Danas ćemo o svinjama, pedofagima i biseksualcima. O, da.

Pigs

Autori: Nate Cosby, Ben McCool i Breno Tamura

Izdavač: Image

DJ Hamo: Prasići! U ogromnim količinama! A ja musliman!

DJ Meho: I vegetarijanac, ne zaboravi na to!

DJ Kemo: Srećom, prasad iz naslova novog Imageovog serijala nisu od one hranljive vrste, čak i ako jedete životinjsko meso.

DJ Meho: Dobro, činjenica je da bi američkoj strip-sceni dobro došao veći broj naslova koji bi se bavili antropomorfnim životinjama, partikularno svinjama, ali novi serijal u koji je umešan Ben McCool se prasićima bavi tek na metaforički način.

DJ Kemo: Za nove čitaoce ove kolumne, Ben McCool je čovek čije prezime naprosto ne može biti pravo, ma koliko Irac taj čovek bio, a po zanimaju je strip-scenarista koga je Meho pre nešto više od godinu dana štedro pohvalio za serijal Choker. Pored Chokera, koji se nedavno završio, McCool, relativni novajlija u strip-industriji radi još nekoliko nezavisnih stripova, poput Memoir, recimo, o kome ćemo, jednom, sigurno pisati, a Pigs je njegova saradnja sa Nateom Cosbyjem.

DJ Hamo: Cosby je, pak, čovek sa malo više kilometraže iza sebe. Iako i on danas piše mahom nezavisne stripove (Buddy Cops, Cow Boy), jedan deo karijere proveo je pišući za Dizni, a bio je i urednik u Marvelu radeći na Spajdermenu, Toru i tako tim, poznatim serijalima.

DJ Meho: Pigs je nastao, kako to već legenda tvrdi i za mnoge druge stripove, u kafani. Cosby i McCool su sedeli na Menhetnu sa nekim društvom i bez sumnje tukli tekilu za tekilom, mršetći se od ljutine i ližući so jedan drugom sa ramena, kada je Becky Cloonan, žena koju smo poodavno hvalili za crtačke podvige u serijalu American Virgin izgovorila frazu „Cuban Sleeper Cell".

DJ Kemo: Kako li ta fraza sama od sebe naiđe u kafanskom razgovoru? Američki strip-autori vode zaista pustolovne živote.

DJ Meho: Cosby je u pijanom stuporu urezao ovu frazu u koru svog velikog mozga da bi nekoliko tjedana kasnije pozvao McCoola na piće (u istu kafanu, da bi legenda bila doslednija) i tamo sa njim održao malu brejnstorming sesiju u kojoj su od ove tri reči uspeli da naprave skelet scenarija za špijunsko-akcioni triler serijal koji se bavi temama iz hladnog rata a događa se, barem dobrim delom u sadašnje vreme.

DJ Hamo: Možda je sada i jasnije otkud prasići u naslovu: aluzija je to na Bahía de Cochinos, kubanski Zaliv svinja, kako ga mi zovemo, geografski lokalitet pre svega poznat po neuspeloj američkoj, CIA-sponzorisanoj  invaziji na Kubu koja je za cilj imala da obori još uvek svežu revolucijom uspostavljenu vladu Fidela Kastra.

DJ Kemo: Znamo kako se to završilo: Kastro je iz ovoga izašao jači nego ranije i javno se zahvalio Amerikancima što su učvrstili revolucionarne vrednosti na Kubi, a Kenedi, koji je na početku intervencije bio na predsedničkoj funkciji tek nekoliko meseci je završio besan kao ris, napravio od CIA-e sebi doživotnog neprijatelja (mada...  to je značilo i da nije još mnogo dugo živeo) obećanjem da će da je rasturi u tisuću komadića i gunđao kako vojsku i generale u njoj predsednik mora da drži na kratkom povocu ako želi da istera mandat bez stresova.

DJ Hamo: Nije da je to mnogo promenilo stvari, već nekoliko meseci kasnije izvedena je Operacija Moongoose, ovoga puta nešto prikriveniji pokušaj zbacivanja Kastra, sa korišćenjem tajnih službi i njihovih blek ops jedinica, a sve je to iskrčilo put za kubansku krizu sa projektilima 1962. godine kada je svet shvatio da se nalazi samo nekoliko nervoznih gestova udaljen od globalnog nuklearnog rata.

DJ Meho: Svinjsko ponašanje Amerikanaca, pa još pod najvoljenijim, jelte, predsednikom, svakako iz današnje perspektive deluje konzistentno sa njihovim ponašanjem u poslednjih pola veka, gde su rušeni režimi i napadane suverene države zbog strateških, jelte, prioriteta. Naravno, kako je Kuba takoreći u Američkom dvprištu i strah od sovjetskog napada na američku teritoriju je bio jači nego ikada tih ranih šezdesetih godina, treba i njih pomalo shvatiti.

DJ Kemo: Interesantna je ta američka opsednutost ratom na sopstvenoj teritoriji, mnoga dela popularne kulture se upravo time bave iako još od građanskog rata u ondašnjoj Americi zapravo nisu imali oružani sukob na teritoriji SAD - ako ne računamo japanski vazdušni napad na Perl Harbur.

