Na korak od dvestote epizode, tim DJ Meho šoa se danas bavi sve samim klasicima. Od kojih su neki klasici u nastajanju. Ili bar klasici koje istorija i akademski autoriteti još nisu verifikovali kao klasike. Ili su bar klasici u našim glavama. Ali u našim glavama i inače ima dosta neočekivanog sadržaja. I nelegalnog.

Flex Mentallo: Man of Muscle Mystery: Deluxe Edition

Autori: Grant Morrison i Frank Quietly

Izdavač: Vertigo

DJ Meho: Oh, da, DA!!! DA!!!!!

DJ Kemo: Mehmet zvuči kao da doživljava vaginalni orgazam?

DJ Hamo: Nije da za to nema povoda. Mada nisam siguran da ima vaginu.

DJ Kemo: Strašno je što ovu predjubilarnu kolumnu započinjemo ovako neukusnim šalama.

DJ Meho: DA!! DA!!! DAAAAA!!!

DJ Kemo: S druge strane...

DJ Hamo: Mehmet je sasvim razumljivo egzaltiran što konačno u rukama (njegovim) držimo deluks, tvrdokoričeno izdanje stripa koji je na mnogo načina najfiniji komad postomodernisitčko-esejističke superherojske grafičke proze Granta Morrisona. Čekanje je bilo predugo. Prebolno.

DJ Meho: DA!! DA!!! DAAAAAAAAAAAAA!!!!

DJ Kemo: Pobogu, čoveče, ovo čitaju DECA!!!

DJ Meho: Dobro. (...) Miran sam. OK. Smirio sam se.

DJ Kemo: Čekanje, je, dakle, bilo dugo?

DJ Hamo: Treba uzeti u obzir da je ovaj strip originalno izašao još davne 1996. godine.

DJ Meho: Pusti mene, ja ću sve da objasnim!!!!!!!!

DJ Hamo: Dobro...

DJ Meho: Kažem, pusti mene, nesrećniče!! Šta ti znaš o Flexu Mentallou? On je MOJ!!!!!!!!!!!!!!

DJ Kemo: Mehmete... Seti se da smo prošli put morali da te tejzujemo. U prepone.

DJ Meho: Miran sam. Vidiš? Miran sam. Čuješ kako mi je glas jednoličan i sniženog volumena?

DJ Hamo: To je već bolje. Dakle. Čekanje je bilo... dugo?

DJ Meho: Hajde onda. Dakle, da. Pojavljivanje deluks edicije kolekcije miniserijala o superherojskoj ikoni Flexu Mentallou je događaj od prvorazrednog značaja. Tolikog značaja, da bih se usudio da kažem da ove godine DC neće publikovati bolji niti važniji strip iz pera Granta Morrisona. Ili, eh,bilo kog drugog scenariste.

DJ Kemo: Flex Mentallo je u neku ruku kruna Morrisonovog najnadahnutijeg, najboljeg perioda.

DJ Hamo: Siguran sam da se Morrison ne bi složio. Ipak je poslednjih nekoliko godina bio zaposlen na radikalnim zahvatima koji se tiču najvažnijih superherojskih likova u istoriji superheroizma, što pišući betmena, što pišući Supermena, što radeći 52 i Final Crisis.

DJ Meho: I Morrison bi tu bio u krivu. Naše komentarisanje njegovih recentnih radova koje Hamid ovde pominje je bilo mešavina respekta za magiju koja je uvek deo Morrisonovog rada ali i nerviranja što je njegova proza naprosto postala isuviše „meta". Ljudski element superherojskih stripova se kod njega u velikoj meri izgubio ustupivši pred esejističkim promišljanjem samog žanra i onoga što ga sačinjava. Morrison naravno nikada nema manje nego fascinantne misli da ih sa nama podeli putem svojih stripova ali kako sam to više puta napisao, mislim da bih više uživao u eseju koji bi obrađivao takve teme nego što uživam u stripu koji se više ne zamara uverljivošću likova i situacija jer je skoncentrisan na semiotiku i simbolizam. Naravno, može i ta igra da se igra - Morrison svakako može da se prepozna kao jedan od nastavljača borhesovske misije u strip-mediju i jedan od retkih anglofonih autora koje sam spreman da, kad je dan lep, uporedim sa Moebiusom i Jodorowskim, ali problem je što Morrison ima i drugu tendenciju.

DJ Kemo: Tendenciju slavljenja „klasičnog" superherojskog stripa? Džekkirbijevske maštovitosti? Etičke nevinosti medija izgubljene u toku surove evolutivne borbe?

DJ Meho: Tačno to. Morrison ne samo što dekonstruiše svoje stripove dok ih stvara nego i istovremeno pokušava da u toj dekonstrukciji sačuva nevinost izvorne (ili bar izvorne u nekoj od verzija istorije) superherojske ideje o dobroti i čistoti duha i namere. To je teška misija i priznajem da za moj groš u poslednjih nekoliko godina Morrison ima promašaja barem isto koliko i pogodaka.

