INTERVJU S ŽELJKOM OBRENOVIĆEM:       

PIŠEM SVAKI DAN (2)

Sem pisanja proze baviš se pisanjem scenarija za stripove. Da li ti je pristup pisanju drugačiji kod prvog u odnosnu na drugo?  

Unekoliko da. Jer su to ipak različiti mediji. U stripu razmišljaš o izgledu svake strane, o tome da iznenađenja čuvaš za novu stranu i slično. U prozi možeš da kažeš: Odneo je njeno telo niz stepenice, gde ga je ubacio u gepek automobila. U stripu - i filmu - moraš to jasno da pokažeš. Da li može sam da ponese telo. Da li ju je prebacio preko ramena ili ju je vukao za noge. Da li ju je umotao u ćebe ili tepih... U stripu pokazuješ, u prozi nagoveštavaš. To je osnovna razika. Ali priča je glavna. Ako ona valja, ostalo ide.

Talog si pisao, i to prilično uspešno po mom mišljenju, iz perspektive ženskog protagoniste. Koliki ti je to izazov predstavljalo, i koje ti je konkretne poteškoće zadavalo budući da to nisi - to jest, žensko (Smeh)? 

Nije lako, moram da priznam. Pogotovo što moraš da budeš dvostruko ubedljiviji jer i čitalac zna da nisam žensko i ulazi u čitanje sumnjičav. Ali ako dobro postaviš lik, nije problem. Potrebno je izbeći stereotipe i gledati na to kao na izazov. Važno mi je da uvek pomeram granice, da probam nešto novo.  Kod nas je malo literature koja se uopšte bavio ovim tipom žanra, a kamoli sa protagonistkinjama. Malo je ženskih likova uopšte. Jakih ženskih likova. Čim sam toga postao svestan, počeli su da me svrbe prsti. Ali ipak, nije to bio osnovni pokretač. Imao sam tu priču u glavi, a nju nije mogao da ispriča muškarac. Sve se poklopilo. I dalje nisam puno razmišljao. Probao sam i bilo je to zanimljivo iskustvo.

Koga si konsultovao oko toga dal taj ženski glas zvuči kako treba? Kome uopšte veruješ kad je tvoje pisanje u pitanju - odnosno, veruješ li ikom?

Moja žena je prva čitala rukopis, a njoj i inače verujem što se tiče mog pisanja jer je brutalno iskrena i jako kritična. Volim da poslušam savete i komentare, pogotovo ako su argumentovani. Čak i kad komentari dolaze od ljudi koje ne poznajem, razmotrim ih. Neki saveti koje dobijem su na mestu, drugi nisu. Važno mi je samo da ne mislim da sam bezgrešan. Što više očiju, to bolje. Ali sa tim treba biti oprezan, jer svako uvek ima nešto što bi promenio ili izbacio. Tome nema kraja. Ipak moraš da imaš čvrst stav prema svom delu.

Čitaš li svoje knjige jednom kad izađu? Da li si tada ponosan na njih, ili vidiš u njima propuste koje je nemoguće više ispraviti?

Srpskog psiha još nisam pročitao otkad je izašao, a to je bilo 2007. Ne znači da ga neću pročitati, nego jednostavno do trenutka izlaska toliko puta pročitam rukopis, da ga gotovo znam napamet. I onda ne vidim svrhu u ponovnom čitanju. Ali je zato lepo kad prođe neko vreme - što više - kad možeš dovoljno da se odvojiš i posmatraš to kao nešto što je napisao neko drugi. Koliko je to uopšte moguće. Važno mi je da sam ispričao priču koju sam u tom trenutku nameravao da ispričam i da svakim novim delom pravim korak napred. A da uvek može bolje, može. Ali u novom romanu.

Kad smo već kod toga, koji su ti planovi? Šta nas čeka u bližoj budućnosti iz pera Željka Obrenovića, kako što se tiče proze, tako i tvoje druge ljubavi, stripa?

Svaki dan pišem, ako ništa drugo, barem blog. Radim na novom romanu, imam i gomilu priča. Radim na nekoliko strip albuma sa sjajnim crtačima. Nešto od toga ste mogli da vidite u trejleru za Talog. Bitno mi je da neprestano radim više različitih stvari. Da ne upadnem u kolotečinu i da nemam prazan hod. Sve to će se pojaviti onda kad bude suđeno da se pojavi. Nadam se da će to biti neki strip. Jer bih voleo da me ljudi upoznaju i u tom mediju. Pošto ga mnogo volim i iz njega sam jako puno naučio. Red je da se na ovaj način odužim.

Za sam kraj, ti radiš u prosveti i baviš se pisanjem u slobodno vreme. Kako miriš te dve aktivnosti u svom životu - pošto obe dosta traže od čoveka?

Sva sreća pa mi posao nije da po čitav dan sedim za kompjuterom, na šta se danas svode mnogi poslovi. Nije isključeno da će to stići i nas, ali za sada je olakšavajuća okolnost. Važno je da se rade različite stvari. Inače se mozak buni. Ponekad kad dobijem nešto za prevod samo se zapitam kako li je onim piscima koji žive od prevođenja? Kako uopšte imaju želju da pišu, kad su pre toga satima sedeli za kompjuterom? Opet, kako rekoše pametni ljudi, ako svaki dan napišeš po jednu stranu, za godinu dana imaš roman. Pa hajde sad reci da ni na onaj najgori od svih dana ne možeš da napišeš jednu bednu stranu? Onda nisi za pisca. Nađi drugi posao.