Eh, da... Napravili smo malu pauzu, ali neka niko ne pomisli da je bila u pitanju proverbijalna letnja pauza, ili, sačuvaj Alahu, godišnji odmor. Rad je, a ne odmor ono što nas je razdvojilo prethodnih nedelja, ali  naša ljubav je toliko velika da nas je ponovo spojila. Komisija će da utvrdi ko treba da plati odštetu. Danas, malo o jednom domaćem izdanju, a onda i nešto o nedomaćim...

Tiho, tiše

Autor: Jason

Izdavač: Komiko

DJ Meho: Dakle, mi ovde i nismo poznati kao, eh, poznavaoci evropskog stripa...

DJ Kemo: Otišao bih toliko daleko da kažem da o njemu nemamo pojma.

DJ Hamo: I ne samo to, neki među nama kao kakav orden časti nose svoju neupućenost u, recimo Boneli produkciju, nisu nikada u rukama držali Nathana Nevera, Magični vetar smatraju tek mangupskim eufemizmom za prdež a Torgal im izdaleka (jer mu nikada nisu prišli dovoljno blizu) deluje kao neka manje harizmatična verzija Konana...

DJ Meho: Dubok je to ponor neznanja.

DJ Kemo: Ali je i voda hladna.

DJ Hamo: I dno muljevito.

DJ Meho: Dobro, ne zaboravimo da ovo čitaju i maloletnici.

DJ Kemo: Pa oni jedino i mogu da se smeju ovim vicevima koji su bili prilično ocvali u vreme kada smo mi bili maloletnici.

DJ Meho: Htedoh da kažem kako se na kraju svakog tunela ipak vidi svetlo. Pa tako i ovde, iako naše znanje nije dramatično uvećano nakon čitanja albuma Tiho, tiše, može se reći da tu ima i olakšavajućih okolnosti, na primer, ko uopšte išta zna o norveškoj strip sceni?

DJ Hamo: U Norveškoj ima strip scena??? Ja... ja sam mislio da tamo slobodno vreme provode rvući se sa pijanim medvedima i svirajući blek metal, kakvo je sad ovo bezumlje?

DJ Kemo: Da mi prislone hladnu cev pištolja na slepoočnicu, ne bih umeo da navedem ne samo ni jednog norveškog strip autora, već ni jedan jedini norveški strip da sam ga pročitao u životu... Mislim, kad smo već kod toga, ne bih umeo da navedem niti ijedan skandinavski strip uopšte.

DJ Meho: O tome pričam! Zna se ko u Evropi pravi stripove: Francuzi i Belgijanci. Italijani. Španci. Da kažemo i Britanci mada su njihovo tržište i filozofija posebni. No, u svakom slučaju, kada se kaže „evropski strip" jasno je na koga mi (i ostatak sveta) pomislimo. Ne mislimo na, šta ja znam, Grke, Portugalce, Nemce ili Poljake, ne mislimo na Moldavce, Latvijce, Kazahstance, Hojlanđane, Bugare, Šveđane, Islanđane, Fince ili Dance i svakako, ne, triput ne, ne mislimo na Norvežane.

DJ Kemo: A opet, ovde pričamo o jednom norveškom stripu. Koji je izašao na srpskom. Verovatno prvom i jedinom koji je ikada to učinio, uklizavši u ćirilicu i tvrdi, prošiveni povez dostojan jedne pristojne knjige, lako kao da se to dešava svaki dan.

DJ Hamo: Jason je, jasno je, izuzetak. I kad već pričamo, ja sam naravno jedno vreme mislio da je taj čovek Grk. Ipak je Jason grčko ime koje znači prorok, ako me Wikipedija ne laže, kao što je znala da čini u prošlosti.

DJ Meho: To je greška koja svakome može da se desi, pogotovo kada pažljivo kultiviše svoje neznanje. Jason je uistinu Norvežanin, a dok mu je ovo umetničko ime pod kojim objavljuje stripove, njegovo je pravo ime uverljivije norveško: John Arne Sæterøy. No, interesantno bi bilo diskutovati o tome da li se njegovi stripovi - objavljeni u ovoj kolekciji ali i drugi - uopšte mogu nazvati „norveškim". Ne samo da njihov autor uglavnom ne živi u Norveškoj već i njegovi noviji radovi izlaze prvo u Francuskoj, na Francuskom jeziku.

DJ Kemo: Što ih čini ne manje evropskim, ali, da, pitanje je koliko se mogu nazvati „norveškim".