DJ Hamo: Da, ugrubo se može reći da su Final Crisis, Batman Inc. i Action Comics oni manje zadovoljavajući Morrisonovi radovi, dok su mu Betmen, Seaguy i All-Star Superman bili veoma zadovoljavajući. Nije to rđav skor. Ali Flex Mentallo...

DJ Meho: Flex Mentallo je došao kao neka vrsta destilovane briljantnosti u periodu kada je Morrison naprosto pucao od ideja i pisao kao posednut demonima. Njegova Vertigo karijera bila je već definisana moćnim, ekstravagantnim radovima na serijalima Animal Man i Doom Patrol gde je scenarista uzeo trećeligaške DC-jeve likove i pretvorio ih u začudne i inteligentne superherojske pustolovine koje su bile intelektualno ambiciozne ali i dalje znale svoje korene. Radio je i Invisibles, pre nego što će ući u mejnstrim sa svojim Justice League of America serijalom i zaključiti svoj Vertigo tur d fors sa razbijačkim The Filth (inače odbijenim pičom za Marvel o serijalu koji je trebalo da u glavnoj ulozi ima Nicka Furyja). Flex Mentallo je tu bio skoro pa skromni mini od svega četiri epizode i Vertigo se nakon što se njegovo izlaženje završilo 1996. godine čak nije potrudio da ga izda kao kolekciju. Šesnaest je godina prošlo u kojima su ljudi što su okasnili na žurku morali da ganjaju originalne sveščice po ebayju ili da se zadovoljavaju dosta musavim skenovima kako bi se upoznali sa jednim od najnadahnutijih Morrisonovih originalnih radova.

DJ Kemo: Vertigo je konačno najavio izlazak tvrdokoričene kolekcije, Januara prošle godine.

DJ Hamo: I onda je trebalo izdržati agoniju stalnih Amazon apdejta koji su počinjali rečima „Žao nam je što moramo da vas obavestimo da vaš priredrovani artikal neće biti dostupan obećanog datuma".

DJ Kemo: Vražji DC! Zar su alergični na naš novac?

DJ Meho: Na kraju se agonija završila ekstazom. Tvrdokoričeni deluks Flex Mentallo je stigao i nakon novog čitanja sasvim je bezbedno reći da je ovo jedan od najboljih radova koje su nam Morrison i Quietly isporučili u svojim karijerama. Destilisana ekstaza i orgija motiva, ideja i tripova, spakovana u strip koji se ne zamara nekim velikim strukturama i istorijama već promišlja prirodu superherojskog žanra na način efektniji nego skoro ijedan Morrisonov rad.

DJ Hamo: Valja reći da ovaj miniserijal nije i jedino pojavljivanje Flexa Mentalloa u Morrisonovim stripovima.

DJ Meho: Nije. Flex Mentallo se prvo pojavio u Morrisonovom radu u serijalu Doom Patrol (još 1991. Godine) i razvoj njegovog lika u ovom serijalu bio je interesantna parodija na Charlesa Atlasa, pogotovo na njegovu najpoznatiju reklamu „Uvreda koja je od Meka napravila čoveka" (Holi šit! Na srpskom se rimuje boljije nego na engleskom!) u kojoj mršavi protagonista nakon što bude ponižen na plaži od strane siledžije, plati za Atlasov bodibilding program pa se posle, mišićav i siguran u sebe vrati na plažu i razbije drznika, a zatim postane predmet erotske pažnje svih devojaka u okolini. Morrisonove aluzije na Atlasa i njegove reklame bile su dovoljno napadne da Atlasova kompanija podnese tužbu zbog kršenja trejdmarka ali se DC izvukao jer je presuđeno da je u pitanju očigledna parodija koja spada pod fer upotrebu zaštićenog vlasništva.

DJ Hamo: Što je moglo da znači da je Flex Mentallo parodija i ništa više. A ipak njegov sopstveni miniserijal je ispao mnogo, mnogo više.

DJ Meho: Flex Mentallo je Morrison na vrhuncu svoje veštine, da ne pominjem na vrhuncu svoje karijere narkofila i rokenrol muzičara i ovo je strip koji istovremeno puca od ideja, inventivnosti i smelih narativnih eksperimenata a da je ipak pitak i probavljiv. Naravno, nije zgoreg čitati ga sa anotacijama, ali snaga ovog stripa je baš u tome što uspeva da prenese na čitaoca taj utisak otvaranja uma, dosezanja jednog višeg znanja za koje još nemate jezik kojim biste ga opisali ali shvatate da ga intuitivno razumete.

