BALKANSKA PRAVILA: ADRIAN BARBU

GRAFIT S KELTSKOM DUŠOM

Adrian Barbu (1964), jedan od najboljih rumunskih strip autora, sjajan ilustrator, dobitnik prestižne američke nagrade „Illustrators of the Future", profesor francuskog jezika, prevodilac, pisac i muzičar. Strastveni je ljubitelj duvana, crnog piva, irskih balada i keltske mitologije, a između i na kraju svega toga, sjajan crtač i još bolji čovek...

Kada si prvi put pročitao neki strip i koji je to strip bio?

Prvi časopisi u kojima sam video stripove, a imao sam otprilike četiri godine, bili su časopisi Arici Pogonici i Luminita. Bili su to časopisi namenjeni predškolskoj deci, taman za moj uzrast. Ne bih sad mogao da kažem koji su to autori crtali te stripove, ali sećam se, između ostalih, epizoda sa junakom Neghinit-om i priča koje je radila Livia Rusz sa patkom Mac-om. Negde u periodu između prvog i četvrtog razreda osnovne škole čitao sam časopis Cutezatorii koji je objavljivao i strip tablu na zadnjoj strani. Neko bi rekao da je to malo, ali meni ipak dovoljno da se naviknem na crteže Puiu Manu-a, Sandu Florea-e, Livie Rusz i drugih.

Tokom petog razreda prvi put sam „izašao van zemlje", odnosno, bio je to moj prvi susret sa francuskim časopisom Pif. Pif se mogao naći u mnogim antikvarnicama, a mnogi čitaoci iz Rumunije su bili i pretplatnici istog. Francuska komunistička partija je u to vreme finansirala izdavača Vaillant, koji je izdavao Pif-a, i samim tim ovaj časopis za rumunski režim nije predstavljao neku opasnost po čitaoce i nije smatran kao produkt „trulog zapada". Nešto kasnije na novinskim kioscima sam našao i albume sa Rahan-om i razne džepne knjižice sa Pif-om, Hercul-om, Teddy Tedd-om i Leo-m. Očigledno, časopis Pif je na mene najviše uticao. Upravo sam zahvaljujući tom časopisu, negde u šestom razredu, odlučio da i sam počnem da crtam svoje stripove... I tako su ovom mojom novom zanimacijom „žrtvovane" moje školske sveske iz matematike, fizike i hemije (smeh).

Koji je tvoj prvi strip iz tog vremena i da li si ga negde uopšte objavio?

Moji prvi pokušaji crtanja stripova ostali su u mojim školskim sveskama. Naravno, u to vreme nisam sebe ni mogao da zamislim kao crtača stripova a kamoli da se poredim sa ondašnjim afirmisanim autorima. Nisam mogao ni da pomislim da bi eventualno ti moji naivni, početnički stripovi mogli biti negde objavljeni,u nekom časopisu ili albumu. Možda je to i zbog nedostatka ambicioznosti, a ta se stvar ni dan danas nije mnogo promenila. Moram biti iskren i reći da nisam ni očekivao da me neko uopšte prihvati kao autora i da to poprimi neku ozbiljniju konotaciju. Gimnaziju sam završio 1982.godine, zaposlio se u jednoj fabrici, a zatim bio u vojsci skoro dve pune godine da bi se opet vratio poslu u fabrici. Onda sam negde 1985. godine  prvi put video u almanahu Anticipatia (čitao sam i sakupljao skoro sve što je bilo na temu stripa i SF-a, a ovaj almanah je bio prava riznica, naročito SF-a) jedan kratak strip nekog početnika, kao što sam i sam bio, baziranog na jednoj od priča iz almanaha objavljenoj prethodne godine. „Vidi, vidi" pomislio sam u sebi „ovi primaju i radove početnika! Mogao bih i ja da pokušam..." U to vreme sam bio intrigiran jednom kratkom SF pričom Alexandru-a Ungureanu-a. Napisao sam svoj scenario prema toj priči, nacrtao to na pet tabli i poslao poštom za Bukurešt. Nakon nekoliko sedmica javio mi se pismom autor priče lično. Dopao mu se moj strip, ali je imao neke predloge oko nekih izmena u samoj kompoziciji tabli. U to vreme, kao i svaki početnik, radio sam sve direktno na papiru. Znači, bez skica, crteža u olovci na zasebnim papirima, ništa od toga. Crtao sam direktno na tabli, najpre lagano olovkom, pa bih to tuširao, a onda brisao tragove olovke. Kopir aparata nije ni bilo tada, tako da sam poslao svoje originalne crteže. Alexandru mi ih je vratio natrag, te sam ih ja uz njegove primedbe prepravio i ponovo poslao. Moj strip je objavljen u leto 1986. godine, uz izuzetno pozitivne komentare, i gle čuda, za to sam dobio i novac poštom, negde u vrednosti dve ondašnje prosečne mesečne plate! I šta misliš koja je bila moja reakcija? Uspaničio sam se! Ja se tu kao malo zaigrao crtežom i pričicom, a tamo neki ozbiljni ljudi iz jednog nacionalnog almanaha te moje igrarije objave i za to mi još i plate!? Tolika pažnja odjednom je bila previše za mene, bio sam potpuno nespreman za tako nešto, osećao se pomalo kao neki prevarant, kao da sam prevario celu Rumuniju. Zaključio sam tada da je moj jedini „izlaz" iz takve situacije potpuno posvećivanje osnovama crtanja. Nisam imao nikakvih znanja o samoj umetnosti, sve što sam znao je ono što sam naučio iz knjiga o anatomiji, nekih knjiga o crtanju i časopisa Pif. Odlučio sam čvrsto da se više ne pojavljujem „u javnosti" sve do trenutka dok ne budem stvarno dobro naučio da crtam. Ostao sam tako u „ilegali" do 1989. godine. Negde tokom jeseni te godine časopis Orion iz Krajove raspisao je konkurs za crno-beli strip od maksimum četiri table. Za nekoliko dana već sam imao svoj strip za konkurs. Naravno, ponovo sam poslao originale, koje mi nažalost nikada nisu vratili. U decembru je krenula Revolucija, nastao je opšti haos, pa i u izdavaštvu, haos koji će potrajati još nekoliko godina. Pojavljivalo se i nestajalo i po tri-četiri novina i časopisa nedeljno. Orion je ponovo pokrenut negde 1994. ili 1995.Tada je i moj strip sa konkursa bio objavljen.

