U kojoj ponovo nećemo pričati o filmu Avengers. Ali doći će vreme i za to. U međuvremenu: o pravdi i revoluciji!

Justice League

Autori: Geoff Johns, Jim Lee, Gene Ha, Carlos D'Anda, Ivan Reis, Joe Prado...

Izdavač: DC

DJ Meho: Punih devet meseci (dakle  period jedne poštene trudnoće) posle relansiranja DC-jevog multiverzuma pod parolom THE NEW 52, reklo bi se da se dobra volja publike pomalo istrošila.

DJ Kemo: Ako je suditi po reakcijama glasne manjine na Internetu, novi-stari DC-jevi serijali su, kad se odbiju neki univerzalno hvaljeni poput Batmana, Swamp Thinga ili Animal Mana -nezadovoljavajućeg kvaliteta.

DJ Hamo: Hejteri će hejtovati i treba imati svest o tome da drčne larmadžije na Internetu ne moraju da predstavljaju stvarno mišljenje građanstva. Presudno je kako se ove stvari prodaju. No, to na stranu, rekao bih da ima mesta analizi toga šta je sve DC uradio pogrešno u poslednjih devet meseci.

DJ Meho: Kandidovaću svoju tezu o tome kako DC na kraju nije sasvim dogovorio sam sa sobom šta relansiranje cele superherojske produkcije od broja jedan zapravo treba da predstavlja. Ribut? Retkon? Samo dotegnutiji nastavak dotadašnjih priča? U najavama i predstavljanjima strategije pominjalo se od svega po malo, naglašavajući da su se priče koje smo čitali poslednjih sedam i kusur decenija sve zaista dogodile mada možda ne baš onako kako ih pamtimo, a da je istovremeno ovo mlad univerzum u kome superheroji postoje u svesti javnosti tek nekih pet godina. Dakle, kako to kažu Amerikanci, DC je hteo i da ima svoj kolač i da ga pojede. Što meni nema nikakvog smisla, pa naravno da ću kolač da pojedem ako ga imam, nisam ga mesio da ga držim kao ukras!!!

DJ Kemo: Naš narod to elegantnije veli...

DJ Hamo: Saće ono sa jevanjem i neulaženjem, znam!!!!

DJ Kemo: ...zapravo hteo sam da kažem ono „I kuras u dupetu i duša u raju", ali i Hamidova prostačka asocijacija je na mestu. DC je poznat po periodičnim upeglavanjima kompanijskog kontinuiteta (Crisis on Infinite Earths, Infinite Crisis, pa sada Flashpoint/ The New 52) koji na kraju samo naizgled išta upeglaju a posle šest meseci vidimo da uređivačka strategija i dalje uglavnom forsira haos i bezumlje. Naravno, nije lako koordinirati rad između pedeset i više paralelnih serijala koji izlaze i koji svi treba da dele isti univerzum i vreme, no, kad i to uvažimo, čini se i dalje da DC ne zna šta je tačno krenuo sa ovim relansiranjem.

DJ Meho: Tako je. Kod nekih od serijala, poput Batmana, sasvim je jasno i očigledno da se sve što znamo zaista dešavalo i Snyderov serijal se udobno nastavlja na ono što je dolazilo pre njega uz očigledne reference na događaje koje smo čitali prethodnih godina. Dakle, u Betmenovom slučaju samo smo dobili soft riset, takoreći prostu renumeraciju.

DJ Hamo: Što je u redu, ako se ignoriše šira slika, tj. ideja da je ovo univerzum u kome su se najranije superherojske manifestacije desile pre pet godina. Uz takvu pretpostavku nemoguće je u priču uglaviti četiri bivša i sadašnja Robina koji postoje u Betmenovom životu. Dick Grayson je u trenutnom kontinuitetu naprosto previše star da bi ikako mogli da ga prihvatimo kao Robina od pre pet godina.

DJ Meho: Tako je, dakle, Snyder očigledno pokušava da sebi stvori što manje problema u pisanju inače fantastičnog stripa, pa je njegov Betmen zaista samo produžetak onoga što je bilo. Kao i recimo Batgirl i Batwoman. S druge strane, Green Lantern serijal je nastavak, ali je Green Lantern corps. ribut. Green Arrow je ribut. Action Comics je ribut a dešava se pet godina pre ostatka serijala. Sve je ovo vrlo zbunjujuće čak i za dugogodišnjeg čitaoca DC-ja. Da ne pominjem da je cela ideja The New 52 bilo privlačenje nove publike i odbacivanje balasta decenijskog kontinuiteta, nešto kao što je Marvel uradio sa Ultimate univerzumom o čemu smo razglabali prošlog tjedna. Novi čitalac koji uzme da čita Snyderovog Betmena će uživati u sjajnom stripu i mada će mu biti jasno da je mnogo toga propustio, mislim da neće imati problema da se uključi u radnju. Ali nov čitalac koji uzme u ruke Red Lanterns ili Green Lantern? Ili Justice League International? Pakao.

