Loša medicina, epska ubistva i nepovredivi beskućnici - ove nedelje očigledno imamo po nešto za svakoga!!!

Bad Medicine

Autori: Nunzio DeFilipps, Christina Weir, Cristopher Mitten

Izdavač: Oni Press

DJ Meho: Neka dignu ruku oni koje izgovaranje reči „bad medicine" automatski tera da u glavi zapevaju veliki hit Bon Jovija iz sve snage. Ne? Niko?? Bah, deco...

DJ Kemo: Neki od nas ipak ne žele u javnosti da se razotkrivaju kao vlasnici užasnog muzičkog ukusa, kad već imamo prilike da svake nedelje dajemo problematične izjave o stripovima.

DJ Hamo: Ja slušam samo hip-hop i blek metal. I malo narodne muzike. Na... svadbama... i tako to...

DJ Meho: Dobro, ozbiljna konverzacija o ovoj temi moraće da se povede kad se kamere i mikrofoni isključe, a sada da vidimo kakva je presuda po pitanju novog Onijevog tekućeg serijala. Oni Press je poslednjih godina namlatio propisne pare i podebljao reputaciju kao izdavač Scotta Pilgrima ali oni su vazda imali interesantne stripove koji generalno ne mogu da se svrstaju u uobičajenu ponudu na američkom tržištu. No, Bad Medicine je u određenom smislu i ovde anomalija jer je u pitanju mesečni serijal koji je započet brojem jedan na Free Comicbook Day ove godine i tera dalje u solidnom tempu. Upravo smo videli finale druge priče u broju pet i, iako Oni Press po pravilu ne radi tekuće i mesečne serijale, ovo deluje kao jedna uspešna formula.

DJ Kemo: Ima određene težine i u tome što su scenaristi ovog serijala, muž i žena DeFilipps i Weirova ljudi sa solidnim uspesima postignutim na Oni Pressu (nedavno su izbacili one shot Play Ball i The Avalon Chronicles: Once in a Blue Moon koji je isto manje-više one-shot), ali i sa popriličnim pedigreom u korporacijskoj sferi gde su radili i u New X-Men ali i u okviru Superman i Batman stripova.

DJ Hamo: Ključno je možda što su njih dvoje ipak solidno uspešni televizijski scenaristi (sa radom na serijama poput Arli$$ ali i Kim Possible) i njihov rad na stripovima odlikuje jedan nivo profesionalnosti i efikasnosti kakvog urednici i izdavači verovatno jako vole.

DJ Meho: Bad Medicine i jeste strip sa prilično jakim zadahom televizijske serije. I sami autori vele da bi, da su morali da ga pičuju za televiziju, odabrali objašnjenje koje bi zvučalo nekako poput „House sreće Dosije X" i to je pošteno. Ovo je u teoriji paranormalni triler koji se bavi fenomenima na granici nauke i medicine sa solidnom količinom naučnofantastičnog vajba iz domena u kome je nekada suvereno vladao rahmetli Michael Crichton

DJ Kemo: Naravno, ne pričamo o baš preduboko promišljenoj naučnoj fantastici i poređenje sa Chrictonom će neizostavno pokazati da je Bad Medicine strip koji se mnogo više oslanja na stil nego na supstancu.

DJ Hamo: Da, Chricton je, što možda nije odmah jasno ako ga jedino znate preko ekranizacije Jurassic Parka, igrao solidno poštenu igru u većini svojih romana, trudeći se da se svojski uhvati u koštac sa naukom i pruži nam i nešto filozofije kao i nešto plauzibilnih obrazloženja za neverovatne stvari koje nam se prikazuju. DeFilipps i Weirova igraju sličnu igru ali kod njih je, reklo bi se, u prvom planu igra na prvu loptu i procesija već dobrano oveštalih klišea fantastičke literature a tek u drugom nekakvo pseudonaučno objašnjavanje.