DJ Kemo: Povezivanje psihodeličnih uvida ostvarenih kroz upotrebu narkotika i superherojskih tropa se ovde pokazalo kao pravi put. Morrison je u vreme ovog miniserijala već radio Invisibles koji je takođe nastajao pod jakim uticajem narkotičkih iskustava i povezivao arhetipe popularne kulture sa dubljim arhetipima svojstvenim čovečanstvu a na koje su nas u novijoj istoriji upućivali svi od Junga do Kastanede, a isto tako je baš 1996. godine krenuo i njegov JLA serijal koji je uspeo da bude relativo zauzdan superherojski strip što je ipak kanalisao Morrisonove nabujale kreativne sokove na pravi način. Flex Mentallo je tačka preseka ove dve struje u Morrisonovom radu, jedna duboka analiza superherojštine kao fenomena koji ima doseg mnogo dalje od adolescentskih i/ ili gikovskih krugova zaluđenika i nešto što je prošle godine konačno dobilo svoju imanenciju u teorijskoj knjizi Supergods: Our World in the Age of the Superhero, a što je pre šesnaest godina već u divljoj, intuiciji naklonjenoj formi uradio sa Flexom Mentallom.

DJ Hamo: Kako bi se prepričala priča ovog stripa? Šta da odgovorimo kada neki skeptik upita ima li tu zapravo zapleta, razrade, preokreta i raspleta?

DJ Meho: Da, ovo jeste dobro pitanje. Kao i mnogi drugi Morrisonovi radovi Flex Mentallo je strip koji dekonstruiše konvencionalne forme naracije i u tom smislu je ne samo teško prepričljiv već je i čitanje avantura za sebe dok se čitalac probija kroz slojeve naracije. No, za razliku od recimo Infinite Crisis koji me je zaista nasekirao i o kome sam pisao uz dosta jeda, insistirajući da gomilanje intertekstualnih referenci i prepirka sa drugim stripovima nije isto što i pisanje proze što će biti ovenčana titulom klasika, Flex Mentallo je strip koji je moguće iščitati i u njemu uživati i biti, da kažemo, prosvetljen, čak i ako nemate pojma ko je Charles Atlas, ne razumete reference na doba superherojskog stripa i niste nikada čitali Crisis on Infinite Earths. Pod slojevima polemike sa superherojskim žanrom i mitološkim elementima koje je tokom prethodnih šest decenija isti nagomilao, i dalje se lako da pratiti nit priče koja je intrigantna, intelektualno prijemčiva i, dođavola, čak i emotivno snažna, što ne mogu da kažem za recentne Morrisonove radove poput The Return of Bruce Wayne ili Final Crisis.

DJ Hamo: Ta osnovna priča je i neka vrsta herojske potrage?

DJ Meho: Jeste, u skladu sa pravilima žanra (starijeg i od superherojskog žanra, naravno), ali u skladu i sa Morrisonovim izvrtanjem pravila naglavačke, ovo je jedna uistinu neobična potraga. Flex Mentallo, apsurdno pozitivan superheroj, veći od života, relikt iz vremena kada su superheroji bili veliki, jaki, pošteni i bez unutrašnjih konflikata je u potrazi za svojim negdašnjim partnerom, kostimiranim herojem po imenu The 'Fact' a od te potrage, veli on zavisi sudbina univerzuma. Ali The 'Fact' je fiktivni lik, dispergovan kroz mnogo paralelnih univerzuma, a i sam Flex Mentallo je svestan da je nastao prvo kao lik u fikciji a da je zatim stupio u „stvarni" svet i u njemu obavlja svoje superherojske dužnosti. Flexova potraga nošena je njegovim unutarnjim monologom u kome on razmišlja o tome kako je nekada bilo i kroz nju dobijamo jedan istorijski osvrt na razvoj superherojskog stripa kroz doba (zlatno, srebrno, brončano, tamno...) iz pozicije lika koji je svestan svog stripovskog porekla.

DJ Kemo: Dakle, Flex je istovremeno „pravi" lik, od krvi i mesa, obdaren  parodičnim ali stvarnim moćima (stezanje njegovih mišića menja realnost a naslov „Heroj Plaže" se pojavljuje iznad njega u vazduhu kada koristi svoje moći - direktna aluzija na gorepomenuti reklamni strip Charlesa Atlasa) koji se tokom stripa i po fizionomiji menja od jednstavno stilizovanog arhetipa predratnog nadčoveka, prema „realnijem", vremenom išibanom heroju koji nosi mnogo balasta, ali i lik nastao u mašti klinca Wallyja Sagea, koji ga je nacrtao i sa stranica čijeg stripa je iskoračio u „naš" svet, svestan svog porekla.

DJ Hamo: Od toga čoveku može i malo da se zavrti u glavi jer: 1) Flex Mentallo u Doom Patrol i Flex Mentallo u sopstvenom serijalu imaju različite biografije sa nekim sasvim konfliktnim elementima i 2) Wallace Sage je u Doom Patrol poginuo, ali ovde je ne samo živ, nego i lik u istom stripu.