Devedesete su započele sa, kako si već napomenuo, haosom u izdavaštvu i uopšte u celom društvu. Kako si se ti snalazio u tome i da li si upoznao i druge lokalne autore stripa?

U periodu od 1990-1995. godine meni ništa od svega što se u mojoj zemlji dešavalo nije bilo jasno. Sve se dešavalo velikom brzinom, ništa nije bilo sigurno, naročito kada je krenula i ogromna inflacija. Izdavači SF i strip časopisa su dobijali ponude od štamparija po jednoj ceni, da bi već po pripremi samo polovine materijala za jedan broj troškovi štampe već bili duplirani. U takvoj situaciji je bilo nemoguće opstati i tako su nestajali mnogi časopisi posle samo nekoliko brojeva. S druge strane,klupska aktivnost je bila veoma živa. Tu se dosta pisalo i crtalo, a onda je strip entuzijasta Dodo Nita oko sebe okupio dosta autora i uspeo da pokrene manifestacije posvećene stripu. U tom periodu radio sam iz čistog zadovoljstva, bez nekih ambicija da će to uoošte biti objavljeno. Skupilo se tu nekih četrdesetak tabli stripa, ali se meni to činilo nedovoljno dobrim da stanem rame uz rame sa autorima poput Valentin-a Tanase-a, Marian-a Mirescu-a ili Viorel-a Pirligras-a. Učestvovao sam i na izložbama stripa u svom gradu, uz veoma pozitivne reakcije publike. Od ljudi koji su me „pronašli" u Klužu tokom 1993.godine, bilo je dosta onih koji su tražili još mojih radova posle onog pojavljivanja u almanahu Anticipatia iz 1986.godine. „Gde si bio i šta si radio prethodnih sedam godina čoveče?" Naravno, nisam mogao da im priznam kako sam se povukao da bih naučio da crtam, pa sam nalazio druga opravdanja. Ipak, činjenica da sam već postao poznat i tražen još više me je plašila. Prvo pravo upoznavanje sa mojom stripovskom „familijom" desilo se na Salonu stripa u Brašovu, 1997. godine, gde me je kao gosta pozvao Dodo Nita i na koji sam krenuo prepun emocija. Trebalo je da tamo po prvi put upoznam uživo „teškaše" rumunskog stripa. Ne mogu da ti opišem kako sam se osećao kada su me momentalno primili kao nekog svog. Kao zalutalog brata, ili kao neku izgubljenu pa pronađenu ovčicu. Mirescu, Pirligras, Nita, Ciomu, Tanase i mnogi drugi su me prihvatili kao ravnopravnog člana njihove zajednice! A zamisli ovo, i publika se isto ponašala... A ja sam samo razmišljao kako ću se u nekom trenutku probuditi i shvatiti da je to samo san, toliko mi je sve bilo nestvarno. Bio sam poput ružnog pačeta iz Andersenove bajke, koje naprasno pomisli da je postalo labud. Čvrsto sam rešio da budem uz te nove prijatelje, uz moju novu „familiju". Uspevali smo nekako da se, mogu reći i često, srećemo, da se dopisujemo i da ohrabrujemo jedni druge. Sarađivali smo u časopisima koji su nestajali posle dva ili tri broja, ponovo započinjali i ponovo doživljavali istu sudbinu. Susretali smo se u Konstanci, Bukureštu, pa i u Budimpešti. Radimo ono što se od nas traži i ono što se plaća: ilustrovanje knjiga, kompjuterske igre, političke karikature u novinama i časopisima, uz sve to nikako ne zapostavljajući strip. Svako od nas ide nekim svojim sopstvenim umetničkim putem, ali smo nekako i dalje svi povezani, i dalje smo deo istog tima.

