Danas, u nastavku akcije predstavljanja stripova koji su odavno prestali da izlaze a mi ih ipak smatramo nezaobilaznim za savremenog čitaoca od ukusa, pričamo o izvrsnom Echo iz pera Terryja Moorea, ali istovremeno pričamo i o recentnim nezavisnim radovima Marka Waida koji su toliko sveži da se oba serijala upravo ovog meseca završavaju poslednjim brojevima.

Echo

Autor: Terry Moore

Izdavač: Abstract Studios

DJ Meho: Dakle, Terry Moore. Čovek je jedan od onih primera vrhunskog soliste u američkom stripu. Inspirisan Daveom Simom i Jeffom Smithom i Moore je u osvit svoje karijere rešio da - kad ga već novine neće da im crta i piše dnevne stripove - bude sam svoj gazda i krene sa samopublikovanjem sopstvenog autorskog serijala.

DJ Kemo: Rizičan plan koji čoveku može da odnese ušteđevinu, razruši brak, naruši zdravlje.

DJ Meho: I mnogima, bez sumnje i jeste, ali Moore je zaista vrhunski autor. Njegov serijal Strangers in Paradise ne samo da je uspešno izlazio punih trinaest godina i dobio prestižne nagrade već je i svom tvorcu obezbedio solidnu ekonomsku bazu pa je i Mooreova potreba za otuđujućim najamnim radom po superherojskim kazamatima bila minimalna. Štaviše, za Marvel je tokom prethodne decenije on radio samo serijale koji su mu se očigledno dopadali po postavci: Spider-man Loves Mary Jane i Runaways. Otmeno!!

DJ Hamo: Da, za razliku od Davida Laphama - još jednog samoobjavljujućeg autora - recimo , koji nikada neće završiti Stray Bullets i potpuno se predao korporacijskoj beštiji (mada je njegov Dan the Unharmable koji je upravo krenuo na Avataru urnebesno dobar), Moore se postavio isključivo onako kako njemu odgovara. Pritom, Strangers in Paradise je uspeo da bude ona retka zverka (kao i Bone Jeffa Smitha ili Simov Cerebus) - disruptivna pojava u strip-mediju koja izlazi izvan okvira interesovanja uobičajene strip-publike i pronalazi svoje čitaoce među netradicionalnim populacijama. Kliše je reći da je Moore pisao i crtao realistične umesto idealizovanih žena pa su ga realne a ne idealne žene i čitale, ali... ovo je kliše zato što je istina.

DJ Kemo: Mnogi su se pitali kuda će Moore posle 90 brojeva ovog serijala.

DJ Meho: Ako je suditi po Echo, prvom autorskom stripu koga je Moore počeo posle SiP, i on se sam isto pitao i bio iznenađen rezultatima. Naime, Echo je *gulp* superherojski strip?

DJ Kemo: Započet 2008. a završen 2011. godine, posle trideset epizoda, Echo je, kako Moore tvrdi, nastao kada je pitao svoju ženu šta zaboga sada da krene da radi, kada Strangersa in Paradiseu više nema, a ona mu je rekla nešto u stilu „Ma, daj nacrtaj neku ženu sa metalnom pločom na grudima". Moore je očigledno čovek koji od malog ume da napravi veliko jer je ova jedna slika koju je njegova žena izbacila kao predlog zaista odvela u pravcu stvaranja jednog podebelog grafičkog romana (kolekcija u jednom tomu koju je Mehmet pazario pretprošlog tjedna od Ace Duha ima preko šest stotina strana) koji, kako Mehmet upravo reče, na neki način predstavlja Mooreov doprinos nekakvom superherojskom stripu. Ali veoma osoben doprinos.

DJ Hamo: Da, ovo nikako nije klasična superherojština i to treba naglasiti zbog čitalaca koji ne mirišu superherojske stripove smatrajući ih niskokvalitetnim, recikliranim smećem. Moore se ovde ne bavi stvarima koje su kroz razvoj medija postale tradicionalne njegove komponente: nema ovde sapunske opere, kostimiranja, magazinske egzistencijalne filozofije i ostalih stvari koje vezujemo za savremen superherojski strip. Umesto toga, Moore odlazi sve do izvora inspiracije i pita se, bez sumnje, šta je ono što nas je prvi put nateralo da osetimo uzbuđenje povodom čitanja superherojskog stripa?

