Danas: tajni život domaćica iz predgrađa, psihotični superheroji, oblaporni slabovidi advokati i još pregleda prvih brojeva DCnU-a!

Jennifer Blood

Autori: Garth Ennis i Adriano Batista

Izdavač: Dynamite

Meho: Nismo pominjali Gartha Ennisa, koliko? Mesec i po dana? Neprihvatljivo!!!

Kemo: Ennis i nije imao mnogo novih projekata u poslednje vreme. The Boys se lagano kotrlja prema svom završetku sa sedamdesetdrugom epizodom - dakle negde 2013. godine radićemo novi tekst o ovom serijalu koj je već prikazan pre tri godine - Battlefields i Chronicles of Wormwood izlaze kad mogu, pošto to nisu tekući serijali, a nova priča u sada već metaserijalu Crossed (koga je posle Ennisa, koji je izjavio, a sada to vidimo - slagao da nema više šta da kaže u ovom univerzumu, preuzeo David Lapham) je tek u produkciji. Jennifer Blood deluje kao zabavan, mali serijal da malko promeša čorbu i podseti Ennisa i nas da stripovi ponekad mogu da budu kratki i zabavni.

Hamo: Da, i Ennis insistira kako je ovaj miniserijal od šest epizoda (šesta samo što nije izašla) neka vrsta rada iz zabave, dakle, bez mnogo političkih ili moralnih zapitanosti karakterističnih za njegove druge radove, kao i bez mračnjaštva koje je takoreći njegov trejdmark. Međutim, moram da ovde dam dva prigovora. Prvi je to da se ovde nekako implicira kako ostali njegovi stripovi u ovom trenutku nisu zabavni, što svakako nije istina. The Boys je zabavan strip, povremeno raskalašan komedijaški strip, čak. Drugo, Jennifer Blood možda na prvi pogled deluje kao frivolna akciona priča koja se ne zamara razbiranjem etičkih pitanja kojih se dotiče, ali u poređenju sa sličnim stripovima drugih autora, ovo je strip sa prilično produbljenom karakterizacijom i motivacije, te ponašanja protagonista su ubedljiva. Jeste, naslov stripa asocira na eksploataciju i neke ekstravagantne scene pogubljenja i mučenja su takoreći pravljene za gore geekove, ali u tom smislu, ovo ako nije već mračan strip, ne može se reći da se u njemu nasilje i smrt ne tretiraju sa dovoljno ozbiljnosti i, hm, gravitasa.

Meho: Glavni trik kojim se Ennis ovde služi je to što je njegov protagonista neočekivan i ne uklapa se prirodno u jednu nasilnu kriminalističku priču. Kontrast između Jen - pažljive majke i dobre domaćice i Jennifer Blood, brutalne urbane osvetnice je njena srž.

Kemo: Da i koliko god na prvi pogled to delovalo kao jedno mehaničko proizvođenje drame i dramatike, Ennis to dobro radi, uspevajući da čitaocu proda jednu u suštini neverovatnu postavku kao nešto dovoljno uverljivo da ga povuče na čitanje i zainteresuje kako će se Jennifer obračunati sa mafijom.

Hamo: Dakle, Jennifer Blood je strip o domaćici iz udobnog, belog, dobrostojećeg američkog predgrađa koja ima white collar supruga i dvoje zdrave dece, kojima kuva, sprema, prati ih u školu i pomaže oko domaćih zadataka. Jen je klasična soccer mom i u nekom drugom stripu gledali bismo je kako vara svog muža iz očaja i nastojanja da sebe podseti kako je to biti živom. U ovom stripu, pak, ona uveče svojoj porodici stavlja jaka sredstva za uspavljivanje u večeru,onda ih obeznanjene strpa u krevete, odšeta do podruma u kome ima tajni arsenal vojnog naoružanja i opreme, oblači PVC kostim i provede noć tamaneći određeni segment lokalnog podzemlja odabran po etničkom i porodičnom ključu.

Meho: Jennifer Blood je u stvari prilično standardna revenge-flick postavka, mafijaši evropskog porekla prikazani su u ovom stripu kao u osnovi nemilosrdni i krvožedni, ali već previše godina navikli na to da se niko ne usuđuje da im se zameri, pa serija dobro osmišljenih i ekstravagantno krvavih egzekucija kojima se jedan po jedan brat iz bande odvodi Bogu na istinu služi i da se oni prenu i nateraju u paniku, pitajući se ko ih to tako dobro poznaje da je u stanju da ih poubija. Glavna razlika koju Ennis ovde uvodi je to što je Jen fina majka i domaćica.

Kemo: Mada ovaj element nije dovoljno iskorišćen.

Hamo: Zbilja. Mislim, da ne bude zabune, ovo je dobar strip i Jen je interesantan lik uhvaćen između dva sasvim suprotna identiteta, lik za koga čitalac navija čak i dok je svestan da je u pitanju u osnovi sociopatska ličnost...

Kemo: ...što je izvrsno palilo kod Ennisovog Punishera.

Hamo: Tako je, ali, hitam da dodam, balans ovde nije sasvim savršen i voleo bih da Ennis provodi više vremena u stripu pokazujući da je Jen svesna svojih psiholoških oštećenja i, u perspektivi, nepopravljive štete koju nanosi sopstvenoj porodici.

