Sa neznatnim zakašnjenjem danas predstavljamo drugi strip-serijal na kome je Joe Hill nedavno radio za IDW, pored slavom ovenčanog Locke & Key. Takođe, imaćemo versku i filozofsku raspravu inspirisanu aktuelnim Wolverine serijalom.

The Cape

Autori: Joe Hill, Jason Ciaramella, Zach Howard

Izdavač: IDW Publishing

DJ Meho: Da revidiramo za čitaoce sa jeftinijim ulaznicama: Joe Hill je sin Stephena Kinga, najuspešnijeg dvadesetovekovnog autora paranormalne proze. Hill je i sam autor slične proze i ide mu solidno dobro, sa dva dobro primljena romana i jednom zbirkom priča što su takođe izazvale solidne reakcije. Za razliku od oca koji se stripom bavi(o) vrlo sporadično, Joe, pak, jedno od svojih najuspešnijih preduzeća ima baš u okviru ovog medija.

DJ Kemo: Radi se, naravno o IDW serijalu Locke & Key.

DJ Hamo: O kome je pisano ovde.

DJ Kemo: Ljubitelji Locke & Key, međutim, treba da znaju da iako je autor načelno isti, The Cape nema skoro nikakve sličnosti sa ovim serijalom.

DJ Hamo: Raščistimo prvo to „načelno isti", da ne bi neko pomislio kako postoje dva Joea Hilla koji pišu stripove istom rukom i imaju istu frizuru.

DJ Kemo: Da, pa, isti je čovek u pitanju, naravno, međutim, u slučaju The Cape Hill nije pisao scenario. Umesto toga, on je autor prozne priče The Cape koja se da pronaći u gorepomenutoj zbirci njegovih priipovedaka (20th Century Ghosts), gde je i prvi put publikovana. Pretpostavljam da je IDW, videvši kako Locke & Key uspešno hara stripovskim top listama zatražio od Hilla još strip scenarija a da je ovaj, možda u nedostatku nadahnuća lakonski posegao rukom u fioku, iščupao iz nje rukopis The Capea, bacio je u pravcu IDWjevih urednika i rekao nešto u smislu „Evo uzmite ovo, možda može da se iskoristi",  a zatim pošmrkao liniju kokaina sa stražnjice kakvog maloletnog prpadnika neke od brojnih američkih etničkih manjina.

DJ Hamo: Nesumnjivo je da se sve baš tako dogodilo. Na kraju krajeva, The Cape je neka vrsta superherojske priče, dakle, kao stvorena za strip adaptaciju!!!!!!!

DJ Kemo: U svakom slučaju, za adaptaciju se pobrinuo Jason Ciaramella, malo poznat scenarista koji je do sada zabeležio radove na IDW-u - adaptirajući, takođe Hillov Kodiak za strip i pišući serijal Godzilla: Kingdom of Monsters. IDW je serijal naravno reklamirao kao „Joe Hill's The Cape", a Ciaramella je odradio klasičan plaćenički posao ali ne može se sad reći da je to ispalo rđavo. No, upozorenje od malopre stoji: tko bude u The Cape ušetao očekujući višeslojnu, kompleksnu, preokretima i iznenađenjima nabijenu priču nalik na Locke & Key, biće iznenađen i potencijalno uvređen. The Cape je daleko, daleko svedenija, intimnija priča sa malo likova i zapravo malo radnje, sa zapletom koji je gotovo primitivan - ne po tehnici izlaganja već po usredsređenju na mali broj motiva - i jednom ambicijom: da nam pokaže zlo u ljudima na, što bi se reklo kod nas u skupštini, transparentan način.

DJ Hamo: U neku ruku, The Cape je  povratak na gole osnove horor pripovedanja. Iako nije u pitanju horor priča u nekom „formalnom" smislu, nema stilizacija koje smo navikli da vezujemo za horor, ona pokazuje, bez skrivanja iza nekakvih insinuacija i dvosmislica kako (apsolutna) moć (apsolutno) kvari i da je zlo u ljudima, avaj, često, jedva par milimetara ispod kože, samo čekajući povoljnu priliku da se ispolji. Hladnoća sa kojom ovaj strip ubija svoje likove, način na koji njen protagonista sklizne iz pozicije relatabilnog lika, ili makar nekoga sa kim možemo da saosećamo, na poziciju čudovišta sa ljudskim likom je najupečatljiviji utisak koga sam imao nakon čitanja petodelnog serijala sakupljenog u uobičajeno sjajno štampanu, tvrdo koričenu IDW kolekciju.