DJ Kemo: Justice League u neku ruku sažima prednosti i mane nove DC-jeve orijentacije pa zato danas pričamo o njemu, da?

DJ Meho: Da. Justice League je svakako jedan od centralnih serijala u DC-ju poslednjih pola veka i u velikoj meri paradigma onoga što se događa u celom DC multiverzumu. Ovo je tim sastavljen od najvažnijih, najikoničkijih likova koje DC ima, on simbolizuje vrednosti koje ovaj univerzum (i multiverzum donekle) definišu ali i koje ovaj izdavač želi da projektuje prema svetskoj javnosti. Zbog toga ovaj serijal uvek rade provereni autori. I ovo je, uostalom bio prvi serijal koga je DC lansirao u Tne New 52 inicijativi. Nije nefer prepipati puls ovog serijala i dati možda nepravednu ali dosta decidnu dijagnozu za celu DC produkciju.

DJ Kemo: Što se tiče autora, ovo je zaista povereno na staranje teškoj kategoriji DC ergele.

DJ Meho: I ja ću prvi biti radostan da kažem kako nema više Jamesa Robinsona na ovom serijalu. Nikako mi nije prijao. Mada, iskreno, u ovom serijalu mi nije prijalo ništa posle Infinite Crisis DOGAĐAJA, sa izuzetkom pokojnog Dwaynea McDuffieja čiji je rad bio ugodan i žali bože što je smenjen sa mesta scenariste posle razložnih primedbi koje je imao na uređivanje magazina. Sad kada ga više nema, umrla je i nada da ćemo ga ponovo videti u ovoj ulozi.

DJ Hamo: Ipak, DC je potegao najteže adute, Justice League sada piše Geoff Johns, Chief Creative Officer firme, a crta Jim Lee, uz Dana Didioa suizdavač DC-ja. Od ove dvojice skoro da nema većih superzvezda u domenu superherojskog stripa.

DJ Meho: Tako je. Izluđujuća stvar u vezi sa Justice League je to što se sa jedne strane vidi neočekivano mnogo entuzijazma od strane dvojice autora da rade bučan, eksplozivan superherojski team book, ali su sa druge strane rezultati iznenađujuće... tupavi.

DJ Kemo: Nije da Marvel sa svojim centralnim team bookom ima mnogo bolji skor...

DJ Meho: Ne, nema. Ali zapravo, dobro je da si potegao Avengers jer na neki način, ovo što Johns radi u Justice League može da se uporedi sa Bendisovim preuzimanjem Avengersa pre toliko godina i sa promenama koje su mnoge čitaoce ogorčile.

DJ Hamo: Doduše, Johns ne samo da ima odrešene ruke jer su on i Lee gazde u firmi, nego je i serijal smešten u osvit superherojske ere u ovom univerzumu (dakle, pet godina ranije od drugih serijala) pa mu se može da uspostavlja svoja pravila.

DJ Meho: Ali to i jeste veliki problem, jer, kako rekosmo, ne prate svi ostali serijali ta pravila. Supermena iz magazina Superman i Action Comics vrlo je teško identifikovati sa ovim Supermenom, a i Batman... Sve je naopako.

DJ Kemo: Dobro, za početak valja reći da je ovo na neki način zaista ribut Justice League, priča od početka, kako su se upoznali, kako su se okupili...

DJ Meho: Što Johnsu daje puno slobode koju on... neću da kažem zloupotrebljava ali mogu i hoću da kažem da je njegova karakterizacija ovde u najmanju ruku nezgrapna. Da ne upotrebim neku težu reč...

DJ Hamo: Uvredljiva?

DJ Kemo: Mesarska?

DJ Meho: Sve to i još mnogo vše, kako kaže ona reklama. I iskreno, ja od team bookova nikada ne očekujem previše, čak su i oni koje sam voleo (poput recimo Justice League Generation Lost) karakterizaciju najčešće svodili na karikature i stereotipe, ali Johns ovde insistira na nekakvoj mladalačkoj energiji koja ide uz ributovan univerzum ali onda ispušta konce iz ruku i daje nam strip od koga nam je ponekad neprijatno što ga čitamo i osvrćemo se oko sebe da vidimo ima li svedoka koji bi nas mogli odrukati svetu.

DJ Kemo: Ovo je pre svega strip natrpan akcijom, doduše.

DJ Hamo: Da. Johns i Lee su očigledno sebi stavili u zadatak stvaranje bučnog, prostog superherojskog serijala natrpanog tučama i eksplozijama koji čini potpuni kontrast recimo Meltzerovom kontemplativnom otvaranju drugog volumena Justice League posle Infinite Crisis.

