Kako je obećano, danas se PONOVO priča o Spajdermenu. Ali sa dobrim razlogom!!1!!

Essential Čudesni Spajdermen (tom 1?)

Autori: Stan Lee i Steve Ditko

Izdavač: Marvel/ Čarobna knjiga

DJ Kemo: Čarobna knjiga! Čudesni Spajdermen! Osećam se kao da sam zalutao u neku bajku iz veselih sedamdesetih! Gde je cinizam i eshatološka atmosfera primerena 2012. godini? Kraj sveta samo što nije došetao do nas na krilima majanskog kalendara a u Srbijici, da ne kažem Vojvodini,  se publikuju stripovi koji pucaju od optimizma i zagledanosti u budućnost!!!

DJ Meho: Doduše stari pedeset godina.

DJ Hamo: Plus, teško da je Čudesni Spajdermen najoptimističniji strip koji mi pada na pamet. Mislim, počinje hladnim prikazom socijalne izolacije i nasilnom smrću u krugu porodice već načete pogibijom bioloških roditelja glavnog junaka (mada se u ovim epizodama to ne kaže eksplicitno, verovatno se i ne mora naglašavati da postoje mračni razlozi što srednjoškolac živi sa stricom i strinom) a nastavlja se besparicom, bliskim susretima sa smrću majčinske figure, surovim ostrakizmom u krugu vršnjački i klasno bliskih jedinki, nerealizovanom erotskom žudnjom, kao i problematičnim imidžom u javnosti i etičkom vrednošću aktivnosti glavnog junaka. Zbilja, radi se o jednom od najpopularnijih superherojskih stripova svih vremena, ali ne zato što je ovo neka stereotipna fantazija o moći.

DJ Meho: Naravno, čak naprotiv, Spajdermen je - i preko proksija i sav Marvel šezdesetih godina prošlog veka, dakle Marvel Srebrnog doba - postao jedan od najpopularnijih superherojskih stripova svih vremena (a Marvel postao moćni izdavač kakvog danas poznajemo) baš zato što se odmakao od do tada manje-više vladajuće fantazije o moći i pružio nam protagonistu koji je bio jedan-od-nas na način za kakav nije postojao pravi presedan u dotadašnjoj praksi. Mislim, pisao sam o tome MNOGO tokom prethodnih godina, ali uvek to valja ponavljati. Peter Parker je bio izuzetno relatabilan lik kada se pojavio, neko sa kime se publika što je čitala stripove poistovetila sa nestvarnom lakoćom. Stan Lee je, namerno ili slučajno - nikada nećemo znati mehanizam genija - publici sastavljenoj u popriličnoj meri od povučenih dečaka koje je više zanimala nauka i naučna fantastika nego američki futbal i kojima su devojčice u školi udarale korpe a fudbaleri macole, pružio istog takvog protagonistu koji je, neverovatnim incidentom postao vlasnik natprirodnih moći. No, Leejev genije je ovde radio prekovremeno jer Spajdermen, vidimo to iz ovih epizoda, nije definisan pre svega svojim moćima već pre svega svojim duhom i intelektom. Peter Parker ne postaje superheroj sticanjem moći nego prolaskom kroz tragičnu tranzicionu epizodu u kojoj uči lekciju o moći i odgovornosti, a Spajdermenov superherojski identitet je u velikoj meri rezultat ponovo ne paukovskih moći već Peterove sposobnosti i preduzimljivosti: on kostim dizajnira i pravi sam (iako ima 16 godina), ali mnogo impresivnije od toga, on sam dizajnira lansere za mrežu, koju je i samu opet lično pronašao eksperimentišući u sopstvenoj mini-laboratoriji. Sve to u prvoj epizodi! U narednim epizodama ga vidimo kako, da bi pobedio neke od protivnika koji se oslanjaju na tehnologiju ili na eksperimentalnu biologiju, on mora da ponovo odradi opsežne pripremne radove. Da, Spajdermenova snaga i okretnost su potrebni da bi se rešenja sprovela u delo, ali sama rešenja (magnetni inverter za Lešinara, serum za Guštera, „bubica" za praćenje) su delo Petera Parkera.

DJ Kemo: Dobro, koliko je plauzibilno da je jedan srednjoškolac ovoliko pametan?