DJ Meho: Ah, tvrdo koričena kolekcija - jedini način da se stripovi čitaju. Uzgred, moj najupečatljiviji utisak nakon čitanja stripa je bilo prisećanje da mi je drugar koji mi je prodao kolekciju rekao nešto u smislu „Odličan je The Cape. Pokazuje kako bih se ja ponašao da imam supermoći". Na osnovu tog komentara, pošto taj drugar nije baš očigledni sociopata, kao neki od nas ovde, očekivao sam topliju, više gorkoslatku, manje nepraštajuće brutalnu priču nego što su je Hill, Ciaramella i Howard isporučili. The Cape je jedan veoma... okrutan strip prema čitaocu.

DJ Hamo: Doduše, još okkrutniji je bio ako ste ga čitali dok je izlazio tokom 2010. i 2011. godine jer je prvo izašao jedan one-shot koji je zapravo prva epizoda serijala u 2010. Godini, a onda je još četiri broja izlazilo tokom cele 2011. godine, sa poslednjim brojem koji se pojavio ovog Januara. S obzirom da je The Cape, kako Kemal reče jednostavna, svedena, intimna priča koja ide od tačke A do tačke B bez mnogo skretanja, čitanje tokom ovako dugog perioda je bilo prava muka.

DJ Kemo: Ali opet, pitanje je: je li vredelo? U seriji ili u kolekciji, je li The Cape interesantan, svež, inovativan pogled na klasične superherojske motive, je li do sada neispričana priča o tome kako mlad momak otkrije da ima supermoći i šta onda radi sa njima?

DJ Meho: Da, ovo je pravo pitanje. Moj lični utisak je da je The Cape zapravo malo propuštena šansa da se ode nešto dublje u psihološkom analiziranju protagoniste ali i u analiziranju fenomena superherojštine/ metaljudskosti. Očekivao sam da Hill ispriča ambiciozniju priču od ovoga što se da svesti na „sociopata koji dobija neograničenu moć tu moć upotrebljava na socijalno neodgovaran način".

DJ Hamo: To je ono što smo dobili sa serijalima Marka Waida o kojima smo pričali prošle nedelje.

DJ Meho: Jeste, Irredeemable/ Incorruptible je daleko ambiciozniji i dublji pogled na suštinski isto pitanje: šta radi neko koga niko ne može da kontroliše? Sad, Waidovi stripovi su napisani kao klasična superherojština i drže se forme i pravila žanra. Hill piše izvan žanra, njegov je The Cape samo po osnovnim motivima vezan za ideju superherojštine (plašt koji daje dečaku moć da leti) i ja sam mislio da ćemo dobiti nešto dublju forenzičku analizu toga šta se događa kada ovu ideju uvedeš u svet koji je po ostalim elementima isti onaj u kome mi danas živimo.

DJ Kemo: U Hillovu (i Ciaramellinu) odbranu: The Cape ide vrlo razboritim korakom, priča se odvija odgovarajućim tempom, ne preteruje sa detaljisanjem a ima mesta za disanje i, ponovo, s obzirom da je u pitanju intimna drama na relaciji šačice likova, postiže dovoljan emotivni impakt.

DJ Meho: To tek treba prodiskutovati. No, dobro, u prvom redu, da, priznaću da Hill očigledno nije imao nameru da ulazi u neku preduboku analizu superherojštine kao socijalnog fenomena (naziv zbirke - 20th Century Ghosts - je uzet od jedne priče koja se u njoj nalazi i nije nameran da sugeriše nekakvu tematsku orijentaciju priča, primera radi nekakvo analiziranje dvadesetovekovnih fenomena kao što je superherojština) i da se držao toga da pripoveda o bazičnom osećaju užasa i razočarenja koje nam donosi gledanje čoveka za koga u početku imamo simpatije, kako postaje čudovište.