DJ Meho: Koje, takođe, da ne bude zabune, nije bilo baš sjajno za čitanje. Ali Johns ovde povremeno ide ispod dopustive granice. U njegovu odbranu reći ću da je ovo strip neopterećen ogromnim količinama teksta kako kod njega povremeno ume da bude, da je brzog tempa i da postoji vidan trud da bude vedar, nadeven lakim, povremeno frivolnim humorom. Ovo je mlad tim sa mladim superherojima koji se na početku ni ne poznaju. Green Lantern čak, kad sretne Betmena kaže nešto u stilu „Auh, pa ti stvarno postojiš!", a za Supermena se samo šuška da je sa druge planete. I ta vrsta dinamike nosi prvih nekoliko brojeva ovog serijala.

DJ Kemo: Utisak je da Johns polaže više pažnje na karakterizaciju nego na sam zaplet, zar ne?

DJ Meho: Pa, da, jer zaplet prve priče - dakle one u kojoj vidimo okupljanje tima u jednoj ad-hok akciji gde superheroji koji se ne poznaju i jedni drugima ne veruju treba da odbrane zemlju od kosmičke, intradimenzione napasti - dakle, taj je zaplet... rudimentaran.

DJ Kemo: Poglup?

DJ Hamo: Uvredljiv?

DJ Meho: Sve od nabrojanog. Darkseid je ovde imenovan ali mi o njegovoj agendi ne znamo baš ništa. Tu je i Desaad, vidimo Apokolips, parademone, uredno ceo meni, ali zaboga, ako nikada niste čitali ništa od DC-jevih stripova, nećete imati pojma ko su ovi ljudi i demoni i zašto imaju tako smešna imena i kako oni to prolaze kroz dimenzije i šta kojmoj hoće. Ako ste pak čitali ranije DC stripove i znate ko su oni i šta kojmoj hoće, nije nezamislivo da osećate užasan gnev što ih Johns predstavlja ovako lapidarno, jednodimenzionalno, pravolinijski, bez truda da nam približi negativce koji bi trebalo da kanališu suštinu zla u kosmosu.

DJ Hamo: Da, za potrebe tog kanalisanja, imamo scenu mučenja Supermena. DC stripovi poslednjih godina kad god ne znaju kako drugačije da privuku čitaocu pažnju udare nekoga na muke.

DJ Meho: Što je u ovakvom stripu zaista malo neugodno uklopljeno. Ali tu se vraćamo na karakterizacije koje su u centru pričanja a koje nas sekiraju.

DJ Kemo: Ovo su likovi čiji su karakteri i motvacije dosta primitivno oslikani.

DJ Meho: I više nego primitivno - napadno. Johns pokušava da malo zameša karte i negde tu dolazi do kataklizme. Wonder Woman recimo - ona svakako ne spada u moje omiljene likove - ali Johns od nje pravi krvi žednog varvarina sa sisama. Green Lantern i Flash bi trebalo da imaju dinamiku spadalačkog dua kakav su bili tokom Morrisonovog rada na serijalu krajem devedesetih, ali Lanternovo neprestano hvalisanje da on može sve jer ima prsten koji materijalizuje njegove misli je navalentno i postaje neuverljivo već posle prve epizode.

DJ Kemo: Da, ovde Johns sasvim ispušta kreativne uzde. Green Lantern u njegovoj zamisli ovde treba da bude lakomisleni omladinac koji će kasnije izrasti u odgovornog zaštitnika kosmosa kakvog poznajemo iz starih stripova ali način da nam ga takvog prikaže je ekstremno priprost: Lantern se sve vreme hvali kako je jak i opak, a onda u jednom trenutku dotakne Dijanino uže koje tera ljude da govore istinu i izgovori nešto u stilu „Ali ja to radim ne zato što sam požrtvovani humanista nego da vas impresioniram". Mislim, ima li veće lenjosti u karakterizaciji?

DJ Meho: Aquaman, pak, ni nema karakter. Tretiran je uglavnom kao pomoćno oruđe, što je izluđujuće ako pomislimo da Johns paralelno piše i Aquaman serijal u kome se ipak kolko-tolko trudi oko lika. Ali odnos Betmen-Supermnn je ovde verovatno najveći promašaj. Da, čak veći i od Cyborgovog prostačkog origin-storyja. U Johnsovoj zamisli, Betmen je ovde promišljeni strateg sa humanom crtom, a Supermen drčni siledžija koji bi sve rešavao pesnicama. I hajde, kao ideja to može da prođe, ali kao izvedba, Johns naprosto ne zna kuda će.

DJ Hamo: Kulminacija je svakako Betmenov striptiz pred odlazak na Apokolips da spase Supermena koga su kidnapovali parademoni...

