Danas kratko i efikasno, ponovo priča o raznim ljudima u šarenim kostimima a kojom se bave tri nezaposlena bosanska didžeja...

Astonishing X-Men

Autori: Warren Ellis, Daniel Way, Christos Gage, James Asmus, Greg Pak, Nick Bradshaw, Juan Bobillo, Jason Pearson, Sara Pichelli, Phil Jimenez, David Yardin, Norman Lee, Rachelle Rosenberg, Mike McKone

Izdavač: Marvel

Meho: Prošle smo nedelje, sigurno u stanju teškog pijanstva, Astonishing X-men ubrojali u „dopunske" serijale u X-men departmanu Marvelovog univerzuma. No, kad se malo bolje razmisli...

Kemo: ...kad se malo bolje razmisli, jedina zaista pijana osoba među nama bio si ti. Tako bar tvrdi sudski veštak zadužen za tumačenje policijskog zapisnika. Hamova izjava je na mestu utoliko što se glavne stvari i glavne promene status quoa u domenu mutanata dešavaju u serijalima Uncanny X-men i Wolverine and the X-men (na zadovoljstvo čitalaca predstavljenih u ovoj kolumni prošle nedelje) dok ostali serijali pričaju uslovno rečeno sporedne priče zasnovane na motivima koji su utemeljeni u ova dva serijala.

Hamo: Štaviše, Astonishing X-men je, kada je pre toliko (čitavih osam!!!) godina lansiran uz neviđenu popmpu i otkrivanje ubistvenog autorskog dvojca Whedon-Cassaday, i bio tako zamišljen. On se, lukavo, nastavljao na New X-Men Granta Morrisona - surovi i beskompromisni glavni serijal posred kontinuiteta i uspostavljač status quoa - tako da je pored uzbuđenja zbog autorskog tandema tu bio i veliki hajp vezan za Morrisonove bravure, ali je još lukavije skoro manifestno odbio da se ikako bavi DOGAĐAJIMA u koje su X-Men bili upleteni tokom Whedonovog rada na serijalu.

Kemo: Tačno, Whedon je izjavio kako je čak i njemu kontinuitet X-men konfuzan i nerazumljiv i da ne voli DOGAĐAJE (divan čovek) pa je Astonishing uspeo da agresivno izignoriše takve drame kao što su bili House of M/ Decimation ili Civil War.

Hamo: Ali je o istom trošku Whedon uspeo da uvede neke koncepte koji su se zapatili i ostali kao trajne stavke u širem X-Men univerzumu, recimo planeta Breakworld i njena fašistička civilizacija, pa skoro tragična sudbina Kitty Pryde...

Kemo: Dakle, Whedon je uspeo u svom naumu da sačuva nezavisnost u odnosu na glavne tokove X-men istorije a da opet snagom svog pisanja nametne koncepte koje će drugi kasnije prepoznati kao vredne dalje eksploatacije. Posle njegovog odlaska, koji se desio pre mnogo godina, serijal je izmenjao gomilu scenarista ali je zadržao sličan način funkcionisanja.

Meho: Jeste, već smo ovde nekoliko puta pisali o ovom serijalu u postwhedonovskoj eri ali to se najviše ticalo rada Warrena Ellisa koji ga je nasledio na mestu scenariste.

Kemo: Da, pa dobro, imali smo prilično interesovanja za Ellisov rad. On je nadahnut scenarista koji inače ne voli mnogo superherojske stripove, ali kada mu se daju optimalni uslovi za rad, što pisanje serijala koji ima visok profil ali je nezavisan od glavnih tokova svakako jeste, može da isporuči lepe rezultate.

Meho: Njegov rad na Astonsishingu svakako ne spada u obaveznu lektiru njegovih poštovalaca, ali u pitanju su bile solidne, gotovo klasične X-Men priče sa gotovo prototipskim modelom pripovedanja: X-men, svedeni na tim (dok je koncept mutantske nacije u pozadini i o njemu se ne raspravlja) dobijaju nekakav zadatak koji ih vodi na drugi kraj sveta, uskaču u blackbird i tamo upadaju u razne avanture.

Kemo: Završnica Ellisovog rada na serijalu je svakako bila atraktivna i baš takva kakvu si opisao, mnogo terenskog rada, malo - zapravo ni malo - stajanja u kancelarijama i pričanja. Čak i ono malo romanse (uglavnom između Henryja McCoyja i zelenokose Abigail Brand) se dešavalo mahom na bojnom polju sa perverznim onelinerima između gigantskih eksplozija.