DJ Meho: Da, priča Wallyja Sagea je druga „glavna" priča u ovom miniserijalu, priča o rokenrol muzičaru koji je rešio da stavi tačku na svoj razočarenjima i narkoticima ispunjeni život, izgutao sve pilule koje je imao na gajbi i sada priča bežičnim telefonom sa volonterom na Suicide Hotlineu, objašnjavajući mu svoj život kroz analiziranje stripova svoje mladosti ali i prepričavajući raspomamljeni esid trip kroz koji upravo prolazi.

DJ Kemo: U neku ruku, ovaj strip zaista sledi logiku esid tripa, ili sna, time što na jedan sasvim Esherovski način prepliće nekoliko narativa koji ni u kakvom konvencionalnom pripovedanju ne bi mogli da se prepletu. Vremenske linije se u njima presecaju i nastavljaju jedne na druge tako da više ne može sa sigurnošću da se kaže šta je zapravo čemu prethodilo, šta je uzrok a šta posledica, likovi postoje u realnostima koje su za druge likove fiktivne, a ipak su u interakciji jedni sa drugima, očigledno veštački elementi scenografije - čisti simboli - imaju posledice u „fizičkom" svetu itd.

DJ Meho: A u svemu tome čitalac ipak uspeva da isprati osnovni narativ i motive. Shvata Morrisonovu zabrinutost za svet u kome superheroji postaju obični konfliktni ljudi kao i svi mi ostali, samo sa snagom da menjaju taj svet mnogo radikalnije od nas ostalih, shvata kako Morrison ne prihvata Millerovsko-Mooreovsku formulu svođenja supeheroja na maskiranog psihotika i umesto toga nudi da se ne radi o psihozi (dakle, samo o drugačijoj percepciji konsenzualne realnosti) nego o kreaciji zaista nove realnosti u kojoj ne važe isti prihvaćeni zakoni koje mi danas u svom sivilu svakodnevnice (a koje eto namećemo i stripovima, produktima nesputane mašte) smatramo za datosti. Sad, naravno da to ne znači da je svaki „realističan" superherojski strip produkt neprijateljske propagande ali Morrisonova snaga je baš u tome što kroz Flexa Mentalla uspeva da nas ubedi u snagu te izvorne (kako je on vidi) superherojske optimističnosti i kreativnosti. Moram da priznam da sam i prvi put kada sam čitao ovaj strip, a i sada na ponovljeno čitanje suzu iz oka otirao dirnut delom u kome se otkriva kako su superheroji sebe od krize što je uništavala čitav multiverzum (dakle, direktna aluzija na Crisis on Infinite Earths) spasli bekstvom u univerzum fikcije. Nastanak stripova o superherojima u svetu bez superheroja kao reakcija instinkta ljudske rase na osećaj da ovom svetu nešto nedostaje. I naravno, finale u kome Wally Sage biva razotkriven i kao negativac ove priče ali i kao spasitelj univerzuma je... prelepo.

DJ Hamo: Na sve ovo treba dodati i da je strip napisan tipično morrisonovski bogato, sa obilatim referencama na popularnu kulturu i izvan stripova (na primer „This is your brain on drugs" u prvom broju) i dinamičnim prelascima između scena koji su još moćniji pošto se ovde skače između realnosti i različitih univerzuma sa skoro svakom okrenutom stranicom.

DJ Kemo: Opojna je to vožnja, ali i iscrpljujuća.

DJ Meho: I definitivno strip koji se mora čitati više nego jednom jer prvi put kada ga čitate sama težina isprepletanih slojeva značenja i referenci neće vam dati da sve pohvatate i razumete.

DJ Kemo: Naravno, strip je crtao Frank Quietly.

DJ Meho: Naravno, jedan od najboljih crtača u poslu i čovek sa kojim je Morrison napravio neke od svojih najboljih radova (pominjani All Star Superman, ali i We3) je sa Flexom Mentallom isporučio remek-delo mašte, dinamičnosti i varirajućih stilova i pristupa. Za svaku Morrisonovu aluziju i skretanje ulevo sa utabane staze Quietly ima adekvatan grafički odgovor i ovo je strip koji je toliko moćan i na tekstualnom i na grafičkom planu da je prosto teško zamisliti kako Škote ponegde smatraju sumornom nacijom bez smisla za umetnost. Za potrebe ovog reprinta originalni kolor Toma McCrawa (još jednog škota!) zamenjen je uzdržanijom paletom Petera Dohertyja.

DJ Hamo: I to je jedina iole pomena vredna kontroverza sa ovm stripom: iako je novi kolor izvrstan, odstupanje od jarkih nijansi originala i odlučivanje za nešto hladnije boje možda malo menja utisak koga strip ostavlja, dajući mu manje energije mašte koju je original imao.