DJ Meho: Da, u ovoj sceni Betmen održi Green Lanternu govor kako su njih dvojica jedini obični likovi u ovoj ekipi, a zatim skine masku i kaže „ja sam Bruce Wayne".

DJ Hamo: Naravno, Lantern nema pojma ko je to...

DJ Meho: Što je moglo biti iskorišćeno da se pokaže Betmenova ranjivost i ipak neka želja za socijalnim prihvatanjem, ali naravno da Johns ne iskorišćava ovu mogućnost i šalje demaskiranog Betmena na planetu parademona da spase supermena koji nema pojma ko je sad ovaj čovek bez maske, plašta i šišmiša na grudima.

DJ Hamo: Niti se posle ikako koristi to što je Betmen otvorio srce Lanternu...

DJ Kemo: Uistinu čudan trenutak.

DJ Meho: I pokazatelj da Johns ne zna gde je. Što nije i jedini dokaz. U ovoj prvoj priči on i Lee pokazuju superheroje kako ne samo bez treptaja već i sa vidnim zadovoljstvom ubijaju parademone -živa  bića koja krvare i osećaju bol, u čemu prednjače krvožedna Wonder Woman, Aquaman koji komanduje ajkulama da ih pojedu i Supermen koji ih mrvi kamionom i onda im sarkastično dobacuje da mu se nasmeše. Dok je meni sasvim draga frivolna komponenta superherojštine, mislim da je u Justice League ova vrsta razvoja karakterizacije prilično šokantna.

DJ Kemo: Superheroji ne ubijaju.

DJ Hamo: Barem ne ovi.

DJ Meho: Želim ovo da sasvim raščistim: naravno da nemam problema sa superherojskim stripovima u kojima ima ubijanja ili mučenja i to ne samo u nekim svojim univerzumima, mislim da tome ima mesta i u srcu korporacijskih univerzuma, ali to treba da bude urađeno sa osećajem, ukusom, razlogom i pametnim tonom. Supermen i Wonder Woman ne ubijaju tek tako, ne zato što ja to ne volim da vidim, nego zato što je to osnov čitave superherojske etike, oni su centralni likovi iz kojih izrasta superherojski panteon i osnova njihovog morala, a onda preko proksija i čitavog superherojskog moralnog stava je da moćniji ima dužnost da slabijeg zaštiti čak i kada je taj slabiji zapravo poraženi protivnik koji je do malopre pokušavao da vas ubije. Bez izuzetaka, jer oni veruju u svetost života po sebi. Pa nije slučajno čin ubistva Makwella Lorda iz Infinite Crisis a od strane Wonder Woman bio tako šokantan trenutak i potentna promena paradigme. Superheroji ne ubijaju jer ako oni ubijaju onda ko nas može da zaštiti od njihovog shvatanja pravde?

DJ Kemo: Dobro.... posle završetka prve priče Johns je napisao još nekoliko epizoda koje su za sada labavije povezane i pokazuju nastojanje Green Arrowa da postane član tima ali i mračnu zaveru koju kuje umirući David Graves i tu dobijamo, naravno, još mučenja...

DJ Meho: Gore od toga, ovo je sada priča smeštena u sadašnje vreme, dakle čitava „pet godina ranije" agenda je napuštena posle svega šest brojeva i dinamika koja je trebalo da postoji - građani koji ne znaju kako da tretiraju nov fenomen poput superheroja, nepoverenje jednih članova tima prema drugima itd. - sada je prilično potisnuta u sedmi plan. Paradoksalno, ovde je naglasak i dalje na tome da se u timu članovi ne slažu baš najbolje, da je Green Lantern svojeglavi drkoš i na komičnim nastojanjima Green Arrowa da privuče pažnju velikih faca... Iskreno, iako je ovo pisano lako, brzo i nezamornim stilom, na čemu svakako čestitam Johnsu i želim mu da tako nastavi, sadržaj je naprosto slab, neusmeren, karakterološki uvredljiv i prosto se pitam kada će u DC-ju da vide koliko je ovo pogrešan smer za njihov centralni serijal.

DJ Hamo: Sve u svemu, barem nam ostaje Leejev crtež da se radujemo.

DJ Kemo: Nije ovo ni izdaleka Lee u najboljem izdanju, vidi se da ga mesečni ritam opterećuje kad ima još mnogo obaveza da se njima bavi, ali, opet, Lee je ovo i na momente crtež je zaista ikonički moćan.

DJ Meho: Ja se samo nadam da će se Johns trgnuti, zadržati laki ton i brzi tempo kojim ovo priča ali pogledati likove i shvatiti da ih je sveo na loše šale dok bi zapleti mogli da budu ozbiljnije koncipirani. Do tada... Justice League treba čitati ali se u njemu neće puno uživati. Sem ako niste Milan Konjević!!!