DJ Hamo: Tu dolazi do izražaja sva dubina naše ignorancije. Da smo ikada u životu pročitali ijedan drugi norveški strip, sada bi Jasonove radove možda bilo moguće staviti u nekakav kontekst, prosuditi da li se radi o određenom nacionalnom tonu i glasu, da li možemo da govorimo o specifično norveškoj ili makar skandinavskoj školi stripa. Ali nismo i nije moguće - za nas je Tiho, tiše neka vrsta nađenog predmeta, zatečenog fenomena i moramo mu prići, oh, skoro pa fenomenološki.

DJ Kemo: Izvinjavamo se čitaocima zbog toga.

DJ Meho: Dobro, ako ništa drugo, vredi reći da je Jason u ovom trenutku svakako najpoznatiji norveški strip autor u internacionalnim okvirima. Ne samo da je prodro na najvažnije evropsko strip-tržište - francusko - nego i, kako rekosmo, trenutno on zapravo i živi i stvara u Francuskoj i mada je stepen „norveškosti" njegovih stripova nešto o čemu će, rekosmo, morati da presuđuju upućeniji od nas, nema sumnje da je on svojim jednostavnim, crno-belim radovima osvojio prilično simpatija ne samo u Evropi, već je uspeo i da dobaci preko Atlantika i izgradi određeno uporište i u Americi. Ma, šta određeno - ozbiljno uporište. Mislim, Fantagraphics redovno izdaje njegove radove na Engleskom a dva od njih su dobila i Ajzner nagrade za najbolji strani strip objavljen u Americi. A mi smo ipak ljudi seljaci i Amerika nam je važna kao indikator uspeha.

DJ Hamo: Izvinjavamo se čitaocima zbog toga.

DJ Kemo: Da, ali naše seljaštvo na stranu, mnogo veći evropski autori od Jasona su u Americi potpuno nepoznati, počev od sasvim legitimnih francuskih veličina, preko španskih pa do italijanskih autora. Utoliko, Jasonov relativni uspeh u Americi treba posmatrati kao zapravo solidan trijumf.

DJ Hamo: Ali to ne treba da nas previše čudi, nakon pročitane kolekcije Tiho, tiše, možemo doneti nekoliko nepobitnih zaključaka: 1) Jasonovi radovi su gotovo univerzalno pristupačni jer sadrže izuzetno malo teksta i prava su remek dela ekonomije crteža i grafičkog pripovedanja 2) Jasonovo uredno, vremenski odmereno (čak na momente po malo razvučeno) pripovedanje ima u sebi nešto od manga šmeka, koji je jednom velikom delu američkog čitalačkog tela blizak i 3) Jason sa svojim radovima zapravo podseća na određene struje u američkom andergraund stripu, pogotovo u domenu korišćenja antropomorfnih životinja kao protagonista.

DJ Meho: Hamid dobro zbori. Hajdemo samo da damo par tehničkih podataka: Tiho, tiše je zapravo naslov za kolekciju koja sakuplja neke od Jasonovih radova iz devedesetih, prvih objavljenih na Engleskom početkom ovog stoljeća (zapravo, ovo je skoro pa cela Fantagraphicsova What I did kolekcija), koji su izašli kao odvojene edicije: Hey Wait i Sshhhh! i kao takva neizmerno je zgodna za upoznavanje sa ovim autorom. U njima se lepo da primetiti i Jasonova evolucija kao pripovedača u tehničkom smislu, način na koji predstavlja protok vremena i dinamiku radnje, ali i u tematskom. Hej, čekaj, prvi deo zbirke je na početku posvećen temama koje imaju veze sa adolescencijom i ako bih se usudio da pričam o stepenu „norveškosti" Jasonovih radova, rekao bih da se ovde da namirisati određena nordijska hladnoća i izolovanost, jedna pritajena depresija koja postoji u ovoj kulturi bez obzira na izvanrednu socijalnu i ekonomsku sliku što smo navikli da imamo o Norveškoj. Prvi deo Hej, čekaj je prepun motiva tako zajedničkih za omladinsku literaturu, ili, tačnije, za literaturu koja se omladinom bavi i pokušava da sažme složenosti odrastanja u nekoliko slika: dosada i frustracija života u kome ste ekonomski zavisni od drugih, seksualne žudnje i konfuzije, raspodela moći između vršnjačkih i drugih grupa u komšiluku... Glavni junak se ovde zove isto kao i autor i ovaj deo kolekcije je naglašeno autobiografski, sa sve povremenim referencama na američke stripove koje nama, naravno, greju srce.

DJ Kemo: No, Jasonovi apetiti rastu kako priča odmiče.

