referencijalni strip? Ovi majstori to jesu.

I dok su Bane Kerac ili Zoran Janjetov majstori, dobri ili čak vrlo dobri majstori stripa (ali ne i više od toga), dotle je Đorđe Milović umetnik, umetnik u najuzvišenijem smislu te reči, jedan od retkih, vrlo retkih tvoraca stripa kod nas. I kada tvrdim da je reč o možda našem najvrednijem tvorcu stripa u poslednjih trideset godina, svoju tvrdnju mogu da potkrepim i time što od Nenadovljevog «El Azara» niko s takvom analitičnošću ne ispituje fenomen ljudske stvarnosti kao što to čini Milović. Milović je, srećom, objavio dva, već albuma, dve zbirke priča. Dva istovremeno heterogena koliko i srodna ciklusa sekvencijalnog crteža posvećenog čistoj radosti stvaranja.

            Problem naše sredine i našeg stripa (po svim izgledima taj je problem za sada nerešiv), to je problem kratkog daha. Svaki vrsni rad naših crtača, posmatran iz perspektive minule dekade, doima se kao blistavi one-shot, kao jednokratno pregnuće suđeno i unapred osuđeno na propast. Kod naših najvrednijih i najplodnijih crtača-scenarista prisutan je taj problem. Fenomenološki posmatrano, to bi se moglo okarakterisati kao «Problem iščezavanja». Nenadov je tek trebalo da pruža zrele I kvalitetne radove nakon priče «Bunar». Do toga nije došlo. Gde je Nenadov, čime se bavi danas? Zar nije svestan da kao umetnik on postoji samo u svojstvu tvorca stripa? I da je njegovo slikarstvo, posvećano junačkoj fantaziji, koliko bitno bilo za uhlebljenje, toliko niževredno u odnosnu na produkciju tabla, u smislu čiste umetničke kreacije? Gde su te nove table, gde? Bosnić, recimo, nije do sada dao (a znamo da to želi) kritičnu revalorizaciju «Vuka za početnike», nije poradio na nijansiranju portreta Vukovih protivnika, nije pružio svoj, izbalansirani, pravedniji stav od ideološke skrajnutosti njegovog tadašnje scenariste. A pitam vas: ima li bitnijih crtača u Srbiji od ove trojice?

Ima, svakako ima jednakovrednih. Ima ih, ali svega nekoliko njih. No I ovi primeri su dovoljni za ilustraciju. Izvesno vreme sam se držao mišljenja da problem kratkog stvaralačkog zamaha kog našeg crtača stripa leži u nepostojanju izdavaštva, u nemanju tržišnog podsticaja. To do određene mere stoji i danas. Umetniku je spoljnji podsticaj bitan, itekako. Jer mi ne stvaramo (samo) za sebe, iako je tačno – po rečima Milana Kundere – da su Pikaso i Felini, pred kraj, bili, kao tvorci, sretni kao deca, u svom mediju, i to upravo u trenutku kada ih više niko, ama baš niko – ni profesija, ni kritika niti publika – nije mogao da prati. S time hoću reći da umetnik, u jednom trenutku, sve drugo stavi po stranu i predaje se u celosti svom predmetu i istražuje ga onako kako mu najviše godi, ne obazirući se ninašta.

Srpski tvorac je specifičan po tome što zablista pa – nestane.

To, što vredi za sva polja umetničkog izražavanja kod nas, to što se obija o glavu svakog dobrog, neretko baš i najboljeg pesnika, prozaiste, slikara, arhitekte, reditelja, filmskog snimatelja, i da ne nabrajam – u ovoj zemlji u kojoj se nikada nije izdvajalo za kulturu I gde je svako pregnuće bilo čin samačkog pregnuća neretko propraćeno ličnom i porodičnom tragedijom, od Zaharije Orfelina sve do naših dana – u takvoj zemlji, dembeliji, šta oćekivati za budućnost stripa nego moliti te tvorce, te blistave pojedince «poškropljene – vaj – ludotvornom vodom» (da upotrebim taj slatki, ironični iskaz kojim se Vuk, racionalista, izrazio povodom svog kolege po peru, Sime Sarajlije – Njegoševog, da podsetim, učitelja), nego moliti i moliti te tvorce da
ne prekidaju s radom. Da crtaju, pišu, slikaju, ako već ne za svoju sredinu – nemarnu i gluhu kakva je navek – onda bar za sebe, što će reći i za nas, iz prvih redova, iz publike.

            Milović je, srećom, već objavio dva albuma. To će reći da je imao tu sreću da sretne kultivisanog urednika, Jovana Gveru, kao što je uživao podstrek i podršku profesionalca prvog reda: crtača i pedagoga Vladimira Vesovića. A ukoliko kažemo dva albuma, to je znak da je pređena – valjda je pređena – ta nesretna linija one-shota.        Srpski tvorac jeste specifičan po tome što zablista pa – nestane. Ja verujem da Đorđe Milović isuviše ceni i sebe i svoj rad da bi ostao na ovim stripovima. Za njega je crtanje isto što za pesnika pevanje, za slikara slikanje, za putnika – put, taj večiti zov u daljine. Poriv koji dolazi iz najdublje dubine. Uvek će postojati i uvek ga nagoniti na stvaranje, na uobličavanje viđenog, proosećanog. Kao što je škola «Đorđe Lobačev», ponudivši nam ove dve zbirke sekvencijalnog pripovedanja, ove dve zbirke pevanja i mišljenja u slikama, omogućila toj umetnosti da zaživi, da stupi u dodir s publikom, za verovati je da će ovaj osobeni, disonantni glas srpskog stripa još nailaziti na otvorena vrata izdavaštva za svoje, srećom po strip, «nekomercijalne» stvari.

       A Nenadov? Nenadov, neka se vrati na strip.

Boris Lazić