Zabava za celu porodicu

Autori: Vladimir Tadić, Mladen Oljača, Vladan Nikolić, Vladimir Kuzmanov, Maksim Šimić, Denis Dupanović, Mikica Ivanović, Predrag Ivanović Peka...

Izdavač: Lavirint

Kako sam ja neko ko od stripova najviše čita američku produkciju, sa setom moram da konstatujem da su američki stripovi na prostorima bivše Jugoslavije i dalje po uticaju i popularnosti daleko iza evropskih (ali i japanskih!!!). I pored napora pojedinih izdavača (Bookglobe sa Marvelovim superherojima, System sa Hellboyjem, Beli Put sa Vertigom), reklo bi se da naš narod i dalje svoja stripovska zadovoljstva nalazi na potezu Alan Ford - Bonelli, ili, ako se oseća intelektualnije nastrojenim, troše se Francuzi, Belgijanci, Prat, Hodorovski, Manara, Mebius i drugi.

Naravno, nikome ne treba na silu naturati ono što ne želi, ali činjenica je da nas nekoliko koji najviše volimo američki strip ne samo da smo osuđeni na naručivanja stripova iz inostranstva (i redovne fobije od silovanja na carini) već i na večito iščekivanje kada će domaći autori da nam pruže nešto što bi predstavljalo nadahnutu ekstrapolaciju američkog modela, prilagođenu ovdašnjem senzibilitetu i publici.

Nije da pokušaja nije bilo, pre nekoliko godina smo bili svedoci ambicioznog i časnog napora Luxora da stane iza dva tekuća serijala koji su bili redom superherojski i epsko-fantastični stripovi, urađeni u punom koloru sa cenjenim crtačima i respektovanim scenaristom za komandama, no na posletku ni jedan od ova dva magazina nije uspeo da opstane. Neumoljivost ekonomske logike da je jednostavnije (i jeftinije) otkupiti prava na objavljivanje poznatog američkog/ italijanskog ili kakvog drugog serijala nego plaćati domaću produkciju sahranila je ovaj projekat. Verujem da nisam bio jedini koji je pomislio kako još dugo nećemo videti domaći tekući serijal koji bi se bazirao na američkoj filozofiji kreiranja stripa.

Tim pre je nastanak i tvrdoglavo opstajanje serijala Zabava za celu porodicu stvar za respekt i raskalašno slavlje svakog drugog meseca kada se pojavi nova sveska. Ovo je strip koji je tokom tri i po godine izlaženja uspeo ne samo da pronađe publiku dovoljno vernu da ga održava u životu, već i da raste, razvija se i evoluira zajedno sa tom publikom i od jedne šarmantne eksplozije energije i frivolnosti izraste u štivo složenije tematike, dubljih motiva, veće ambicije. I da za sve to vreme ne zaboravi da nas je originalno privukao prizorima napupele tinejdžerke kako motornom testerom na komade seče vukodlake, demone i druga onostrana bića.

Da budem iskren, ZZCP mi u početku nije emitovao najoptimističniji vajb i plašio sam se da će se ovaj strip iscrpljivati u plitkom humoru i plitkom hororu, udarajući smišljeno u najtanje žice za publiku sa najjeftinijim ulaznicama. Naprosto, već sam seting je delovao isforsirano „stripovski" - porodica (otac, majka, ćerka na rubu punoletstva, sin na ulazu u pubertet) lovaca na demone i druga čudovišta koja prijatan piknik u prirodi prekida kako bi mačevima, sekirama i cirkularima odradila grupicu vukodlaka što se usudila da im prekine idilu i opaske o gaženju pite od jabuka i sendviča usred hipertrofiranog pokolja, sve je to (kao i replike tipa „Džefri, sine, ćuti i kolji!") ostavljalo utisak jeftinoće, nemaštovitosti, frivolnosti koja se smatra vrednošću po sebi. Neujednačen vizuelni identitet ranih epizoda dok su se crtači smenjivali takođe nije preterano pomagao.

Međutim, već posle par izašlih brojeva postalo je jasno da scenarista ovog serijala, Vladimir Tadić (poznatiji kao Djole ovdašnjim strip-forumašima) svojoj kreaciji pristupa mnogo ozbiljnije i poštenije nego što sam isprva slutio. Ovo niti je delo čoveka koji se cepa od smeha na sopstvene viceve čije smo bolje varijacije čuli pre nekoliko decenija, niti je proračunati, cinični uzmi-novac-i-bježi projekat u kome se po principu „za koga je, dobro je", publici servira striktno trećeligaški sadržaj što se može napraviti brzo i za malo para. Zabava za celu porodicu je pored sve svoje opsednutosti dekapitacijama, seksom, motornim testerama, citiranjem američke popularne kulture i vukodlacima zapravo primer stripa rađenog sa puno ljubavi.