DJ Meho: Pa, da, u prvom redu, ovo postaje zaista priča, dakle ne samo sled epizoda koje povremeno imaju sasvim filozofski, povremeno humoristički otklon, već dobija konture ambicioznijeg narativa, a zatim, Jason napušta autobiografsku strogost za potrebe alegoričnog pripovedanja koje prati život protagoniste kroz mladost i zrele godine, da bi se došlo do finala koje u odgovor na egzistencijalna pitanja samo daje još pitanja.

DJ Hamo: Meni je to vrlo zadovoljavajući razvoj situacije: Hej, čekaj posle uvoda koji je i pored antropomorfnih životinja i po nekog nadrealističkog elementa, prilično konvencionalno pripovedan, postaje strip koji se bavi pre svega slikama i atmosferama i to radi vrlo uspešno. Dijalog je sveden na minimum i finale je tim moćnije što se odvija u tišini.

DJ Meho: Da, i Jason nastavlja u istom stilu, samo još izgrađenije i elegantnije i u Pssst!, u drugom delu kolekcije. Ovde imamo na meniju nekoliko nešto kraćih priča koje se ponovo bave pre svega egzistencijalnim zapitanostima, a pripovedanje je suptilnije, još bolje tempirano, moćnije. Teksta u ovom drugom delu knjige praktično i nema, a ekspresivnost Jasonovih likova je zapanjujuća s obzirom da većina njih ima manje facijalne mimike i od samog Bastera Kitona.  A on je mrtav već decenijama. Ponovo, Jason je ovde majstor atmosfere, pokazujući, da li se usuđujem da kažem, skandinavsku, nordijsku depresivnost čak i u situacijama koje bi trebalo da budu svakodnevne, čak trivijalne. Erotika i smrt kao decidno netrivijalni koncepti provučeni su kroz priče bez nekakve drame i vatrometa, a emocije protagonista su toliko suptilno sugerisane da čitalac zbilja dobija uvid u unutrašnji život likova, u samu njihovu, jelte, dušu.

DJ Kemo: Da, depresivne su ovo priče, ali Jason nije neki emo narikač koji depresiju koristi kao izgovor, mislim da je elegancija njegovog rada pre svega u tome što se bavi decidno tužnim, čak patetičnim motivima, a da se nigde ne ide ispod granice ljudskog dostojanstva - njegovi likovi su depresivni, oni se samosažaljevaju i socijalno su nefunkcionalni ali nikada nemate utisak da time oni nas kao posmatrača ucenjuju. Oni ne vape u pomoć niti očekuju da im neko reši životne probleme. Umesto toga ćute, šetaju unaokolo i čekaju da umru bez mnogo buke i spektakla. To je... veoma pristojno od njih.

DJ Hamo: Jeste, plus, u svemu tome, autor ipak ne propušta priliku i da isporuči nešto dobro tempiranog i odmerenog humora. Nije ovo nikada burleska zbog koje se pada na dupe od smeha, ali jeste primeren, opor, suv humor koji pokazuje da uz svu tragičnost koju povremeno prepoznajemo u svojim životima, treba da se setimo da je naša tragedija za nekog drugog - komedija.

DJ Meho: Prelep pančlajn. Dobro, dakle, da podvučemo da je Komiko ovde odradio izuzetno kvalitetan i izdržljiv povez, da je papir jako debeo a štampa domaćinski jaka kako i dolikuje jednom crno-belom stripu. Jasonovo pripovedanje u gotovo istovetnom tempu sve vreme (table sa po šest panela čine više od 90 procenata kolekcije) gotovo da garantuje da se ovo ne ispušta iz ruku dok se ne pročita celo. A posle će mu se čovek vraćati mnogo puta. Ovo je baš onaj strip koji mnogo daje i klincu od 12 i starcu od 70 godina, kao nekakav prototip umetničkog dela savremenog, jelte, doba. Nadam se da će Komiko izdati i neke od novijih Jasonovih radova koji imaju interesantne i ambiciozne priče pa čak i, ugh, kolor!!! Mislim, kad nam je već dobro krenulo, zašto sada da se stane? Ja ću prvi u redu biti da kupim „Ubio sam Adolfa Hitlera" ili „Ostrvo 100,000 grobova"!!!!

DJ Hamo: Čuješ li, Komiko? Reaguj!!!!!!!!!!!1

Sweet Tooth

Autor: Jeff Lemire

Izdavač: Vertigo

DJ Kemo: E pa, vala, bilo je i vreme da se u ovoj kolumni progovori koja i o Sweet Tooth, jednom od interesantnijih serijala koje Vertigo izdaje poslednjih godina.

DJ Hamo: Što samo po sebi nije neka preporuka, naravno, imajući u vidu da je većina Vertigovih aktuelnih serijala prilično... slaba. Da ne kažem nečitljiva.