Hamo: Moglo bi se reći da je Ellis uspeo da, naravno, uz sopstveni jezik i ton, priđe krisklermontovskom modelu pakovanja mnogo akcije u strip koji opet uspeva da dobro žonglira sa karakterizacijom - makar skraćenom - i da sve utemelji na interesantnim i dostojno bizarnim iksmenovskim idejama.

Kemo: Da, organski sentineli klonirani iz mrtvih mutanata i pripadnika kosmičke predatorske rase Brood - Ellis se surovo zabavljao ovo pišući a Phil Jimenez je uživao u krvi i iznutricama kao prase u blatu.

Meho: Posle Ellisa kreće promenljiva ekipa scenarista...

Kemo: Štaviše, posle Ellisa Marvel je uradio najgoru stvar koju je mogao da učini.

Hamo: Da, Daniel Way ne bi trebalo da dobija nikakve stripove da piše. Očajan je. Osim možda na Deadpoolu.

Kemo: Nisam mislio na to, nego na to da su sledeće dve priče pisali Daniel Way i Christos Gage, ali naizmenično, dakle da je u jednom broju objavljivana Wayjeva priča, u sledećem Gageova i tako sve do kraja obe priče.

Hamo: A, da, krajnje bizarno. Mislim, kao da nije dovoljno što se serijal sveo na pričanje nepovezanih priča sa istim junacima, nego još i smenjivanje po jedne epizode u svakom narednom broju. Pa još u serijalu koji ne izlazi preterano redovno (mada mu se tempo popravio posle Ellisovog odlaska) - ko ima strpljenja da se time bavi? Ko?

Meho: Ali priče su bile baš dobre.

Hamo: Zapravo... zapravo da, čak je i Wayjeva priča bila iznenađujuće pitka.

Kemo: Dokaz da Wayju uopšte ne leže svi ti mračni serijali o surovim individualistima koje piše već godinama - Wolverine, Daken, Ghost Rider - i da se zapravo njegov stil bolje prima na tlo koje je nešto opuštenije. Astonishing naravno nije toliko žovijalan kao Wayjev daleko najuspešniji rad na Marvelu - pomenuti Deadpool - ali jeste razigraniji i Way je solidno napisao priču u kojoj se X-men obru u Japanu i imaju priliku da se pobiju sa klasičnim japanskim čudovištima koja ruše Tokio.

Meho: Da, Way kao da se, znajući da se nastavlja na Ellisa, malčice pozvao na Ellisovu referencu na ostrvo sa čudovištima iz jedne od ranih epizoda Planetary (serijal koji je crtao Cassaday, dakle, intertekstualni incest visokog nivoa), pa je lepo u to uklopio Hisako, jednu od najmlađih članica terenskog X-Men tima, koja je po nacionalnosti Japanka a njena mutantska moć je nekakav ektoplazmični oklop koji je zasnovan na uspomenama na preminule pretke, dao nam uzbudljivu rušilačku akciju u centru Tokija, ali i potere po džungli i, sve u svemu isporučio kvalitetno štivo.

Kemo: Pogotovo kad se uzme u obzir da je glavni negativac pripadnik zonske lige. Ali zaista, Way se pokazuje kao vrlo ubedljiv izvođač u stripu od koga ne zavisi ništa - dakle status quo se ne menja osim za Hisako kojoj su majka i sestra sada počivše - i valjalo bi ga dalje koristiti na isti način.

Hamo: Gageova priča, pak događa se u isto vreme sa drugim delom tima, i u pitanju je jedna od najzabavnijih Gageovih priča u poslednje vreme, akcijom i dramom nabijena avantura u svemiru.

Meho: Ja se uvek neverovatno raznežim kada čitam X-men u kome se pojavljuju gorepomenuti kosmički predatori Brood - koje su Chris Claremont i Dave Cockrum očigledno u određenoj meri zasnovali na Alien predlošku - jer mi je to bio jedan od najdražih Claremontovih ranijih radova. Gage verovatno ima sličnu reakciju pa je njegovo pisanje u ovoj priči veoma nadahnuto i strip nabijen krvoločnom akcijom uspeva da istovremeno bude prepun saspensa. Brood je rasa koja inficira druge rase svojim mladuncima - koji posle određenog vremena počinju da kontrolišu domaćina - i ovde je taj motiv sjajno iskorišćen da (ponovo) pokaže kako superheroji mogu da pronađu rešenja koja bi drugima bila nemoguća već zato što imaju vere u sebe i što je prevazilaženje nemogućih okolnosti njihov posao.