DJ Kemo: Nesumnjivo je da priča u The Cape ide jednim brutalnim i po malo neočekivanim tokom, njen glavni junak je u početku neko za koga bismo u tradicionalnoj postavci navijali: ljupki gubitnik koji je u detinjstvu imao jednu veliku psihološku i jednu veliku fiziološku traumu i koji izrasta u omladinca bez mnogo ambicija ili prijatelja, sa bratom koji je završio Harvard i devojkom koja ga voli ali koja je jedina što u kuću donosi neke pare.

DJ Hamo: I kada očekujemo da se desi nešto što će glavnog junaka trgnuti iz asocijalnog stupora u koem se nalazi i preokrenuti njegovo samosažaljenje u proaktivno ponašanje, priča odlazi u drugu stranu: on nalazi objekat svoje fiksacije iz detinjstva - plašt koji mu je majka sašila od ćebeta kojim se pokrivao kao dete u sa našivkom što je uspomena na oca, marinca nestalog u vijetnamskom ratu - otkriva da mu ovaj objekat daje moć da leti i počinje da se ponaša kao psihopata.

DJ Meho: I dobro, to je potpuno stivenkingovski i pokazuje kako u Kingovoj porodici postoji to duboko razumevanje ideje da su deca u osnovi sociopate i da postaju nešto drugo tek kroz vaspitanje i socijalizacioni trening, da je empatija više produkt socijalnog instinkta samoodržanja, manje individualna, intrinzična, jelte,  karakteristika i da se sve to remeti kada jedinka shvati (ili zamisli) da joj društvo nije potrebno da bi preživela. Hill iskusno igra na kartu odsutnog oca i uspešnog brata kome protagonista uspeva i da skine devojku i to mu je i jedini uspeh u životu - da nam prikaže u šta se pretvaramo kada odbijamo da odrastemo.

DJ Kemo: Ali...

DJ Meho: Znaš da dolazi „ali"?

DJ Kemo: Vidim kako ti igra brk.

DJ Meho: Heh. Dobro. Dakle, sve što sam rekao stoji, ALI, The Cape, kada negde u trećoj epizodi jasno prikaže ovu svoju nameru koju sam obrazložio, potpuno prestaje da bude intelektualno angažujuće štivo i umesto toga se mehanički dokotrlja do kraja. Mi tu već vidimo da je po svim literarnim pravilima glavni junak izvan dohvata ikakvog iskupljenja i kako stranica za stranicom prolazi, strip prestaje da nas interesuje. Mislim, naravno, scene brutalnog ispoljavanja frustracije i nezrelosti protagoniste su tu, ali ne donose neki novi kvalitet priči - jednostavno su tu jer moramo da ih vidimo. U nekom klasičnijem horor pripovedanju, ovo bi bile scene kojima bi bila posvećena pornografska pažnja sa opscenim nivoom detalja i elementima ritualnog ali Hill i Ciaramella ovde zapravo beže od žanra i odlučuju se za naturalistički, sveden pristup. I dok tome aplaudiram jer je smelo, s druge strane mi nedostaje dublja disekcija ličnosti glavnog junaka. Ne zašto je on zao, već zašto to zlo pronalazimo i u sebi i kako se zbog toga osećamo. Jer to bi, valjda, trebalo da bude svrha ove priče - kako reče i onaj moj drugar „Ja bih ovo isto radio" - da nam pokaže kako bismo mi sami na ovom istom mestu uradili iste ili slične stvari. Međutim ja to u ovoj priči ne vidim. Glavni junak je nesimpatičan i sve nesimpatičniji kako prolazi koja strana dok daleko pre kraja u nama ne nestane ikakav trag empatije prema njemu a time i emotivni ili, oh, duhovni ulog koga bismo imali u čitanju.

DJ Kemo: Mehmet ima dobre argumente. Ako ništa drugo, Zach Howard je obavio sjajan posao na crtežu.

DJ Hamo: Jeste i mislim da je pitanje trenutka kada će Howardov sjajni stil osvanuti u nekom Marvelovom ili DC-jevom stripu. Njegovo pripovedanje je sjajno, a stilizacije kojima farba svoje likove podsećaju me na disciplinovanijeg Chrisa Bachaloa. A to je opasan kompliment za crtača koji za sada uglavnom radi za Dark Horse i IDW.