Meho: Ovo je pitanje koje treba raspravljati. Dakle, Jennifer Blood je alter ego žene kojoj je nanesena užasna nepravda pre određenog broja godina, za koju se ona konačno sveti na krvav i metodičan način. Istovremeno, Jen je svoj život posle velike traume ponovo sagradila od temelja, pronašla način da voli i bude voljena, izgradila porodicu, svila toplo porodično gnezdo. Teza bi ovde možda bila da je, na prvi pogled, u pitanju žena koja je prevazišla svoju prošlost i našla način da zaista krene iz početka, izgrađujući bolji život sebi od onog koji bi možda imala sa starim navikama i starim identitetom.

Kemo: Dakle, mogao je ovo biti strip o prevazilaženju traume, odbijanju da se robuje ožiljcima itd.?

Meho: Tako je. Umesto toga, vidimo da Jen zapravo sve te godine samo metodično planira osvetu. Što celu njenu situaciju sa brakom i decom dovodi u drugačiju perspektivu. Ona nije žena koja je mislila da ima srećan život pa se sada, posle podsećanja na traumu, nevoljno odlučuje na osvetu, već žena koja je planirala osvetu godinama, a brak i potomstvo su samo deo tog plana koji treba da joj obezbedi dobar alibi.

Hamo: Dakle, sociopata.

Meho: Da, ali Ennis ovde zaista ne pokušava da nas uvuče u tu diskusiju. Više ga zanima maštovitost ubistava i Jenniferina snalažljivost u borbi protiv nasilnih članova kriminalnog podzemlja  nego što se bavi rascepom koji, sigurno, ipak postoji u njenoj duši.

Hamo: Da, njen dnevnik koji mi čitamo sugeriše da ona ipak voli muža i decu i da oseća krivicu što ovo radi, kao i da će, kad završi posao, da im se posveti u fullu. Takođe vidimo epizode sa komšijama u kojima ona jedva prikriva svoj prezir prema srednjeklasnom životu u predgrađu, dakle, osnove za ozbiljniju dramu su tu, ali se Ennis njima naprosto ne bavi dovoljno. U stripu sa ovakvom postavkom očekivali bi da će u nekom momentu protagonistkinja imati trenutak dramatičnog preispitivanja onoga što radi (i sopstvene mentalne stabilnosti), da će njena porodica biti aktivno uvučena u krvavi koloplet osvete i kazne, da će, u najmanju ruku, suprug nešto posumnjati. Međutim, potrošili smo pet epizoda od šest predviđenih i od toga nema ništa. Teško mi je da poverujem da će Ennis ovo odraditi u finalu ili, ako i odradi, da će biti dovoljno dobro.

Meho: Da, pogotovo što se u suštini Jennifer Blood može lepo i lako tumačiti kao metafora za krizu srednjih godina jedne fine nogometne keve sa finom kućom, finim mužem i finom decom, koja je užasnuta banalnošću svojih dnevnih aktivnosti (jer oseća da je kadra za mnogo više), koju seks sa mužem ne zadovoljava, koja prezire ispraznost komšijskih konverzacija... Da je malo više Ennis balansirao ovaj element sa akcijom i krimi elementima priče, bilo bi ovo bolje.

Hamo: Mada je, da ne grešimo dušu, ovo dobro i duhovito napisano, sa ponekom nadahnutom epizodom, kao što je način na koji Jen rešava situaciju sa seksualno nasrtljivim komšijom.

Kemo: Jeste, naravno, ali to je Ennis, pa od njega ne smemo očekivati manje. Ono što je meni upalo u oči je da je Jennifer Blood jedan od retkih Ennisovih stripova u kojima imamo klasičnu superherojsku podelu na javni i tajni identitet i, iako se on nije dovoljno potrudio da ispita sve psihološke posledice postavke, ipak čini znatno više nego većina autora superherojskih stripova. Drugim rečima, iako Ennis ne voli superherojski strip, Jennifer Blood pokazuje da bi itekako imao šta da kaže u klasičnom superherojskom stripu o urbanom osvetniku.

Hamo: Word.

Meho: Adriano Batista?

Hamo: Od svog rada za Dabel Brothers, Batista se solidno istesao i Jennifer Blood je korektno nacrtan strip u kome grubost figura i fizionomija zapravo stoji u harmoniji sa Ennisovim agresivnim skriptom.

Meho: Iako je Ennis pomenuo Hitmana kao strip uporedivog senzibiliteta, činjenica je da je Jennifer Blood značajno prostiji i manje zabavan proizvod. Ali nije nevredna pažnje i kada mu se oprosti neambicioznost, ima šta da ponudi.

Moon Knight

Autori: Brian Michael Bendis i Alex Maleev

Izdavač: Marvel

Meho: Ali ovakav povratak tandema Bendis/ Maleev na velika vrata u Marvelov mejnstrim univerzum je bio sve samo ne očekivan.

Kemo: Nije bio sasvim neočekivan posle njihove nedavne saradnje na Marvel Icon miniserijalu Scarlet. O kome ovde, na tvoju večitu sramotu, nije ništa napisano.