DJ Kemo: To će čitalac morati da odluči za sebe, mada je i ovako ovo strip koji puca od karaktera. Ali, da, kolor jeste uzdržaniji i time atmosfera možda za nijansu smirenija. Nismo jedini koji ovo mislimo.  Što se tiče dodatnog sadržaja u deluks izdanju, Vertigo se nije baš pretrgao...

DJ Meho: Nije. Fiktivna istorija Flexa Mentalloa je preštampana iz originalnih svesaka i ovde služi kao uvodnik, a poslednje stranice su popunjene Quietlyjevim skicama i završenim crtežima, što je uvek lepo videti, no nadali smo se barem nekakvom eseju na kraju, nekakvom osvrtu na težinu koju ovaj strip ima u Morrisonovom opusu. Ali šipak!

DJ Hamo: Možda Vertigo to čuva za nekakav absolute edition koji će, kako im je trebalo 16 godina za prvu kolekciju, izaći polovinom veka?

DJ Meho: Nikad se ne zna. U svakom slučaju, ova kolekcija je apsolutna lektira za svakoga koga makar iz daleka zanima Morrison i njegov pristup superherojštini. Digitalna verzija stripa još uvek nije dostupna putem DC-jevog sajta, a ni piratskih skenova još nema u trenutku dok ovo kucamo, no ponovio bih preporuku svakom koga iole zanimaju teme o kojima smo pričali da dođe do svoje kopije i ne žali napora.

PunisherMAX

Autori: Jason Aaron i Steve Dillon

Izdavač: Marvel

DJ Hamo: Vredi istaći da je urednik na poslednjoj, četvrtoj epizodi Flexa Mentalloa bio baš Axel Alonso, današnji glavni i odgovorni urednik Marvela, a koji je pre nešto više od dve godine i bio prvi urednik serijala PunisherMAX koji se nedavno završio dvadesetdrugom epizodom.

DJ Kemo: Divno smo spojili ova dva stripa koji ne bi mogli biti različitiji ni da smo ih proterali kroz krivo gledalo. Axel Alonso je čovek koji može sve!

DJ Meho: O PunisherMAX (da, osetim se malo glupljim svaki put kad napišem ovaj smešni naziv serijala) sam već obimno pisao pre malo više od godinu i po dana izražavajući ogromno zadovoljstvo što je Jason Aaron opravdao poverenje koje mu je Marvel ukazao i nade koje smo u njega polagali. PunisherMAX je serijal koji je pokrenut posle gašenja serijala Punisher MAX (da, znam, debilno je. Izdržimo) a na kome je Garth Ennis ostavio ogroman pečat i praktično definisao lik Punishera kao svoj. Scenaristi koji su nasledili Ennisa nisu bili u stanju da napišu išta blisko tom kvalitetu i snazi (iako se mahom ne radi o lošim autorima) pa je bilo jasno da je Aaron tu jedina nada i Marvel mu je sa punim pravom dao magazin pokrenut ponovo od broja jedan i sa relativno čistim polaznim pozicijama.

DJ Kemo: Da, velika je stvar u tome što MAX imprint omgućav slobodnije shvatanje kontinuiteta u Marvelovim stripovima. Neki MAX stripovi su potpuno nezavisni od bilo kog drugog kontinuiteta (recimo Cage - Azzarellov miniserijal o Lukeu Cageu), neki su povezani sa mejnstriim kontinuitetom (recimo i Alias i The Hood su imali likove koji su život nastavili u mejnstrim kontinuitetu, kroz Avengerse), a neki, kao Punisher čak i unutar svog kontinuiteta imaju skokove.

DJ Hamo: Drugim rečima, Aaronov strip se nastavlja na Ennisov, ignorišući praktično sve što su u međuvremenu radili Gischler, Swierczynski, Milligan, Hurwitz, i ovo je „pravi" zaključak priče i Punisherovog života koje je započeo Ennis. S druge strane, Aaron ni ne pokušava da se zamajava sa Ennisovim likovima i priča svoju priču, svojim jezikom, tonom i tempom, uvodeći nove likove i motive i dajući nam Punishera koji je uznemirujuć na orginalan način.

DJ Meho: Da, osnovna je razlika u tome što se Ennis uglavnom držao ideje da se Punisher bori protiv ovakvih ili onakvih kriminalaca u univerzumu u kome nema superheroja a Aaronov strip, iako ni u njemu nema superheroja, uvodi svoje verzije nekih od bitnih likova iz Marvelovog mejnstrim univerzuma.

DJ Kemo: U osnovi, ovo je dvadesetdve epizode dugačka priča o usponu i padu Aaronove verzije Kingpina, kralja njujorškog kriminala koji postaje Punisherova arhinemeza - ili obrnuto - i pored uvođenja Wilsona Fiska, Kingpina, dobili smo i Aaronovu verziju psihopatskog plaćenog ubice Bullseyeja, ali i nindža-asasinke Elektre.