Nakon „olovnih" devedesetih, najvažnija godina u tvojoj umetničkoj karijeri bila je 2003.godina. Možeš li nam reći nešto o događaju iz te godine i šta je usledilo posle toga?

Da, istina je, to je zaista godina koja je obeležila moj dosadašnji umetnički rad, ili bolje reći godina kada je došlo njegovo puno priznanje. Na internetu sam 2002. godine pronašao stranicu američke fondacije „Author Service" iz Los Anđelesa, koja svake godine organizuje konkurse sa ciljem otkrivanja novih talenata među piscima i crtačima SF-a i Fantastike. Te 2003. godine, konkurs za pisce „Writers of the Future" bio je organizovan po devetnaesti put, a za ilustratore „Illustrators of the Future" po dvanaesti put. Pravila su jednostavna: svaki učesnik (uz uslov da nije poznat i da nije objavio više od tri ilustracije u Sjedinjenim Američkim Državama) može poštom poslati tri svoja rada - dobre crno bele kopije, ne originale. Svaka etapa godišnjeg konkursa traje tri meseca i ima ih ukupno četiri. Svakog tromesečja biraju se po tri pobednika u obe kategorije, znači svake godine ima ukupno po dvanaest dobitnika u obe kategorije. Tamo su mi rekli da svakog tromesečja fondacija prima radove od tri do četiri hiljade učesnika. Ja sam već bio objavio dva stripa u SAD, i to sam napisao u prijavi koju sam poslao sa ilustracijama, a organizatori su mi javili da neće biti problema i da bi bila prava šteta da zbog toga ne učestvujem na konkursu. Ukratko, poslao sam u oktobru 2002. tri svoje ilustracije (već pripremljene ranije namenski za knjigu o istoriji SF literature, nikad objavljenoj iz finansijskih razloga), i tokom decembra dobio odgovor iz Amerike da sam među tri dobitnika nagrade za to tromesečje, kao i da me očekuju na dodeli nagrada u avgustu 2003. godine, u Los Anđelesu. Nagrada je bila u vrednosti petsto dolara uz objavljivanje jedne originalne  ilustracije u godišnjaku fondacije. Za mene lično, najveća nagrada je bila da stignem tamo, tim pre što su sve troškove (avionski prevoz, smeštaj) plaćali oni. Što se tiče originalne ilustracije, situacija je bila sledeća: svakom nagrađenom ilustratoru daje se po jedna nagrađena priča, od nagrađenog pisca, za koju treba uraditi ilustraciju u naredne tri nedelje. Te ilustracije su ulazile u drugi konkurs, godišnju nagradu od četiri hiljade dolara. Dobio sam tekst, odradio i poslao ilustraciju, a onda je usledilo nekoliko nedelja dopisivanja, odlasci u Ambasadu SAD-a u Bukureštu po vizu i planiranje mog odlaska tamo. A, da, i jedna mala anegdota, koja je mogla da izazove i poprilično neugodnosti. Organizator je od svih nagrađenih tražio lične podatke: visinu, težinu i neophodne mere za svečana odela. Svečana odela su obavezna na dodeli i svako je mogao da ih iznajmi pre ceremonije. Poslao sam mere za košulju, pantalone i sako i tada sam shvatio da su oni ustvari mislili da sam ja žensko, jer je ime Adrian kod njih žensko, tako da bi mi oni za svečanu ceremoniju pripremili i svečanu haljinu (smeh)! A da stvar bude još zanimljivija oni su mi već bili rezervisali dvokrevetnu sobu u hotelu koju bih delio sa nekom ženom! Bilo mi je žao što sam morao da im pokvarim planove i aranžmane, i što neću moći da spavam u istoj sobi sa nekom damom, ali morao sam da im kažem istinu (smeh)...