DJ Meho: Dakle, Echo (uzgred, uopšte nemam ideju na šta naziv stripa smera... nema ovde nikakvog odjekivanja!) je strip koji uslovno rečeno uzima fundamentalne superherojske trope i čini ih ponovo svežim, bez toga da se upliće u mrežu superherojskih stereotipa. Zgodno je, naravno, što se pritom distancira od superherojske estetike pa i jezika (reč „superheroj" nećete naći ni na jednoj od šesto i kusur strana ovog serijala) i daje nam jednu uzbudljivu priču sa uverljivim likovima „iz života" koji prolaze kroz klasičan primer promene status quoa.

DJ Kemo: Ovde je Moore gotovo kanonski veran tradiciji: imamo disruptivan, potencijalno katastrofalan događaj koga izaziva naučno eksperimentisanje što se otelo etičkim kočnicama, imamo nedužnu osobu koja na ime ovog događaja stiče natprirode moći, koje nije želela, ne razume ih i ne ume isprva da živi sa njima. Imamo vojnoindustrijski kompleks koji u svemu vidi potencijal za ostvarivanje strateške nadmoći (nad Kinezima) i ekonomski prodor (ponovo, pred Kinezima, pretpostavljam). Imamo drugu osobu koja je stekla moći u istom incidentu ali čija je reakcija na promenu u svom životu decidno drugačija, da ne kažem religiozna (mada vredi napomenuti da je ova osoba klinički psihotična) i između glavne junakinje - Julie i, hm, glavnog negativca, Caina postoji jedan skoro simbolički antagonizam.

DJ Hamo: Međutim, pravo je zadovoljstvo videti kako Moore sa ovim sasvim klasičnim polazištima zatim kreira jednu duboko zadovoljavajuću i kompleksnu priču kakva obično nije na meti ambicije superherojskih stripova.

DJ Meho: Tako je, i opet, ne zato što je zaplet ili rasplet Echoa nešto prenaglašeno složen - tu Moore nikad ne bi mogao, niti verujem pokušao, da se takmiči sa Grantom Morrisonom ili Warrenom Ellisom - već zato što je Moore autor mnogo više zainteresovan za to da istraži psihologiju svojih likova nego što su to tradicionalni superherojski autori (pa čak i netradicionalni poput Morrisona i Ellisa). To je ono što u prvom redu izdvaja Echo od njihovih radova: protagonistkinja nije samo „nevoljni heroj" ili „žena sa greškom" već uistinu intrigantna, višeslojna ličnost koju je naprosto nemoguće opisati u nekoliko zgodnih reči. Ona je žena čiji se brak raspada ali ne samo krivicom jednog od supružnika. Koja nema neki ozbiljan posao nego sebe vidi kao frilens fotografa, ali visi po pustinji i misli joj blude ka nebu. Čija je sestra mentalno bolesna i sedi u bolnici a kuče se hrani bolje od nje otkada se muž odselio i prestao da daje pare u kuću. Kada se njoj dogodi incident koji joj da natprirodnu moć, Moore izvlači ogromnu kilometražu iz istraživanja njene psihologije, njenih motivacija i reakcija na situacije u koje upada (a one su često veoma stresne) i za čitaoca je ovo pravi zlatni rudnik karakterizacije.

DJ Hamo: A ista se pažnja posvećuje i drugim likovima.

DJ Meho: Da, do kraja stripa, Julie uz sebe već ima pravu ekipu saradnika koji su svi komplementarni njenim moćima na neki način i koji joj pomažu da u sebi nađe heroinu kakvu svaki - pa i ovako netradicionalan superherojski strip - potrebuje. Sjajni su to likovi i čitalac uz njih zaista diše i proživljava avanture. Moore kao i obično piše žene dublje i kompleksnije (ne tvrdim nužno „stvarnije") od većine kolega pa su tako i ovde Juliena sestra Pam (ona iz duševne bolnice) ili recimo agentica Ivy Raven intrigantni, složeni likovi sa ličnim istorijama i interesantnim transformacijama. Muški likovi ne zaostaju, Moore piše odlične naučnike, a Dillon, deo Juliene ekipe je sjajan primer ne-mačo muškarca u stripovima koji pritom nije neka kastrirana ekstremfeministička fantazija.

DJ Kemo: Dok su Mehmet i Hamid sasvim u pravu što hvale karakterizaciju, ja želim čitateljima da skrenem pažnju kako Echo ima i druge distinktne kvalitete. Prvo, ovo je sjajno žanrovsko štivo. Superherojski stripovi su nominalno naučnofantastična proza, ali kod njih je spekulativni element NF-a uglavnom podrazumevan i ne treba da bude predmet čitateljske pažnje u velikoj meri. Echo ovde naprotiv, briljantno igra upravo na kartu začudnosti svojih bizarno smelih naučnofantastičnih motiva i dobija na zanimljivosti. Istovremeno, ovo je i akcioni triler koji bez napora upada u road movie pripovedanje a da se opet završava spektakularno uz dovoljno akcije kakvu možete videti samo u superherojskom stripu. Povrh svega, Echo mnogo profitira od činjenice da je pisan zaista kao roman. Dakle, ovde se tempo podešava pripovedanju u konačnoj formi (za razliku od beskonačne forme klasičnog superherojskog serijala), likovi imaju vremena da se transformišu, likovi ginu, emotivni i drugi ulozi koje čitalac (i drugi likovi) utovare tokom čitanja imaju svoju težinu i isplaćuju dividende do kraja.

