INTERVJU SA DŽEJSONOM ARONOM:

 DO POSLEDNJEG DAHA

Džejson Aron je američki scenarista koji mi je pažnju privukao svojim stripom Scalped, na kome je radio sa crtačem koji je, uprkos tome što se potpisuje kao R.M. Guera, naše gore list - Rajkom Miloševićem Gerom. Uprkos činjenici da nije ovenčan ni jednim jednim stripovskim Oskarom, nagradom Eisner, u pitanju je, po mom mišljenju, jedan od najboljih stripova koji se danas objavljuju kako u Americi, tako i van nje, što Arona, opet po mom mišljenju, čini jednim od ponajboljih scenarista danas. Ono što nije stvar mog mišljenja već činjenično stanje jeste da je Aron uspeo da za jako kratko vreme svoj potpis stavi na avanture Spider Man-a, Punisher-a, Hulk-a, X-Men-e, Wolverine-a, Hellblazer-a, Ghost Rider-a... Kao i to da je u pitanju jako interesantan sagovornik za bilo kakvu vrstu razgovora. Uostalom, uverite se i sami...

Govoriš o prvoj „ruci" onoga što pišeš... Koliko „ruku" pišeš, i kako možeš da posvetiš toliko vremena i energije brojnim verzijama istog scenarija kad imaš toliko različitih stvari koje pišeš u isto vreme?

Ulažem dosta truda u prvu „ruku" svega što pišem u nadi da napisano prilikom čitanja neće delovati kao „prva" ruka. Pišem i prerađujem. Glancam. Ne odbacujem scenario samo zato što je to moj prvi pokušaj... I zato puno mojih scenarija ode u štampu nakon samo jedne „ruke". Ipak, čak i tada, kada je sve nacrtano i tekst upisan, vraćam se i dorađujem dijaloge. Ponekad moram da uradim drugu i treću „ruku" scenarija, da bi sredio stvari sa kojima urednik ima probema. Retko sam išao dalje od treće „ruke". Ako dođeš dotle da imaš četvrtu i petu „ruku", to znači da imaš debelih problema sa svojom pričom.

Kako se nosiš sa blokadama u pisanju? Šta ti pomaže u tim situacijama?

Nemam vremena za blokade u pisanju. Rešavam ih pisanjem. Ovih dana obično pišem četiri ili pet različitih serijala, i ponekad pišem za mnogobrojne crtače u ovim serijalima, tako da nemam vremena da sedim unaokolo i čeka da mi se moja muza obrati s nebesa, ili nešto slično. Prosto pišem. Ako želiš da živiš od ovoga, moraš da ga tretiraš kao ono što jeste - posao. Neki scenariji mogu biti bolji od drugih ali to je sjajna stvar u pripovedanju, kad se radi o serijalima - uvek postoji sledeće poglavlje u kome možeš da pokušaš da budeš bolji.

Brajan Majkl Bendis je jednom rekao da je dobio svoje najbolje ideje tokom rekreativne vožnje biciklom. Da li u tvom slučaju uviđaš neku vezu između pisanja i fizičke aktivnosti?

Da, sasvim se slažem s njim. Dobijam najbolje ideje kad mogu da iščistim glavu od svega drugog. Ponekad je to pod tušem - napisao sam neke od svojih najboljih priča pod tušem. Ponekad je to u šetnji. Kada mi je sin bio beba, stavio bih ga u kolica i gurao kroz naš kraj. Napisao sam puno svezaka Scalped-a na ovaj način.

Jesi li se ikada susreo sa cenzurom u pisanju, da ti neki urednik odlučno kaže "To ne može!" Da li sam ponekad pribegavaš autocenzuri kad pomisliš da ti neće dozvoliti da nešto izvedeš u stripu?

Pokušavam da sam sebe nikada ne cenzurišem. Ponekad napišem stvari za koje znam da nema šanse da prođu, ali to prepuštam uredniku. Bilo je sitnih stvari koje sam pokušavao ovde i onde koje su mi odbijene, ali nikada nešto veliko. Napisao sam referencu o tome kako je Volverin urinirao na nekoga, koja je potom isečena. Ko bi rek'o, da će mi to izbaciti, jel da (smeh)? I da, jednom sam imao scenu u kojoj je Logan držao čovekovu glavu u činiji za panč, dok je ledeni kip golog anđelčića po njemu pišao šampanjac. Anđelčić je preživeo, doduše, ali šampanjski mlaz nije. Reklo bi se da je naravoučenije da samo treba da se držim pdoalje od bilo kakve refence na pišanje, i sve će biti u redu.

Da li ti oduzima podjednako mnogo vremena i energije da pišeš svoje stripove (recimo, Scalped), ili stripove sa likovima koji su vlasništvo kompanije (recimo, Captain America)? Ima li neke razlike u tome kako pristupaš pisanju jednog u odnosu na drugo?

Ako je u pitanju lik koga nikada ranije nisam pisao, obično mi treba malo duže da napišem scenario - dok mu pronađem glas i tako to. Sa Scalped-om, pišem te likove duže od 50 brojeva, tako da mi je postalo mnogo laše da se uvučem u taj svet. Pokušavam da pišem po dva scenarija nedeljno, ali mi za poneke treba i puna sedmica. Ako mi treba više od nedelju dana, onda je to znak da nešto baš i ne štima.

Možeš li lako da skačeš između pisanja dva potpuno različita žanra, različita naslova  u toku istog dana?

Pokušavam da izbegnem da se nađem u situaciji da moram da skačem od jedne stvari na drugu u toku istog dana, ali u istoj nedelji da, svakako da to radim. Do sada mi to nikada nije bio problem - u stvari, uživam u tom izazovu. Osetim uzbuđenje kad završim scenario i znam da me čeka nešto potpuno drugačije još koliko sutra. Da, zabavno je tako istezati različite kreativne mišiće. Zato što stalno skačem na nešto novo nikada ne ostaje dovoljno vremena da mi nešto što pišem postane dosadno, da mi dosade neki likovi.

(Ostatak ovog intervjua u narednom broju Strip Pressinga, koji bi uskoro trebalo da ugleda svetlo dana)