DJ Hamo: Jeste, ali to je taj neki američki kult krvi i pre svega tla, koliko god to smešno zvučalo kad pričate o naciji imigranata. Od zakonodavstva koje daje ogromna prava čoveku u branjenju sopstvenog stana pa do gotovo mitoloških dimenzija dostignutih u pop kulturi koje priču o odbrani američke teritorije od spoljnjeg napada (videti pod Ultimates ili Secret Invasion ili Fear Itself) pretvaraju u bajkovitu skasku o herojima i čudovištima.

DJ Meho: Pigs je zapravo strip koji se bavi upravo tom temom - napadom na američku teritoriju od strane pritvornih i zlih terorista čiji je cilj zbacivanje režima i guranje zemlje u, hm, nekakvo novo stanje?

DJ Kemo: Da, za sada u stvari ne možemo da kažemo šta je cilj ovog napada na američku teritoriju jer Cosby i McCool mudro otkrivaju priču delić po delić, pričajući nam u flešbekovima i fragmentima tako da vidimo samo komadiće slike.

DJ Meho: I to je svakako ispravan pristup,  s obzirom da ipak pričamo o jednoj, kako rekoh, prilično izraubovanoj temi.

DJ Hamo: Premisa Pigs je svakako interesantna: Amerika je infiltrirana. Ne radi se o invaziji brojčano nadmoćnijeg neprijatelja kao u filmu Red Dawn ili igri Homefront ili već drugim nekim uradcima popularne kulture, već o napadu malog tima savršeno utreniranih specijalaca čiji je cilj, kako rekosmo ne baš najjasniji ali svakako uključuje rušenje legitimno izabranih predstavnika američkog naroda sa vlasti, a možda i uništenje američkog imperijalizma i tako to...

DJ Meho: Tvist je u tome što ovi ljudi dolaze - sa Kube.

DJ Kemo: Interesantno je kako Amerikanci sve češće zamišljaju da će im doakati neke objektivno slabašne nacije . Severna Korjea u igri Homefront, ovde Kuba... Kada ćemo videti zaplet u kome je Nemačkoj dosta američkog kurobecanja i kreće u invaziju uz pomoć Kanade?

DJ Meho: Istina, no ovde je u pozadini svega zapravo - Sovjetski  Savez. Iako već decenijama samo uspomena u trenutku kada se radnja stripa događa, produžena ruka sovjetskog komunizma je ona koja vodi mali tim beskrupuloznih ilegalaca po američkoj teritoriji i tera ih da čine užasne stvari američkim građanima. Trik je u tome - i ovo je najoriginalniji element premise - što su Sovjeti šezdesetih ostavili na Kubi nekakvu delegaciju stručnjaka za šatro poljoprivredu da pomogne Kastru sa, valjda uzgajanjem šećerne trske, pošto Rusi u tome imaju više iskustva, jelte, a ispostavilo se da je to bila gomila vojnih instruktora za specijalno ratovanje. Originalnost premise je u tome što nisu ti ljudi oni koji sada prave haos po SAD, već njihova deca - rođena na Kubi, od malena trenirana u vojnim veštinama, sada ubačena u Ameriku i zadojena do obrva mržnjom prema istoj, te prezirom prema sopstenim životima koji su samo alatke za izvršenje misije.

DJ Kemo: Zaista, premisa nije rđava i dotiče se još jednog elementa američke kulture i svetonazora - naime da se radi o zemlji koja imigrante dočekuje rado, raširenih ruku u gestu srdačnog pozdrava i pružanja jednakih šansi za sve - a da istovremeno u njoj postoji prilično duboko ukorenjen paranoični strah od ilegalne imigracije. Pigs se ovim pitanjem bavi relativno uzdržano, ali se ipak bavi.

DJ Hamo: Da, samo jedan od likova za sada izražava ikakve rezerve spram misije koju treba izvršiti u ime davno počivše države i ideologije koje se i njena naslednica odrekla, a taj lik je, tipično, skroz Amerikanizovan i, što bi se reklo domestifikovan dugim životom u blagorodnom naručju kapitalizma.

DJ Meho: OK, kako se vama dopada ovaj strip?

DJ Kemo: Ja nisam raspamećen.

DJ Hamo: Meni se dopada premisa za koju smo se složili da je valjana, a atmosfera i tempo su solidni i vidi se da ovo rade ljudi koji znaju svoj zanat. Pripovedanje skače između događaja u sadašnjosti gde gledamo grupu ubačenih, jelte, ilegalaca kako ispunjava svoju misiju iako ne znamo zašto rade stvari koje rade (asasinacije, mučenja određenih ljudi), i flešbekova u kojima gledamo kako su ovi likovi od najranije mladosti surovo pripremani da budu mašine u službi sovjetske udarne pesnice.

