I AM A HERO

„Česte teme u japanskom stripu su prijateljstvo, trud i pobeda. Ali, kod Hanazave nema ni prijateljstva ni pobede... a ni likovi se ne trude preterano."

Ovo su reči jednog urednika časopisa Nedeljni Big Comic Spirits od izdavačke kuće Šogakukan, koje su izvučene iz mog sećanja - pošto izvor više nije pristupačan široj publici - i oprostićete mi ako ono nije savršeno. Svejedno, takva izjava precizno opisuje radove Kenga Hanazave (Kengo Hanazawa), jednog od najznačajnijih autora japanskog stripa u poslednjih 5 godina.

I Am a Hero je napunio tri godine izlaženja u časopisu. I, još bolje, tokom te tri godine je konstantno bio u žiži medijskog interesovanja - i to onih medija čija reč nešto znači u oblasti stripa. Tri puta nominovan za Veliku stripovsku nagradu - koja uzima u obzir samo naslove sa najviše 8 tomova, koliko je Hero već stigao početkom ove godine - i sva tri puta se pojavljivao i u prvih 20 naslova u godišnjoj anketi najeminentnijeg vodiča za mange, Ovi stripovi su sjajni.

Suviše dugo sam odlagao pisanje o tom najnovijem Hanazavinom delu - možda zato što nisam znao kako da kažem dovoljno, a da to ne bude previše? Kako pričati o stripu za koji se sam autor potrudio da od početka sakrije pravac u kome će se ovaj kretati, a bez analize ili čak spominjanja tog pravca? To bi bilo nalik na opis Miikeove Audicije ili Rodrigezovog Od sumraka do svitanja namenjen publici koja nije gledala te filmove, a ja ne želim ikome da kvarim iskustvo koje sam ja imao kada sam čitao strip prvi put, samo maglovito svestan u šta se upuštam. Međutim, takva odluka bi me ostavila sa materijalom iz jednog toma, pa čak i manje, a život je kratak, a ovo je po meni jedan od najreprezentativnijih tekućih japanskih naslova, i bio bi greh ne predstaviti ga valjano. Dakle, uzeću srednji put i neću reći sve što bih želeo da kažem, i ostaviću mesta za neku buduću analizu, ali, ako ste alergični na spojlere, možda je bolje da prvo pročitate strip.

Hanazava je poznat po tome da za glavne likove uzima (skoro) beznadežne gubitnike. Njegov prvi serijal, Ressentiment, imao je za protagonistu debelog otakua koji uživa u svetu virtuelne realnosti, i, iako je uredništvo mislilo da će se naslov dopasti gikovskom delu publike, tržišna realnost je pokazala da to nije slučaj. Verovatno je prikaz bio suviše bolno realističan da bi se japanski otakui identifikovali s njim. Zato je Ressentiment završen posle samo 4 toma, i to prilično naglo.

Sledeći serijal, Boys on the Run, je bio uspešniji - dovoljno uspešan da se po njemu snimi igrani film - i završen je regularno. I Am a Hero je prvi Hanazavin izlet u horor, iako zadržava neke elemente crnog humora iz prethodnih radova. Reći da taj naslov spada u horor je već dovoljan spojler, jer početak - tj. prvih desetak poglavlja - ne sugeriše tako nešto. Dakako, uz izuzetak prvog poglavlja, koje nas upoznaje sa protagonistom i njegovim neurozama i priviđenjima, i ostavlja ukus napetog iščekivanje neočekivanog u našim ustima. Nije slučajnost da se na policama njegove sobe nalazi primerak Homunkulusa, psihološki uznemirujućeg stripa u kome granica između subjektivnog i objektivnog bledi i nestaje.

I tako pratimo svakodnevnicu Hidea Suzukija, koji zarađuje za život kao pomoćni crtač stripova („manga asistent", jel'te), i sanja o sopstvenom uspešnom serijalu. Ima devojku i tom vezom je zadovoljan samo povremeno. Takođe ima i nekolicinu prijatelja - ili su to samo „prijatelji"? I svašta mu se priviđa u tami i samoći. Ne treba biti posebno vidovit pa zaključiti da je Hanazava oblikovao Suzukija dobrim delom prema sebi, kako po izgledu, tako i po karakteru. A naslov sledi iz veze između reči „heroj" i imena „Hideo" - na japanskom se pišu isto.