DJ Meho: Potvrđujem Kemalove reči i dodajem da je Moore i sjajan, ali sjajan crtač koji je sa Echo pokazao da nema problem sa kinematskim spektaklom kada je to potrebno a da se nije odrekao ni svoje karakteristične karakterizacije likova, njihovih emocija, uspelog geg-humora itd. Ovo je jedan izuzetno disciplinovano urađen strip sa, priznajem povremeno primetnim momentima dekompresije i dobijanja na vremenu, ali kada Moore čak i banalne scene crta tako zamamno, nije teško oprostiti.

DJ Hamo: Možda je jedino što treba naglasiti da neće po ukusu svakog čitaoca biti određena mladalačka nota u dizajnu svih glavnih likova, ali opet, ovo je zaista samo stvar ukusa.

DJ Meho: U konačnici, Echo je trijumf na zaista mnogo polja i strip koga možete da preporučite ljudima koji se podsmevaju superherojštini jednako kao i onima koji je rado gutaju. Ako se film koji bi trebalo da je u pripremi bude pristojno ponašao ka predlošku, biće ovo veliki uspeh za Moorea.

Irredeemable/ Incorruptible

Autori: Mark Waid, Peter Krause, Diego Barreto, Eduardo Barreto/ Mark Waid, Horacio Domingues, Marcio Takara, Damian Couceiro

Izdavač: Boom! Studios

DJ Meho: A za nas koji superhetrojštinu rado gutamo ali volimo i da je kritikujemo da se previše reciklira a premalo razvija, Waidov rad u poslednje tri godine na nezavisnom Boom! je bio melem na ranu. Melem!!!

DJ Kemo: Waida smo hvalili poslednjih meseci za izvrstan rad na Marvelovom novom Daredevil serijalu, ali Waid je stara kuka korporacijskih stripova, čovek koji čak ima i reputaciju scenariste koji drži baklju tradicije i, kako Grant Morrison i veli u pogovoru za prvi broj Irredeemable, smatran je za maltene „retro" autora. No, ne samo da je Waid poslednjih godina sedeo na važnim pozicijama u Boom! Studios - dakle decidno je pobegao iz korporacijske orbite na neko vreme - nego je i njegov rad na ova dva serijala o kojima sada pričamo pokazao koliko je kadar da klasične superherojske motive iskoristi za jednu časnu dekonstrukciju superherojštine koja pritom poštuje svoj predložak i i pored sve buke, besa i destrukcije razložno, sa poštovanjem analizira kako stvari mogu da odu ako se motivi malo zarotiraju i šta to znači za nas kao društvo i rasu...

DJ Hamo: Dakle, samo malo tehnčkih detalja: Irredeemable je glavni strip u ovom dvojcu, započet 2009. godine i upravo se završava tridesetsedmim brojem. Incorruptible je pokrenut pola godine kasnije, kao neka vrsta spinofa i zapravo priča druge elemente iste velike priče koju je Waid osmislio. I on se završava ovog meseca i moram da u ime sve trojice kažem da smo neverovatno napaljeni da vidimo zaključak.

DJ Meho: Ne bez razloga. Waid je sa ova dva serijala pokazao koliko dobro može da bude kada iskusni, istrenirani superherojski scenarista donese na astal disciplinu i znanje stečene pišući Flasha, Spider-mana, Justice League of America, Supermana, Kapetana Ameriku i druge, a da ga sa druge strane čeka potpuna kreativna sloboda da oblikuje svoj univerzum i radnju onako kako mu odgovara - što ne bi mogao čak ni kod najliberalnijih urednika u korporacijama. Irredeemable i Incorruptible su stripovi koji pre svega profitiraju od toga što su priče sa jasnim krajem prema kome se kreću, a ne beskonačno serijalizovani narativi i što se njihovo pripovedanjeod samog početka jasno usmerava ka tom kraju i zaključku. Waid onda može da podešava tempo pripovedanja tako da sve što je potrebno bude dobro objašnjeno, da ne brine da li će neke epizode biti prekratke za motive koje treba istražiti, da, jednom rečju, priča prirodnim tempom. I to se vidi, ovo su stripovi koji imaju veoma kompleksne motive i naglašeno ikoničke likove sa velikim pričama iza sebe, a opet su napisani tako da se čitaju lako, bez zastajkivanja, da naprosto teku. Waid je u životnoj formi i ono što radi u Daredevilu u ovom trenutku, je po glatkoći i prirodnosti pripovedanja očigledno došlo iz rada na ova dva serijala.