Scarlet (book 1)

Autori: Brian Michael Bendis i Alex Maleev

Izdavač: Marvel kroz imprint Icon

DJ Meho: E, a sada da se sa popriličnim zakašnjenjem osvrnemo na serijal koji označava povratak Briana Bendisa autorskom stripu. Pa još u tandemu sa Alexom Maleevim! Excelsior!!!

DJ Kemo: Bilo bi upečatljivije da smo to uradili pre nego što su se Maleev i Bendis uspešno uparili na tekućem serijalu Moon Knight ali šta je - tu je. Scarlet si konačno kupio od Ace Duha u tvrdim koricama i sad kad smo ga sva trojica pročitali vredi reći da je Bendis čovek koga nikako ne treba otpisivati pre vremena.

DJ Hamo: Pojašnjenja radi valja reći da je Scarlet serijal koga su Maleev i Bendis započeli još u 2010. godini, da je prvi volumen od pet brojeva završen pre godinu dana i da je Mehmet bio lenj da ga pročita sve čekajući da li će Marvel nastaviti sa izdavanjem serijala.

DJ Kemo: Ali nije. Mislim, nije nastavio. A Mehmetova lenjost je van svake sumnje.

DJ Meho: Hvala mojim saradnicima na pomoći. Setiću ih se kada se budu delili godišnji bonusi. Elem, reći ćemo sledeće: Scarlet je uvek naravno i bio zamišljen kao autorski serijal koji izlazi sporije - načelno dvomesečnim ritmom - kako bi njegovi autori imali vremena da se bave serijalima u glavnoj Marvelovoj produkciji od kojih hrane porodicu i školuju djecu. Razlog što tek danas pišemo o ovom prvom volumenu nečega što bi trebalo da ih ima nekoliko je svakako moja proverbijalna lenjost. Ali s druge strane, razlog što baš danas pišemo ovom stripu je to što je Marvel najavio nastavke za ovu godinu sa izlaskom prvog broja drugog volumena zakazanim baš za ovaj tjedan. Dakle, nije ovo ništa slučajno: čitaoci koji danas ponukani našim pohvalama kupe prvu knjigu Scarlet su u idealnoj poziciji da onda u dvomesečnom tempu nastave sa praćenjem radnje. Svi su na dobitku!!!

DJ Kemo: Mada valja i reći da čitanje ovakve priče sa pauzama od dva meseca (i to ako nema kašnjenja, koje je takoreći endemsko u ovakvim slučajevima) nije idealan pristup materiji. Scarlet je strip koji jako sporo razvija svoju premisu i iako to radi iz najboljih namera i sa dosta dobrim rezultatima, čekanja od epizode do epoizode mogu da budu bolna. Čitanje prvih pet epizoda spakovanih u zamamno luksuzno hardkaver izdanje što im je Marvel podario je jedini način da se ovo čita, rekao bih.

DJ Meho: Tvrdokoričene kolekcije su i inače jedini način da se stripovi čitaju, a Kemal je u pravu, Scarlet nije strip koji će svakom epizodom pružiti čitaocu akciju, avanturu i romansu u jednakoj meri,da ga podmiri do izlaska sledećeg broja. Ovo je ipak grafički roman u pravom smislu te reči, jedna priča o jednom životu koji bi da promeni svet i moja je nada da će Bendis i Maleev istrajati u njenom pričanju a da ćemo mi poživeti da sve to u kolekcijama pokupujemo i pročitamo.

DJ Hamo: Lepo je videti Bendisa u nečemu što nije superherojski strip posle... mnogo godina.

DJ Meho: Oh, lepo je kako da nije lepo. Lepo je i videti da on nije sasvim pogubio svoje spisateljske skillove trošeći ih na polunečitljive Avengerse.

DJ Kemo: Hej!!

DJ Meho: Dobro, nepravedno je ovo što sam rekao, Bendis zaista piše i druge stvari pored polunečitljivih Avengersa i dapače, ozbiljne smo mu pohvale poslednjih godinu i kusur upućivali za Ultimate Spider-man i Moon Knight - superherojske serijale koji su na nivou koji od Bendisa (kad smo raspoloženi) očekujemo. No, činjenica je da je ovaj autor kriminalističkih stripova koji su ga preporučili Marvelu i Joeu Quesadi otkada je krenuo sa superherojštinom baš duboko ušao u nju i da smo pomislili da ga nikada više nećemo videti da piše išta drugo. Šta pomislili - plašili se!!!

DJ Hamo: Bendis je doduše u poslednjih deset godina imao jedan autorski serijal, isto za Marvel Icon, ali to je bilo samo prenošenje njegovog i Oemingovog serijala Powers na novog izdavača. Scarlet je njegov prvi autorski, nesuperherojski strip koga je Bendis započeo od kada radi za Marvel. I kako sam se ja barem nadao, ovo je vrlo dobro ispalo.