DJ Kemo: Ako nekome treba preporuka za Sweet Tooth, jednu je dao i Jason ali ne onaj iz gornjeg napisa, nego Jason Aaron o kome skoro da pričamo svake druge nedelje u ovoj kolumni. Dakle, Jason Aaron, autor možda najboljeg Vertigo serijala nastalih u poslednjih pet godina (Scalped) i nekoliko memorabilnih Marvelovih stripova (Wolverine and the X-Men, PunisherMAX, Schism) je na naslovnoj strani šestog broja serijala Sweet Tooth citiran kako, karakteristično dramatično veli da bi „puzao preko slomljenog stakla da bi čitao ovaj strip". Ako to nije jaka preporuka, onda ne znam šta je.

DJ Meho: Slutim da je Aaron ovo izjavio nakon što je igrao Quantic Dreamovu igru Heavy Rain u kojoj postoji pamtljiva scena puzanja po srči, no, iako ne smem da tvrdim da bih i sam sebe podvrgao ovoj vrsti iskušenja kako bih došao do novih epizoda Sweet Tooth, nema sumnje da je u pitanju jedan interesantan rad koji zaista po malo drži ravnotežu u Vertigu što se opasno narušila zahvaljujući nezanimljivosti velikog broja njihovih tekućih serijala.

DJ Kemo: Jeffu Lemireu je ovo i bila odskočna daska za ulazak u mejnstrim na velika vrata. Lemire potiče sa indie scene na kojoj je osvojio mnogo simpatija svojim Essex County, stripom što se bavio tihim životom u kanadskoj provinciji, što je, pak, pre nekoliko godina dovelo i do publikovanja njegovog grafičkog romana The Nobody za Vertigo u kome se Wellsova priča o nevidljivom čoveku smeštala u jedno savremenije okruženje na dosta udoban način. Očigledno je da je The Nobody dobro prošao jer je nedugo potom Lemire započeo Sweet Tooth i, iako ovaj autor danas piše nekoliko tekućih serijala usred DCjevog mejnstrim superherojskog multiverzuma (Animal Man, Frankenstein) i to radi odlično, dobijajući štedre pohvale sa svih strana, Sweet Tooth je očigledno njegov glavni rad i nešto što se pravi iz ljubavi.

DJ Hamo: Da, Sweet Tooth je Lemireov autorski strip i nešto po čemu bi on bez sumnje želeo da bude zapamćen. Kako i sam naglašava, to što dolazi iz nezavisnog krila američke strip scene daje određenu samosvojnost ovom serijalu.

DJ Meho: Pa, da, pre svega, Lemire je i crtač i scenarista ovog stripa što je u principu retkost u mejnstrimu koji je podelu posla između scenariste, crtača, tušera i koloriste odavno uspostavio kao maltene jedini poslovni model. Ukidanje distance između scenariste i crtača (Lemire je i tušer i jedino se kolorom bavi iskusni Jose Villarrubia) znači dosta za ovaj strip jer Lemire ima gotovo potpunu kontrolu nad pripovedanjem i načinom na koji se čitaocu predstavljaju događaji. Ovo puno znači u domenu tempa, tona i, na kraju krajeva, estetike koju Sweet Tooth rabi.

DJ Hamo: Oh, mogu li, šefe, mogu li, mogu li?

DJ Meho: Hajde, hajde.

DJ Hamo: Dakle, što se estetike tiče, Lemire je sam citirao nekog svog prijatelja kako Sweet Tooth opisuje rečima „Bambi sreće Pobesnelog Maksa" i mada je to, dakako, groteskno pojednostavljenje, zapravo ima tu određene istine. Sweet Tooth je postapokaliptičan strip, a takvih smo u poslednjoj deceniji čitali na tone, jelte, no, on uspeva da deluje sveže i razložno pre svega utoliko što u centar stavlja jedan neobičan motiv: decu koja imaju životinjske karakteristike.

DJ Kemo: Da, dopustite da ja to pojasnim. Dakle, ovo je strip koji bi se, ako želite mogao opisati i kao „The Walking Dead sreće Y the Last Man", sa zrncem McCarthyjevog The Road ubačenog radi poboljšanja ukusa, jedna priča koja se dešava u bliskoj budućnosti, u Americi desetkovanoj nepoznatom bolešću. Kako već to i ide kada populacija krene da umire na veliko: društvo, naravno, kolabira, civilizacijske vrednosti odlaze u materinu a ono malo organizovanih zajednica koje opstaju uspevaju to samo uvođenjem rigorozne discipline i okrutnih mera očuvanja reda koje bi u našem društvu bile smatrane za neprihvatljive. U takvom okruženju, gde gradovi više ne žive a uplašeni ljudi se potucaju po šumama i nadaju se da je ekspedicija do najbližeg tržnog centra vredna rizika te da će se tamo pronaći koja zaostala konzerva, mi pratimo priču jednog posebnog dečaka.