DJ Kemo: Problem sa ovim, a sada pričam apsolutno neideološki, stavljajući na stranu političke konotacije priče, je meni pre svega baš u tome da likovi koji strip treba da nose nemaju dovoljno dubine. Starija žena koju policija ispituje u prvoj epizodi - i za koju ni do šeste ne saznajemo ko je - je harizmatičnija od celog tima agenata. Oni su napisani u prilično grubim crtama i svi flešbekovi koje gledamo su, što se mene tiče samo trošenje prostora i ne doprinose njihovoj karakterizaciji. Da me ne shvatite pogrešno, ja volim da vidim dobru scenu mučenja i maltretiranja, pogotovo dece,  kao i svaki normalan muškarac koji je pročitao Enderovu Igru u osetljivim dečačkim godinama, ali ovde to zauzima mnogo mesta a ne daje nam nikakav specijalan uvid u psihu likova. Već iz njihovih radnji koje čine prema nedužnim (i manje nedužnim) američkim građanima u sadašnjosti jasno je da su u pitanju izfabrikovane psihopate zadojene ne toliko ideologijom koliko idejom misije koja je u njih usađena u najranijem detinjstvu i ne vidim da se tome bogznašta dodaje ekstenzivnim flešbekovanjem na prošlost.

DJ Hamo: Pogotovo što je sadašnjost definitivno bolje napisana. Podzaplet sa asasinacijom u zatvoru u petoj i šestoj epizodi je intrigantan i priznajem da je i mene tu iritiralo trošenje ogromnog broja strana na vraćanje par decenija u nazad i prikazivanje nečega što mi shvatamo i bez ekstenzivnih objašnjenja.

DJ Meho: U dobre strane se svakako može ubrojati opipljiv osećaj trilerske jeze dok ovi ljudi putuju Amerikom i rade gadne stvari čije prave razmere mi tek naziremo (poslednja strana prvog broja je pogotovo napaljivačka i šteta što ni posle šest brojeva nismo dobili adekvatnu isplatu u pripovedanju), čime strip malo podseća na 100 Bullets.

DJ Kemo: Ne verujem da će Pigs potrajati sto brojeva mada nisam siguran ni koliko brojeva je zamišljeno da izađe, ali slažem se da ovo jeste dobra strana ovog stripa. No, odmah ću mu naći još jednu zamerku.

DJ Hamo: Da pogodim: prikaz likova koji je bespomoćno amerikanizovan?

DJ Kemo: Kao prstom u pitu.

DJ Meho: Ovo je i inače boljka američkog stripa od koje mnogi scenaristi boluju.

DJ Kemo: Baš tako, onako kako prosečan Amerikanac naprosto ne može da zamisli da pripadnici drugih nacija ne dele američke vrednosti - od hamburgera do predstavničke demokratije - čak i kada su pripadnici sasvim drugih kultura, tako i mnogi scenaristi naprosto ne umeju da napišu likove koji su scenarijem predviđeni da budu proverbijali drugi, kao išta drugo do Amerikance.

DJ Meho: Alternativa je često da im se samo da teškata govorna manata, kojom se sugeriše njihova drugost...

DJ Kemo: Da, ovde nema ni toga, ovi ljudi su Rusi/ sovjeti rođeni i odrastali na Kubi, ali njihovo ponašanje i govor su potpuno američki i meni to prilično smeta. Uvažavam da ne može svako da se potrudi kao što se Lewis potrudio sa The Winter Men, ali opet ovaj trend potpunog poamerikanjenja pripadnika drugih nacija i kultura (videti i Northlanders kao jednog od najvećih prestupnika) jeste problematičan i, za moj groš u mnogome umanjuje umetnički učinak priče. Ovo bi trebalo da bude sukob Amerike sa svetom koji, kako reče Bodrijar, odbija da bude naše ogledalo, ali antagonisti su, naprotiv, apsolutno ljudi iz ogledala.

DJ Hamo: OK, da završavamo sa ovim. Crtež meni nepoznatog Brazilca Brena Tamure je meni odličan, zreo, izražajan a opet ne prenacifran. Što je svakako važan plus u jednom stripu koji je dobar ali ne i odličan. Tamura pogađa mračnu, trilersku atmosferu, a da stvari ne zavija u previše tmine koja bi sprečavala da zapravo vidimo crtež, a visceralne scene su mu izuzetno upečatljive.

DJ Meho: Pigs je strip koji prilično solidno prolazi kod kritike i publike i ni ja ne mogu da kažem da me ne zanima šta će biti dalje. Čitaćemo...

Severed

Autori: Scott Snyder, Scott Tuft i Attila Futaki

Izdavač: Isto Image

DJ Meho: Ali zato ovo...

DJ Kemo: Zbog ovakvih stripova volimo Image - u pitanju je strip koga pišu imena sa priličnom težinom u mejnstrimu, a opet se radi o horor naslovu smeštenom u rane godine dvadesetog veka.

DJ Hamo: Misliš baš kao i (delovi serijala) American Vampire koga takođe piše Scott Snyder?

DJ Kemo: Da i ne. Ali dobrim delom da.

DJ Meho: Scotta Snydera smo u nekoliko navrata hvalili iz sve snage za njegov rad na Betmenu, poslednji put koliko prošlog tjedna, ali smo već tada, mudro ćuteći pripremali priču o ovom horor serijalu.

DJ Kemo: Snyder skoro da se može opisati kao horor strip-scenarista, kad malo razmislimo, zar ne?