Kemo: Da, plus Gage se iskusno oslanja na činjenicu da su Brood gotovo istrebljeni tokom Annihilation pa je cela dilema pred kojom se naši junaci nalaze time dublja. Svi instinkti im govore da su Brood bez obzira na inteligenciju i rudimentarnu civilizaciju koju imaju - infekcija, koju valja eksterminirati uz ekstremnu predrasudu, ali ipak, Brood su ionako na rubu istrebljenja a zemaljski mutanti i sami svedeni na populaciju premalu za uspešnu reprodukciju naprosot ne žele da budu zapamćeni kao oruđe genocida.

Hamo: Tako se dolazi do ideje o uzgajanju mutantskog soja Brood koji ne bi bio tako agresivan kao original i koji bi, baš kao što manje smrtonosan virus uvek nadvlada smrtonosniji - trebalo da postane dominantna varijanta ove rase u svemiru.

Kemo: A ovo se i lepo uklapa uz pojavljivanje lepo vaspitanog Brood omladinca u prošle nedelje pominjanom Wolverine and the X-men.

Meho: Jednu tranzicionu epizodu je onda napisao prošle nedelje štedro hvaljeni James Asmus i lepo se, kao i uvek pokazao...

Kemo: A onda je uleteo Greg Pak.

Hamo: Paka uglavnom poslednjih godina pamtimo po radu na Hulku i Herculesu, ali mada mu je tu učinak bio promenljiv - imao je prosečnjikave periode (World War Hulk ekstenzivno pokrivan u ovoj kolumni u svoje vreme) ali i genijalne periode kakvi su bili Planet Hulk i ceo Hercules - ne treba zaboraviti da je on umeo pišući X-men da postigne prilično dobre rezultate.

Kemo: Ovde je on posegao za praktično školskim primerom dobijanja na vremenu.

Hamo: Da, kad ne znaš gde bi dalje išao sa X-men a urednik ti kaže da ne smeš da menjaš ništa jer se u drugim serjalima događaju promene, onda lepo odeš u paralelne univerzume i tamo kreneš sa bekrijanjem.

Meho: To je, opet, sasvim klermontovski potez, nije li i Klermont onoliko pisao Exiles, serijal baziran na mutantima iz paralelnih univerzuma?

Kemo: Da, Pak ovde uzima našeg Cyclopsa i na njega baca Storm sa čirokanom (a znamo da je ona već godinama ne nosi pa je tako i naslovna strana broja 44 na kojoj se njih dvoje ljube sugerisala da se radi o paralelnom univerzumu) koja ga odvlači u drugi univerzum.

Hamo: Pak ovde pravi ne previše originalnu ali svakako zabavnu varijaciju na naš status quo: u ovom univerzumu mutantska reovlucija predvođena Magnetom bila je uspešna ali kada su mutanti, pod vođstvom nepraštajućeg hardcore nacionaliste rešili da homo sapiensa svedu na ropsku kastu, X-men su ustali kao zagovornici jednakih prava i u svojoj revoluciji uspostavili društvo pravde i jednakosti za sve.

Kemo: Charles Xavier ovog univerzuma je, dakle, bio čovek od akcije, ne samo lepe reči.

Hamo: Jeste, ali, avaj, potom se pretvorio u nekakvog benevolentnog (?) diktatora. Surova energetska kriza ga je naterala da svetske potrebe za energijom bazira na eksploataciji najmoćnijih mutanata koje je teleportovao u svoj univerzum iz paralelnih i prikačinjao ih na nekakve mašine...

Meho: Greg Pak je izgleda pogledao Matriks sa desetak godina zakašnjenja...

Hamo: Dobro, rekosmo već da se ne radi o preterano originalnoj priči. Ono što joj daje šmek je kako Pak lepo piše likove koji fizički podsećaju na članove X-men koje poznajemo ali su po karakteru nešto drugačiji - nešto plemenitija Emma Frost koja se skoro i zaljubljuje u našeg Cyclopsa, stariji, tvrđi Wolverine, starija, tvrđa Kitty Pryde. Cyclops se ipak nameće kao prirodan vođa i uspeva da izvede još jednu revoluciju u svetu koji ipak na kraju bude spasen srčanošću i preduzimljivošću iz raznih dimenzija sakupljenih heroja što se bore protiv nemogućih okolnosti.

Kemo: Da, lepo, ponovo klermontovski. Iako statistika govori da „naš" Cyclops ne bi trebalo da je toliko presudno različit od drugih da to sad ima veze, mi ipak kupujemo ideju da baš on uspeva da promeni status quo u drugom univerzumu i bude pokretač promene paradigme.

Meho: Posle svega, serijal je posle Pakove priče i sam promenio paradigmu.