Stigao sam tamo posle napornog puta od oko tideset sati, Kluž-Bukurešt-London-Čikago-Los Anđeles. Od kuće sam pošao u tri ujutro, a aterirao u Los Anđeles oko ponoći, plus presedanja od oko desetatak sati. Sačekali su me na aerodromu, čudili se što imam samo malu putnu torbu i odveli me u hotel - Ruzvelt Hotel, u Holivudu, na Bulevaru slavnih, onom ulicom sa zvezdama na trotoaru. Neki stariji radnik u tom hotelu, koji je čistio i održavao bazen, ispričao mi je da je tu sreo mnoštvo  slavnih ličnosti poput Charlie-ija Chaplin-a, Marylin Monroe, John-a Wayne-a, porodicu Kennedy i mnoge druge. Nisam ni imao hrabrosti da uđem u taj bazen (smeh)! Bio sam jedini neamerikanac od nagrađenih za tu godinu. Zanimljivo je da je prvi dobitnik Gran prija,1991. godine, bio jedan Ukrajinac, Sergej Pojarkov, koga sam i upoznao tamo.Tokom boravka tamo upoznao sam mnogo slavnih ličnosti. U žiriju su bili Frank Frazzetta, Frank Kely Fries, Bob Egelton i bračni par Valery i Ron Linden, koji su svakodnevno organizovali predavanja i ateljeje, gde smo mi ilustratori prezentovali svoje radove, diskutovali, razmenjivali iskustva, dobijali odgovore na pitanja o stvaranju uspešne karijere i o sistemu izdavanja u Americi. Uz susrete sa umetnicima, usledili su odlasci u muzeje, na prezentacije, okrugle stolove, fotografisanje za albume za prezentaciju i na kraju svečana ceremonija dodele nagrada. Od slavnih ličnosti na samoj ceremoniji bili su tu Chick Corea, Frazzetta, David Carradine, Sean Austin, producenti, režiseri i holivudski glumci. Dobili smo svoje nagrade, diplome, držali govore zahvalnosti, slikali su nas, pili smo šampanjac pa onda ponovo u Ruzvelt Hotel, sa svojim novim prijateljima, crtačima i piscima, do jutra. Sutradan sam krenuo kući. Prespavao sam skoro celi put, u sva četiri aviona koja su me vodila kući. Šta reći? Sa mnogima koje sam tamo upoznao ostao sam u kontaktu. Neki su napravili uspešne karijere, jer su ove nagrade nešto slično Zlatnom Globusu u kinematografiji. Ja sam bio daleko od mesta dešavanja, i u Rumuniji, sem dva tri lista koja su pisala o tome, niko nije bio zainteresovan za ovu moju američku avanturu. Za mene je iznenađenje bilo nešto drugo: Frank-u Frazzetta-i sam lično, uz posvetu, poklonio jednu svoju ilustraciju koja mu se očigledno veoma dopala. U septembru sam dobio ogroman paket sa raznim publikacijama i knjigama fondacije, preko trideset knjiga, i tri velike reprodukcije Frazzetta-e, numerisane i potpisane od autora lično, sa sertifikatom o autentičnosti! Tada mi više nije bilo krivo što nisam dobio Grand prix. Te tri reprodukcije su i dan danas moja najveća nagrada. Tokom mog boravka u Americi, pokušavao sam da Marian-u Mirescu-u svakodnevno prosleđujem pisani izveštaj, neku vrstu dnevnika, koga će on nešto kasnije, uz fotografije sa lica mesta i objaviti u specijalnom broju časopisa AH, BD! u celosti posvećenom ovom događaju. Sve u svemu, najveći dobitak od ovog događaja je bio taj što sam naučio neke veoma korisne stvari od profesionalaca o samom načinu promovisanja svog rada i stvaralaštva. Po povratku kući, uspeo sam veoma brzo da nađem posao na ilustrovanju knjiga. Do sada sam naslikao preko sto četrdeset naslovnih strana, ilustrovao preko osamdeset knjiga za decu i kontinuirano sarađujem sa četiri rumunske izdavačke kuće.

(Za ostatak intervjua, potražite najnoviji Strip Pressing? Gde, pitate? Pa u striparnici pored vas, ukoliko je na vreme naručila primerke...)