DJ Meho: Howard je zapravo već radio za Marvel.

DJ Hamo: Zaista? Mora da mi je promaklo. Tako je to kad mladi autori neće da sami sebi urade stranicu na wikipediji.

DJ Meho: Nije neobično što ti je promaklo, jer je Howard bio tek jedan od nekoliko crtača koji su uradili nekoliko strana za neke od delova World War Hulks miniDOGAĐAJA iz 2009. godine. Dakle, striktno plaćenički i niskoprofilno. Nadam se da će Howard uskoro dobiti neki ozbiljan projekat u ruke (mada su Marvelu, ako već pričamo o Marvelu, sigurno isplativiji silni jeftini latinoamerički crtači) a ako Rodriguez ikada odluči da napusti rad na Locke & Key, mislim da bi Howard bio sjajna zamena.

DJ Kemo: The Cape je dakle, strip sa jednostavnom, svedenom pričom koja se ne bakće sa superherojskom sapunicom a ipak se dotiče fundamentalnih superherojskih tema, ispričana efikasno ali neambiciozno i sjajno nacrtana. Jesam li dao dobar sažetak?

DJ Meho: Odličan. Nastavi tako i jednoga dana ćeš imati sopstveni šou na UPPS-u.

Wolverine

Autori: Jason Aaron, Renato Guedes, Daniel Acuña, Ron Garney, Billy Tan, Jefte Palo, Steve Sanders

Izdavač: Marvel

DJ Hamo: Neobičnom koincidencijom, kada je pre godinu dana pisano o Locke & Key u okviru DJ Meho šoa, istom prilikom je obrađen i tekući serijal o Wolverineu koga piše Jason Aaron. Danas, kada pričamo o drugom Hillovom stripu za IDW, potrefilo se da se ponovo okrećemo Wolverineu i razmatramo kakav je godinu dana kasnije.

DJ Meho: Neobična koincidencija ili... pažljivo planiranje? Jedno od ta dva u svakom slučaju!!!

DJ Kemo: Šalu na stranu, kada je pre nekoliko nedelja urađen pregled tekućih i aktuelnih X-Men serijala, Wolverine je namerno preskočen.

DJ Meho: Da, pa, radi se o tome da sam želeo da vidim da li će prilično drastičan zaokret u osnovnom tonu ovog serijala uhvatiti korena ili je to bila samo prolazna faza u radu Jasona Aarona. Sad kada vidimo da ga još drži, možemo reći da smo svedoci jedne interesantne promene i, ko zna, potencijalno i signala da Marvel insistira na tome da njihovi stripovi poprime vedriji ton.

DJ Kemo: Što jeste legitimno i već je unekoliko i zvanično pominjano (prilikom lansiranja Brand New Day faze Spajdermenovog života, prilikom prelaska u Heroic Age fazu Marvelovog univerzuma) ali jeste interesantno kada serijal koji bukvalno počinje time da svog protagonistu baca u pakao gde se perverzni Đavao naslađuje njegovim patnjama manje od dve godine kasnije postane šarena akciona avantura sa Jakuzama na motociklima i sa motornim testerama, te kung fuom i gorilama koje govore. Ne žalimo se, ali promena je velika i očigledna.

DJ Hamo: Dobro, u prošlom osvrtu na Wolverinea, Mehmet je pokrio deo koji se bavi Loganovim iskušenjima u paklu i priču koja sledi odmah iza nje a koja je o tome kako Logan vodi rat sa demonima koji su mu još u telu i prete da mu izbace dušu na ulicu. Teške su to bile teme i Mehmet je tek umereno pohvalio inače prilično bezgrešnog Aarona, primećujući da je strip prerazvučen za jednostavnu priču koju priča a da su likovi previše stripovski za ambiciju koju naizgled ova priča ima.

