INTERVJU SA DARKOM PEROVIĆEM:

IZRONIO SAM NA VREME... (1)

Ne volim da dugujem. Ne pozajmljujem se, ne uzimam kredite, usluge gledam da vratim čim pre - prosto, takav sam čovek, komplikovan. Zato se nelagodno osećam kad ima dugova koje ne mogu da vratim post expressom, koji moraju da sačekaju... Kao, recimo, moj dug Darku Peroviću. U pitanju je jako staro dugovanje, ali uprkos stažu nije zastarelo... Ne, sa svim kamatama (koje sam sebi zaračunao, ništa Darko nije kriv), dug je danas veći nego ikada - ja Darkovim stripovima (između ostalih, ali ne isključivo) dugujem lavovski deo mog autorskog rukopisa u bavljenju stripom, a ne bi zanemario ni zasluge u formiranju ukusa i kriterijuma. Potrajalo je, ali priređivanjem ovog albuma zatvaram jedan životni krug, kao što ovim intervjuom zatvaram onaj manji, krug ovog albuma. Oba, nadam se, na pravi način.

Stripom „Azra Alaraph" osvojio si nagradu za scenario na Vinkovačkom salonu stripa. Pričao si da si svoj album "Brek" slagao stranu po stranu, bez nekog velikog plana - da li si tako pristupio i izradi ove kratke priče?

Ne, ovaj strip mi je došao takav kakav je, u sekundi, od početka do kraja. Sedeo sam u dokolici, gledao skijaške skokove na TV-u, i razmišljao kako se rad na „Breku" baš razvukao, i da bih mogao da napravim još nešto  između dva nastavka. Nekoliko minuta kasnije sam išpartao hamer i počeo da radim. To je jedna od dve nagrade koje sam dobio u životu. Prva je bila Poletova nagrada za strip godine,  slavio je „Brek" naravno, 1987, ali mi je ova bila draža upravo jer sam je dobio za scenario. Lepo je, pet minuta slave. Malo se foliraš, tapšu te po ramenu, u centru si pažnje... . I u principu, to je to. Malo se izduvaš, družiš sa ljudima, i onda natrag u keliju. U borbu sa demonima.

Zašto je rad na stripu za tebe „borba s demonima"?

Rad na stripu? Zar nije sve što radimo u životu borba sa demonima? Za mene bogami jeste...

Za nekog ko je dotle bio poznat po netipičnim ali ipak narativno prilično čvrstim i povezanim stripovima, "Jedna zvezda za mene" je priličan iskorak. Šta ga je izazvalo?

Radio sam na crtanom filmu istog naslova, u produkciji Zagreb filma. Dubravka Senčić (koja je bila organizator filma, mada je poznatija po scenariju za film „Ruža", Magde Dulčić) je dobila „zadatak˝ od Kreše Zimonjića da napravi za Patak intervju sa mnom. Pošto se u međuvremenu malo više popilo, intervju nije nikad napravljen kao takav, ali sam vrativši se u Beograd video među crtežima papir istrgnut iz sveske, sa nečim što je Dubravka nabacala kao pripremu za intervju. Seo sam i napravio kratki strip koji sadrži neke delove teksta. Zato u podnaslovu  stoji: interview.

Koja su tvoja sećanja na Patak? U pitanju je bio prilično važan časopis za celu Jugu, a opet, čini mi se da se razlikovao od svih drugih strip časopisa koji su postojali u to vreme...

Čudna pojava je bio Patak, sasvim drugačija od svega. Pružali su šansu mladim autorima, i bilo ih je zaista dobrih u tom šarenilu... U vreme kad je sve propadalo, Patak je bio svetla tačka. A i objavili su mi nekoliko baš dragih stripova, koji bez njih verovatno u ono vreme ne bi ni bili objavljeni...

Kako je nastao „Satori bar", čega se sećaš iz tog perioda?

Veljko Krulčić, koji je pokrenuo magazin Oskar, pitao me je na Salonu stripa u Vinkovcima da li bih nešto uradio za njega. Rečeno-učinjeno. Na žalost, kao i mnoge druge ideje, i ta je u nedostatku časopisa i izdavača ostala na pilot epizodi. Nije ni čudo, osećalo se u vazduhu da idu teške godine, i strip je, siroče, među prvima otišao pod led.

A sama priča, u Nacionalnoj geografiji video sam reportažu o arheolozima, koji vrše iskopavanja na njujorškoj deponiji... Vade ispod planine smeća stvari sa početka 20. veka, kod piramida valjda više nema ništa interesantno...

Sećaš li se u kom si pravcu hteo da vodiš priču - pošto priča deluje prilično zaokruženo ovako kako jeste?

Nisam imao sasvim jasnu ideju - u principu, postavio sam par likova u ambijent, odredio atmosferu i svakako bih pustio da idu svojim putem. Dokle bi stigli, ne znam... Karlos Kambera za sad ostaje, sasvim neiskorišćen lik. Rastali smo se kao prijatelji (smeh).

(Nastaviće se)