PROZA BEZ TALOGA

„Jebeš streljaštvo! Znaš, i ja sam trenirao... boks."

Nakrivi vrat i pokaže mi malenu tetovažu. „Vidi."

„Šta je to?" kažem čkiljeći. „Sitno je."

„Bokserske rukavice."

„Kul."

„To je kao fora kad muvam ribe."

„Šta, ribe se lože na tetovaže?"

„Na boks."

„Talog" Željka Obrenovića je hrabar roman. U njemu pisac na sebe preuzima, i s uspehom sa preuzetim izlazi na kraj, da se razumemo, pripovedanje romana u prvom licu iz ženske perspektive. Ne zazire da svoju junakinju provuče kroz blato u funkciji priče, ne boji se reakcije ženske publike na svoje, po sili prirode, subjektivno tumačenje nijansi ženske psihe. Takođe, iako bolno svestan ukorenjenih predrasuda većine etabliranih srpskih kritičara prema elementima fantastike u književnosti, Obrenović ne beži od flerta s fanastičnim u „Talogu". Gadljivost na žanr uopšte pa još i na uticaje za te iste kritičare inferiornog medija, stripa, na Obrenovića kao da takođe nema prevelikog uticaja. Uopšte, ima se utisak da je autor s ovim romanom uradio tačno ono što je hteo, da nije pristajao na ikakav kompromis u njegovoj izradi iz bilo kog razloga.

„Talog" je ekonomičan. Bez bojazni, u njemu ima zaista mnogo toga - uprkos, na zamašne romane danas sviklom čitatelju, skromnoj dužini od svega 162 strane, „Talog" se ne čita na mah. Lako da, brzo ne. To dolazi od toga što je tekst od prve do poslednje strane znalački napakovan, nabijen podtekstom. Obrenović je, čini se, iz stripa dobro naučio lekciju o kondenzovanju radnje, nužnom svođenju fabule na gole, neophodne osnove - jer, ne zaboravite, u stripu stvari treba crtati, što znači da sve što nije od apsolutne važnosti za priču ide pravo kroz prozor. I zaista, nakon čitanja „Taloga", nameće se utisak da je sve što je unutra, unutra s nekim razlogom, da zaista nema ni reči viška. Zlonamerni bi možda mogli da zamere da ima pokoja reč manjka, to jest da su neki od elemenata zapleta nedovoljno objašnjeni i da neka od pitanja ostaju bez odgovora, ali to je samo još jedna od snaga ovog romana.

„Talog" je inteligentan roman... Za inteligentnog čitaoca. Obrenović veruje u inteligenciju ljudi koji uzimaju njegov roman u ruke, u njihovu sposobnost da sami spoje tačke i na taj način dobiju veliku sliku koju on odbija da im lično nacrta (zacrta?). Manirom iskusnog, samouverenog pripovedača, on se pouzda u maštu svojih čitalaca da nadograde i nadopune kostur priče u svojoj glavi na onaj način na koji to ni najbolji pisac ne bi mogao. Poverenje u svog čitaoca je uvek igra na oštrici noža i uopšte veliki gambit, ali je u slučaju „Taloga" u pitanju dobitna kombinacija, koja angažuje čitaoca na onaj način na koji pisci danas to jako retko rade - prećutno povlađujući svojim čitaocima kako ih ne bi, nekim nesrećnim slučajem, eventualno izgubili.

„Talog" je, uz sve već navedeno, poštena knjiga. Vide se, kako ono Škabo kaže, „časovi rada", vidi se svaka kap znoja. Vide se, ali ne bodu oči. Rađeno jeste, ali u tome se nije preteralo, polirano je, ali ne šljašti. Za razliku od nekih drugih savremenih romana, kod „Taloga" se ima osećaj prave mere - rodonačelnik žanra detektivske priče kome ovaj roman svakako pripada, Edgar Alan Po, nazvao bi to „jedinstvom efekata". Dotično jedinstvo efekta, usklađenost svih pripovednih elemenata u cilju postizanja jednog, konačnog efekta, prosečan čitalac svesno ne registruje, a za tim nema ni potrebe dok god mu osećaj u stomaku kaže da je „Talog" knjiga vredna njegovog dragocenog novca i još dragocenijeg vremena...

„Talog" je, prosto, dobra knjiga.