DJ Meho: Poznato je da mi sa Bendisom ovde imamo dualni odnos ljubavi i mržnje. Čovek je uradio neke od najboljih Marvelovih stripova u poslednjoj deceniji, od Ultimate Spider-man i Daredevil pa do pomenutog Moon Knight, ali je sa Avengersima pre svega otišao preduboko u osrednjost pa i niže, u iritantni nekvalitet automatskog pisanja i nakucavanja ogromnog broja slova bez dovoljno supstance da ih podrži. Scarlet je svakako strip koji ima sve bendisovske karakteristike - raspričanost, dekompresiju - ali je tematski i karakterološki prilično intrigantan i, kada se pročita cela priča, prilično dobar, mada uz izvesne ograde.

DJ Kemo: Mislim da ograde dolaze najpre na ime baš te raspričanosti i dekompresije - sa svojih stopedesetak strana, Scarlet je za sada samo početak priče o devojci koja je pokrenula revoluciju, nešto što bi drugi autori spakovali u barem tri puta manje stranica. Bendis dosta vremena provodi ponavljajući iste teze, osvetljavajući svoje poente sa više od jedne strane i to primetno usporava razvoj ove priče.

DJ Hamo: S druge strane, s obzirom na tematsko jezgro ovog stripa, nije baš za neočekivati da će se Bendis ovde kretati na prstima i pokušavati da bude više nego jasan u onome što priča sa ponovljenim poentama i tezama, kako ga kritika i čitaoci ne bi optužili za eksploataciju, senzacionalizam i slično.

DJ Meho: Da, pa da onda razjasnimo: Scarlet je priča o revoluciji. Američkoj revoluciji. Ali ne nekoj povijesnoj već o hipotetičkoj novoj revoluciji koju usred Portlanda, u Oregonu pokreće obična dvadesetogodišnja devojka Scarlet Rue nakon što korumpirani policajac na dužnosti i na ogromnoj dozi sirupa za kašalj (omiljene droge nove generacije predvođene, hm, recimo Guccijem Maneom) ubije njenog ni krivog ni dužnog dečka.

DJ Kemo: Interesantan zaplet.

DJ Hamo: Ja sam, iskreno, imao vrlo negativna očekivanja od ovoga. Američki strip autori su bojim se po pravilu retko na visini zadatka kada treba tretirati neke ozbiljnije teme izvan superherojske orbite. Zapravo stvari im mnogo bolje idu od ruke kada imaju žanrovsku osnovu u superherojštini (recimo Aaronovo istraživanje dva lica nacionalizma trećeg talasa u Schism ili Davidov koloplet socijalnih i političkih tema u X-Factor). Kada je nemaju i kad pokušavaju da se ozbiljnim temama pozabave bez simboličkog nameštaja koji nudi superherojština, to ume da bude meganezgrapno. Vertigovi serijali poput DMZ Briana Wooda ili Unknown Soldier Joshue Dysarta pokazali su zamke u koje upada proverbijalni mali Đokica koji bi da pokaže kako izgleda urbana sredina pod ospadom zaraćenih frakcija ili politička zbiljnost crne Afrike sa decom-vojnicima i beskrupuloznim gospodarima rata. Nisam od Bendisa očekivao da elegantno odradi svoju temu, mada me je, priznajem, dirnulo kako scenario prve epizode daje uputstva Maleevu sa puno entuzijazma vićući (na papiru) da je ovo strip o revoluciji!!!

DJ Meho: Amerikanci jesu nacija koja visoko vrednuje revoluciju - što vidimo iz njihove podrške brojnim revolucionarnim pokretima širom sveta (bar u zemljama sa čijim aktuelnim vođama Ameri nisu ortaci - pamtimo Čile) i za njih je čitav koncept vlade i njenog mešanja u živote građana uvek malo neudoban. Oni su nacija sagrađena na libertarijanskim načelima, sa prstohvatom randovskog objektivizma i spremniji su da svoje institucije posmatraju kritičkije pa i neprijateljskije nego Evropljani. Mislim, naravno, pričam vrlo načelno, ali u duhu ovih ideja valja posmatrati Bendisov zaista hvalevredan pokušaj da pokaže revoluciju koja nastaje iz ideala jedne osobe, ne kao produkt političkog organizovanja ideoloških aktivista.

DJ Kemo: Bendis je sam u najavama serijala naglašavao da ovo nije strip u kome ima politike.