DJ Meho: Da, i stojim iza tih izjava i dalje. Ono što nisam imao vremena da tada pokrijem je implikacija ove priče na širem planu. Naime, svi mi znamo da Aaron voli da se bavi religijskim temama, da ga greh i pakao zanimaju možda nešto više nego prosečnog čoveka, ta onoliko je pisao Ghost Ridera, ali odluka da se Wolverine odvede u pakao i da čitalac može da vidi kako taj pakao izgleda, šta duše u njemu rade, kako se đavo ponaša... meni je ovo vrlo problematično u odnosu na ono što inače znamo o Marvelovom univerzumu. Čak i ako uvažimo da je ovo pakao u kome su zajedno Kanađani, Japanci i, hmmm... ljudi drugih konfesija.

DJ Kemo: Pa, jeste. Ako pakao postoji, a vidimo da postoji i da je u pitanju jedna prilično nemaštovita interpretacija judeohrišćanske slike pakla - lava na sve strane, tela u spravama za mučenje, đavo koji lično šiba korbačem one koje želi najviše da muči - to u najmanju ruku znači da postoji i raj sa sve Bogom, Svetim Petrom i ostalim nameštajem koji očekujemo a to - i jedno i drugo - opet u prilično nezogdan kontekst stavlja sve druge priče u Marvelovom univerzumu. Mislim, za početak, šta i ko je Mefisto - dugogodišnji Marvelov „glavni" đavo koga ovde nema ni od korova? Dalje, u ovom Wolverineu se pojavljuju i Ghost Rideri i Hellstrom, Son of Satan ali njihov odnos sa đavolom koga vidimo u paklu je potpuno nerazjašnjen.

DJ Meho: To su samo najočiglednije dileme, no mene čak više interesuje odnos sa nekim drugim stvarima. Na primer, ako ima Boga, kakav je njegov stav i odnos prema Phoenix sili koja je neka vrsta kosmičkog boga? Da ne pominjem Captain Universea, Galactusa... Takođe, u Fantastičnoj Četvorci koju je pisao Mark Waid smo odavno videli da je Bog zapravo Jack Kirby.

DJ Hamo: Pored toga, X-men trenutno u postavi imaju Ilyanu Rasputin koja može da otvara portale u pakao - ali to nije ovaj isti pakao u kome je bio Wolverine. Da ne pominjem da smo je u New Mutants nedavno gledali kako odlazi u pakao u kome sedi velika dobro naoružana jedinica američke vojske  a da sve to nema veze sa ovim o čemu je Aaron pisao. Problematično je to.

DJ Kemo: Jeste, no, hajde, kada smo poslednji put ostavili Wolverinea, on je tek počinjao da nazire kako postoji nekakva zavera iza koje stoje nekakvi anonimni ljudi a koji su se zarekli da mu zagorčaju život. Kako zagorčati život praktično besmrtnom mutantu?

DJ Meho: To je tema treće priče u Aaronovom serijalu - „Wolverine's Revenge" i ponovo, ovde sam više zadovoljniji idejom nego izvedbom. Aaronu treba previše strana u kojima se događa previše ne sasvim interesantne akcije da dođe do poente. Kada se do nje dođe - ona jeste moćna ali najviše jer smo svesni da je koncept obmane i navođenja Wolverinea da počini nezamislive stvari vrhunski uznemirujuć, manje jer smo opijeni Aaronovim pripovedanjem i emotivnim investicijama u likove.

DJ Hamo: Da spojlujemo što manje možemo: Wolverine's Revenge je kao nekakav pokušaj da se korejski revenge film spakuje u međe stripa o Wolverineu i iako je zaključak do koga se dolazi po malo Deus Ex Machina, opet nije neplauzibilan. Naravno, da je ikako tokom stripa sugerisano o čemu se radi, čitalac ne bi bio iznenađen velikim otkrićem na kraju pa bi mu još više smetalo po malo nezanimljivo pripovedanje. Ali opet, ne može se sasvim zadovoljan biti ni pančlajnom, ma koliko emotivno jak bio, koji nije najavljen tokom priče.

DJ Kemo: Aaron to ispriča kako valja sa čisto formalne strane, nema ovde vidnih rupa u priči i zapletu, ali slažem se da je moglo da bude bolje odrađeno u smislu pripreme samog lika na ono što dolazi. Naravno da Wolverine ovde samo radi ono u čemu je najbolji - ubija ljude koji bi ubili njega da mogu - ali bilo bi efektnije da smo dobili i njegovu emotivniju stranu - koju on ima, čak ju je i Aaron pokazivao na drugim mestima - jer bi onda kraj bio bolji.