DJ Hamo: Da, čak bez mnogo rezervi. Betmeni su mu ispunjeni propisnom gotskom stravom, Swamp Thing radi svoj posao, American Vamire je strip koji u centar stavlja vampire i bavi se neretko izuzetno nasilnim događajima u njihovom svetu, ali Severed mu je strip do sada ispunjen možda najvećom jezom i sa svakako najcrnjom tematikom.

DJ Meho: Pa, sad, ovo bih uzeo sa nešto većom rezervom jer i u Betmenu ima zaista jezovitih momenata i uznemirujućih tema (setimo se priče o psihopati iz Black Mirror) ali činjenica je da je Severed nešto grafičkije pripovedan.

DJ Kemo: Ali ne i neukusno.

DJ Meho: To nikako, obojica scenarista su u svim javnim obraćanjima insistirala da ovo nije strip koji horor shvata kao medijum koji počiva na prosipanju utroba i bacanju kofa krvi i crijeva u lice konzumenta, već da jeza koju treba osetiti dolazi od anticipacije, od zamišljanja užasa koji dolazi a koji je uvek užasniji od užasa koji je došao itd.

DJ Hamo: Ispravan pristup.

DJ Kemo: Snyder je svakako ime zbog koga strip-publika i hrli ovom serijalu, Tuft je do sada mahom radio za televiziju mada nema neki zastrašujući CV. Ali Tuft je, po sopstvenim rečima, bio vodeći scenarista na ovom projektu i iz stripa se vidi koliko je tu strasti uloženo.

DJ Meho: Dobri scenaristi znaju, mnogo toga zavisi od pravilnog izbora mizanscena i posredovanja atmosfere tog nekog drugog mesta na koje umetničko delo treba da vas prebaci. Tuft i Snyder su ovde odabrali drugu deceniju dvadesetog veka, vreme što je u Sjedinjenim Američkim Državama bilo zaista vreme čuda, promene mnogobrojnih paradigmi, sa ratom u Evropi koji je menjao svet, rasprostranjenom železnicom i automobilom sada već dostupnim običnim ljudima, koji su menjali, jelte, Ameriku, dajući ljudima načine da lako putuju, započinju nove živote na drugim mestima gde ih niko ne poznaje itd. I gramofon, kao još uvek zaista nov tehnički izum dostupan građanima je odlično iskorišćen u priči. Ovo je vreme u kome Amerika prestaje da biva divlja, u kojoj se granica i prerija polako gube kao podrazumevani koncepti nauštrb sve veće urbanizacije, ali Amerika koja je ipak još uvek divlja i puna neočekivanog i novog.

DJ Kemo: Mada valja dodati da je osnovni zaplet prilično vanvremen, barem njegovi motivi i da bi mogao da funkcioniše maltene u svakom vremenskom razdoblju.

DJ Hamo: Ima nečega u tome, ovde se radi o jednoj zaista fundamentalnoj formi horora. Svako dete, barem svako koje poznajemo se u nekom momentu plašilo odraslih, neznanaca, plašilo se da će biti oteto, ubijeno, pojedeno ili nešto još gore. Ovo je u velikoj meri jedan od bazičnih strahova poznatih svakom čoveku.

DJ Kemo: Radi se bez sumnje o mehanizmu preživljavanja koji obezbeđuje da deca imaju usađenu zdravu paranoju što ih štiti od pokušaja tih nekih nepoznatih čika da ih odvedu sa sobom i onda... zna se...

DJ Hamo: S druge strane, deca su ipak lakoverna. Nemaju dovoljno iskustva niti svesti o opasnostima koje vladaju u svetu pa nažalost često ukazuju poverenje tim nekim slatkorečivim strancima i završe iskorišćeno ili mrtvo. Severed se bavi upravo ovim temama i to radi na jedan prilično elegantan način.

DJ Meho: Ja ću odmah sada, bez obzira na zgražavanje koje će to izazvati, reći da sam bio razočaran kada su već negde u drugoj epizodi u odgovoru na pismo čitaoca scenaristi rekli da u ovoj priči neće biti ničeg što asocira na seksualnu zloupotrebu dece. Ne da ja smatram da pedofilija automatski svako jelo čini petnaest posto ukusnijim i apsolutno shvatam da je horor žanr koji koristi simboliku - koliko god nam grubo izgledala - da priča jedno a govori o drugom i da to tako ide već mnogo vremena, ali ovo mi je svejedno delovalo kao donekle propuštena šansa.

DJ Kemo: Razumem šta hoćeš da kažeš. Negativac u ovom stripu je toliko dobro oslikan, toliko nam je ubedljiv kao namazani matori manipulator naivnih klinaca koje osvaja šarmom i dobrotom da bi ih posle, jelte, pojeo da sam i ja pomislio kako ovo nije priča o Ivici i Marici u kojoj je motiv kanibalizma/ pedofagije samorazumljiv i komunicira sa nekim jako starim elementima našeg kolektivnog nesvesnog, te da bi prirodnije bilo da je u pitanju propisan seksualni predator.