DJ Meho: Bad Medicine je, dakle, strip u kome tim sastavljen od lekara nekoliko specijalizacija i jedne policijske detektivke rešava interesantne, granične slučajeve kriminala koji se susreće sa onostranim. Zanimljiva postavka, pogotovo što dvoje iskusnih scenarista troše čitavu prvu priču na to da nam pokažu kako se tim sakuplja praktično ad-hok jer su vlasti suočene sa neobjašnjivim slučajem mrtvog tela kome je glava nevidljiva. Čak i druga priča dosta vremena troši da pokaže promenljivu dinamiku tima i frikcije među članovima koji svi imaju svoje privatne živote i intersovanja, a neki od njih i, jelte, i teške istorije i lične demone što ih progone.

DJ Kemo: Da, rekao bih da su karakterizacija i dinamika u timu onaj interesantniji deo ovog stripa, dok sami slučajevi, za sada, zaista ne uspevaju da se izdignu mnogo iznad variranja klasičnih horor/ fantastičkih motiva.

DJ Hamo: Klasično je ovde definitivno operativna reč: prva priča bavi se varijacijom na Wellsovog Nevidljivog čoveka, dok je druga opet skaska o vukodlacima u bespućima američke provincije.

DJ Meho: Svakako nije greh dohvatiti se proverenih formula i osvežiti ih dinamičnim pristupom likovima i ovde Bad Medicine može da se pohvali kako su njegovi likovi živi i interesantni iako, naravno, umeju i oni da zalutaju stranputicom stereotipa. Ovde možda pre svega mislim na to kako su prikazani dvojica lekara - forenzičara koji su nerazdvojni partneri iako jedan drugog sve vreme vređaju (jedan je star i navodno stalno namrgođem, drugi mlad i navodno lakomislen), ali i na prikaz detektivke kao otresite žene kojoj je karijera sve pa dolazi kući u praznu gajbu gde je čekaju samo telefonska sekretarica bez ijedne poruke i gladni mačor. No scenaristi ovim stereotipovima ipak rukuju spretno, dajući nam dobrodošle prečice u njihovoj karakterizaciji koje pomažu da tempo pripovedanja ostane brz, što je drugi primetan kvalitet ovog serijala.

DJ Kemo: Da, iako je ovo tekući serijal, on je kao i većina savremenog američkog stripa izdeljen na „story arc" potceline, ali nekarakteristično za većinu savremenog američkog stripa, ove su celine kratke. Prva priča je stala u svega dve epizode, sa sve uvođenjem likova i početnom ekspozicijom, dok je druga završena sa trećim delom. Dakle: pet brojeva, dve cele priče. Nekarakteristično!

DJ Hamo: Što se pokazalo kao zaista dobar izbor: Bad Medicine je strip koji pokazuje da ne morate priče rastezati na pet ili šest epizoda, da je uz ekonomično pisanje dijaloga i dobro osmišljenu organizaciju table sasvim moguće smestiti popriličnu količinu događaja i razgovora na mali prostor a da to ne deluje pretrpano. U drugoj priči čak imamo prilično uzbudljivo razvijeno nekoliko paralelnih tokova radnje koji uspešno prenose osećaj dramatičnosti na koji su autori išli.

DJ Meho: Autori su u najavama serijala i sami rekli da je dekompresija u američkom stripu bila dobrodošla kao narativna alatka ali da je posle otišla malčice predaleko, pa iako ne nameravaju da se vrate na stripove u kojima se cela priča dogodi u jednoj epizodi (mada će naredna tri broja Bad Medicine biti baš to pre nego što krene nova trodelna priča) - da je korisno ubrzati tempo pripovedanja i pakovati radnju na manji broj strana. I to zaista dobro funkcioniše. Bad Medicine je strip na kome nema sala pa i ako o krtini koja nam se servira ne mislimo baš sve najbolje, to je ipak krtina i na tome valja  biti zahvalan. Meni se lično takođe dopada već pomenuta stereotipna ama ekonomična karakterizacija i dobacivanje između likova. Ima tu lepe hemije među njima, koju autori još dodatno potpiruju time što po neki od glavni(ji)h likova u svakoj od priča ode Alahu na istinu i sve u svemu, red ciničnih dijaloga, red akcije, red detektivsko-forenzičkog rada i ovo je sasvim udoban, ako ne i hiperimpresivan strip koga mogu da čitaju ljudi što ne žele da se investiraju u postojeće višedecenijske serijale drugih izdavača.