Meho: Ispravićemo!!! Prvom prilikom!!! Ali poenta moje izjave je bila više u tome da Marvelov najcenjeniji i u smislu smera u kome se kreće čitav univerzum, najkreativniji scenarista, Brian, dakle, Bendis, koji može da bira šta će da piše, odabere baš Moon Knighta kao novi serijal koji će raditi i da je to bilo neočekivano.

Kemo: Istina je da Bendis pored pisanja dva serijala Avengersa i Ultimate Spider-man zaista ne mora sebi da tovari još posla na grbaču, a i ako tovari, zašto to radi kroz Moon Knight? No, ovo je neočekivano solidan strip, zar ne?

Meho: Na osnovu prvih pola godine i šest brojeva, ovo samo potvrđuje moje slutnje da, bez obzira što će vječno ostati zapamćen kao čovek koji je ostavio ogromnog pečata na Avengerse, Bendis mnogo bolje piše stripove fokusirane na jednog glavnog junaka.

Hamo: Činjenica je da mu Avengersi nisu najbolji strip u portfoliju. Dva tekuća serijala koja piše su čitljiva, ali oba su neesencijalna a pogotovo otkada je Fear Itself počeo, Bendis u njima razvlači poput flispapira tanke zaplete beskrajnim dijalozima ogromnog ansambla kog ima na raspolaganju i Moon Knight je jedno dobrodošlo, prekopotrebno osveženje.

Meho: Mada ni u njemu dijaloga ne manjka.

Kemo: Naprotiv, likovi su ovde raspričani u klasičnom bendisovskom stilu, ali makar ih ima manje pa dijalozi ipak služe kakvoj-takvoj karakterizaciji, ne samo popunjavanju prostora.

Meho: Ipak, teško je ne zapitati se: zašto Moon Knight?

Hamo: Možda je Bendisu samo bilo teško da gleda šta Gregg Hurwitz radi ovom liku poslednjih nekoliko godina?

Meho: Da, Hurwitz je uzeo lik koji ionako nije ima mnogo fanova i zatim ga potpuno ugnjavio nezanimljivim pričama ispripovedanim na nezanimljiv način, trudeći se da odsustvo duha ili karaktera nadoknadi krvopljusom. Nije čudo da je Marvel prestao da to izdaje. Tim više sam se začudio da je Bendis odabrao Moon Knighta za svoj novi serijal, ali kad malo bolje razmislim, ovo jeste lik koji korespondira sa nekim njegovim jakim stranama.

Kemo: Da, Moon Knight je izraziti individualista kad je u pitanju superherojština, bez obzira na to što je tradicionalno imao bar jednog sajdkika (koga ovde, hvala na pitanju, nema), dakle, ništa timovi, ništa krosoveri, ništa borbe protiv Galaktusa, samo tvrda ulična pravda. Slično Daredevilu, dakako.

Hamo: Jasno. S druge strane, Marc Spector, alter ego Moon Knighta je shizofreničar i ovo unekoliko podseća na Bendisov MAX serijal Alias u kome se protagonistkinja ne može baš pohvaliti psihozom, ali koja jeste socijalno prilično disfunkcionalna osoba.

Meho: Dakle, Moon Knight je kao da ukrstite Bendisovog Daredevila sa Aliasom?

Kemo: Pa, oba je crtao Maleev...

Hamo: Nije, naravno. Moon Knight za sada nije ni tako dobar strip kao ijedan od ova dva niti Bendis pokušava da imitira samog sebe iz svog kreativno najplodnijeg perioda. No, svakako treba pohvaliti to što sa ovim Moon Knightom, on pokušava nešto novo. Naime, ideja o superheroju koji nema samo civilni i „radni" identitet nego je bona fide podeljena ličnost je uvek bila Moon Knightov kec u rukavu. Bendis ovde na interesantan način ekstrapolira tu psihotičnu postavku. Marc Spector je ovde uspešni televizijski producent u Los Anđelesu koji svoju lošu ali popularnu seriju bazira na sopstvenim iskustvima iz vremena kad je bio plaćeni vojnik, a osnovna motivacija za selidbu na zapadnu obalu mu je bila natrpanost Njujorka superherojima i superzločincima. Za svoju inicijativu ima podršku od strane Kapetana Amerike, Wolverinea i Spajdermena i Moon Knight se ovde brže-bolje hvata u koštac sa Mr. Hydeom, otkriva da postoji supermoćima obdaren aspirant na titulu kralja podzemlja Los Anđelesa, zaplenjuje glavu Ultrona koja je bila (sa ostatkom Ultronovog tela) predmet ilegalne transakcije, pronalazi sebi novog sajdkika koji je bivši S.H.I.E.L.D. oružar a koji mu pomaže oko opreme i sve deluje kao ozbiljan početak novog poglavlja u životu za sada nepostojećih West Coast Avengersa, osim jednog detalja.

Meho: Da kažemo? Ipak je spojler u pitanju...

Kemo: Ali to se vidi već u prvoj epizodi...

Hamo: Da, pa dobro, dakle...

Moon Knight aka Marc Spector zapravo samo misli da je na redovnoj vezi sa Kapetanom Amerikom i Avengersima. Ispostavlja se zapravo da razgovori koje vodi sa Kepom, Wolverineom i Spajdermenom postoje samo u njegovoj glavi i da je ovo samo simptom njegove shizofrenije.