DJ Hamo: Dakle, bili smo jedno malo kameo-pojavljivanje Matta Murdocka udaljeni od punokrvnog superherojskog krosovera!

DJ Meho: Lepota Marvelove ogromne palete likova i univerzuma je u tome što je Aaronu dala na raspolaganje likove sa kojima čitalac može da ima nekakvo prethodno iskustvo i da uživa u varijacijama koje je scenarista napravio za ovaj univerzum i da to sve ima jednu opipljivu težinu za ljubitelja Marvelovih stripova. Lepota Aaronovog pristupa je u tome što ne morate ništa znati o Marvelovim stripovima da biste i dalje uživali u jednoj zaokruženoj priči o zastrašujuće nemoralnom ali inteligentnom i sposobnom kriminalcu i urbanom viđilanteu koji je odavno prestao da emituje ikakvu etičku poruku kroz svoje delovanje.

DJ Kemo: Etika je ovde zaista na teškim iskušenjima i Aaronu treba stisnuti junačku desnicu što je napisao strip koji ne samo da je pošteno zamazao sivilom granicu između crnog i belog nego i što je to odradio sa puno, što bi se reklo, grafičkih detalja i zapljusnuo tu granicu sa nekoliko kofa krvi. Daleko bilo da sad tvrdim da ovakav strip mora biti krvav da bismo u njemu uživali, ali ako igde ima smisla otići u ekstreme nasilja i strave da bi se pokazalo kako svet ume da bude užasno mesto kada se društveni ugovor, jelte, narušava, onda je to svakako strip o Punisheru.

DJ Hamo: Pogotovo strip o Punisheru iz koga Punisher ne uspeva da izađe živ.

DJ Kemo: Ugh! Brate! Spojler!!!

DJ Hamo: Nije neki veliki spojler, mislim, piše na wikipediji i sve to, a uostalom ovo jeste strip koji pošteno pokazuje da čovek od šezdeset godina koji više od tri i po decenije živi izvan društva i sam ratuje protiv organizovanog kriminala može da završi samo na jedan način. Njegova je lepota u tome da jednoj tragičnoj priči daje dostojanstven zaključak. A tragedije ovde zaista ne manjka.

DJ Meho: Ne manjka. U prošlom osvrtanju na ovaj serijal već sam obilato guslao o likovima i kako su svi impresivno poremećeni, na čelu sa Aaronovom verzijom Bullseyeja, ali finale priče o Bullseyeju je bilo... zastrašujuće. I potresno.

DJ Kemo: Da, ovde je Aaron konačno otišao onaj proverbijalni korak preko granice i pokazao nam Franka Castlea koji je i pre nego što je postao Punisher bio temeljito polomljena ličnost, čak sa sociopatskim inklinacijama. Ličnost za koju smo, nakon ovog otkrića, paradoksalno razvili još veću empatiju.

DJ Meho: Impresivno je kako je Aaron vodio priču tako da Bullseye koji se sve vreme ponaša kao teški ludak na kraju dokazuje da je u njegovom ludilu bilo metoda i da je ovaj metod pomogao da otkrije Frankovu suštinu, da ga sasvim shvati kao ličnost.

DJ Hamo: Jedan psihopata shvata drugog. Prelepo.

DJ Meho: Da, a mi i dalje navijamo za našeg psihopatu jer on, kako smo već rekli povodom Ennisovog stripa, radi stvari koje mi ne bismo uradili da bi društvo učinio jedan mali procenat bezbednijim. Aaron ovo savršeno posreduje kroz strip u kome Frankov viđilante rad zapravo viđamo samo u fragmentima i najviše smo usmereni na praćenje sudbina nekoliko likova.

DJ Kemo: No, posle završetka priče o Bullseyeju, Aaron uzima ovu tezu o Franku koji je bio socijalno nefunkcionalan još pre incidenta u kojem mu je nastradala porodica - a koji je od njega načinio Punishera - i piše jedan dugačak flešbek koji nam pokazuje u mnogo bolnih detalja njegov put od porodičnog čoveka do društvenog otpadnika koji na sebe preuzima odlučivanje o životu i smrti mnogih ljudi. Nije slučajno da je jedna od prvih žrtava Punishera čovek koji nije kriminalac u striktnom smislu već više socijalni parazit i generalno neprijatna osoba. Nije slučajno ni što Aaron uvodi i Nicka Furyja koji pokušava od Franka da napravi nekakvog službenika društva, da njegovu sociopatiju usmeri na ipak koliko-toliko kontrolisan i načelno društveno koristan način. Da Frank to odbija i insistira na svom samotnjačkom putu - gde je više, jelte, sila prirode, a manje osoba - je u skladu sa karakterizacijom i snažno.