DJ Meho: Lemire je pre svega ovo dobro postavio u smislu da je svet u kome se priča događa sasvim ubedljiv. Nema ovde nekakvih stripovskih mutanata i kojekakvih čudovšta što vrebaju po divljini, opasnosti koje prete protagonistima dolaze pre svega od drugih ljudi koji imaju razne survivalističke agende ili su jednostavno iskoristili priliku - kolaps društva - da puste na volju svom unutrašnjem psihopati. U takvom svetu sasvim možemo da poverujemo u stvari koje rade i likovi koji su zapravo pozitivci, kada su te stvari moralno upitne, a kombinovanje ljudi iz raznih društvenih slojeva i sa raznim ličnim istorijama u grupe koje su okupljene na osnovu zajedničkih interesa je prirodno i daje lepu dinamiku.

DJ Hamo: No, najvažniji element stripa je ujedno i onaj najfantastičniji ili makar najspekulativniji, a to su pomenuta deca sa žvotinjskim karakteristikama.

DJ Meho: Da, glavni junak stripa, devetogodišnji dečak po imenu Gus je neko iz čije perspektive gledamo većinu događaja (mada ne ekskluzivno i nikako ne ograničavajuće) a koji na početku priče živi sa ocem, religioznim čovekom čiju je ženu odnela pomenuta bolest, u kolibi usred šume. Otac je dečaka naučio da čita i piše, da gaji hranu i sanira povrede, kao što ga je naučio da zazire od drugih ljudi i da, ako ikada ugleda drugo ljudsko biće u šumi, pobegne što dalje može.

DJ Kemo: Donekle razumna filozofija za postapokaliptična vremena.

DJ Meho: Pa., svakako jeste ali ja ću ovde još jednom reći da primećujem kako strip u kome devetogodišnji dečak provodi vreme sa grubim, odraslim muškarcima što nose oružje u okruženju u kome ne postoji nikakav autoritet, a da nema ni prisenka seksualnog primoravanja definitivno propušta šansu da poentira na jednom od polja.

DJ Kemo: Oh, opet Mehmet i njegova pedofilija...

DJ Meho: Ali u pravu sam. Pogotovo jer ovaj strip ide dosta daleko u tome da uspostavi decu kao kategoriju sa kojom će čitalac imati jak empatski odnos. Valjda je normalno da ima i ovoga u stripu za odrasle, makar u insinuaciji. Gus je drag dečak i ja navijam za njega iz sve snage i voleo bih da vidim da je zaštićen, pogotovo jer je njegova ranjivost još veća zbog njegove uočljivosti...

DJ Hamo: Da, Gus je dečak rođen sa jelenskim roščićima.

DJ Meho: Da, Gus je jedno od nove, kako ih zovu hibridne dece, dece rođene, kako to većina ljudi razume, nakon početka epidemije, a koja imaju fiziološke karakteristike nekih životinja. Nema tu nekog preteranog reda i rezona, Gus liči na jelena, jedna devojčica u stripu ima karakteristike praseta, tu je i Bobby koji izgleda (i povremeno se ponaša) kao slepo kuče... No, Gus je dosta poseban i u odnosu na ovu decu. U prvom redu, većina njih su prilično disfunkcionalna - sa malim intelektualnim kapacitetima i retko koje od njih uopšte ume da govori. Gus koji ne samo da ume da čita i piše već i da samostalno razmišlja i snalažljivo postupa je nesumnjivo drugačiji. U drugom redu, njegova tvrdnja da ima devet godina (ako je verovati njegovom ocu koji umire na početku serijala) deluje apsurdno jer bi to značilo da je Gus rođen pre početka epidemije. A radna teorija većine preživelih je da su deca hibridi posledica epidemije.

DJ Kemo: Misterija!!!

DJ Meho: I to kakva. Tvoja tvrdnja da je ovo nekakva kombinacija The Walking Dead i Y the Last Man zapravo uopšte nije bez vraga. Od The Walking Dead ovaj je strip uzeo motive potrage za utočištem (koji su, da ne bude zabune, duboko ukorenjeni u žanr daleko pre Kirkmanovog serijala) i potrage za, jelte, ljudskošću u svetu u kome je ima sve manje - pogotovo kada su neki protagonisti delom životinje - a od Y the Last Man je uzeo tu misteriju i element mitološkog koji se sugeriše iako se još uvek ne materijalizuje u dovoljnoj meri da bismo mogli da kažemo da nam je jasno otkud se pomenuta zaraza pojavila na planeti, zašto je pomorila skoro celo čovečanstvo i šta je uopšte Gus.