A ljubav je to koja svoje korene ne duguje samo i isključivo američkom stripu, koliko god ja na njemu insistirao. Sam Tadić kao uzore pominje i Francuze (Morvan i Biše i njihova Brazda) i Italijane (Sklavi sa Dilanom Dogom, pre svih, ali i Enohova Gea) i horor elementi Zabave za celu porodicu svakako duguju u priličnoj meri specifičnom bonelijevskom senzibilitetu, ali, a ovo valja naglasiti, ZZCP je pre svega Tadićev, domaći strip, ne puki pokušaj imitacije postojećih, uspešnih serijala.

Dodajmo tome solidnu dozu Amerike i koktel nasilja, humora i misterije se iz broja u broj sve bolje smešta na stranice svog magazina, a ono što je isprva delovalo kao puka eksploatacija najjednostavnijih motiva (red prizemnog humora, red ekstremnog, ali banalnog nasilja, red stidljive erotike) odjednom pokazuje iznenađujuće količine takta i... pameti?

Uzmimo na primer to kako Tadić već više od tri godine uspeva da nam ponudi likove u koje uspevamo da verujemo iako su inicijalni predstavljeni kao karikature jedva deblje od lista papira na kome su nacrtane. U početku se pitanja psiholoških i socijalnih posledica koje život u skoro konstantnom pokolju ostavlja na protagoniste čine irelevantnim, jer ovo je strip koji samo pokolje i prikazuje, međutim Tadić vrlo dobro zna da akcija ima smisla samo u kontrastu sa nečim što će joj dati kontekst, smisao, svrhu, pa je njegov razvoj likova interesantan i sve ambiciozniji što serijal ide dalje. Otac porodice, Džon Smit, ispočetka najobičnija pripovedna alatka kasnije će se produbiti, postati prvo čovek sa misijom, zatim čovek sa prokletstvom a sada i čovek sa iskupljenjem. Dok majka, Džeki za sada ostaje ponajmanje razvijen lik u serijalu, deca, Dženi i Džefri su svako na svoj način postali intrigantni i duboki. Džefri, sa svojom predpubertetskom nervozom i gikovskom opsednutošću znanjem model je mladog tinejdžera o kakvom potajno sanjaju svi pravoverni roditelji, čak i kad se pokaže koliko dečak ima... problema, no najupečatljiviji lik pored oca svakako je ćerka Dženi.

Dženi je ne samo lik sa kojim je najlakše uspostaviti identifikaciju (uz pretpostavku da ste pripadnik ciljne populacije ovog stripa), već i, reklo bi se, lik najdraži scenaristi, lik koji dobije velike količine vremena pred kamerom pa i neke skoro solo-epizode i ovo je ispravna odluka. Jer Dženi, sa svojim životnim zapitanostima i svitom pomoćnih likova (odlično pogođen povremeno-stalni dečko, sjajno karikirana najbolja drugarica) zaista uspešno kanališe večite tinejdžerske teme i dileme.

Ima nečeg klermontovsko-birnovskog u načinu na koji Tadić prirodno miri bizarne koncepte kao što su napadi bića iz kosmosa ili drugih dimenzija na Zemlju i pokolji u kojima stradaju čitavi gradovi sa tako univerzalnim tinejdžerskim temama kao što su odnosi sa roditeljima i braćom, ulazak u romansu, stupanje u seksualne odnose... Američki uticaj na kome toliko insistiram se vidi pre svega u ovom elegantnom oslanjanju na Lijevog Spajdermena ili Klermontov X-Men u građenju likova koji moraju da konstantno zadovoljavaju potrebu čitalaca za akcijom, ali ne smeju da ostaju isti iz epizode iz epizodu. I Dženi i Džefri odrastaju dok čitamo ovaj serijal a promene njihovog status quoa uzbudljive su makar koliko i epska borba protiv majke vučice koja se provlači kroz skoro sva 23 do sada izašla broja.