Meho: I to je prilično briljantno. Bendis nam ovim potezom zapravo servira superheroja koji je ne samo nepouzdani narator nego i potpuno nepouzdan borac za bilo koji cilj, pa i nepouzdan borac uopšte jer pola vremena nije siguran da li vidi stvarne stvari i ljude ili ih samo zamišlja. Simpatične su scene u kojima se Spector obraća ljudima sa pitanjem jesu li stvarni.

Kemo: Da i, za razliku od onoga što radi u Avengersima, Bendis ove pažljivo i polako razrađuje Spectorov lik uspevajući da ga prikaže kao čoveka koji sa jedne strane urpkos tome što je svestan svoje teške bolesti, pokušava da je prevaziđe na jedan aktivan način. Sa druge strane, takođe je svestan da je jako bogat i da se njegova psihoza u velikom broju slučajeva od strane okoline prihvata samo kao prirodna ekscentričnost holivudskog džet seta.

Hamo: Ali i ovde uspeva da mu da interesantan spin, pošto je jasno da se Spector trudi više nego što zapravo postiže. Ni u tuči ni u obaranju žena s nogu on zapravo nije efikasan onako kako su to njegovi očigledni uzori - Iron Man ili Batman. U tom smislu, Bendis nam daje lik koji na jedn nov, svež način nosi onu stenlijevsku nesavršenost, pogotovo što u interakcijama sa drugim likovima imamo prilike da vidimo kako Spector većinu ljudi oko sebe uspeva da isprovocira na prilično jake, negativne reakcije.

Meho: Slažem se, ovo je vrlo osvežavajuće. Takođe - Maya Lopez.

Kemo: Jeste, Bendis je preuzeo Mackovu kreaciju i davao joj priliku da zaživi i u Avengersima, a ovde ona ima takoreći drugu glavnu ulogu u stripu i za sada je to vrlo dostojanstveno i zanimljivo. Lopezova je ultimativni superheroj-sa-hendikepom (za razliku od Daredevila u čijem je serijalu debitovala, ona nije slijepa već gluha) i ovde uspeva da prošeta kroz ceo spektar od erotične čulnosti preko superherojske profesionalnosti do ranjive ženstvenosti a da Bendis ne izgubi korak.

Meho: I zaplet je solidan, negativci su dopadljivi i generalna mračnost stripa ne deluje isforsirano, a dijalozi su dobri.

Kemo: Slažem se. Možda mi je najveća zamerka ovde sporost sa kojom se zaplet odvija, ali... to je Bendis.

Hamo: S druge strane - Maleev je ovde jači nego ikad. Njegova distorzirana kjaroskuro tehnika ovde je rafinirana i, iako je u početku najavljivano da će bugarski majstor pokazati svoj novi, pojednostavljeni stil, što epizode više odmiču, crtež je sve upečatljiviji. Ja Maleeva nikada nisam doživljavao kao akcionog crtača pa su i ovde impresivnije scene u kojima ljudi stoje i pričaju nego one u kojima se tuku, ali ne može se dovoljno naglasiti koliko Maleev ovde daje atmosfere i karaktera stripu. Negativci koji bi u drugim stripovima bili smešne karikature iz Srebrnog doba ovde su impresivni i zastrašujući.

Meho: Sve u svemu, neočekivano solidan strip od tandema autora koji su u protekloj deceniji proizveli neke od najboljih Marvelovih radova.

Daredevil

Autori: Mark Waid, Paolo Rivera, Marcos Martin

Izdavač: Marvel

Meho: E, ovako već može.

Kemo: Konačno, Daredevil dobija strip dostojan svog legata.

Hamo: Ako je Mark Waid napustio mesto Chief Creative Officera u BOOM! Studios i vratio se ulozi pisca za iznajmljivanje kod korporacijskog izdavača, da bi pisao ovako dobro... pa to je možda i opravdano?

Meho: Dobro, zauzdajmo entuzijazam i bavimo se suvim činjenicama.

Kemo: Dakle: Daredevil je bio najbolji Marvelov mejnstrim superherojski strip u prošloj deceniji, dok su ga pisali Bendis pa posle njega Ed Brubaker.

Hamo: Andy Diggle, koji je nasledio Brubakera je pisao solidan superherojski strip ali samo to - solidan superherojski strip sa nindžama i demonima.

Kemo: Posle priče u kojoj je Matta Murdocka poseo demon a on iskoristio armiju nindža da stavi deo Njujorka pod svoju komandu, Marvel je izmestio slepog advokata iz grada, na njegovo mesto postavio Black Panthera i na taj način obezbedio neku vrstu uslova za novi početak Daredevila.

Meho: Ovo je taj novi početak i naprosto je opojna svežina kojom ovaj strip odiše. Daredevil i Matt Murdock nisu ributovani, i dalje je sve što znamo o njima istina, uključujući Elektru, Bullseyeja, skandal sa otkrivanjem Daredevilovog tajnog identiteta, te skandal sa demonskim posedanjem, ali Waid se trudi da ove stvari citira u hodu, ne zadržavajući se na prošlosti i gradeći Matta Murdocka koji se ne bavi kajanjem ili očajavanjem već koji ima energiju, entuzijazam i želju da živi i doprinosi društvu, kao superheroj i kao advokat.