DJ Meho: To je deo kanona. Godinama su čitaoci iznova i iznova kritikovali Marvelove scenariste što zapostavljaju činjenicu da je Peter Parker izvanredno inteligentan i zapravo vrhunski naučnik u ne jednoj oblasti. Ovo je ključan element njegove ličnosti: radoznalost, preduzimljivost, posvećenost i Stan Lee, iako odlazi u hiperbolu (Peter ne samo što je genije za elektroniku i hemiju već i biologiju... i njegova znanja prevazilaze ne samo srednju školu već i najbolja dostignuća u tim oblastima u tom trenutku) utemeljuje jednu izuzetno bitnu stvar: Peter Parker je čovek koji gladuje za znanjem i uradiće mnogo toga da znanje stekne  a zatim stečeno znanje želi da primeni na najbolji način da svet od njega ima koristi. Ovo je njegova najvažnija superherojska karakteristika i jedan od razloga što toliko hvalim rad Dana Slotta na aktuelnim epizodama Amazing Spider-man - pola veka posle Leejevog polaganja temelja, Slott tačno razume šta je jedinstveno i bitno kod ovog junaka i konstruiše priče koje se oko toga vrte.

DJ Hamo: Ono što meni nije jasno je zašto Čarobna knjiga prevodi nazive stripova, ali ostavlja u originalu naziv biblioteke? Zar „Esencijalni Čudesni Spajdermen" zaista zvuči gluplje od dvojezičnog naslova?

DJ Kemo: Da, nejasna je ovo odluka, pogotovo što, ako se radi o prepoznatljivosti brenda, sigurno bi više smisla imalo da se naziv samog stripa ostavi u originalu... Bizarno.

DJ Hamo: Dobro, to na stranu, ovde imamo dvadesetdve epizode hronološkog pripovedanja o najranijim Spajdermenovim avanturama, od petnaestog, poslednjeg broja magazina Amazing Fantasy pa do dvadesetog broja magazina Amazing Spider-man, plus godišnjak. Započeto 1962. godine, ovo je najsuštinskija suština svih znanja o Spajdermenu, kolekcija epizoda koje u ogromnoj meri definišu lik koji je danas popularniji nego ikada i koji, kako Meho reče, opet u velikoj meri zadržava svoje fundamentalne karakteristike onako kako ih je Lee definisao. Za razliku od Avengersa/ Osvetnika o kojima smo pričali prošle nedelje, ovde imamo pred sobom i strip koji uz određene korekcije za naivnost, može da se pohvali kvalitetom koji je bezvremen.

DJ Meho: Pa, da, za razliku od Avengersa koji su očigledno dobrim delom rađeni da se uzmu pare i zbog toga na brzinu, preko kolena, na snagu, kako smo argumetnovali prošle nedelje, Čudesni Spajdermen je, opet očigledno, nešto što je Lee pisao iz srca. Fantastična Četvorka je bila suviše klasičan superherojski strip da bi imala jednaku emotivnu snagu, X-Men su bili pokušaj u dobrom smeru ali strip sa suviše glavnih likova da bi sve išlo kako treba. Spajdermen je bio taman ono što je Leeju bilo potrebno da iskombinuje suludu naučnu fantastiku i akciju sa melodramom i studijom karaktera koja je bila posve nekarakteristična za superherojski strip onog vremena. Sad, naravno, da nas ne ponese retorika, i ovo je strip koji pokazuje u kom je vremenu i žanru nastajao, dakle, ne treba odmah tu očekivati Dostojevskog, jelte, ali primetno je koliko brzo Čudesni Spajdermen evoluira od tek-još-jednog-superherojskog-stripa u nešto daleko intimnije i dublje. Već sama nulta epizoda (Amazing Fantasy 15) iako ispričana vratolomnim tempom od koga se finiji elementi pripovedanja mrve u prah (ali morala je biti spakovana na svega jedanaest strana) čini vidan napor da akciju - koje ima zapravo vrlo malo - uravnoteži sa prikazom porodičnog i školskog života. Kada Spajdermenov magazin krene par meseci kasnije, prvih nekoliko epizoda su relativno „obične" u smislu da će glavni junak spasavati kosmonauta u svemirskom modulu sa pokvarenim kontrolama, boriti se sa letećim pljačkašem banaka, osujećivati vanzemaljsku invaziju, ali već u njima imamo elemente ljudske drame: još koliko u prvoj epizodi Lee nam pokazuje strinu Mej kako nosi nakit u zalagaonicu ali i Dž.Dž. Džejmisona koji u svojim novinama vodi krstaški rat protiv novog superheroja u Njujorku. Naravno, niko tada nije mogao znati koliko će dugo vaj strip potrajati pa su za Leeja ovo možda bili samo zgodni motivi da uokviri prikaze zadivljujuće akcije, ali iz priče u priču, ovo će postajati sve prominentniji elementi narativa, razvijajući se u značajne strane, dajući likovima više dubine, a samom Spajdermenu više materijala za refleksiju i sopstveno sazrevanje.

DJ Kemo: Zapravo, čitajući ove stare epizode, čovek se iznenadi kada shvati da ogroman broj epizoda iz poslednje tri-četiri godine varira ne samo iste likove već i identične motive stare pola veka.