DJ Meho: Međutim, posle emotivno mrvećeg kraja Wolverine's Revenge, Aaron odjednom menja pristup i ono što poslednjih meseci čitamo je... hm... zabavan avanturističi strip.

DJ Hamo: Dobro, ne baš odjednom, Aaron je dao Loganu dve epizode da pati, osami se i razmišlja o užasnim posledicama svojih postupaka, da odluči da više neće da bude superheroj, pa da se ipak predomisli, ali ovo je napisano korektno, ako ne baš nadahnuto, no posle toga zaista odjednom dobijamo povratak u Aaronov zabavni mod pisanja koga je uposlio radeći na Spider-man & Wolverine miniju i miniserijalu o Wolverineu u Kineskoj četvrti San Franciska.

DJ Meho: Da, čak se i formalno Aaron vraća kineskim temama i Loganovoj poziciji kao šefu sanfranciskanskih trijada, a priča Goodbye Chinatown u kojoj se to događa je jedan brza i luda toboganska vožnja u kojoj se Logan udružuje sa drevnim majstorom kung-fua, lokalnim klincem ali i Gorilla Manom iz Agents of Atlas, da bi se pod zemljom borio protiv kineske mafije koja koristi Zmajeve kao vučnu stoku u poslu proizvođenja ogromnih količina opijuma.

DJ Kemo: Goodbye Chinatown je brza, zabavna varijacija na klasične palp motive i iako ni ovo nije najbolji strip svih vremena, da se primetiti koliko više Aaron uživa pišući ga.

DJ Meho: I ja sam više uživao čitajući ga. S vremena na vreme se pokazuje da mračni, užasom nabijeni Wolverine ne ide a da je njegova žovijalnija, zabavnija varijanta bolja ponuda. Zaplet je primereno bleskast a dijaloške razmene između Gorilla Mana i Logana su sjajno tempirane i taman onoliko komične koliko treba.

DJ Hamo: I Aaron je i nastavio u sličnom stilu i posle Goodbye Chinatown: aktuelna priča vraća Logana u Japan, a na scenu neke od starih likova iz njegove prošlosti, uključujući Sabretootha, Loganovu nekadašnju ljubavnicu Yukio ali i usvojenu ćerku Amiko, a zaplet je ponovo esktravagantna postavka sukoba Nindži i Jakuza gde se Logan nalazi na sredini, nevoljan ali prinuđen da učestvuje.

DJ Meho: Rekao bih da Aaron ovo odrađuje koliko mora. Nije ovo nezabavan strip ali nije ni nadahnut i koliko god da sam se radovao Aaronovom preuzimanju serijala pre dve godine, moram da priznam da nije pronašao pravi ton i da je verovatno okej to što sa narednim brojem (303) prestaje da radi na njemu i predaje ga u ruke Cullenu Bunnu. Mislim, Bunn je prilično nedokazan na ovako važnim serijalima, ali opet, nije loš scenarista a Aaronu ovo očigledno nije išlo. S obzirom da je nedavno završio sjajni PunisherMAX, a upravo završio i Scalped i da mu nadalje ostaju samo Incredible Hulk i Wolverine and the X-men, stripovi koje očigledno piše lakše nego Wolverinea, ovo je možda optimalno rešenje za njega.

DJ Hamo: I za nas. Bunn će možda stripu doneti novu svežinu a sigurno neće biti gori od jepha Loeba koji se ponovo ujedinio sa Simoneom Bianchijem da uradi Sabretooth Reborn - priču koja se nastavlja na njihov dosta očajni rad na Wolverineu od pre pet godina i koja kreće od broja 310.

DJ Meho: Dodao bih i da je serijal tokom ovde dve godine imao previše promena crtača i oscilacija u kvalitetu. Acuna i Garney su naravno sjajni, Guedes baš i ne... Bianchi za svoj novi rad na ovom serijalu najavljuje da je malo promenio stil. Baš da vidimo. On je ipak sjajan crtač.

DJ Kemo: Vidimo se sa one strane!!!