DJ Hamo: Da, posle dve i po godine izlaženja, Sweet Tooth nam je dao dosta elemenata za promišljanje, ali Lemire se odmereno kreće kroz narativ i ne dopušta nam da pre vremena saznamo odgovore. Ako ih ikada i bude. Vaughan je u Y the Last Man ponudio par mogućih i konkurentskih odgovora podstičući još više rasprave umesto da nam zadovolji radoznalost, pa je sasvim moguće da će i Lemire počiniti nešto slično. No, ono što je van svake sumnje je da se autor ovde otvoreno poigrava sa religijskim motivima (mislim, glavni odrasli protagonista ima ime koje kada se izgovori daje englesku reč za pastira, a otac glavnog junaka je pisao svoju bibliju), a da je mitološki sloj priče ne samo sugerisan već i razrađen u jednom opširnom skoku u prošlost u kome gledamo druge ljude na drugom mestu, više od stotinu godina ranije kako odmotavaju deić ove misterije.

DJ Meho: Kad već to pominješ, da kažemo da je Sweet Tooth jedna ekonomično pričana priča u kojoj Lemire možda i ne zna gde će na posletku stići, ali ume da je drži pod kontrolom.

DJ Kemo: Pre svega, ovde, možda u kontrastu u odnosu na The Walking Dead i Y the Last Man, nema tako mnogo teksta. Dijalozi su brži, svedeniji, tempo je takođe brz pa i kada Lemire vidno dobija na vremenu povremenim dekompresijama i opširnim flešbekovima, ovo ne smeta previše. Doduše, opet, ovo je svakako udobnije čitati u kolekcijama nego mesečnim tempom jer Lemire vrlo decidno pravi celine od po pet-šest epizoda koje treba odraditi odjednom ako ste u mogućnosti. No, u svakom slučaju, ovo je strip koji se odvija brzo na nivou prikazivanja događaja, ali sporo na nivou razotkrivanja čitave slike. Lemire ovde postiže da bude jako spor u odmotavanju glavnog narativa, ali jako ekonomičan i brz u pričanju svake pojedinačne priče unutar tog narativa. Što je... zanimljiva kombinacija.

DJ Kemo: Istovremeno, karakterizacija mu je ubedljiva, kako gore već rekosmo, neki od „pozitivnih" likova ovde čine zaista ružne stvari (Lemire tvrdi da je Punisher Gartha Ennisa i Richarda Corbena bio direktan uticaj na osnovu kojeg je kreirao glavnog odraslog junaka ovog stripa) i mi im ne zameramo, a sam Gus, recimo je istovremeno jako zreo za svoje godine ali i jako naivan - baš kako bi se i očekivalo od devetogodišnjaka odraslog u šumi.

DJ Hamo: Možda je najvažnije napomenuti da Lemire neverovatno dobro pogađa ton kada su u pitanju deca hibridi. Ne samo u tekstu, nego i u crtežu: deca-životinje u Sweet Tooth u čitaocu nepogrešivo izazivaju želju da ih zaštiti, nešto što ne bi na jednako intenzivan način proživljavalo da su u pitanu samo obična deca ili samo obične životinje - i ovde se ta bambijevska crta dobro vidi. Pritom, sve je odrađeno potpuno ozbiljno, ponovo bez ikakvih „stripovskih" skretanja.

DJ Meho: A to važi i za generalno odvijanje radnje. U ovom stripu ima i akcije i tuče i pucnjave a u jednoj upečatljivoj sceni, čovek se bori sa medvedom (i pobeđuje) (spojler!!!), ali sve to uspeva da se zadrži u domenu drame, bez klizanja u „stripovsku" akciju, što je i bio jedan od Lemireovih eksplicitnih ciljeva na početku serijala. Delom je tu zaslužno njegovo odmereno pisanje, lišeno veštačke dramatike, a delom svakako sjajan crtež koji svojim stilizacijama jasno signalizira da ovo nije tek eskapizam i fantaziranje o moći karakteristično za američki mejnstrim strip, jelte.

DJ Kemo: Da, dobar je Sweet Tooth. Ni ja ne verujem da bih puzao po srči njemu za ljubav, ali za sada je ovo, posle trideset i kusur brojeva dobro napisana, intrigantna priča sa zanimljivim likovima i neodoljivom misterijom u srcu. Lemire je najavio da će se priča završiti sa četrdesetim brojem, dakle negde rano naredne godine i ja sam zaista zapaljen da vidim razrešenje i odgovore na mnoga pitanja koja imam.