Kemo: Impresivna je brzina kojom se stvari ovde odvijaju. Bendisov Moon Knight u poređenju sa ovim deluje kao usporeni snimak. Prva epizoda ima praktično dve priče u jednoj svesci, a Waid uspeva da prvi glavni zaplet razreši već u trećoj epizodi a da nemamo utisak kako imitira starinske stripove sa njihovim brzim pripovedanjem.

Meho: Da, ovde ima puno radnje, ali ne nauštrb „filmičnosti" pripovedanja. Naprosto, Waid je pronašao pravi tempo da bude i efikasan i impresivan u pričanju i ovo mu je značajno bolji rad nego ono što nam je pružao na Spajdermenu tokom Brand New Day.

Kemo: U neku ruku pomaže i blago žovijalna karakterizacija glavnog lika. Matt Murdock je u rukama Franka Millera razvio jednu pomalo plejbojevsku crtu koja nije neprirodna u uspešnog njujorškog advokata, a Bendis ju je posle vrlo uspešno ekstrapolirao.

Meho: Da, kod Digglea je ovo sasvim izostalo i lepo je videti da se Waid vraća na ideje koje imaju još potencijala. Naravno, Bendis je ovo perfektno kombinovao sa tragičnošću i užasnim psihološkim pritiskom koga je Murdock trpeo...

Kemo: Da, za sada ovde ni jedan od tih elemenata nije prenaglašen. Daredevil i Murdock imaju u sebi nestašne ženskaroške energije koja se ispoljava na šarmantne načine, a povratak na Murdock-je-Daredevil diskusiju ima smisla u post-Shadowland vremenu i ubedljivo je iskorišćen da se pokaže kako se Murdock i partner mu Foggy Nelson dovijaju da ostanu u poslu kad svaki protivnički advokat pred sudom poteže argument da predstavnik druge strane nema pravo da priča o zakonu kad noću skače po krovovima i mlati ljude. Dakle, nema (za sada) duboke tragičnosti ali ni nove ženidbe i Waid, ako bude pažljiv, ovde može dugo da održava vrlo udoban status kvo za svog lika.

Hamo: Pomaže i što su zapleti solidna kombinacija kriminalističkih motiva i klasične, čak po malo arhaične superherojštine. Zapravo, iznenađujuće je kako lako Waid spaja mafijaše, nasilne pandure, maltretirane muslimane-vlasnike-malih-radnji-na-Menhetnu, sa objektivno trećeligaškim superzločincima kakvi su Spot i Klaw.

Meho: Meni je to jako prijalo. Previše scenarista u Marvelu tretira takve likove sa ironijskim odmakom koji ih sprečava da ih uopšte upotrebe kao aktivni agens priče. Waid iako Spotu daje jako malo vremena pred kamerom, uspeva da ga prikaže kao ubedljivog zločinca sa jasnim setom moći i motivacijom zašto bi ga iko uopšte plaćao da se bavi zločinom. Takođe, Klaw je ovde interesantno iskorišćen, na doduše manje uverljiv način, ali je dobro osmišljena kombinacija superzločinca koji kontroliše zvuk sa superherojem kome je supersluh jedna od bitnijih moći.

Kemo: Ja opet moram da istaknem kako Waidu pripovedanje izvrsno ide. Četvrta, za sada najnovija epizoda je nabijena akcijom i pričom i čak i da se u njoj nije posejalo seme naredne priče, ja bih uživao u kombinaciji sjajne superherojske akcije i dovitljive sudske drame.

Hamo: Ta kombinacija sudske drame i superherojske akcije i jeste uvek bila jaka strana Daredevila kao stripa. No ovde, pored nje i raspoloženog scenariste, kome je ovo najbolji rad za Marvel u dugom vremenskom periodu, vredi istaći i nemerljiv doprinos izvanrednih crtača.

Meho: Alaha mu, ja priznajem da nisam imao pojma da Paolo Rivera ovako crta!!

Kemo: Da, Rivera je do sada uglavnom radio Marvel Mythos stripove (seriju one-shotova koji su prepričavali porekla poznatih superheroja, za slučaj da niste videli neko drugo od stotina prepričavanja u njihovim regularnim serijalima) i meni se to dopadalo, jer je odrađivao stvari sa mnogo više boje neko crteža.

Hamo: Međutim, ovde odjednom Rivera okreće drugi obraz i pokazuje se kao zaprepašćujuće ubedljiv crtač koji ima natprirodan dar za geometriju (pogledajte početak prve epizode sa gotovo drskim slikama arhitekture) i anatomiju. Čovek akciju crta perfektno, ume da pokaže začudnost načina na koji daredevil „vidi" svet, a kada treba da nam pokaže naturalističku sliku njujorške ulice, molim lepo, ništa lakše.

Meho: Zaista je sjajan i likovi su mu izražajni do karikature a to ne uspeva da naruši ton stripa. Kada u četvrtoj epizodi crtež preuzme iskusni Marcos Martin to je već povod za stojeće ovacije.

Hamo: Da, Španac je izvanredan crtač i njegov aktuelni rad na Spajdermenu je sjajan, ali ovo što radi u Daredevilu je naprosto raskalašno. Ne pamtim kada sam ovako uživao čitajući superherojski strip samo gledajući crtež koji deluje drsko jednostavan a opet je tako moćan.