DJ Hamo: U velikoj meri uverljivost vremena i mesta koju dva Scotta postižu svojim odmerenim pričanjem - pa prošle smo nedelje hvalili Snydera kako izmišljenom gradu daje jednu uverljivu ličnost - čini da se oseti blagi nesklad sa činjenicom da je negativac u ovom stripu ipak na kraju dana neko natprirodno biće. I moj je utisak bio da ovime strip blago klizi u „jeftinijem" žanrovskom smeru.

DJ Meho: Da kažem to ovako: Severed veoma hrabro i efikasno gradi priču i likove, grabi u pravcu zastrašujućih krešenda u kojima humanost odlazi dođavola a ono najgore u ljudima dolazi na površinu, samo da bi u trenucima tih krešenda osetio potrebu da se ipak malo ogradi sam od sebe, prebaci preko svega veo nedužnosti i pruži nam jedan žanrovski konvencionalno prihvaćeniji motiv. To je otprilike moja jedina zamerka ovom miniserijalu.

DJ Kemo: To što nema jebanja dece? Siguran sam da ne postoji način da se ova tvoja izjava izvuče iz konteksta i iskoristi protiv tebe.

DJ Hamo: Zamišljam blurb na srpskom izdanju ovog stripa: DJ Meho: „Severed je odličan strip kome samo fali malo mrsne jebačine sa maloletnicima da bude nezaboravan".

DJ Meho: Dobro, našalili ste se, hajde sad da radimo. Severed je priča o dečaku koji nakon što je saznao da je usvojen pokušava da pronađe svog pravog oca.

DJ Kemo: Meni je ovo odličan zaplet koji potpuno funkconiše i na nivou karakterizacije i čini mnogo da objasni zašto momčić iz bogate porodice koji uči da svira violinu napušta sve da bi se švercovao po vozovima punim prljavih železničkih radnika i prljavih skitnica. Njegovo kasnije potucanje po ulicama, sviranje violine za novac koji bi mu bacili prolaznici i sve to - sve se da nekako prirodno objasniti njegovom željom da se nađe sa ocem koga nikada nije upoznao a koji je nekakav bajkoviti umetnik što svira violinu po hotelima u Čikagu.

DJ Hamo: Jeste, i iako Jack, glavni junak stripa nije ni glup ni nesnalažljiv, opet je njegovo neiskustvo i mladalačka naivnost tu da ga dovede u gadne nevolje. Da mu se pri ruci ne nađe daleko iskusniji klinac, Sam koji ga spasava od silovanja (ovo je još u drugoj epizodi i jedini momenat gde se scenaristi bave ovom temom, kao da pokažu da su je svesni ali da će je na dalje namerno ignorisati), teško da bi ikada i stigao u Čikago.

DJ Meho: Ima malo i dikensovskog šmeka u delu stripa koji pokazuje kako se dečaci snalaze na ulicama Čikaga i kako se veza među njima učvršćuje, a kada ih scenario dovede u kontakt sa glavnim negativcem, stvari se razvijaju na zaista jezovit ali uverljiv način.

DJ Kemo: Da, mada ovde valja primetiti da strip sadrži nekoliko momenata u kojima kažete da su događaji koje gledate naprosto previše srećno ugođeni jedni sa drugima. Ti „how convenient" trenuci su donekle ublaženi raspletom u kome vidimo da je po sredi bilo više planiranja a manje improvizacije nego što nam se činilo na prvi pogled, no protivnici horor žanra će siguro iskoristiti priliku da pokažu prstom i insistiraju da se likovi ponašaju onako kako scenario od njih to zahteva umesto kao pravi ljudi.

DJ Hamo: Dobro, to je fer kritika, ali Severed apsolutno briljira u nekoliko scena i u njima je i karakterizacija i motivacija likova savršena.

DJ Meho: Da, način na koji negativac upoznaje klince, kako se sprijateljuje sa njima, kako se igra sa njima, pa onda kako oni raspravljaju o njemu, kako Sam pokušava da odigra pametno, kako Jack ispada lakoveran, ovo je sve odlično. Strip ovde pogađa baš onu žicu u koju su Scottovi - inače ortaci iz srednje škole - nišanili: da dok ga čitamo stalno ponavljamo „Ne, ne, ne, neee, glupi, glupi dečače, zar ne vidiš da ideš k sopstvenoj propasti" a da opet znamo da bismo i mi na njegovom mestu učinili isto.

DJ Kemo: Istovremeno, iako negativac kako rekosmo voli da jede decu umesto da ih, jelte, obljubljuje, njegova su psihologija i motivacija objašnjene veoma uverljivo i njegovi ekspozei o dečijoj nevinosti i snovima koji ih čine poželjnim obrocima su na mestu, imaju eleganciju i potreban simbolički potencijal.

DJ Hamo: Plus, razrešenja su bolna, krvava i prilično beskompromisna. Ovo nije strip koji MNOGO ubija i sakati ali kada to radi, onda se ne folira.

DJ Meho: Apsolutno. Ovde svakako treba pohvaliti i crtača. Attila Futaki je Mađar koji živi u Mađarskoj i koji se bavi slikanjem i ilustracijom, ali i u stripu se sjajno snalazi. Severed ima ponešto slikarskog šmeka u licima likova ili nekim od njihovih gestova, u jakim bojama i igranju svetlom ali ništa od slikarske tromosti. Ovo je upečatljivo crtan strip sa jakim kolorom koji pogađa atmosferu što ju je scenario zamislio na najbolji način.