DJ Hamo: Držimo palčeve. Mene isto zanima da li će Gus i klinka-prasica imati decu i kako će ta deca izgledati.

DJ Kemo: Nisam baš na to mislio... oni još nisu stupili ni u pubertet.

Green Wake

Autori: Kurtis Wiebe i Riley Rossmo

Izdavač: Image

DJ Meho: A u sklopu akcije „jedna kolumna bez Marvelovih stripova", treći naslov o kome danas pričamo dolazi nam iz Imagea, najvećeg nezavisnog izdavača u Americi i u pitanju je, kako to kod Imagea već zna da bude, prilično neočekivano veliki hit. Ali sa užasnim preokretom na kraju.

DJ Kemo: Autori ovog serijala su kombinovano već potpisali neke uspešne radove poput The Intrepids, Cowboy Ninja Viking i dakako među njima najuspešniji Proof, takođe na Imageu. No, Green Wake je iznenađujuće drugačiji po tonu, estetici i ambiciji i već to što izlazi na Imageovom Shadowline imprintu sugeriše da je u pitanju mračnija, opasnija priča.

DJ Hamo: Ali pokazuje se da narod, barem u načelu voli mračno i opasno. Green Wake je prvo bio predviđen u formi miniserijala od pet brojeva ali su prodaja i reakcije bile tako dobre da je već od trećeg broja gromoglasno najavljivano kako je naslov transformisan u tekući serijal. I, pošteno, rekao bih, ovde se zaista radi o svetu i konceptu koji deluju kao da ih je vredelo istraživati na duže staze. Kako smo na posletku videli, od svega nije bilo baš mnogo, serijal je otkazan sa desetim brojem ali, hej,  dobili smo duplo više brojeva nego što je bilo planirano i ne mogu da kažem da to nije obogatilo celu stvar..

DJ Meho: Već smo više puta rekli: u Imageu su tekući serijali više izuzetak nego pravilo i rezervisani su najčešće za neke od ljudi koji su vlasnici firme. To da je Green Wake posle svega dva broja izborio poziciju rezervisanu za Spawna, Savage Dragona, Invinciblea ili The Walking Dead svedoči o jakoj reakciji čitalaca. I poštujemo, bilo je ovde materijala. Šteta što ti isti čitaoci onda nisu ovo nastavili da čitaju. Image je imao nameru da ovo gura do dvadesetpetog broja, ali sa desetim je sve završeno.

DJ Kemo: Jeste, ali časno. Nije ovo bio rđav strip. Stvar je pre svega u atmosferi. Green Wake je jedan od najturobnijih stripova kojih mogu da se setim u poslednje vreme, strip koji se događa u stranom, neopisivo depresivnom mestu koje se zove Green Wake i neka je vrsta cinične parodije na male američke provincijske gradove.

DJ Meho: Da, pritom, radi se o mestu koje je sasvim naglašeno onostrano: ljudi u njega dospevaju posle traumatičnih momenata u svojim životima i, iako ni jedan od protagonista nije zapravo umro da bi se u njemu obreo, atmosfera čistilišta pa i nekakvog predvorja samog pakla je više nego opipljiva. Likovi ovde stižu, reklo bi se, kada su oprhvani takvom krivicom, tako intenzvnim samooptuživanjem i jadom, da više ne mogu da funkcionišu u stvarnom svetu. U Green Wakeu, u atmosferi stalnog sumraka i izolacije, oni onda provode vreme pričajući međusobno ni o čemu, gledajući u turobni krajolik, meditirajući o tome koliko su krivi i kako sebi ne mogu da oproste.

DJ Hamo: Pa, to zaista zvuči kao uverljiv opis čistilišta ili nekog blažeg kruga pakla.

DJ Meho: Zvuči ali nisu stvari tako jednostavne. Prvo, Green Wake je u direktnom kontaktu sa „našim" svetom, to se potvrđuje kada vidimo da jedan od likova uspeva da se vrati iz njega, drugo, u Green Wakeu vreme protiče drugačije nego napolju - ljudi koji u njega stižu ranije zapravo su iz našeg sveta izašli godinama nakon ljudi koji tamo stižu kasnije. Dalje, iako nije jasno ko u Green Wakeu stvara hranu (ključno pitanje svakog izmaštanog sveta, jelte), nekakvi rudimenti društvene zajednice postoje i sve više se razvijaju kako priča odmiče napred. Najvažnije od svega: ovo je mesto na kome postoje sasvim dijalektički principi funkcionisanja: ravnoteža se remeti: ljudi se ubijaju, javljaju se centri moći iako se ne bi reklo da postoji ekonomska osnova za to, no ovo su ionako centri koji monoplišu duhovnu moć. Postoje klike i sukobi među njima, tajanstvene ubice nejasnih motiva...