DJ Meho: Nema je u onom smislu u kome Amerikanci shvataju politiku - dakle ne pominju se partije i zakoni. Bendisovo shvatanje revolucionarnog refleksa je ovde pre svega socijalnog tipa - reakcija na nepodnošljivu situaciju u kojoj zatičemo sebe u svojoj zajednici, na mestu u kome živimo - ali naravno da je to politika. Ona nije u ovih pet epizoda spakovana u političku retoriku koja bi bila prepoznatljivo intonirana sa pominjanjima ustava i ljudskih prava - štaviše, glavna junakinja sama na kraju stripa u kameru kaže da nema pojma šta bi trebalo da kaže ili uradi - ali to što nešto nije artikulisana politička aktivnost ne znači da ona po svojoj prirodi ne spada u politički sferu. Scarlet Rue, protagonistkinja ovog stripa čini nesumnjivo političke stvari tokom ovih pet epizoda.

DJ Hamo: Atentat je nedvojbeno političko sredstvo.

DJ Meho: Tako je, Scarletini činovi su teroristički u potpuno istom tonu u kome su to bile akcije Crvenih Brigada sedamdesetih godina prošlog veka - ona smatra da zajednica „prirodnim putem" neće ukloniti iz svog tkiva najkorumpiranije elemente pa ih onda ona uklanja direktnom akcijom, stavljajući sebe na neki način u ulogu antitela u društvenom organizmu.

DJ Kemo: Pritom, ona ima jasnu javnu agendu koju stavlja na znanje građanima putem medija: društvo, oličeno u javnim službama, je korumpirano do nepodnošljivosti sa birokratama koji pokrivaju jedan drugog čak i kada čine najekstremnije stvari koje nedužne ljude koštaju života. Izlaz je u hirurškom odstranjivanju ljudi koji druge ljude smatraju potrošnim dobrom za njihove lične agende.

DJ Meho: Ovo je na neki način druga interpretacija urbanog viđilante modela koji eksploatišu superherojski stripovi. Scarlet, za razliku od moralno utemeljenih superheroja (sem kad ih piše Geoff Johns) ne vidi drugi način da problem korumpiranog sistema koji ne haje za ljudske živote reši sem ubijanjem najodgovornijih za takvo stanje stvari. Scarlet, na kraju krajeva nema supermoći kojima bi kompenzovala brojčanu i socijalnu inferiornost. Ali po drugim karakteristikama, ovo je uporediva wish fulfillment priča sa bilo kojim urbanijim superherojskim stripom - mali čovek, jedan od nas ustaje i suprotstavlja se odljuđenoj birokratskoj nemani i to deluje inspirišuće na druge male ljude, nas.

DJ Kemo: Posebnost Scarlet je u tome što su ovde ulozi jako visoki.

DJ Meho: Da, kako rekosmo, superheroji imaju etički padobran u činjenici da ne ubijaju, čak ni psihopatske ubice nedužnih građana, i da ultimativno i najveći viđilante likovi među njima veruju da su sistem i njegove institucije kadri da se obračunaju sa bolesnim elementima zajednice - oni presudu prepuštaju sistemu i samo mu pomažu u održavanju reda (naravno, ne računamo Punishera u ovu priču). Utoliko, čak i kada imamo priče o tome kako se javnost plaši superheroja i traži od njih da preuzmu punu odgovornost za svoje postupke - dakle da otkriju identitet i potčine se sistemskoj regulativi - to su manje radikalne tenzije od ovog što imamo u Scarlet. Scarlet je obična devojka iz Portlanda - inače grada u kome bendis živi - kojoj izgudrirani pandur ubije dečka na njene oči - i nju teško rani - a zatim se cela priča medijima predstavi kao obračun sa opasnim narkodilerom na konto čega pandur dobije i unapređenje u detektiva. Ovo gotovo u potpunosti demolira Scarletino poverenje u moralni i pravni sistem u kome živi i njeno je rešenje terorizam - direktna borba protiv elemenata sistema koji ugrožavaju nasumične živote nedužnih građana. Ona ubija ljude odgovorne za ovakve stvari, sistematski i javno.

DJ Kemo: Za čestitati je Bendisu što nije ublažavao retoriku i prikazivanje akcije. Ne samo da vidimo to što Scarlet radi bez prikrivanja gadnih detalja nego se i reč terorizam eksplicitno pojavljuje u tekstu.

DJ Hamo: Što je smelo u Americi u kojoj reč terorizam zaista ima veliku težinu u ovom trenutku. Pogotovo što Bendis čini ogromne napore da nam približi protagonistkinjine motvacije ali i reakcije javnosti na njene postupke.