Ovo je drugi veliki Tadićev uspeh. Dok je na početku delovalo kao da će strip biti satkan od malih, glupih epizoda krvavog nasilja i da će se kontinuitet resetovati sa svakim novim brojem, scenarista zapravo vrlo elegantno kroz tri i po godine razvija jednu veliku priču, dopuštajući rukavcima da idu po nekoliko brojeva, vraćajući likove od pre nekoliko meseci u mele, podižući uloge i otkrivajući nam tajne. Ono što je prvo delovalo kao set trikova koji će biti ispucani jednom i zatim, tako potrošeni, potonuti u zaborav, zapravo se vraća da nas zapanji dubinama koje nismo ni slutili. NRLA demoni, vukodlaci i njihova groteskna majka, lavkraftovski Stari, sve ovo su stvorenja koja se iznova vraćaju u svet Zabave za celu porodicu, pokazujući kako ništa ovde nije slučajno a da su koincidencije koje smo prenebregavali bez mnogo udubljivanja zapravo elementi velikih, opasnih konspiracija.

I na pozadini ovakvih motiva i akcija deluje spektakularnije. A spektakularna je, to se ne da poreći. Tadić započinje serijal pokoljem vukodlaka i najezdom demona od pogleda na koje ljudima eksplodiraju glave i od te tačke samo dodaje gas. Posle tri godine Smitovi su prinuđeni da se bore protiv stvorenja koja mogu invaziju da izvrše kroz snove, a u velikoj završnici onoga što možemo smatrati prvom glavnom pričom ovog serijala, dolazi do buđenja zlog kosmičkog božanstva koje spava ispod površine Zemljinog Meseca. Jedno je sigurno: ako ste ovde zbog spektakla, dobićete ga, ali Tadić ne zapostavlja ni humor, ni karakterizaciju, ni pomenute humanističke motive.

Jezik ovog stripa je britak, brz i svež, dugujući barem jednako američkoj pop-kulturi (sa bezbrojnim referencama na američke stripove, filmove i igre) i Banetu Keracu (koji je uz Darka Macana uradio neke od epizoda ovog serijala i pokazao kako domaće superzvezde ne pate od sujete i umeju da podrže valjane napore mlađih autora), krećući se bez napora kroz brojne likove i dijaloge, od ozbiljnih momenata patosa i zamišljenosti do frivolnih dijaloga i naglašenog humora. Čak i sleng kojim pričaju mladi ovde deluje ubedljivo (barem meni, čoveku koji u petoj deceniji života zapravo nema pojma kako mladi danas pričaju) što je tradicionalno jedna od najtežih stvari za pogoditi u sličnim projektima. Tadić je položio sve teške ispite koje stvaranje ovakvog serijala podrazumeva i utisak je da se tek zagrejao na pravu temperaturu i da klasici u ovom serijalu tek dolaze.

No, valja reći i da je pravo podvižništvo na strani crtača koji su ovom serijalu omogućili da izlazi prilično redovno i, bez obzira na razlike u stilovima, zadrži prepoznatljiv identitet. Ovde nažalost nemamo vremena da pomenemo svakog crtača koji je nešto uradio za ZZCP, ali valja istaći da je Mladen Oljača koji je serijal započeo demonstrirao da i te kako ume da pripoveda kada ima pravu motivaciju. Valja istaći da je Vladimir Kuzmanov mašina za proizvodnju akcije pa iako su mu crteži neretko maltene svedeni na krokije, njegovo je pripovedanje nepogrešivo, a epizode smeštene u Prag ga pokazuju kao čoveka koga crtanje teške arhitekture zapravo nadahnjuje. Konačno Maksim Šimić svojim radom na poslednjih nekoliko epizoda sebi skoro sigurno stvara portfolio koji će mu obezbediti posao u bilo kom evropskom animatorskom studiju ili izdavačkom preduzeću - toliko su sigurne i ekspresivne njegove table da je pravo čudo kako i dalje radi u Srbiji umesto da zgrće pare u Francuskoj ili Americi. A tu su i sjajni Denis Dupanović, Mikica Ivanović, Vladan Nikolić...

Zabava za celu porodicu je strip koji ne prestaje da iznenađuje, bilo svojom pričom koja je puna preokreta i neočekivanih razvoja, bilo konstantnim produbljivanjem svojih likova, tema, motiva. Ono što je najvažnije, ovde se zaista radi o stripu koji svoju manifestnu karakteristiku - zabavu - ne propušta da rafinira i dinamizuje sa svakim novim brojem. Svaka čast Lavirintu, izdavaču koji je stao iza ovog projekta i sva podrška svim umešanima da serijal nastavi da raste i razvija se baš kao i mi - njegovi čitaoci.