BEST OF MIVEL (2)

Muž: Znammnogekojisu se obogatiliprekonoći!

Žena: Pa valjdasu to steklipoštenimradom?

Muž: Da, mnogesupoštenoizradili!

BEST OF BOCKO, MiodragVeličkovićMivel

Upravo taj indirektni način kojim je kroz „Bocka" uspevao da dodirne nedodirljive, a da sam izbegne da tiisti nedodirljivi zauzvrat ne dodirnu njega, najbolje oslikava koliko je zapravo Mile bio domišljat. Njegovo najubojitije oružije bile su upravo njegove idejei on im je svesno podredio sve, pa i svoj crtež. Shvatio je Mile na vreme da od njega ima boljih crtača i da će ih uvek biti, ali da ono u čemu malo ko može da mu parira jesu stvari koje mu „padaju na pamet" kad dotičnu jednom upregne u željenom pravcu. Da bi iz tih zamisli u kojima je bio bez premca, upravo onoliko koliko je bio bez dlake na jeziku (i peru), izvukao maksimum, svoju likovnost i grafizam sveo je na svojevrsni likovni haiku - minimalistički, brz potez koji je u trenutku grabio tu toliko varljivu i neuhvatljivu poentu, i zauvek je ostavljao zarobljenuizmeđu ivica kadrova njegovih strip kaiševa... Svima nama na radost i uživanje, ali i razmišljanje. Kažu da grom ne udara dvaput na isto mesto, ali je Mile uspeo u tome da na zadnju stranu Naše reči udari više od hiljadu puta, i to svakog petka, bez izuzetka. U Miletov lični uspeh ubrajam to što je redovno uspevao da kroz „Bocka" učini da nam stablizacija, inflacija, devalvacija, korupcija, vojna intervencija, privatizacija, tranzicijasankcije, restrikcije i druge životne komplikacije  izmame osmeh na lice, a u naš kolektivni neuspeh to što nismo uspeli da,trideset godina od njegovog nastanka, „Bocka" učinimo makar malo manje aktuelnim...

Mileta sam, na kraju, cenio zbog njegove potpune predanosti radu. Počeo je od malena da radom krči svoj put, radeći kao ilustrator i karikaturistima u školskom časopisu osnovne škole „Josif Kostić" u Leskovcu. Bez znanja roditelja upisao je Srednju umetničku školu „Bogdan Šuput" u Novom Sadu, odatle za vreme školovanja čak i novčano pomagao svoje roditelje, a za vreme vojnog roka u Skoplju uspeoje da dobije i celodnevnu dozvolu za izlaske - sve isključivo sopstvenim radom na karikaturi i stripu. Dvadeset pet godina uložio je u nedeljni rad na stripu koji je čitao jedan veoma ograničen broj ljudi i koji za sve to vreme nije naišao ni na kakav kritički odjek kako u Leskovcu tako i van njega, hiljade i hiljade sjajnih ideja pretočnio je u geg strip visokog kvaliteta za koji malte ne niko van Leskovca nije znao do pre godinu dana... A nije morao. Bio je Tehnički urednik Naše reči, kao i autor karikature na naslovnoj strani, to su bila zaduženja za koja je primao platu. Rad na „Bocku" - kao i pisanje aforizama te prikaza izložbi - radio je dve i po decenije jer je tako hteo, i za to nikada nije dobio ni dinara preko redovnog ličnog dohotka!U svom poslednjem intervjuu, koji sam imao tu (ne)sreću da vodim, Mile je za svoj angažman u Našoj rečirekao: „Svašta sam radio, voleo sam da radim." - što bolje od bilo čega što ja mogu da sročim o njemu oslikava njegov stav prema radu. Njegov pristup poslu nije se promenio ni nakon što je ostao bez matične kuće u koju je uložio gotovo čitav svoj radni staž (Naša rečugašena je mesec dana nakon što je Mile otišao u zasluženu penziju), bez nacionalne penzije za koju je konkurisao (105 osvojenih nagrada širom sveta nije bio validan kriterijum da mu Srbija vrati makar malo za sve što je uradio na njenoj promociji u inostranstvu), što dokazuječinjenica da je posle Miletove smrti na njegovom radnom stolu porodica pronašla gomilu karikatura uredno završenih i spremljenih za slanje na nekoliko međunarodnih konkursa čiji su se rokovi približavali...

Mileta više, na žalost, nema, ali nam je, srećom, ostavio „Bocka" da nas još dugo seća na jednu ljudsku i umetničku veličinu, da nas (gorko) nasmeje... I da nas bocka, šta drugo.