DJ Kemo: Sa druge strane, Waid je ovde zbilja uložio ogromne napore da kreira jedan zanimljiv univerzum u kome će se priča dešavati. Sueprherojska istorija, odnos Zemlje sa tuđinskim civilizacijama, odnosi superheroja jednih prema drugima, porekla supermoći likova, tematske orijentacije kostimiranih heroja i zločinaca - sve ovo Waid nam daje u onoj količini detalja da osećamo kako jedemo jedan kvalitetan obrok a da nas ipak nikada ne zasipa kojekakvom trivijom koja nema funkciju u pripovedanju.

DJ Hamo: Da, Irredeemable/ Incorruptible zaista odaje utisak jednog univerzuma u kome se živi, koji nije samo kulisa za superherojske tuče, nego svet u koji verujemo. Najviše on, naravno podseća na DC-jev univerzum, ali ovo je kompliment, da jedan čovek tako ubedljivo stvori ceo taj svet.

DJ Meho: Da, najviše podseća na DC-jev univerzum jer mu je Waid prilično privržen i dobro ga poznaje pa ga lako može i varirati, ali u osnovi ova priča i zahteva nekakav analog DC-jevog univerzuma jer je u njezinom centru pitanje koje nam je uvek svima u podsvesti ali koje nikada, niti u Elseworlds ediciji ne bi moglo biti ovako proučeno u okviru DC-ja.

DJ Kemo: To pitanje je: šta bi bilo sa svima nama da Supermen jednog dana odluči da neće biti benevolentni vanzemaljac koji je usvojio planetu, već osvetnički nastrojen bog kome je dosta ljudske sitničave pohlepe i nesposobnosti da se ponašaju etički?

DJ Meho: Da, Irredeemable je priča o tome šta se dešava kada Plutonian - analog Supermena u ovom univerzumu - jednog dana shvati da svoje gotovo beskrajne moći ne mora da koristi da bi pomagao ljudima, da je on toliko iznad ljudi koliko smo mi iznad mrava. To ga saznanje stiže na jedan stresan način i njegova je reakcija psihopatska. Uništenje čitavih gradova i milionske žrtve samo su prvi znak Ere Plutoniana na Zemlji.

DJ Kemo: Irredeemable je interesantna i opširna psihološka studija bića sa boglikim sposobnostima koje je u jednom trenutku odlučilo da bude heroj vrline, ali koje svejedno zbog toga nikada nije prestalo da oseća da je potpuno samo. Solipsizam nužno vodi u antisocijalno ponašanje i Plutonian od zaštitnika Zemlje postaje njen tiranin i uništitelj.

DJ Hamo: Waid mudro bira da nam istovremeno sa proučavanjem Plutoniana pokazuje napore tima Paradigm - njegovih kolega koji su neka vrsta analoga JLA u ovom univerzmu - da zaustave njegovu destrukciju i spasu Zemlju Plutoniana ali možda i samog Plutoniana njegovog sopstvenog sloma etike i identiteta.

DJ Meho: Da, Waid izvrsno koristi ekipu različitih superheroja (neki imaju tehnološke moći, neki mitološke itd.) da nam kroz njihove odnose prema Plutonianu ali i međusobno oslika složenost etičkih pitanja sa kojima se suočavaju bilo koji ljudi u posedu bilo koje moći bilo gde. Njihova borba protiv Plutoniana je jedan očajnički sled užasnih otkrića da superheroji uprkos svim moćima imaju jednako ličnih mana kao i obični ljudi. Čak i više, zahvaljujući psihološkoj kompenzaciji što su percipirani kao heroji od strane masa.

DJ Kemo: I iako Waid ovde u centru priče drži superheroje (i vanzemaljce), neke od najbitnijih poteza za guranje narativa unapred vuku obični ljudi - politčari, vlade, vojnici.

DJ Meho: Da, ovo nije dekonstrukcija na nivou Watchmen, dakle, klasičnija je u svom pristupu superherojštini ali je ljudsko društvo u postkataklizmičnom periodu predstavljeno ubedljivo, sa ozbiljnim karakterom i voljom i čak i mnogo neizgovorenog koje se tiče odnosa superheroja prema društvu (u smislu koristi ili destrukcije koju mu donose) uspeva da pošalje značajnu poruku k čitaocu.