DJ Meho: Da, baš to i čini Scarlet interesantnim štivom, ovo je strip koji postepeno i sistematično pokazuje transformaciju obične devojke sa običnim životom u ideološkog aktivistu bez jasne ideologije za ali sa jasnom ideologijom protiv. Gotov je nemoguće ne osetiti određeno poistovećivanje sa protagonistkinjom jer su dešavanja kroz koja prolazi ubedljiva i izuzetno upečatljiva a njena reakcija je prirodna, pogotovo, naglašavam jer ona u suštini pripada privilegovanom sloju stanovništva. U pitanju je bela devojka iz srednje klase sa porodicom koja je o njoj vodila računa, obrazovanjem i socijalnom mrežom koja ni na koji način nije devijantna. S jedne strane, očekivati je da bogati jevrejski scenarista nema pojma o tome kako žive stvarno ugnjeteni delovi populacije, ali sa druge, Bendis je genije što se upravo bavi onim što, pod jedan - poznaje i, pod dva, što čini centralnu silu aktuelnih parapolitičkih pokreta u Americi. Scarlet je, koliko god to sad moglo nategnuto da zvuči, zapravo jedna radikalnija predstavnica pokreta 99 procenata u Americi - osoba koja nije zaista predmet društvene opresije onako kako su to imigranti i najsiromašniji slojevi društva - ali osoba koja gubi poverenje u institucije i njihovu (uoostalom zakonom propisanu) ulogu u zaštiti garantovanih prava građana od korupcije. Pokret 99%/  Occupy se naravno više bavi korporativnim i bankarskim korupcijama, ali suština je ista - poziv na revoluciju dolazi od ljudi koji nisu ekonomski dovedeni na rub opstanka već koji su razočarani u sistem koji im je obećao zaštitu. Utoliko, kada Bendis pokazuje kako uprkos nedvosmisleno terorističkim aktima koje protagonistkinja čini, podrška u građanstvu za nju raste i ona postaje neka vrsta (post)političke ikone za portlandsko građanstvo i inače (u stvarnom životu) sklono aktivizmu, ovo je jedan rizičan, ali rekao bih uspešan, a tako stripovski (u dobrom smislu, smislu smelosti i pozitivnog preterivanja kome je žanr sklon) model oko koga će se u, nadamo se barem, narednim epizodama izgraditi priča o građanskoj revoluciji. Kraće: revolucija ne dolazi od proletera, dakle, od neobrazovanih, eksploatisanih radnika, već od srednje klase koja ima obrazovanje (mada ne i posao) ali koja je izgubila poverenje u sistem jer je sistem ne štiti ako je zbog toga i zasnovan.

DJ Kemo: Scarlet je dakle, tematski i na nivou zapleta intrigantan strip. Pripovedački, Bendis ovde ponovo rizikuje jer veliki deo stripa likovi, pogotovo glavni lik, provode obraćajući se direktno čitaocu.

DJ Meho: Ali ovo je verovatno kalkulisani rizik. Bendisu je vrlo bitno da čitalac uđe u lik Scarlet, da oseti njene emocije i stavi se u njen položaj i ova vrsta ispovednog diskursa je, pretpostavljam, način dobar kao i svaki drugi da se ovo postigne. Pomaže to što je Bendis ipak kralj dijaloga i monologa i Scarlet je zaista dobro oslikan lik sa te strane, a povremeni izleti u čisto grafičko pripovedanje - kao na primer sekvenca u kojoj se prepričava njen život do ove tačke samo polaroid scenama (i kasnije identičan postupak za njenog dečka i njegovog najboljeg druga) - su više nego nadahnuti. Bendis koristi bogato iskustvo pisanja kriminalističkog stripa i Scarlet upotrebljava sve noir i pulp trikove koji mu mogu pomoći da se približi čitaocu na dovoljnu distancu da i sam čitalac počne da preispituje svoje moralne stavove ka događajima u stripu i, šire u društvu u kome sam živi. Što je svakako i cilj kome su autori težili. Takođe, ni likovi sa druge strane, među policajcima i gradskom upravom nisu zapostavljeni i ima ovde čovek za šta da se uhvati, o čemu da razmišlja i da odvagne argumente jedne i druge strane. Sporo sa ovo razvija, ali u zanimljivom smeru.

DJ Hamo: Dakle, solidno. Ali da ovo nije crtao Maleev...

DJ Meho: Ja ne znam ko bi drugi. Ovo je Maleev u svom najboljem izdanju ikada - što je svakako u vezi sa tim da ne mora da crta kostimirane likove koji se tuku - i njegov fotorealistični, kjaroskuro stil u ogromnoj meri doprinosi da priču progutamo kao realnu, ali joj i daje mnogo karaktera. Dobro, izrazi lica su kod Maleeva često malo stegnuti, pa tako i ovde, ali zato su gradske scene zaprepašćujuće moćne, a upotreba kolora izvanredno nadahnuta. Rekao bih da, čak i da niste ubeđeni Bendisovim pisanjem, Scarlet vredi kupiti makar zbog crteža - i to i jeste primarni razlog što sam ga ja kupio. No, nakon čitanja, svakako preporučujem dalje investiranje u praćenje novih epizoda. Bendisov i Maleevljev povratak u autorske vode je intrigantan i intelektualno stimulativan u više nego dovoljnoj meri da opravda ulaganje novca i vremena.

DJ Hamo: Excelsior!!!