DJ Kemo: Tu je još samo pitanje crteža. Christopher Mitten je crtač sa kojim su scenaristi veoma zadovoljni, verujem ne najmanje zato što uspeva da njihov brzi tempo pripovedanja isprati na najefikasniji moguć način. Kako rekosmo, crtež ovde ne deluje natrpano i ima mesta i za spleš stranice koje doprinose spektaklu - pogotovo u drugoj priči gde imamo posla sa vukodlacima - no, Mittenov stil ovako ekspresivan kakav je, prepun je izlomljenih linija i jakih kontrasta, malo težak za varenje i svakako ne može biti po svačijem ukusu.

DJ Hamo: Meni je Mittenov crtež savršeno funkcionalan - likovi su mu izražajni i imaju karakter iako su neretko na ivici karikature, a pošto u stripu nema previše akcije, mislim da se veoma dobro snalazi sa mnogo tabli u kojima se uglavnom priča. Prigušenija kolorna paleta Billa Crabtreea je takođe odgovarajuća za ton priča. Ovo nije strip koji osvaja pre svega akcijom već misterijom i karakterizacijom i njegova vizuelna komponenta odgovara ovoj strategiji.

DJ Meho: Sve u svemu, osvežavajuća ako ne potpuno bezgrešna ponuda iz Oni Pressa. Ljubitelji trilerske literature i televizije neka obrate pažnju.

Epic Kill

Autor: Raffaele Ienco

Izdavač: Image

DJ Meho: Ja sam, naravno rešio da ovaj petodelni serijal uzmem da čitam samo na osnovu naslova. Kako bi nešto što se zove Epic Kill moglo biti išta manje do epsko?!!?

DJ Kemo: I ubistveno!!!!!!!

DJ Hamo: Meni je u odlučivanju pomoglo to što su naslovne strane i privju table pokazivale seksepilnu azijsku devojku sa velikim grudima koja je pritom nedavno napunila osamnaest godina. I miris i ukus, rekao bih!!!

DJ Meho: Brineš me, Hamide. Znaš da ovo čitaju deca.

DJ Hamo: Sa osamnaest godina više ne pričamo o decama nego o mladim odraslim osobama. Nevin sam!

DJ Meho: To mi nije teško da poverujem. No, da se vratimo ovom stripu. Volite li filmove potere? Filmove u kojima protagonista sve vreme iz nekog razloga mora da juri dok ga progone nekakvi negativci koji uprkos superiornoj vatrenoj moći i logistici ipak ne uspevaju da smrse konce našem junoši? Jeste li gledali Crank? Da li ste uzdisali od sreće govoreći sebi da ovakvi filmovi čoveka podsećaju da je dobro biti živ? Ako je odgovor na ova pitanja potvrdan, e, pa, Epic Kill vam je isto to, samo u stripu, dakle proporcionalno brže, luđe i neodgovornije prema pokretnoj i nepokretnoj imovini koja se tokom potere uništava. Plus, naravno, osamnaestogodišnja azijatkinja sa velikim grudima koja je pritom utrenirani borac i ubica sa gotovo nadljudskim sposobnostima! Da bi bilo jasno o kakvom stripu pričamo: negde u drugoj epitzodi, našu junakinju progoni odred američkih vojnika u Hamerima, dok im ona beži na motoru, prema ivici provalije, kada na nju iz helikoptera ispale projektil za koga jedan od vojnika kaže „Pogodi njenu stranu planete i od nje neće ostati ništa do možda nekoliko zuba".