DJ Kemo: Severed je upravo završio svoje pripovedanje sedmom epizodom i tvrdokoričena kolekcija je već dostupna za nabavku, što sugerišemo svakom ljubitelju elegantog horora.

DJ Hamo: Najavljuje se i da bi moglo da se pojavi još priča pod ovim naslovom i to bi takođe moglo da bude interesantno. Snyder je već sa American Vampire pokazao da mu nije strano pisanje različitih priča u različitim vremenaima koje povezuje jedan motiv, a Severed ima zaista... besmrtan motiv.

DJ Meho: O tom potom. Za sada preporučujemo ovaj miniserijal i njegovu kolekciju.

X-Factor

Autori: Peter David i apsolutno preveliki broj crtača da bismo sada mogli da ih nabrojimo

Izdavač: Marvel

DJ Meho: Iako ovde regularno prolazimo kroz marvelove X-Men stripove i njihove spinoffove i pridružene serijale, iako smo to ponovo činili poslednjih nedelja, o X-Factor nikada još nismo pisali. Neoprostivo.

DJ Kemo: Neprihvatljivo.

DJ Hamo: I nepravedno.

DJ Meho: Moj osnovni problem je uvek bio što je X-Factor naprosto previše dobar i što sam uvek želeo da mu se da posebno mesto, umesto da ga se razmatra đuture sa drugim naslovima. Iako uključivan u razne krosovere i DOGAĐAJE vezane za mutantski deo Marvelovog univerzuma, X-Factor je nekako uvek bio institucija za sebe i strip koga uglavnom možete čitati samog, bez previše znanja o tome šta se događa u drugim serijalima.

DJ Kemo: „Previše" je ovde operativna reč. Iako je ovaj serijal (inače drugi po redu koji nosi naslov X-Factor) Peter David započeo jasno proklamovanom željom da se ovoga puta drži podalje od DOGAĐAJA i krosovera, te da piše svoj detektivski/ noir strip u mutantskom gradu (njujorška četvrt u kojoj je živelo mnogo mutanata pre M-Day događaja što je celokupnu svetsku populaciju mutanata sveo na svega 198 što je i, da li slučajno, redni broj ove kolumne!!111!) nezavisno i razdvojeno, na kraju je ipak zaista potrebno da imate određena znanja o događajima i iz drugih serijala, a, što je meni možda i bitnije, neke stvari ključne za neke od glavnih likova u ovom serijau događaju se tim likovima u drugim serijalima.

DJ Meho: Istina. No, to je priroda korporacijskog superherojskog univerzuma i X-Factor bar može da se pohvali kako je konzistetno dobro pisan i kako i dalje morate znati tek razumno malo o drugim serijalima da biste u njemu uživali

DJ Hamo: X-Factor zaista jeste konzistentno dobro pisan, čak najkonzistentnije dobro od svih aktuelnih X-Men stripova u Marvelu što nije mala stvar. Još bolje, sve vreme to sve piše samo jedan čovek - Peter David, koji je ovde i ranije, ne bez razloga hvaljen.

DJ Meho: David jeste jedan od naših omiljenih scenarista superherojskih stripova i njegov povratak X-Factor serijalu, to jest ponovno započinjanje serijala sada već davne 2005. godine, odmah posle House of M/ M-Day događaja je bilo dočekano sa prilično aplauza i ponekom šutkom. Da David sedam godina kasnije piše isti serijal i da je on sve vreme jako dobar je prilična retkost u Marvelu. Veoma je malo scenarista koji su se tako dugo zadržali na serijalu (čak je i Bendis sa Daredevilom spojio jedva pet godina) pa se ovim David upisuje odmah uz Chrisa Claremonta. Što... kada dolazi od mene nije mala stvar. Ali i bez claremontovskog poređenja David uvek piše strpove koji se meni dopadaju i ja sam oduševljen što je X-Factor uspeo da ovako dugo ostane ovako dobar, pogotovo što je bio prinuđen da se meša i u Messiah Complex i u Second Coming... Setimo se da je originalni X-Factor serijal stao kada je Davidu bilo dosta ušniravanja kojekakvih krosovera u svoje priče pa je sjajno sa koliko svežine i uživanja on piše ovaj strip. I rekao bih da uživaju i on i publika.

DJ Kemo: Osim naravno ljudi kojima smeta Davidovo konstantno prosipanje popkulturnih referenci, blatantni politički i religiozni pamfletizam, eksplicitne (homo)seksualne scene, kao i narcističko prepričavanje sopstvenog života na recap stranicama.

DJ Hamo: Da, David svakako nije autor po svačijem ukusu i njegov dugogodišnji javni sukob sa Kevinom Smithom je, recimo dobar primer kako imamo čoveka koji radi u industriji gde inače svako svakome čuva leđa, a koji je jezičav, smatra da treba da kritikuje šta je za kritikovanje itd. a takvi su mu i stripovi. No, mi ih volimo.