Kemo: Dakle, Daredevil je ponovo na dobrom putu da osvoji titulu najboljeg Marvelovog serijala.

DC the New 52, treća tura prvih brojeva

All Star Western: Justin Gray, Jimmy Palmiotti, Moritat

Meho: Nisam siguran kako da objasnimo činjenicu da su Gray i Palmiotti poslednjih pet godina proveli pišući tekući serijal sa vestern tematikom usred DC-ja.

Kemo: Pripisaćemo dugovečnost tog serijala kombinaciji seksa i nasilja.

Meho: Tačnije seksualnog nasilja. Ako se i jedan motiv u najnovijem serijalu Jonah Hex mogao nazvati rekurentnim to je svakako onaj da će neko biti silovan i ubijen što našeg junaka po pravilu navede na preuzimanje stvari u svoje ruke i kažnjavanje počinilaca na način koji bi zakon smatrao preteranim ali maštovitim.

Hamo: Ima nečega u Jonahu Hexu. Iako je de fakto u pitanju strip nastao inspirisan italijanskim vesternima kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina prošlog veka i u tom smislu, odavno je probio svoj rok trajanja, činjenica je da stariji ljudi danas neretko umeju da ga pomenu kao primer „ozbiljnog stripa u DCjevom nekadašnjem portfoliju, a i DC mu daje solidnu logističku podršku i, uostalom, prošle godine smo imali i film urađen po motivima stripa.

Meho: Dobro, nakazni lovac na ucene koji drsko nosi uniformu armije konfederacije i nakon završetka građanskog rata u SAD se prvi put pojavio u magazinu All Star Western pa je i sa relansiranjem DC univerzuma umesto da nastavi sa igranjem u sopstvenom serijalu, sada dobio novopokrenuti ASW.

Kemo: Čisto kozmetička razlika, kreativni tim je isti, Hex je i dalje isti (namrgođen, sociopatski nastrojen, željan prolijevanja krvi ljudi koji su još gore sociopate od njega) a isti su, bogumi i motivi.

Hamo: Da, u ovom prvom broju, zapad je zamenjen istokom - priča se događa u Gothamu sa kraja devetnaestog veka - ali zaplet je sličan: neki ludak ubija žene na grub i podmukao način a jedna od njih, desi se, bude i Hexova poznanica, inače prostitutka. Hex, i inače doveden da pomogne oko istrage, odlučuje da su sada stvari dovedene na lični nivo...

Meho: Ono što jeste osvežavajuće je upravo kontrast između Hexa, čoveka zapada, granice, prerije i urbanog, evropoidnog Gothama.

Kemo: Da budem iskren, siguran sam da je Njujork (što Gotham jeste u svemu sem u imenu, koje je uostalom i jedan od poznatih nadimaka za Njujork) devete decenije pretprošlog veka bio malo urbanije mesto nego što ga ovaj strip prikazuje, ali ne smeta. Ono što mi se dopada je što je ovde u drugoj glavnoj ulozi doktor Amadeus Arkham, kasniji osnivač Arkamovog Azila za mentalno poremećene, a koji sarađuje sa Hexom na slučaju i vodi dnevnik u kome pokušava da razluči dubine Hexovog krvožednog, sociopatskog karaktera.

Meho: Jeste, simpatična je to timska dinamika i politički zaplet koga strip dobija pri kraju prve epizode obećava još uzbuđenja u nastavcima. Mislim, ne nude Palmiotti i Gray ništa novo ovde ali je i njihovo isto staro dovoljno dobro da se čita.

Hamo: Crtač Justin Norman alias Moritat je takođe na visini zadatka a svedeni kolor uspešno prodaje ideju da je ovo priča iz prošlosti, mada mislim da su kaubojski šeširi već za to bili dovoljni.

I, Vampire: Joshua Hale Fialkov i Andrea Sorrentino

Meho: Kad smo već kod svedenog kolora...

Hamo: Meni se dopada to što su table praktično monohromatske i sa jakim kontrastima između svetla i senke. Sorrentino možda ispada malo prenaglašeno arty sa ovom prvom epizodom ali lepo je to za gledati.

Kemo: A i uklapa se uz Fialkovljev naglašeno pretenciozni scenario.

Meho: Dakle, ni DC nije odoleo da uleti u vampirsku arenu... Nakon što je Marvel već plasirao svoj trećeligaški pristup tematici, sad su se i oni dosetili da mora da ima nečega u tom Twilightu i True Bloodu i Vampire Diariesu i...

Kemo: Ali, kakav je ovo naslov serijala, za ime Alaha? Zar Karen Berger nije sedela na sastanku na kome je ovo pičovano, da podseti Harrasa i ekipu kako DC, doduše na Vertigu već izdaje serijal I, Zombie?

Meho: Ja mislim da su upravo smerali na to da će ljudi oduševljeni Robersonovim serijalom po inerciji pazariti i I, Vampire. Pa to je praktično jedini razlog što sam ja pročitao ovo smeće!!!