I tako, u gotovo čitavom prvom tomu dobijamo mračniju i depresivniju verziju Bakumana, čuvenog stripa o usponu crtača stripova. Hanazava je verovatno jedan od najboljih pisaca u japanskom stripu, po potrebi duhovit ili poetičan, vulgaran ili refleksivan, tako da vredi čitati čak i njegov strip u kome se ne dešava ništa atraktivno ili uzbudljivo, a mislim da je, čak i u čisto dokumentarnom smislu, I Am a Hero vredniji od Bakumana, tako da će buduće generacije, a i oni neupućeni iz ovih generacija, zaista mnoge detalje - kao što je mehanizam zarade za crtače - moći da izvuku iz njega. Ali, to nije fokus ovog stripa. Fokus ovog stripa je... eh. Pređimo na ono što se može primetiti i površnim pogledom. Pređimo na vizuelnu komponentu.

Reći da je crtež gotovo fotorealističan znači reći samo polovinu istine. Kažem „gotovo" zato što, striktno govoreći, Hanazava ipak koristi (veoma) umerenu deformaciju likova u pojedinim scenama, kao i superpoziciju objekata u istom kadru. Međutim, pozadine su potpuno verno prenesene i ovde Hanazava čak prevazilazi sve slične radove, kao što su Otomov Akira i Moćizukijev Dragon Head. Nije on jedini takav crtač u Japanu, ali kako te druge nisam pominjao do sada,nećemo ih ni sad uznemiravati. Od ostalih vizuelnih komponenti, dosta koristi onomatopeje, ali kad god može izbegava linije pokreta, i to s pravom, pošto bi na onako detaljnom crtežu one samo stvorile zbrku.

Da li to znači da je okruženje strogo realistično i zasnovano na činjenicama? Naravno da ne. Čak i ako zanemarimo glavni problem sa kojim se junak sreće - a to je, reći ću ovde, kako preživeti u svetu kada se društvo raspalo, a većina ljudi se pretvorila u ZQN-e (da, dobro sam napisao) - ono što čitalac vidi je vrlo često ono što vide likovi, a, kao što znamo, ljudski um je vrlo krhka stvar. A o umovima onih drugih (koji nisu sasvim ljudi) i džinovskim plišanim igračkama neću ni da počinjem priču. Tako da Hanazava uspeva da spoji realističnost detaljnog crteža i precizne linije sa simbolikom snova i rezultat je van ovog sveta.

Čuveni japanski kritičar Go Ito, koga sam negde već pominjao, primetio je da je u modernom japanskom stripu u proseku smanjen broj kadrova po strani - dakle, kadrovi su veći. Hanazava je to shvatio i odlučio da bude ultra-moderan. Tako da ne samo što dobijamo veće kadrove u proseku nego dobijamo vrlo često kadrove koji se prostiru na obe stranice, ili, čak, takve „double splash"-eve u nizu, što stvara zapanjujući filmski efekat. Udružite to sa fotorealističnim crtežom i horor-tematikom i, voala, dobijamo strip koji nije za ljude slabog srca. Jer, ZQN-i su zastrašujući - možda strašniji od svih drugih „zombija" ikada stavljenih na papir.

Zamereno je - ako je to zaista zamerka - ovom stripu da je izuzetno spor. Glavne strukturne jedinice su poglavlja - koja su bezimena, uz izuzetak ili dva - ali u okviru njih priča vrlo sporo napreduje. Čest je slučaj da od početka do kraja poglavlja konflikt prenesen iz prethodnog ne dođe bliže razrešenju. Međutim, I Am a Hero omogućava čitaocu neposrednost iskustva - panika, strah, neizvesnost i gađenje su osećanja koja su retko bila prikazana tako dobro u stripu kao ovde. Sam zaplet je tu manje bitan. Mada, kada dođe do pomaka, on ide krupnim koracima. Kao protivteža zamerci malopre spomenutoj, poglavlja su kratka i strip se čita brzo uprkos mnoštvu detalja - što zbog veličine i oblika kadrova, što zbog Hanazavine veštine u korišćenju istih.

Već i u naslovu je očigledan uticaj Metisonovog romana I Am Legend, a Romero se podrazumeva. Uz to, sam autor je spomenuo da su filmovi 28 Days Later i Snajderov rimejk Dawn of the Dead-a izvršili veliki uticaj na njega. S druge strane, I Am a Hero je uticao na popularnost teme u modernim japanskim medijima, pa je tako po stripu Life Is Dead snimljen igrani film prikazan početkom ove godine.

Kuda nas Hanazava vodi? Videćemo... Teško je objektivno pričati o naslovu koji je u toku. Boys on the Run su stali u 10 tomova, a ovo će biti duže. O autorovom stavu prema ženama, nezainteresovanošću modernog čoveka prema sveme što ga se direktno ne tiče i neo-zombijima neki drugi put.

Ostaje mi samo da pohvalim skenlaciju koju je radila grupa Gantz Waiting Room, prvo u kooperaciji sa drugom grupom, a potom sama. Dobra rezolucija, dobar (smislen i relativno tečan) prevod.