DJ Hamo: Odlična je ta treća priča u serijalu iako je bazirana na flešbeku u kome manje-više znamo šta ćemo čitati. Radnja u sadašnjosti je sjajna i pokazuje Franka koji je u zatvoru i sve više tone u bezumlje (i etičke paradokse) vođen na kraju samo jednom idejom - stati u kraj Kingpinu. Toliko je teško ostati čist u svetu tolike prljavštine da Frank samo ubijanjem kao da oseća određeno pročišćenje.

DJ Meho: Što nas sve dovodi do finalne priče koja, nakon dotadašnjih u kojima smo videli sve moguće prizore užasa (silovanja, mučenja, ubijanja dece) uspeva da ode još i korak dalje.

DJ Hamo: Recimo samo da dete sahranjeno još u prvoj priči ovde biva iskopano da bi se iskoristilo kao strateški aset u ratu u kome pored Kingpina i Punishera ima još strana.

DJ Kemo: Aaron ovde dosta rizikuje time što u priču koja je počela sa klasičnim italijanskim mafjaškim likovima uvodi nindže i Elektru ali dobro to ispadne na kraju.

DJ Kemo: Da ne pominjemo uvek dobrodošle lezbijske prelive.

DJ Meho: Ovo je na kraju sudar između dve ljudske ruine u kojem je nemoguće ne primetiti kako je posle svega ipak Frank taj koji može da se pohvali da je živeo duhovno više ispunjenim životom. Iako se njegov život sastojao samo od nasilja i ubijanja, Frank ima svoju misiju u koju bezgranično veruje iako ona više nema smisla u širem kontekstu. Kingpin pored sve svoje snage i moći završava sa osećajem poraženosti i beznačajnosti svih svojih dostignuća, gonjen strahom i znanjem da na kraju nije ništa promenio, ništa ostavio iza sebe.

DJ Kemo: Aaron nam u kontrastu daje i „dokaz" da je Frankov život urbanog osvetnika ostavio nekakav legat koga strip predstavlja u pozitivnom tonu. Nisam siguran koliko je finale u kome vidimo uspon urbanog viđilantizma u skladu sa dotadašnjim tonom stripa koji Punsherovu misiju metodično razlaže na elemente i pokazuje nam da tu nema mnogo slavnih momenata, ali... hajde dobro, da i čitalac na kraju imao nekakvu emotivnu kompenzaciju..

DJ Meho: Da, i meni je to finale malčice zasmrdjelo po uredničkom intervenisanju i forsiranju kakvog-takvog hepienda, ali dobro, nemojmo zbog dve strane blatiti serijal koji je kroz dvadesetdva broja bio briljantan. Steve Dillon na olovkama i Matt Hollingsworth na koloru su obezbedil i jednu grafičku konzistenciju i hladni spektakl koji prija. Dillonovi likovi često izgledau plastično ali time su scene prolijevanja krvi još šokantnije.

DJ Hamo: U svakom slučaju serijal koji nije pravio kompromise, koji je otišao duboko u istraživanje i razgradnju karaktera i dao nam mnogo memorabilnih momenata. Poslednji trejd je izašao i dostupan je za kupovinu i ovo je, naravno, obavezna lektira.

T.H.U.N.D.E.R. Agents

Autori: Nick Spencer, Cafu, Dan Panosian, Dan McDaid, Wes Craig

Izdavač: DC

DJ Kemo: E, ali ovaj strip smo pominjali ali nismo o njemu pisali, a sada kada je poslednja, šesta epizoda drugog serijala izašla, vredi se osvrnuti na njega.

DJ Hamo: I reći da je u pitanju jedan od najboljih DC-jevih superherojskih serijala u poslednje dve godine a da se čak i ne radi o stripu koji se događa u DC-jevm osnovnom univerzumu.

DJ Meho: Zaista izvrstan, izuzetno svež superherojski strip, ali ništa se manje ni ne sme očekivati od nečega što je napisao Nick Spencer, čovek koga smo ONOLIKO nahvalili za nezavisni Morning Glories.

DJ Kemo: Da, Spencer je sada pod ekskluzivnim ugovorom sa Marvelom (ekskluziva ovde, kao i obično samo znači da ne može da piše za DC, a slobodan je da radi za nezavisn(ij)e izdavače poput Imagea... u slučaju Jasona Aarona čak je i dopušteno da se nastavi sa pisanjem za Vertigo) ali je T.H.U.N.D.E.R. Agents započeo pre ovog ugovora i sada ga spektakularno završio. Veoma dobar strip koji je sa jedne strane nešto ozbiljnija reimaginacija starog T.H.U.N.D.E.R. Agents koji je od šezdesetih godina prošlog veka bio prodavan od jednog drugom izdavaču i nikada nije ostvario neku preteranu popularnost, a sa druge je ovo strip koji ima početak i kraj, nešto prilično neuobičajeno za superherojske stripove.