DJ Meho: Pa, da, to i jeste stvar koju često zameramo savremenim superherojskim scenaristima i urednicima - osećanje da moraju robovati tradiciji i kanonu, umesto da ih, kao Dan Slott, inteligentno razvijaju i oplemenjuju. Recimo, jedan od velikih motiva u Spajdermenovom životu poslednjih nekoliko godina, nešto što je uticalo na njegove odluke i dovelo do ogromnih promena staus kvoa (brisanje njegovog braka, pakt sa Nečastivim, povratk tajnog identiteta) je bila ranjivost njegove stare strine i njena borba sa smrću. Nešto što Stan Lee ZNAČAJNO dostojanstvenije prikazuje u ovim epizodama ovde, ne stideći se da kartu srčanog napada i bolničkog lečenja stare Mej odigra dva puta u godinu dana. Ovde se Leejev genije vidi u punom sjaju jer za razliku od današnjih scenarista koji neretko suviše kompenzuju prenaglašenu ranjivost starije žene kakva je Mej, pa je prikazuju kao emancipovaniju i vitalniju nego nekad, Lee savršeno pogađa ton koji je kasnije, bar što se mene tiče, usvojen kao kanonski: strina Mej jeste stara žena, jeste neko ko zna da neće još dugo živeti, povremeno je i na rubu demencije koja se koristi kao humoristički motiv (epizoda sa Doktorom Oktopusom u godišnjaku) ali ključno: ona je majčinska figura koja iz pozicije hranitelja prelazi u poziciju hranjenog i to čini dostojanstveno, dajući mlađima od sebe dragocenost iskustva i životne mudrosti. Mnogi pokušavaju da ponove ovu Leejevu zlatnu formulu ali retki je pogode pa tako dobijamo recimo ekscese poput onog kada Peter zatiče strinu Mej u krevetu sa ocem Dž.Dž.Džemisona u ASM 592 i to iz pera Marka Waida, zaboga!!! Mislim, Marku Waidu svaka čast ali ovo je, kako je i Jim Shooter primetio, prilično „out of character" i očigledno odrađeno ene bi li se publika šokirala i pisala o ovome po Internetu (što se i desilo, potpuno zasenjujući moje pismo u istom broju magazina u kome nazivam Marca Guggenheima rasistom). Leejeva strina Mej je, u ovim ranim epizodama brzo razvijena iz dvodimenzionalne babe koja samo što nije umrla, u ženu-člana porodice kome je potrebna nega a da pri tome ovo ne ispada nekakva brza eksploatacija ideje ranjivosti - kako je prečesto ispadalo u narednim decenijama - nego da dobijemo stvarno sazrevanje Petera kao lika.

DJ Hamo: Lee i poboljšava pripovedanje ogromnom brzinom. Prve epizode su pričane grublje, sa ravnijim karakterizacijama, likovi su skloniji da reaguju oštro, bez mnogo prostora za suptilnije emocije, premišljanja, kontraste između misli i akcija. Ali veoma brzo vidimo kako se likovi produbljuju, pre svih naravno Peter koji razvija svoj kompleks krivice ali istovremeno iz njega izvlači motivaciju da sazreva, da se ponaša odgovorno na nivou nekarakterističnom za tinejdžere. Dž. Džona Džejmison je svakako drugi lik koji isprva gotovo da ima ulogu komičnog predaha, da bi kasnije, iako i dalje opisivan u grubim crtama, zapravo služio kao etički sparing partner Spajdermenu. I to je odrađeno veoma interesantno. Sa jedne strane imamo Spajdermena koji je mlad čovek sa jasno izgrađenim etičkim kodom koji podrazumeva činjenje dobra i zaustavljanje zla gde god ga vidi a sa druge matorog konzervativca koji stvari posmatra samo kroz propise i ne interesuje ga stvarni život. A opet, kako epizode odmiču, vidimo da stvari nisu tako proste: Spajdermen se sve više bori unutar ekosistema superheroja/zločinaca, sve udaljeniji od sprečavanja stvarnih zločina na ulicama a Džejmison iznova mora da koriguje svoje stavove kada je suočen sa primerima njegovog herojstva. I jedan i drugi se nalaze na mestu na kome ne žele da budu nakon ovih dvadesetak epizoda, pokazujući nam da urbana pravda nije tako jednostavan koncept.

DJ Kemo: Ja bih, pak, još jednom naglasio čistu bizarnost neprijatelja sa kojima se Spajdermen suočava i koji su i danas u velikoj meri osnova njegove galerije protivnika. Zapanjujuće je kako skoro niko do J. Michaela Straczynskog, početkom ovog veka, nije razradio ideju kako veliki broj Spajdijevih klasičnih oponenata ima životinjske motive. Ovde je to skoro nemoguće ne videti. Osim Misterija, Servisera, Sendmena i Limenog mozga (koji kasnije nije zaživeo kao klasičan protivnik), praktično svi ostali su životinje: Uterivači imaju Bika, onda je tu Doktor Oktopus, Lešinar, Kameleon, Škorpion i na kraju lovac Krejven koji kontroliše divlje životinje. JMS je dobro primetio kako, iako je Spajdermen uglavnom za svoje avanture imao urbani seting, priroda njegovih sukoba imala totemske karakteristike. Utoliko i ima smisla što njegovi sukobi sa protivnicima postaju sve više stvar ega i internih odnosa između heroja i lupeža i nemaju više toliko veze sa širom ekonomijom kriminala i njegovog sprečavanja.