DJ Kemo: Ja moram da kažem da, iako je atmosfera ovog stripa fenomenalna, Wiebeovu konstrukciju sveta i mesta nisam sasvim kupio. Kako Mehmet reče, nije jasno ko pravi hranu, nije jasno ko je sagradio grad i kuće, odakle odeća koju ljudi nose, gde se stiže ako dovoljno dugo hodate u bilo kojem pravcu, zašto ljudi uopšte ovde moraju da se sukobljavaju, kako zajednica opstaje kada ne postoji ikakav koncept razvoja u bilo kom smislu (nešto bez čega je nemoguće održati grupu ljudi na gomili), ima li seksa među stanovnicima, i ako ga ima između pripadnika suprotnih polova, rađaju li se deca i šta onda sa njima... Mnogo tu ima pitanja na koja jednostavno moramo da dobijemo nekakav odgovor pre nego što se potpuno saživimo sa glavnim junakom Morleyjem i njegovim sajdkikom Kriegerom, neobičnim parom ljudi (od kojih se jedan postepeno pretvara u antropomorfnu žabu) koji na mestu na kome bukvalno ništa nema vrednost pokušavaju da ljudima daju nekakvu nadu i smisao.

DJ Meho: Prihvatam sve kritike koje si pomenuo kao validne. Takođe, Wiebe je sklon dugačkim monološkim ispadima svog glavnog junaka u kojima se beskrajno promišljaju egzistencijalna pitanja, krivice, odgovornosti, želje, žudnje itd. itd. što je u načelu u redu ali opterećuje narativ, pogotovo kada se većina toga može daleko efektnije plasirati crtežom.

DJ Hamo: Pa, da, gore smo u slučaju Jasonovih stripova pohvalili kako Norvežanin slične egzistencijalne motive promišlja ne samo bez teksta nego i bez melodrame. Wiebe, naprotiv, povremeno strip guši monološkim tekstom koji nije rđavo napisan ali jeste melodramatičan i deluje suvišno. Već iz crteža se vidi sve što treba da znamo. Mislim, Rossmo nije idealan crtač kada treba da vidite nekakvu kontinuiranu akciju - suviše je to stilizovano i opskurno - ali je idealan kada treba da se posreduju ovakva atmosfera i mentalna stanja.

DJ Meho: Prihvatamo. No, Wiebe je malo promenio tempo pripovedanja kada je strip transformisan u tekući serijal pa je posle prvih pet brojeva koji su činili celinu i u kojima je razrešena detektivska misterija počeo da razvija neke složenije ideje i zaplete, dajući likovima više dubine i konfliktne motive a svetu dodatne misterije i neobičnosti. I to je ispalo prilično privlačno. Za moj groš, prva priča je dosta veštački vođena i razrešena u domenu motiva likova i njihovog ponašanja (čak i ako uzmemo u obzir da se sve dešava na jednom onostranom lokalitetu), no ovo što smo dalje imali išlo je odmerenijim korakom i usložnilo pripovedanje uvođenjem više likova i motiva. Šteta što je moralo biti prekinuto.

DJ Kemo: No, sve ove kritike koje smo uputili Green Wakeu ne mogu mu oduzeti glavni kvalitet a to jeste Rossmov fantastični crtež i utisak koji on ostavlja.

DJ Meho: Da, kako reče i Hamid, Rossmo je savršen za crtanje mračne fantastike sa nedvosmislenim elementima horora - kakav je ovo strip. Skoro da bih rekao kako je Ben Templesmith dobio ne samo naslednika nego i da ga je naslednik prevazišao u po nekom elementu, mada Rossmov složeni, višeslojni, nervozno energični crtež očigledno mnogo duguje Billu Siekniewiczu i njegovom radu na New Mutants (što on i otvoreno kaže). Green Wake je naprosto zavodljiv strip, bez obzira što zavodi užasom, depresijom, hermetičnošću, čitanjem stičete utisak da ste tamo, zajedno sa protagonistima, da osećate prohladnu struju vazduha i opresivnu atmosferu večnog sumraka. Da žabe koje vas okružuju skoro i ne primećujete dok se ne zagledate u njih i shvatite koliko je apsurdno da ih ima u tolikim količinama na mestima koja nemaju smisla. Pa, onda scene u kojma se pojavljuju čudovišta ili u kojima ima vrlo visceralne, vrlo uznemirujuće akcije - Rossmo je čovek koji će vam bez problema dati nekoliko košmara po ceni jednog i ako ni zbog čega drugog, zbog njegovog crteža ovaj serijal je vredelo pratiti.