DJ Meho: Pošto ipak pričamo o sedmogodipnjem opusu, ne možemo kroz sve prolaziti detaljno. Hoćemo li da nabrajamo nasumično zbog čega volimo X-Factor?

DJ Kemo: Hoćemo. Evo ja ću prvi: kada je serijal započet ideja je bila da bude u pitanju strip sa jakim noir šmekom, da se pre svega usredsredi na detektivsku agenciju koju vodi Jamie Madrox, Multiple Man i na neobične, ekscentrične slučajeve koje bi ta agencija rešavala. To je, naravno sjajna ideja, ali je David u međuvremenu prilično odlutao od nje. Istina, agencija je i dalje tu  bavi se nekakvim slučajevima, ali daleko je to od ikakvog noir šablona. David iz sve snage koristi potencijale koje mu daje rad u X-Men okvirima, dakle - odlasci u pakao i borbe sa bogovima, skakanje između paralelnih univerzuma... No, ono što mi se dopada je što iako noir tona zapravo ima samo na kašičicu, strip nije postao ni malo lošiji zbog toga. Naprotiv. Kombinacija ekstravagantne (naučne) fantastike, detektivske proze, sapunske opere i komedije funkcioniše izvrsno i reklo bi se da će se tako produžiti još mnogo godina.

DJ Meho: Meni je ovo sjajan serijal iz najočiglednijeg razloga: Peter David je uzeo likove koji su u nekakvoj X-Men hijerarhiji ne na B nego na C listi i uspeo da napiše više od osamdeset brojeva izvrsnog stripa koji koristi sve prednosti obitavanja u ovom univerzumu a da se ne zakopa njihovim manama. Tako je X-Factor strip koji se inteligentno bavi misterijom nestanaka mutanata posle M-Day katastrofe i pušta da njegvi protagonisti postavljaju pitanja koja ne padaju na pamet likovima iz drugih serijala, koji se inteligentno bavi pitanjima rasizma i kulturne i drugojačije asimilacije u urbanim sredinama, koji se dotiče seksualnosti i religije, ali i politike i o njima ekstenzivno raspravlja a da to opet radi na način koji nije napadan jer se uvek kroz sve provlači zdrava doza humora. Recimo, ovo je tim (to jest detektivska agencija) koji u više navrata ima dodire sa božanstvima i duhovima i svestan je kako izgledaju neke forme života posle smrti, a da istovremeno u njemu imamo dvoje ozbiljnih katolika i jednu potpuno nekarakterističnu muslimanku, ali i čoveka koji nema dušu, te Jamiea Madroxa, glavnog junaka koji pogotovo u poslednjih nekoliko epizoda ima vrlo uverljive egzistencijalističke meditacije o smrti i svom strahu od nje. Pritom, iako su Syrin/ Banshee i pogotovo Rahne veoma naglašeni katolici, David ih ne svodi na njihova verska ubeđenja, kao što ne svodi Monet na njen muhamedanski identitet, dopuštajući im da budu ubedljivi likovi pre svega a vernici nešto kasnije.

DJ Kemo: Doduše, mislim da Monet ne bi sebe opisala kao vernicu, već utoliko što nema ništa od muslimanske skrušenosti i što je njeno insistiranje na islamskoj veroispovesti više došlo kao reakcija na generalni stav ka organizovanim religijama izražen od strane drugih likova.

DJ Hamo: Da, ovo je David sjajno odmerio pokazujući da verski identiteti nisu isto što i verništvo ili verovanje što ih pak ne čini manje bitnim u tretmanu nečijeg identiteta.

DJ Meho: Ispada da je potreban jedan konzervativni Jevrejin da bi se napisali kvalitetni, trodimenzionalni likovi hrišćana i muslimana. Ko je to mogao da zna?

DJ Kemo: Možda je više talasa u narodu izazvalo to što je David praktično jedini Marvelov scenarista koji je (u istom serijalu) uspeo da nam prikaže biseksualne likove koji sa jedne strane vrlo eksplicitno demonstriraju homoseksualnu stranu te svoje prirode a da opet ni iz daleka nisu svodivi na nju.

DJ Hamo: Da, za ovo je David dobio i nagradu Gej i Lezbijske Alijanse Protiv Blaćenja kao priznanje za njegov pozitivan prikaz gej likova, ali koliko god konzervativniji među čitaocima sada prevrtali očima, škrgutali zubima i oštrili kuke (i motike) moraju da budu svesni koliko je ovo zaista sjajno napisano i koliko je odnos između Rictora i Shatterstara ispao prirodan.

DJ Kemo: Koliko uopšte prirodnim može da se nazove odnos između mutanta koji je ostao bez svojih moći i genetskog konstrukta iz drugog univerzuma kreiranog u epruveti i vospitavanog da bude borac u areni...

DJ Hamo: Da, mislim, čak uzevši sve to u obzir. U tome i jeste kvalitet Davidovog pisanja, on je uspeo da nam da potpuno ekstravagantne likove, nastale u vreme kada je Rob Liefeld kreirao likove bez mnogo razmišljanja i davao im minimalno dubine, i napravi od njih uverljive ljude sa uverljivim osećanjima. Ovde naravno uvažavam to da je Rictor nastao pre Liefeldovog vremena kao i da je Shatterstar naprosto zaprepašćujuće simpatičan u Davidovoj izvedbi. Ipak pričamo o jednoj od najglupljih Liefeldovih kreacija.