DJ Hamo: Dakle, Peter Parker je u određenom smislu zreliji od svih njih.

DJ Meho: Apsolutno, uključujući i Misterija koji je očigledno nesrećna osoba jer svoj zapanjujući talenat za stvaranje iluzija troši na impresioniranje ljudi koji pokušavaju da ga nokautiraju, ali i Kameleona koji je srećan samo kada uzme nečiji identitet. No, Peter je zreliji jer mi i vidimo njegov civilni život koji je sve kompleksniji. Ne samo da mora da balansira između škole, porodice (u kojoj je sve više on onaj koji donosi hleb na astal), fotografisanja za novine i superherojstva, nego je i suočen sa bizarnim razvojem odnosa sredine prema Spajdermenu, ali i sa nezgodnim ljubavnim trouglom. Klinci u školi osciluju između idolizovanja Spajdermena i podsmevanja Peteru što je knjiški moljac, do prezira nakon što naizgled on pobegne iz borbe zato što se uplašio - iako mi znamo da je to učinio zbog zdravlja svoje strine. Pa onda, ljubavni trougao između Petera, Liz i Beti je sjajan jer nije u pitanju tek dosadna situacija u kome svako voli onog ko ga ne želi. Naprotiv, i Beti i Liz ovde dobijaju malo više debljine u karakterima i čak i kada za trenutak zgledaju kao stereotipne devojčice iz ljubića, vidimo da su njihove emocije kompleksnije. Peteru se dopadaju obe, svaka na svoj način ali nikada do kraja ne uspeva niti da ih razume niti da ispolji to svoje dopadanje kako treba, što je izuzetno uspeo sažetak pubertetskih formi romanse svima nam poznatih.

DJ Kemo: Osim onima među nama koji još nisu iskusili pubertet...

DJ Hamo: Sa druge strane, ne manje važno, ovo je sve nacrtao Steve Ditko! Osim jednog interludija koga je uradio Jack Kirby. Ali osim tih osam strana, sve je crtao Ditko i to je... značajno!!

DJ Kemo: Pa, da, Ditko nema jednako božansku reputaciju kao Kirby ali, sa druge strane, crtao je manje stripova u isto vreme pa mu je prosečan kvalitet u ovom serijalu svakako viši nego što je bio Kirbyju na, recimo, prošle nedelje pominjanim Avengersima.

DJ Meho: I, ključno, Ditkov stil je, za razliku od Kirbyjevog glamura koji je težio lepim ljudima u herojskim pozama, bio skloniji - a i danas je - nečem mračnijem, grotesknijem uvijenijem. Stvari koje je Ditko radio sa Spajdermenovom anatomijom su definisale ovaj strip i udarile osnovu za sve što će kasnije doći, dajući nam superheroja koji je zaista bio ni nalik nekom drugom. Plus, način na koji je crtao Sendmena u njegovim različitim stepenima gustine, pa akcione scene sa Dr. Oktopusom... Od ovoga može srce da stane, pogotovo što se zahvaljujući crno-beloj štampi svaki detalj vidi jasno kao na, što bi rekli, dlanu.

DJ Hamo: Dobro, da završavamo, reč-dve o prevodu?

DJ Meho: Ovde je prevod uradio Darko Tuševljaković i opravdano ga je pohvaliti. Doduše, ima ovde upada savremenog žargona koji je malčice nategnut, ali mislim da je ton generalno prilično dobar, da je očuvana apsurdna naivnost i šarm Spajdijevih dijaloga sa protivnicima u borbi ali i Lijevih bombastičnih titlova i, ključno, nema ni traga bukvalnom prevođenju idioma koje smo pominjali prošle nedelje. Tuševljaković je sjajno odradio i imena likova - Tinkerer preveden kao serviser mi deluje kao najsrećniji moguć kompromis - osećajući intuitivno kada stvari treba prevoditi a kada samo transkribovati. Ova je kolekcija u svakom pogledu suvo zlato i pored istorijskog značaja koji nesumnjivo ima, definitivno i može da se pohvali nepatvorenim kvalitetima. Essential Srebrni letač nam stiže u ktobru, ako je verovati najavi izdavača a do tada - ko nije kupio i pročitao Spajdermena, neka ispravi grešku. Ovo je lektira.