Hamo: Meho malo preteruje, I, Vampire nije baš smeće, kako već rekoh, sjajno je nacrtan, ali činjenica je da ne pričamo o stripu koji je prvom epizodom uspeo da nas osvoji pomoću dobrih likova i hiperoriginalnog zapleta. Inače, jasno je valjda da je Robersonov I, Zombie bio omaž originalnom serijalu I... Vampire koga su za DC radili J.M. DeMatteis i Tom Sutton pre dobrih trideset godina? Tako da, tehnički, DC ovde ne uskače na tuđ vagon nego samo vaskrsava svoj stari IP u oportunom trenutku.

Meho: Dobro... Ono što ovaj serijal ima je prihvatljiva premisa o frakciji vampira koja želi da osvoji svet i tretira ljude kao stoku, dok joj se suprotstavljaju drugi vampiri koji misle da je diskretna koegzistencija bolje rešenje.

Kemo: Šta, kao X-men?

Hamo: Pa, dobro, niko nije rekao da je premisa preterano originalna, ali jeste interesantno videti ideju da „ozbiljno" shvaćeni vampiri treba da planiraju rat protiv ljudske vrste svesni da će morati da udare i na Supermena, Green Lanterna...

Kemo: Šta, kao X-Men kada je oslonac strategije Vampira bio da Wolverinea pretvore u jednog od njih? Ili, kad smo već kod toga, kao kada su u Ultimate Avengers vampiri, takođe, kao osnovu svoje strategije postavili preobraćivanje većine najjačih superheroja u vampire?

Meho: Sa dosta sigurnosti se može reći kuda će se ići dalje u ovom serijalu.

Hamo: Možda i ne, jer za sada ne znamo da li će Fialkov kopirati ove motive. Njegov prvi broj je poslužio da nam prikaže neke od vampirskih moći, da nas informiše o frakcijama i njihovim političkim ideologijama i... uh, to je uglavnom to. Dobro, dobili smo i utisak o erotskoj prošlosti dvoje protagonista, sada na suprotnim stranama...

Meho: Sve je to okej, ali Fialkovu, koji je do sada mahom radio za Top Cow (i nešto malo za DC) ne bi škodilo malo duha. Ovako, strip je suviše suv, suviše poslovan u iznošenju svojih motiva.

Hamo: Ali crtež je lep.

Green Lantern: Geoff Johns i Doug Mahnke

Meho: Haha, Hal  Jordan više nije odabrani Zemljin zaštitnik i umesto njega, to je sada... er... Sinestro?

Kemo: Čekajte, stavili su crnca u ulogu zaštitnika čitavog ovog dela svemira? Skandal!!! Gde mi je pištaljka protiv silovanja?

Meho: Sinestro je crnac???

Hamo: Ne propustimo u svoj toj proslavi rasizma da primetimo kako je Johns prepustio Flasha drugim ljudima, ali Green Lantern ne pušta.

Kemo: Što je meni idealna kombinacija. Ne volim Johnsa a ne marim mnogo ni za Green Lantern pa mi je zgodno kad se kombinuju.

Meho: Šalu na stranu, ovaj prvi broj je umereno zabavan. Očigledno, nemamo pojma zašto Jordan više nije dostojan da bude Green Lantern a Sinestro odjednom ponovo jeste (slutim da je stvar u brkovima), ponajmanje je to jasno samom Sinestru, ali Johns stavlja svoje protagoniste u interesantan položaj i trudi se da izvuče maksimum iz prirodne napetosti koja tu vlada. Jordan, naravno, iz sve snage želi da se vrati životu heroizma i letenja po kosmosu,a  Sinestro bi da batali Oance i vrati se predvođenju sopstvenih trupa žutih svetiljki. Za sada ne znamo kako će se sve završiti, ali ovo nije nezabavno za čitanje.

Hamo: No, vredi napomenuti da je Green Lantern još jedan od serijala u kojima se raskid sa kontinuitetom pre relansiranja ne da primetiti. Novi serijal je manje-više direktan nastavak onoga što smo i do sada čitali u Green Lantern. Takođe - Doug Mahnke.

Kemo: Da, mada je Mahnke umeo da crta i atraktivnije, ali ipak, dobro je ovo.

Green Lantern New Guardians: Tony Bedard i Tyler Kirkham

Meho: Bedard se solidno pokazao sa poslednjom inkarnacijom serijala R.E.B.E.L.S. i iako mi prvi broj ovog magazina ne daje baš jednako dobar vajb, rekao bih da ima osnova za optimizam da ćemo u narednih godinu-dve čitati solidnu, tipično bedardovsku kosmičku avanturu sa uvrnutim vanzemaljcima i mnogo akcije visokog nivoa.

Kemo: Da, ovaj serijal priča o drugom popularnom zemaljskom Green Lantern liku, Kyleu Rayneru i za razliku od Johnsovog serijala, ovo je priča iz početka, da ne kažem ribut.

Hamo: I zabavno deluje. Rayner je tipično nepripremljen za ulogu kosmičkog superheroja i mada mu se dopada pomisao na slavu, moć i letenje, jasno je da nema pojma u šta se upušta. Plus, Bedard sve komplikuje idejom da Rayner iz nekog razloga, privlači sebi i prstenove drugih boja.