DJ Kemo: Suptilnost svakako nije najjača strana Raffaela Iencoa.

DJ Meho: Ienco, inače mlad a iskusan profesionalac koji je radio na mnogim uspešnim video igrama u svoje vreme, svoju je stripovsku karijeru uglavnom vezao za nezavisne izdavače poput Image Comics ili Avatar Press gde je radio različite horor i naučnofantastične stripove, mahom u formi grafičkog romana (Devoid of Life, Manifestations). No, Epic Kill je njegov pokušaj da promeni režim rada. Ne samo da je u pitanju (inicijalno bio) miniserijal od pet epizoda već je ovo i strip koga je Ienco krenuo da radi bez čvrsto uobličenog scenarija, više „po osećaju" nego što je bio slučaj sa bilo kojim njegovim dosadašnjim radom. Ienco sam kaže da je hteo da kreira „cool" strip jer Image doživljava kao cool izdavača i Epic Kill je strip koji suptilnost i odmerenost svesno žrtvuje dinamičnosti i osećaju adrenalinske poplave što treba da ga izazove propisna jurnjava.

DJ Kemo: I mislim da mu u priličnoj meri to uspeva. Epic Kill je strip kom se da mnogo toga zameriti - ultraklišeiziran zaplet, stalno ponavljanje jednih istih trikova (lažni flešforvardi) iz epizode u epizodu, nerazjašnjavanje mnogih elemenata priče - ali je u pitanju jedna zdravo zabavna, kvintesencijalno stripovska, u najboljem smislu te reči jeftina vožnja vratolomnim toboganom u luna parku gde umesto kokica i balona unaokolo lete tanad i projektili vazduh-zemlja.

DJ Hamo: Da, i meni je Epic Kill izazvao prilično snažan flešbek na mladost (ludost) i stripove koji se nisu preterano zamarali karakterizacijom i diskutovanjem o širim etičkim implikacijama svojih radnji, ali su pazili na to da nam pokažu kako njihov protagonista iz strane u stranu trijumfuje nad naprosto drsko nadmoćnim protivnicima, prateći ga navijačkim titlovima.

DJ Meho: Da, Epic Kill čak, u petoj epizodi, odlazi toliko daleko da se u titlovima protagonistkinji obraća u drugom licu - dok je dovoze u zatvor i pripremaju za egzekuciju na električnoj stolici - nešto što automatski seća na vreme kada je Chris Claremont pisao Iron Fist a mi smo bili mlađi, lepši i naivniji.

DJ Kemo: Strip naravno ne pokazuje suđenje kojim je glavna junakinja osuđena na ovo pogubljenje.

DJ Hamo: Pa, da, Epic Kill se vodi logikom da je bitno prikazati jurnjavu i akciju uz minimum balasta koji bi ih usporio. Suđenje bi samo smetalo već i utoliko što bi razobličilo bizarnu logiku zapleta koji pratimo tokom pet epizoda - dakle ovde ga nema: kada snage reda i zakona stave ruke na našu junakinju, ona automatski ide na roštilj. Izvršna komanda sa najvišeg mesta! Mislim, ne zaboravimo da je ovo strip u kojem se predsednik SAD lično oblači u pancir, hvata snajpera i pridružuje SEAL timu u potrazi za japanskom tinejdžerkom koja je svojim nindža veštinama već otpremila u večna lovišta nekoliko desetina mafijaša i vladinih operativaca.

