INTERVJU S MILISAVOM BANKOVIĆEM:

Kad smo već kod tvog boravka u Japanu, zašto si otišao, a zašto si se vratio? Kakvog je uticaja ta godina u Japanu imala na tvoj život?

Ogroman, eto da kažemo da sam proživeo jedan mini život tamo. Vratio sam se jer mi istekla viza, a otišao jer mi je to bila jedna od stvari koje sam želeo da uradim u životu. Neko hoće da se popne na Maunt Everest, ja sam eto samo hteo da malo živim u Japanu.

Ti si diplomirao Japanski jezik. Kako je došlo do toga da ga uopšte upišeš, gde leže koreni tvoje ljubavi prema Japanu?

Mit o Japanu mi je uvek bio mnogo bogatiji i privlačniji od mitova koje su druge zemlje izgradile o sebi. Mit o japanskom ninđi sa svojim arsenalom sečiva, specijalnim treningom početim od malih nogu, veštinama hipnoze i kamuflaže koji se graniče sa magijom mi je uvek bio mnogo zanimljiviji od mita o evropskom vitezu, mita o gusarima, ili mita o kaubojima i indijancima. A to su neke od glavnih tema koje te privlače kad si mali. Dodaj na to mit o Japanu kao tehnološki najnaprednijoj naciji sa svojim robotima, vozovima i svemu što se graniči sa naučnom fantastikom, a onda dodaj na to anime na Trećem kanalu ( Grandzort, Saber Rider, Robotek...)... A onda dodaj na to da u obližnjem klubu zapravo možeš da treniras neku od tih veština koje treniraju japanske ninđe! I dodaj primamljivu mogucnost da u Japan može da se ode jednog dana i da se zapravo i vidi sve to uživo... I tako, rasteš i nalaziš sve više stvari koje te zanimaju, njihovo pismo, zen, estetika... Eto.

Šta si saznao o japanskom stripu i animiranom filmu dok si bio u zemlji izlazećeg sunca, da li ti se promenila percepcija koju si o njima imao u Srbiji, i koju verovatno imamo svi mi koji nismo videli stvari iz prve ruke?

Više mi se promenila percepcija koju sam imao o nama Srbima, u Srbiji. Mislimo da su Japanci vredni, a Srbi lenji, ali nije u tome stvar, nije to to.  Zapravo nama nedostaje posvećenost i strast da nešto uradimo od svog života, dok je kod Japanaca jako često želja da budu najbolji u nečemu ono što ih vodi i daje im snagu. Mi pokušavamo da nađemo način da zaradimo više para i bolje živimo, oni pokušavaju da u polju koje su izabrali ostvare rezultate i postignu svoj maksimum. To je naravno generalizacija, ali je jako prisutno. I drže do svoje reči neverovatno. O stripu i filmu nisam saznao nešto posebno novo jer sam vec dosta dobro poznavao tu scenu... Samo sam stekao detaljniji pregled na režisere, istoriju, naslove...

Kad smo već kod Dalekog Istoka, koja je tvoja veza sa Brus Lijem?

O tome ne bih smeo da govorim. Misliš da su ovamo samo njihovi trgovci došli? Mnoge oči čitaju ovaj tekst sada, a ruka hongkongških trijada seže daleko. Nismo ni na koji način povezani, ne poznajem dotičnog gospodina.

Jedna si od najmiroljubivijih osoba koju znam. Takođe si jedna od meni poznatih osoba koja je trenirala najveći broj borilačkih veština. Kako to ide zajedno?

Ćuti bre Marko, ne otkrivaj ninđino lice... Ide zajedno, kao jin i jang, dupe i zakrpa, viršle i senf. Vidiš? Očekivao si da ću da ti dam neki običan odgovor, a ja - filozofija, bato! I to životna...

Odakle ti u animiranom filmu?

Mnogo volim filmove, i animirane i snimljene, mnogo volim da crtam, da smišljam priče, i - eto spojilo se. Imao sam sreću da naučim da radim uz pomoć knjiga i sugestija (hvala, Vlado!) i uz pomoć već u tome iskusnih ljudi sa kojima sam radio (hvala, Nebojša!).

U kakvom ti je sećanje na rad na Technotise-u? Kakav je Aleksa Gajić šef?

Jako sam ponosan sto sam bio deo toga. Aleksa je strava drug, super covek, fenomenalan autor, požrtvovan ali - malo popustljiv šef... Trebalo je to bičem da se tera, eee...

Kako se stiže preko Mange do objavljivanja albuma u Francuskoj?

Nemam pojma. Upalo. Evo, sad nema ništa. A da, to je zato što trenutno pravim igrice a ne crtam stripove... Hmm. Daj Marko još neko pitanje, da ne završavamo interviju sa "hmm...", glupo je...

Ipak, ne može svako da se pohvali time da je objavio strip album u Francuskoj. Kakav je bio osećaj držati albume pod etiketom sa tvojim imenom u impresumu?

Ne znam, stvarno nemam nikakav osećaj...Ok mi je to, lepo je.

Kao neko ko je, kao takođe jedna od retkih poteklih iz Leskovačke škole stripa, kompletna autorska ličnost, kako doživljavaš rad po tuđem scenariju, i šta te navodi da se njime povremeno baviš?

Ako je scenario dobar postoji ta uzbudjenost da imas priliku da nečiji zamišljeni svet materijalizuješ, to je radost stvaranja bez opterećenja i sumnje da li je to dovoljno dobro i da li je šuplje... Za nešto što sam napišem uvek sumnjam i preispitujem da li to išta vredi, a ovako sa tuđim si objektivniji, vidiš da vredi, i onda možeš da se posvetiš i uživaš u radu.

Počeo si sa stripovima, radio si takođe ilustracije i animaciju, danas se baviš dizajnom za kompjuterske igre. U čemu vidiš sebe u budućnosti, i zašto?

U nekoj prašumi Bogu iza nogu, šetam se, gledam pavijane kako se veru po drveću i pijem mohito. Odakle mi mohito u prašumi? Ima se!