Hamo: Tako je, sada ga kao stalna scenaristkinja preuzima prošle nedelje pohvaljena Marjorie Liu uz crtača Mikea Perkinsa i mora se reći da smo zainteresovani da vidimo kuda će Liu dalje da odvede pričanje. Ovo sada može da bude i dalje od glavnog toka nezavisan serijal ali koji će imati konzistentniju i ambiciozniju priču. Sa X-23 je Liu imala na plećima slabo popularnu protagonistkinju koja je jako zavisila od kameo pojavljivanja popularnijih likova i krosovera. Sa Astonishingom ona može da napravi zaista jak serijal mada ga smeštanje u Wolverineov internat približuje Gageovom X-men Legacy ali to nikako ne mora da bude prepreka kvalitetnom stripu. Naravno, Avengers vs. X-Men upravo počinje i videćemo hoće li taj DOGAĐAJ imati upliva na Astonishing. Nadamo se da će Liujeva imati dovoljno slobode da radi šta hoće i dovoljno nadahnuća da to što radi bude sjajno.

Punisher

Autori: Greg Rucka, Marco Checchetto, Michael Lark, Matthew Southworth, Matthew Clark

Izdavač: Marvel

Meho: Ovo je već... problematičniji problem.

Kemo: Mehmet je poeta.

Hamo: Ali jeste, novi Punisher serijal je kao da upoznaš devojku koja jako liči na neku tvoju bivšu ali i pored toga što ti stalno šalje bludne poglede i oblizuje roze nakarminisane usne, nikako da isporuči vaginu.

Meho: ...

Kemo: ...

Meho: ...

Kemo: Ako je devojka ovde metafora za Punishera, malo me je strah da razmislim o tome šta simbolizuje pomenuti polni organ u kontekstu ovog stripa.

Meho: Ja više sa Hamidom ne spavam u istoj sobi kada budemo išli na turneje.

Kemo: U svakom slučaju, ovaj Punisher je pun pucnjave i ubijanja, dakle, vagina ne može biti metafora za nasilje. Mada ja priznajem da kao i svaki gik imam po malo iracionalan strah od vagine.

Meho: Držimo se najbolje istorijskih činjenica u pokušaju da zaboravimo ovo neprijatno poređenje.

Hamo: Vas dvojica ste baš gomila... vaginica. Dobro, novi Punisher je deo trojke novih naslova pokrenutih prošle godine u Marvelu sa idejom da se nekim od likova koji su jaki individualisti daju i scenaristi koji će te njihove individualističke agende da na pravi način ispoštuju. Moon Knight je dobio Bendisa a Daredevil Marka Waida, i o oba smo pričali ovde. Tom prilikom nismo pisali o Punisheru jer je opšti utisak bio da se strip razvija sporim tempom i da se još ne može doneti ni preliminarni sud.

Meho: Da, takođe, Punisher je tokom proteklih par godina prošao kroz neke turbulentne momente. Rick Remender je Punishera posle Fractionovog rada koji je donekle patio od krize identiteta, pretvorio u ludačku tobogansku vožnju gde je Frenk pretvoren u moderno Frankenštajnovo čudovište i imao neke zaista ekscentrične avanture.

Kemo: Narod je voleo ovaj strip, mada to nije bio Punisher kakvom smo se nadali, onaj koji čisti ulice od kriminala i roštilja po mafiji iz automatskog oružja.

Hamo: Da, ali Remender se iz cele priče izvukao jednim, eh, malo nategnutim vraćanjem Frenka u normalnu fizičku i fiziološku formu i odmah nam servirao i miniserijal In the Blood koji je bio klasičnije intoniran. No, Marvel je već trada pripremao povratnika u svoje redove, Grega Rucku, svežeg posle isteka ekskluzivnog ugovora za DC i dao mu u ruke da piše novi tekući Punisher serijal.

Meho: Čemu smo se mi poradovali.

Kemo: Kako i ne bismo? Rucka je čovek sa opakim pedigreom u pisanju stripova koji imaju kriminalističku i trilersku osnovu i time je prirodan kandidat za scenaristu ovog serijala. Kako u MAX krilu Marvelovog izdavaštva već imamo odlični PunisherMAX Jasona Aarona i Stevea Dillona (o kome će vredeti da uskoro ponovo pišemo jer su poslednjih par priča bile izvrsne a serijal se završio veoma emotivnim finalem) sa visokim nivoom nasilja i drugih teskobnih elemenata, izgledalo je da će Rucka u mejnstrim Punisheru biti izvrsna dopuna, dajući nam tvrd kriminalistički strip koji opet ima i malo elemenata superherojštine i za nijansu je humaniji od sociopatskog PunisherMAX.