DJ Meho: I to sve ima smisla. Ovo nije strip koji od vas očekuje da o njemu razmišljate niti koji sam o sebi nešto mnogo razmišlja. Motivacija lika je najprostija moguća: krvna osveta - čovek za koga ona veruje da je američki predsednik direktno je kriv za smrt njenh roditelja i najbolje drugarice. Normalno, kao i svaka japanska tinejdžerka koja u jednoj noći izgubi sve svoje najbliže, Song (uzgred, Song?? Nije li to ime suviše korejsko ili kinesko za stereotipnu japansku devojčicu?) provodi sledeću deceniju trenirajući borilačke veštine pod budnim okom polumističnog instruktora koji je uči da ubija a ne bude ubijena dok joj istovremeno objašnjava da sama treba da donese odluku hoće li svoj život protraćiti na osvetu ili raditi sa njim nešto konstruktivnije. Naravno, Song ne ume da zamisli ništa konstruktivnije od ubijanja desetina vladinih službenika i destrukcije milione dolara vredne imovine kako bi povredila druge onako kako su oni povredili nju i dobijamo pet epizoda visokooktanske akcije. Epic Kill je delom Matriks, delom nindža-strip, prepun neverovatnih podviga mlade devojke koja može da protrči kroz kišu metaka i ubije svoje protivnike golim rukama pre nego što stignete da se zapitate odakle joj obuka u rukovanju vatrenim oružjem, voženju motora i kamiona. Ali opet, rekosmo, ovo je strip o kome ne treba mnogo da razmišljate. On je intenzivno pojednostavljen u domenu karakterizacije i motivacije, igra na kartu podrazumevanog rasizma zapadnjaka prema istočnjacima i podrazumevane mistike istočnjaka od strane zapadnjaka, isporučuje opscene količine eksplozija, pucnjave i borbe golim rukama i Ienco je svakako postigao ono što je želeo - adrenalinski koktel koji udara i u noge i u glavu dok srce pogađa pre svega iz rikošeta, ako imate određene afinitete.

DJ Kemo: Ovo čini dok uzput propušta da nam objasni zašto Song pati od amnezije na početku i otkuda ona u školi za umno poremećene devojčice. Mislim, zgodan narativni trik da čitaoca drži u neizvesnosti dok ga se baca u akciju, ali verujem da bi obrazloženje ovakvog početka stripa pokazalo da je autor mislio i o eleganciji, ne samo o šok-efektu.

DJ Hamo: Ali Epic Kill je definitivno sav u efektima. Crtež je pritom prilično efikasan, čist, jasan, dinamičan i mada nikada nije zaista impresivan, mislim da solidno radi posao.

DJ Meho: Izgleda da tako misle i u Imageu. Iako oni izdaju i dosta pametnije stripove od ovoga (ta nismo li prošle nedelje pisali o jednom takvom?), Epic Kill ne samo da dobija kolekciju u Oktobru nego je i posle pete epizode apgrejdovan u tekući serijal koji se nastavja u Novembru. Ne znam da li će Ienco umeti da održi suludi tempo i osećaj jurnjave koje je dobro držao ovih pet brojeva, ali... videćemo.

Dan the Unharmable

Autori: David Lapham i Rafael Ortiz

Izdavač: Avatar Press

DJ Kemo: Oh, ali ovo!!

DJ Meho: Kada sam pre nekoliko meseci pročitao prvu epizodu novog serijala moja reakcija bila je nešto između „Ovo je najbolji strip koji sam pročitao ove godine" i „Alaha mu, da li je ovako nešto uopšte legalno???" Drago mi je da mogu da izvestim kako David Lapham nije izgubio oštricu i kako posle pet brojeva ovog serijala, Dan the Unharmable uspeva da očuva WTF faktor a da smo takođe dobili i jednu interesantnu, dobro pričanu priču koja uživa da provocira i ruši tabue na sve strane a da istovremeno šok-taktika nije njeno glavno oružje.