DJ Hamo: Waidu pritom uspeva da odradi puno psihologiziranja a da to ne zazvuči prejeftino - Plutonian je složena ličnost iako je na određenom nivou jednostavan poput deteta.

DJ Meho: Ovo je još uspelije u Incorruptible, koji je strip o Maxu Damageu, superzločincu koji je godinama bio jedan od važnijih neprijatelja Plutoniana, i jednom sociopati od karijere koji je pljačkao, ubijao decu i prodavao urkadenu letalnu tehnologiju ubicama, koji nakon što Plutonian odlepi i postane zao, odjednom doživi maltene pravi satori i odluči da on bude taj koji će spasti Zemlju i zaustaviti poludelog boga.

DJ Kemo: Incorruptible je napisan za nijansu više palpi, jer je njegov glavni lik takav - voli da se pobije, ima maloletnu devojku i sve to - ali psihološki je ovo izuzetno pošteno a socioliški intrigantno.

DJ Meho: Da, Max Damage je čovek koji ima sličnu usamljeničku crtu koju ima i Plutonian na ime svoje ogromne snage i neranjivosti koje mu istovremeno oduzimaju mogućnost da skoro išta oseća i njegovi filozofski razlozi za ono što čini su jednako duboki i interesantni za čitaoca. Max Damage je, uostalom čovek koji pokušava da postane heroj time što će činiti sve suprotno od onoga kada je bio zločinac i pokazuje se da je i ova ekstremna odanost pravdi i zakonima (pogotovo u svetu u kome se društvena infrastruktura raspada) jednako sociopatska. Max iza sebe ostavlja trag polomljenih ljudskih sudbina inspirisanih njegovim herojstvom i ovo je interesantno provučeno. A čitalac se uprkos svemu zaista srcem svrstava uz čoveka koji odlučuje da bude heroj i pokazuje da je uprkos užasnoj prošlosti, zapravo pravog kova za tako nešto. No, ovaj serijal jasno pokazuje da dobra volja nije uvek dovoljna.

DJ Hamo: Povrh svega, oba stripa imaju gomilu interesantnih preokreta, otkrivenih tajni i dubljih slojeva zapleta tako da je čitanje, pogotovo sada pred veliko finale, obeleženo sve višim nivoma adrenalina kod čitaoca. Nije to mala stvar kada se radi o jednom serijalu od skoro četrdeset i drugom od tridesetak epizoda. Dobro, ima ovde blagih padova u intenzitetu tempa pripovedanja (Incorruptible) i opširnih flešbekova (Irredeemable) ali Waid ovo izvrsno piše i, ja barem nikada nisam imao utisak da se radi o veštačkom nabijanju broja strana. Ovi stripovi, mislim, traju taman onoliko koliko treba da traju i jedva čekam da pročitam poslednje epizode.

DJ Kemo: Dakle, u pitanju su skoro klasični superherojski stripovi sa inteligentnim, zrelim pristupom idejama, poštenim tretmanom čitaoca - dakle, likovi umiru ili bivaju pošteno polomljeni, neki heroji su naprosto nekompetentni, uprkos milenijumima iskustva, a neki naprosto slabi kao ličnosti da podnesu odgovornost moći - ali i pošteno ekstravagantnim idejama koje se tiču mističkih moći nekih od likova ili vanzemaljskih civilizacija koje srećemo. Jedan stripovski švedski sto, rekao bih. Jedino što crtež nije sasvim ujednačen.

DJ Meho: Da, ako imam primedbe onda je to svakako da Incorruptible povremeno ima naprosto loš crtež, no kada Horacia Domingueza zameni Marcio Takara tu se stvari popravljaju. Sa svoje strane, Irredeemable može da se pohvali da ga je najveći deo vremena crtao sjajni Peter Krause pa je i sa vizuelne strane ovo pravi praznik za ljubitelja superherojskog stripa od štofa i ukusa.

DJ Hamo: Ukratko, ovo su stripovi koji pokazuju kako je moguće osvežiti superherojski žanr bez žrtvovanja njegovih imanentnih vrednosti (sapunska opera, ekstravagantni fantastični koncepti) i da dekonstrukcija i dosledna psihološka i filozofska analiza mogu da idu ruku pod ruku sa atraktivnim tučama i letenjem kroz svemir. Povrh svega, za ulazak u ove stripove nije potrebno nikakvo predznanje jer nisu deo nekog već uspostavljenog univerzuma. Svi su na dobitku!!!

DJ Kemo: Vidimo se naredne nedelje!!!