DJ Meho: Da, kada je Shatterstar uveden u X-Factor ja sam se iz broja u broj lupao po čelu koliko mi je simpatičan i koliko ga David dobro piše, dajući mu taman toliko površnosti da bude komičan a da ne bude pretvoren u parodiju. Shatterstar je ipak čovek koji nije od ovog svijeta i sa radoznalošću pokušava da pronikne u načine na koji on funkcioniše, a pritom je neobično kvalitetan borac koji u jednoj od svojih prvih epizoda uspe da pobedi The Thinga. The THINGA!!!!

DJ Kemo: Ne zaboraviti da je tu i Longshot koji je takođe sjajno napisan i da David perfektno održava napetost vezanu za njegov i Shatterstarv odnos (s obzirom da potiču iz istog univerzuma).

DJ Hamo: Svakako se možemo složiti da su likovi jaka strana ovog serijala, na čelu sa Jamiem Madroxom koji je nesigurni, neodlučni vođa tima, prepun sumnji i ličnih demona - na klasičan noir način - ali i Laylom Miller, jednim od najintrigantnijih ženskih likova koje je Marvel ikada imao i koju je Bendis stvorio i odbacio kada mu više nije bila potrebna samo da bi je David uzeo i iskoristio na fantastičan način. Priznajem da sam je možda mrvu više voleo dok je još bila dete ali sada u odrasloj formi ona ima dodatak jedne tragične težine - jer je počela da radi stvari o kojima je pre samo slušala od starije verzije sebe - i to je sjajno.

DJ Meho: Ali nisu samo likovi, David je sjajan u zapletima koji su često naoko jednostavni i bave se lokalno interesantnim detaljima, ali sadrže elemente koji se provlače kroz ceo serijal i dobijaju objašnjenja i razrešenja tek nekoliko godina kasnije. I začudo, ovo ne da nije frustrirajuće (onako kako smo malo zamerili Grantu Morrisonu prošlog tjedna) nego ispada baš kako treba: čitalac se pita šta znače scene koje je video ali to ne umanjuje njegov užitak u praćenju trenutne radnje. Kada trideset ili pedeset epizoda kasnije dobije razrešenje, to je baš trenutak za lupanje po čelu i skakanje sa stolice. Da ne pominjem humor koji je povremeno na nivou sjajnih fizičkih gegova, povremeno se bavi uspešnim ( apovremeno i manje uspešnim) igrama reči, a ponekad je samo reč o sjajnom vedrom zapletu poput cele priče vezane za Fantastiču Četvorku.

DJ Kemo: I tematski, David baca široku mrežu. Pomenuli smo već rasizam koji je u X-Men stripovima uvek važna tema, ali meni se ovde jako dopalo kako je Rictor, mutant ostao bez svojih moći tokom M-Day događaja, ne samo ostao član X-Factora nego je i godinama istrajavano na tome da je on prirodno uz ovu ekipu iako genetski više nije njen član. Malo koji drugi serijal se ovako pažljivo bavio ovim pitanjem. O istom trošku, epizode kada se recimo Rictor infiltrira u sektu koja radi na istrebljenju mutanata (tokom Messiah Complex) ili kada se X-Factor bori za opstanak tokom Second Coming su, iako delovi krosovera/ DOGAĐAJA napisane tematski produbljeno i pažljivo. Pa onda cela ideja oko Multiple Mana, Jamiea Madroxa, nevoljnog glavnog junaka koji već godinama vodi borbu sa samim sobom da shvati ko je, šta je, kuda ide, šta želi i kako da tamo stigne. David perfektno koristi ovu Jamiejevu karakterizaciju da se pozabavi spektrom pitanja vezanih za seks, veze među ljudima, potomstvo, brak, smrt...

DJ Hamo: Mogli bismo ovako letnji dan do podne. Ja ću dodati da je divo videti Polaris i Havoka u ovom serijalui da je Monet izuzetno seksepilna ali da je u Davidovoj izvedbi konačno dobla zrelost koju zaslužuje, pa čak iako se sve vreme trudi da se prikaže kao frivolna i površna.

DJ Kemo: Pa, sve žene su ovde seksi, čak i Layla koja čim je odrasla počinje da nosi uske kostime i da izbacuje sise. Ali i muškarci su seksi. Mislim, Longshot, Shatterstar? Pa Rictor sa onom permanentnom bradom od tri dana? Mrnjau!

DJ Meho: Naklon i čitavoj legiji crtača koji su poslednjih sedam godina sa Davidom radili ovaj strip, mnogi od njih Italijani, što potvrđuje da je Marvel u toj zemlji pronašao pravi zlatni rudnik dobrih crtača. A našim čitaocima topla preporuka: ako do sada niste čitali X-Factor, zaista je krajnje vreme. Ako u žvotu imate vremena za samo jedan serijal o Marvelovim mutantima, neka to bude ovaj.