DJ Hamo: David Lapham je poslednji put ovde spominjan u vezi sa Deadpool MAX serijalom za Marvel, ima tome više od godinu dana i dok je ovaj serijal po Marvelovim standardima bio prilično ekstreman u svojoj perverznosti, rekao bih da Dan the Unharmable dobro pokazuje kako Lapham bezbrižno može da ode mnogo dalje a da sve ostane u okvirima kvalitetne literature. Zapravo, Dan the Unharmable je decidno bolji strip od Deadpool MAX jer se jako oseća jedan autorski pristup. Iskombinujmo tu snažnu autorsku ličnost jednog veterana nezavisnog izdavaštva u Americi sa Avatarovim tipično liberalnim pristupom materijalu (ovaj je izdavač, uostalom, započeo sa soft pornografijom pre nego što će postati dom za neke od najcenjenijih autora američkog stripa (Ellis, Moore, Millar, Ennis) u njihovim ekstremnim izdanjima), to jest odsustvom cenzure i uredničkih intervencija i dobijamo zaista srećan brak. Dan the Unharmable je urnebesan strip, uvredljivo urnebesan na momente ali strip koji uspeva da iskombinuje sve najgore šok taktike koje možete da zamislite (bukvalno prvi panel koji vidimo prikazuje unakaženo telo mrtve žene) sa neočekivano toplim, humanim prikazom jednog budistički smirenog čoveka koji od sveta ne traži mnogo i zadovoljan je uživanjem u malim stvarima.

DJ Meho: Da, Lapham ovde uspeva svoj nihilizam-kao-društvenu-kritiku da dobro izbalansira sa glavnim likom koji je odlično oblikovan da pokaže svo ludilo modernog sveta u jednom smešno iskrivljenom ogledalu. Titularni Dan nije nekakav svetac u uobičajenom smislu te reči - njegova načelna nebriga za ljude oko sebe je primetna - ali je čovek koji nas uspešno podseća na prave vrednosti života. Da je življenje aktivna stvar (uprkos tome što je on prilično neaktivna osoba), da ljudi moraju da nauče da se oslanjaju na sebe pre nego što počnu da poverenje poklanjaju drugima, da je nasilje najčešće posve nepotrebno i donosi više problema nego što ih rešava... Dana nikako ne možemo da nazovemo socijalno odgovornom osobom, čak ni antiherojem, toliko je nezainteresovan za radnju ovog stripa, ali od njega imamo šta da naučimo.

DJ Kemo: Lapham impresionira načinom na koji nam zaplet servira kroz radnju. Cela prva epizoda je tu praktično samo da bi se utemeljio lik Dana no, čak i tu se osnove zapleta provlače u pozadini da bismo se, u drugoj epizodi u jednom trenutku osvrnuli oko sebe i shvatili da se nalazimo usred road-movie priče u kojoj Danova ćerka (koje se i ne seća) svog indolentnog oca vodi na drugi kraj Amerike da spase svoju ostalu decu iz kandži pokvarenog vođe kulta za, jelte, samopomoć i spere ljagu sa očuha koji je priznao da je ubio njenu majku a Danovu nekadašnju naložnicu. Kad se ovako prepriča, deluje krajnje ozbiljno ali ovo je strip čiji glavni junak ništa ne shvata ozbiljno (sem jedog albuma Melvinsa koga opsesivno preslušava iznova i iznova u svom verovatno u đubretu pronađenom diskmenu) i koji tim svojim stavom definiše i ton radnje. Dan je čovek na koga se ne možete osloniti gotovo ni za šta, ali - a ovo je važno - samo zato što su ljudi navikli da društveni ugovor uzimaju zdravo za gotovo. Dan svojoj okolini uvek pruži ono što je obećao, ali mnogo stvari on naprosto ne podrazumeva jer ga - kako otvoreno kaže - nije briga. Dan je beskućnik koji uživa da spava u parku i daleko je iznad uobičajene i, smatramo mi, prirodne ljudske trke za uspehom, moći, novcem. Njegove su motivacije jednostavne a strasti se zadovoljavaju prostim, direktnim razmenama usluge za novac ili (seksualnu) uslugu.

DJ Hamo: Naravno, pošto je ovo američki strip, u njemu ima malo superherojskog zadaha.