Hamo: I da budemo fer, to je baš ono što smo od Rucke dobili. Problem sa ovim serijalom je pre svega u već gore pomenutoj sporosti pripovedanja.

Meho: Tako nekako. Evo, već je osam epizoda prošlo a ja nekako nemam utisak da smo zaista ušli u priču i da mi je Punisher ušao pod kožu onako kako je u poslednjoj deceniji to radio Ennisov i Aaronov Frenk. A da budem iskren, od Rucke sam baš tako nešto očekivao.

Kemo: Ono što Rucka radi je u neku ruku slično pristupu pomenute dvojice scenarista, priča se ne fokusira na samog Frenka onako kako je to Remender na primer radio, već u serijalu postoji nekoliko značajnih sporednih likova sa velikom minutažom i Frenk je, kako to već ume da bude, često predstavljan kao nekakva prirodna sila a ne lik per se.

Hamo: Da, Rucka je dosta investirao u likove koje je sam kreirao: tu su policijski inspektori koji pokušavaju da uđu u trag Frenku ali i da odluče da li Punisher njima olakšava posao i treba li mu javno odati priznanje na čišćenju grada od kriminalca svojim, eh, neortodoksnim metodama. Tu su negativci koji su pitoreskni ali ne i stripovski karikirani - dopada mi se kako ih je Rucka napisao a Checchetto nacrtao kao mlade, lepe ljude koji nisu tek seksualizovane zloće nego uverljivi nemoralni tehnokrati. Tu je mlada udovica koja je preživela masakr na sopstvenom venčanju a čije iskustvo kao marinskog oficira u Avganistanu je pozicionira kao dobrog kandidata za urbanog osvetnika sa sociopatskom efikasnošću uporedivom sa Frenkovom. Tu je, eh, i klinac koji neguje ranjenog Frenka dok mu ne bude bolje, koji je simpatičan...

Meho: Dobri su to likovi i Rucka ih pažljivo uzgaja i ne mogu da kažem da mi smeta što oni zauzimaju ogroman broj strana u ovom stripu. Naprotiv.

Kemo: Pored toga, kao i u ostala dva pomenuta stripa koje uređuje Stephen Wacker (Daredevil i Moon Knight), i ovde je postignut uverljiv balans između realističnosti postavke i likova sa jedne strane i činjenice da se te postavke i likovi nalaze u jednom bizarnom univerzumu u kome se zakoni fizike i logike savijaju lakše nego što to čine džez-balerine tokom snošaja.

Meho: ...

Hamo: Neobično specifična metafora. Kemal ima dobro definisane seksualne fetiše.

Kemo: Zaista, onako kako u Daredevilu prihvatamo balans između sudske drame i ekstravagantne superherojštine, kako u Moon Knightu prihvatamo ideju o psihotičnom bogatašu koji je preko noći superheroj koji sam drži zapadnu obalu kao nešto plauzibilno, tako i ovde Rucka veoma elegantno u jednu klasičnu pandursku trilersku priču uspeva da ušnira Punisherovu borbu sa (novim) Vultureom i da to lepo sedi.

Hamo: Jeste, meni se taj sklad zrelije, kao, ozbiljnije priče i dobro odmerenih superherojskih elemenata zaista dopada u svim pomenutim serijalima i Rucka to za sada lepo provlači i, zapravo ne bi mu škodilo da ima više superherojskih elemenata, to bi moglo da osveži ovaj strip koji, kako rekosmo ima problem sa tempom.

Meho: Jeste, pored sve lepe njegove atmosfere i zaista odličnog crteža koga isporučuje Checchetto (ali i ostali crtači koji uskaču), Punisher se odvija presporo. Rucka kao da je i dalje u modu iz prve polovine prve decenije ovog milenijuma i ovaj strip je skoro nepodnošljivo dekompresovan. Količina priče koju dobijamo nedopustivo je mala u odnosu na broj strana, sa scenama razbijenim na komadiće koji se progresivno odvijaju pred našim očima, a iako cenim napor uložen u likove, Rucka povremeno i u pričanju o njima prelazi granicu važnog i nevažnog i ume da zagazi u detaljisanje koje vuče narativ na dole a ne doprinosi dovoljno značajno atmosferi i karakterizaciji.

Kemo: No, ako želimo da budemo optimistični, možemo da kažemo da Rucka možda još uvek čeka momenat u kome će početi da puca iz svih oružja i prestati da dobija u vremenu.

Hamo: Držimo palčeve da bude tako.

Meho: I vidimo se naredne nedelje!!!