DJ Meho: Da, Spencer je ovde imao očigledno veliku slobodu da uzme početne motive T.H.U.N.D.E.R. Agents ali da onda izvrne sve kako misli da treba i, vodeći publiku bez daha kroz uzbudljive preokrete stigne do zadovoljavajućeg finala posle šesnaest epizoda. Dobro je i da vlasnik licence (John Carbonaro) ovde nije uleteo da stvari zaustavi, onako kako je učinio pre nešto više od deset godina kada je DC prvi put pokušao da uradi T.H.U.N.D.E.R. Agents serijal. U svakom slučaju, ovo je strip koji je možda planirao da bude tekući serijal ali je posle deset epizoda u prvom tomu i još šest u drugom zaokružio svoju priču na veoma zadovoljavajući način, dajući čitaocu brdo jakih preokreta i izbuđenja.

DJ Kemo: Od Spencera se preokreti i iznenađenja svakako daju očekivati, ali mene je impresioniralo kako je gotovo bez napora on uspeo da spoji jedan vedar, naivan ton starinske superherojštine sa ozbiljnijim savremenim tretmanom tematike.

DJ Meho: Da, evo, kao da smo ovde napravili pun krug danas: gore smo rekli da ni Grantu Morrisonu ne ide uvek od ruke povezivanje „izvorne" superherojske naivnosti i vedrine sa složenijim tematskim i karakterološkim zahtevima savremenih stripova, ali Spencer ne samo da je ubo iz prve nego je i iz broja u broj uspevao da uvede sve veći broj ekstravagantnih ideja koje su i dalje odlično funkcionisale u kontekstu stripa.

DJ Hamo: Zaplet je ovde teško prepričavati...

DJ Meho: Da, ali ne zato što je ovo Flexu Mentallu nalik postmodernistička dekonstrukcija pripovedanja - nije - već zato što strip, kako rekosmo ima mnogo iznenadnih preokreta koje ne želimo da kvarimo prepričavanjem.

DJ Kemo: Recimo bar ovo: T.H.U.N.D.E.R. Agents je u jednakoj meri špijunski triler koliko i superherojski strip.

DJ Meho: Da, ovo je priča o timu superheroja u službi Ujedinjenih Nacija koji se bori protiv zastrašujućih pretnji o kojima običan svet nema pojma, ali je po motivima daleko bliži psihodeličnim serijalima šezdesetih godina (Leejevom Fantastic Four, recimo) nego savremenijim stvarima kakav je recimo bio Checkmate Grega Rucke (serijal, uostalom inicijalno kreiran u osamdesetima). Ima tu i starinskog Jamesa Bonda i tako tih stvari ali Spencer nikada, ni u jednom trenutku, ni na sekund, ne potcenjuje čitaoca servirajući mu nekakvu hinjenu nevinost stripa niti pokušava da nam plitke likove proda na ime njihove vernosti starinskim modelima. Naprotiv, strip zapravo ima veoma interesantne etičke dileme koje su spakovane u ekstravagantne superherojske avanture a likovi su, iako naizgled jednostavni zapravo obdareni neslućenom dubinom i ona iznenađenja u preokretima koje smo pomenuli su često posledica toga što mi kao čitaoci od likova koji su tako jasno isprofilisani na početku ne očekujemo novu stranu ličnosti u sredini ili na kraju. A oni ih imaju i te nove strane su prirodno otkrivene, bez nekakvih isforsiranih, deus ex machina preokreta. Spencer uspeva da nam proda strip u kome likovi obdareni nadnaravnom tehnologijom koja im daje supermoći silaze u podzemlje da se boksuju sa nekakvom subteraneanskom rasom što bi da osvoji svet, u kome klonovi izleću na sve strane a supermoćni kompjuter Daniel je zadužen za regrutaciju novih superheroja, a da mi to sve gutamo kao ozbiljnu špijunsku pripovest u kojoj likovi imaju lične, službene, tajne i druge agende.

DJ Kemo: Spencer se svojim ranim nezavisnim radom pokazao kao veliki talenat a ovo što radi poslednjih godinu i po dana, kako za korporacije, tako i za Image ga cementira kao jednog od najboljih novih scenarista u američkom strip-mejnstrimu.

DJ Hamo: I ni smenjivanje gomile crtača sa povremeno vrlo grubim stilovima nije mnogo zasmetalo ovom izvrsnom serijalu da se izdvoji. Da je DC imao više pameti dali bi Spenceru da piše tekući Justice League of America umesto što ga Geoff Jones kasapi na sveopšte zgražavanje.

DJ Meho: Spencer još dugo vremena neće ništa pisati za DC, ali ima vremena, ni ekskluzivni ugovori sa Marvelom ne traju vječno. Kao ni ova kolumna. Ipak, vidimo se sledeće nedelje kada slavimo dvestotu epizodu!!!