DJ Meho: Samo utoliko što sam Dan ima (za sada, posle pet epizoda, nerazjašnjenu) supermoć. Naime on je nepovrediv, kako i ime stripa kaže. Poput Marvelovog Lukea Cagea, Danu je nemoguće nauditi oštricom ili metkom, štanglom ili plamenom i on ovaj svoj dar koristi kao izvor prihoda ali na najskromniji, najmanje ambiciozan način koji se da zamisliti. Naravno, pravila žanra diktiraju da čak i ovako nemotivisan protagonista mora da nekako uđe u sukob sa silom i nepravdom, te tako i biva, a način na koji to Lapham izvodi demonstracija je njegovog talenta i sposobnosti da i načelno neukusne motive i teme provuče sa mnogo duha i štofa, a i da sve to sadrži i dovoljno socijalne opservacije i kritike da možemo da se osećamo zadovoljnim što čitamo strip koji ovako uspelo spaja eksploataciju i satiru.

DJ Kemo: A eksploatacija je svakako prilagođena najširem krugu pervertita. Pomenuli smo već unakaženo žensko telo na početku, a u ovom stripu se da videti još dosta grafički intenzivnih scena u kojima se pušta krv i otkidaju delovi tela. Silovanja uglavnom ne gledamo ali se ona dešavaju frekventno - u elipsi, što bi rekle filmadžije - pa onda imamo incest, reference na homoseksualnost i pissing, te par kultista od kojih se ne zna ko je luđi (on ima ogroman penis i koristi ga da uplaši žrtve pre nego što ih upuca, ona voli da žrtvama vadi zube i posle ih sisa tokom seksa). Ljudi sa slabijim stomakom ne bi trebalo da ovo čitaju.

DJ Hamo: Ali mi ostali uživamo. Dan the Unharmable je konzistentno smešan strip koji uspeva, uprkos nabrojanim šok-elementima da svoj humor zasniva na inteligentnim socijalnim opservacijama, te suptilnom tajmingu. Lapham pogađa svaku loptu koju ovde ispuca.

DJ Meho: Voistinu pogađa. I uopšte, vidi se da je pri planiranju stripa tačno znao šta hoće. Kakav će biti glavni junak, koji će biti ton stripa, dokle će da se ide u domenu koje provokacije. Ovo se takođe vidi i u izboru crtača. Rafael Ortiz deli ime sa nekim poznatijim grafičkim umetnicima ali u pitanju je prilično nepozat crtač koji je do sada u Americi radio mahom na Dead World stripovima. No, rad na ovom serijalu trebalo bi da dosta doprinese njegovoj reputaciji. Mislim, daleko je on od fenomenalnog crtača - lica, anatomija, sve to mu povremeno ozbiljno šepa a Avatarov standardno neprirodan kompjuterski kolor i ovde napada iz prikrajka - ali je veoma dobro prilagođen tonu stripa. Dan je sjajno prisustvo, definisan izrazima lica i pozama isto koliko i Laphamovim dijalozima a ostali likovi su jako pitoreskni i upečatljivi baš onako kako treba jednom ovako nastranom stripu. Dosta veseo kolorit takođe pomaže i Dan the Unharmable je jedan, uprkos svojim napadno perverznim motivima, vedar, dobro raspoložen strip. E, sad, možda to govori dosta toga i o nama i našem od stripova poremećenom sistemu vrednosti, ali, dođavola, ovo je sjajno i veliki uspeh za Avatar u vreme kada im je uspeh verovatno i najpotrebniji.

DJ Hamo: Da, Avatar trenutno ne može da računa na Warrena Ellisa koji je verovatno bio zaslužan za dosta njihove prodaje prethodnih godina, pa su mnogo napora uložili u franšiziranje serijala Crossed. No, kako ne valja sva jaja držati u istoj, jelte, korpi, Dan the Unharmable je odlična alternativna linija Avatara i, sledstveno tome, njihov novi tekući serijal. Nek nam ih Alah poživi.

DJ Kemo: Voistinu. Svako ko voli Laphama i njegove „ekstremnije" radove (za Avatar on radi i Caligulu) ovde će apsolutno imati čemu da se poraduje. Najtoplije preporuke za Dan the Unharmable.