Meho: Prva epizoda je zabavna i, iako jeste u pitanju ribut što se tiče Kyela, postojanje prstenova drugih boja i njima pripadajućih ekipa svetiljki znači da je ovaj serijal definitivno unutar post-Blackest Night kontinuiteta. Kako god, ovo bi moglo da bude zabavno za čitanje.

Red Lanterns: Peter Milligan i Ed Benes

Kemo: Kuku...

Meho: Milligan je imao i boljih stripova u prošlosti.

Hamo: Ovakvi serijali su razlog što ne volim da čitam ništa vezano za Green Lantern: inflacija likova, lokaliteta, utisak da je sve moguće pa onda ništa nije zanimljivo.

Meho: Da, Milligan odmah kreće đonom i pokazuje nam svemirske mačke obučene da ubiju, teške lične istorije, mnogo kosmičke i zemaljske drame, a sve je to natrpano i bez dovoljno prostora da prodiše autentičnom dramom ili autentičnom spejs operom...

Kemo: Makar Ed Benes lepo crta.

Hamo: Pa, crta, ali ovo je strip u kome je 90% likova obdareno tuđinskom, deformisanom fizionomijom pa se malo gubi osećaj začudnosti.

Meho: Nije ovo loše na nivou zapleta ali pripovedanje... previše zaplitanja a premalo stvarne karakterizacije.

Hamo: Mogu da zamislim da se ovo dopada ljudima koje zanimaju samo motivi a baš ih briga za karakterizaciju i eleganciju pripovedanja, ali ne bih mogao da sedim u kafani sa takvim ljudima.

Batman & Robin: Peter Tomasi i Patrick Gleason

Meho: Jedan od... četiri tekuća Betmen serijala u ovom trenutku. DC se očigledno ne plaši inflacije.

Kemo: Ali ovo je vrlo solidno.

Meho: Da, Tomasi je stari vuk, prekaljen na mnogo Betmen materijala tokom mnogo godina i njegovo preuzimanje ovog serijala je bila dobra poslovna odluka.

Hamo: Motiv je i dalje isti iako se Bruce Wayne vratio u kostim Betmena: Betmen zabrinut zato što je Robin jedna hladna, efikasna skoro-pa-ubilačka mašina koja prezire zakone skoro isto koliko one koji ih krše.

Meho: Ovde je to još i lepše postavljeno nego kod Morrisona pošto Tomasi igra na očiglednu kartu odnosa između oca i sina koji većinu života nisu provodili vreme zajedno, a i nisu „normalni" otac i sin ni u jednom smislu. Sem možda u biološkom (mada je Demian produkt, praktično, silovanja).

Kemo: Mada je Morrison svemu tome kumovao. Ipak je baš on doneo na sto Demiana i ideju o Betmenu kao ocu. Dakle, on je arhitekta tog sazrevanja.

Hamo: Jeste, lepo je videti tu crtu sazrevanja kod Brucea Waynea koji je legitimno zabrinut za to u kom se smeru razvija njegov sin. Čak i bez superherojskih elemenata ovo bi bila interesantna priča.

Kemo: Plus, superherojski zaplet je interesantan jer se nadovezuje na temu, uvođenjem superheroja/ superzločinca koji je zgađen time što je Betmen smekšao.

Meho: Serijal vredan čitanja.

O.M.A.C.: Dan DiDio i Keith Giffen

Meho: I ako ste se uželeli staromodnog stripa natrpanog suludom akcijom i suludom pseudonaukom, DC-jev koizdavač Dan DiDio smišlja zaplete a iskusni Keith Giffen piše scenario i po njemu crta.

Kemo: Za Giffena je ovo očigledno rad iz ljubavi pošto barem 70% panela prikazuje O.M.A.C.-a kako nešto uništava snagom svojih golemih mišića.

Hamo: Kada ljudi pričaju o geniju Jacka Kirbyja upravo misle na to da je Kirby u vreme kada su „ozbiljniji" superherojski stripovi već bili norma - uostalom pre O.M.A.C. on je radio New Gods - krenuo sa serijalom koji je praktično bio zasnovan na destrukciji i akciji sa minimumom zapleta i priče.

Meho: Eh... možda... mada je originalni O.M.A.C. otkazan posle svega osam brojeva jer u to vreme je malo ko prepoznavao da je to genijalno. Čak i Kirby ga je radio samo zato što je imao ugovornu obavezu i iskoristio staru ideju koju je imao još u Marvelu, o Kapetanu Americi u budućnosti.

Kemo: Kako god da se okrene, DiDio i Giffen ovo rade na vrlo zabavan način, kanališući uspešno jednostavnost, pa i naivnost starih stripova, a opet ne upadajući u zamku prenaglašenog retro pristupa. O.M.A.C. jeste staromodan strip, ali kome je u 2011. godini serijal o borbama nabudženih kibernetskih likova sa električnim čirokanama, sa sve inteligentnim geostacionarnim satelitima koji se mešaju tamo gde im mesto nije, kome je dakle takav strip nezanimljiv, taj nema ovde šta da traži.

Hamo: Plus, Giffen davno nije crtao ovako dobro. U nekoliko navrata omažiranje Kirbyju mu je vrhunsko, a da opet ne preteruje sa imitiranjem.

Meho: Zabavan serijal. Videćemo dokle će oni moći da guraju.