I muzika ima dušu... kažu. U to ime, evo za današnju, a ujedno i poslednju ovogodišnju kolumnu, jednog teksta koji je već bio dostupan ljudima koji tekstove čitaju... na papiru. Vikinzi, psovke, krvoproliće, seks... Treba vam još neka smernica? Praznike provedite dostojanstveno, ni nalik na vikinge, pa se vidimo s one strane.

Northlanders

Autori: Brian Wood i razni crtači

Izdavač: Vertigo

Američki strip kao istorijska proza? Šta još neće izmisliti? Zemlja bez istorije, reći će neki, u kojoj su vestern filmovi nešto najbliže ciklusu epskih pesama što su ikada imali svakako ne može da iznedri ništa nalik ozbiljnom istorijskom stripu. Uostalom, Amerikanci su toliko opsednuti superherojima da bi po definiciji istoriju, mačeve, konje i osvajanja trebalo da ostave Evropljanima ili makar Japancima, a da se sami bave onime što bolje znaju: pištoljima, maskama i mutantima.

Ugodno je voditi sa sobom ovakve unutrašnje dijaloge. To jest, dok se ne setite da je možda najveći i najbolji strip-serijal svih vremena, Princ Valijant upravo primer izvanredno odrađenog američkog istorijskog stripa. Dobro, možda s one strane Atlantika znaju po nešto o pričama smeštenim u vremena prošla.

Ne da je savremeno američko tržište zatrpano istorijskim stripovima, no značajnih primera ipak ima. Age of Bronze, monumentalni rad Erica Shanowera koji već više od decenije pažljivo i mukotrpno gradi definitivni prikaz trojanskog rata oslanjajući se u jednakoj meri na Homera, Shakespearea i istorijske izvore je jedan primer, a fenomenalno uspešni 300 Franka Millera, pretočen u hit-film od pre par godina je drugi primer i demonstracija kako je lako nešto tako staro kao što su Spartanci pretvoriti u nešto što je moderno i univerzalno cool.

Dakle, presedani postoje, tržište postoji, samo treba raditi.

No, stara Grčka je već pomalo izlizana tema, reklo bi se, i u serijalu Northlanders koji od Decembra 2007. godine izlazi za DC-jevu podetiketu Vertigo (namenjenu... zrelijoj publici) imamo posla sa znatno modernijim, ako ne i naprednijim vremenima. To jest sa vikinzima.

Brian Wood je jedan od interesantnijih savremenih američkih strip autora koji za hleb zarađuju baveći se njegovim mejnstrimom, iz barem dva razloga. Prvi je to što Wood konzistentno već godinama živi isključivo od pisanja stripova (nakon što je napustio igračku kompaniju Rockstar gde se bavio ilustrovanjem omota za neke od njihovih najvažnijih naslova poput Grand Theft Auto, Manhunt ili Max Payne), a da je procenat superherojskih naslova u njegovom opusu gotovo zanemarljiv - što je nemali uspeh. Drugi je to što je Wood uspešan strip-scenarista i ilustrator koji do svoje 25. godine  praktično nikada nije uzeo strip u ruke.

Ova svojevrsna izolovanost od uobičajenog omladinskog pop-medijuma u osetljivim godinama formiranja ličnosti i interesovanja svakako je zaslužna za to što Wood umesto da plaćenički piše superherojske serijale od kojih se ipak lakše zarađuje, većinu svog vremena posvećuje autorskim radovima koji su mu izborili poziciju jednog od najcenjenijih američkih savremenih scenarista.

Poslednjih godina, najveći Woodov projekat je Vertigo serijal DMZ (Demilitarizovana Zona, naravno), priča postavljena u fiktivnu budućnost Njujorka koji je, zatečen građanskim ratom pretvoren u neku vrsu replike onoga što bi novinski izveštači rutinirano nazvali 'ratnim Sarajevom'. Woodova ambicija da istražuje političke i filozofske aspekte ratovanja i zloupotrebe moći iskombinovana sa neuobičajenim mizanscenom već skoro četiri godine daje interesantne rezultate.

Za svoj drugi tekući serijal, međutim, Wood će odabrati nešto daleko manje urbano i aktuelno. Northlanders je strip o vikinzima, čupavim, divljačnim, vašljivim i agresivnim severnjacima čije je nadiranje iz Skandinavije brutalno izmenilo lice Evrope na njenoj atlantskoj obali, a koje je ekstenzivno obrađivano i u pomenutom Princu Valijantu.

Wood za sebe kaže da je u neku ruku opsednut vikinzima (za razliku od kolega koji se opsedaju zombijima i nindžama) i da je u pripremama za ovaj serijal proveo godinu i po dana studiozno iščitavajući svu relevantnu literaturu koju je mogao da poronađe. No, slično i Princu Valijantu, on svoje priče ne smešta na snegom zavejani sever, već u Škotsku, severnu Englesku i Irsku. Ima ovde logike: na kraju krajeva kao što je DMZ strip o društvenoj promeni i istraživanju ljudske prirode u takvom vremenu, tako je i Northlanders strip o istorijskoj promeni i smeštanju ljudskih sudbina u epohu umiranja starog i nadiranja novog.

Woodovo keltsko poreklo zaslužno je i za porodična putovanja u Škotsku tokom tinejdžerskih godina, te jake utiske koje će na njega ostaviti brda prekrivena zelenom travom i impozantno stenje Orknijskih ostrva, a Northlanders, ma koliko krvav, okrutan i mračan bio je i strip koji odiše jednom iskrenom fascinacijom ovim zemljama, ali i surovim severnjačkim ratnicima koji su ih osvajali, pokorili i neo vreme vladali gvozdenom rukom.

Smešten u period između osmog i jedanaestog veka, Northlanders je serijal koji se sastoji iz niza priča međusobno povezanih samo tematski. Za razliku od DMZ koji je prvih dvadesetak brojeva pratio jednog protagonistu a tek se kasnije raspršio u pregršt malih priča, Northlanders je od početka zamišljen kao skakanje između geografskih lokaliteta, vekova i zapleta, bez želje da se priča ograničava fiksnim glavnim junakom. Moglo bi se reći da je glavni junak ovde pre svega vreme - istorijska era u kojoj se promena događa, a ljudi što u njoj žive i umiru samo su puka slova, interpunkcija i - prazna mesta.

Wood ovu ideju i tehnički pretače u delo time što se Northlanders sstoji od niza dužih priča (šest ili osam epizoda) između kojih se smeštaju vinjete od jednog ili dva broja. Kako se crtači smenjuju i svaku priču radi novi, ovo obezbeđuje ne samo zavidan tempo izlaženja, već i poseban vizuelni identitet za svaku od priča.

A priče koje Wood priča su, iako istorijske po svojoj prirodi, ukorenjene duboko u svojim likovima. Northlanders nije nikakav pokušaj pisanja epske poezije u (grafičkoj) prozi, već sirova, prizemljena saga o malim ljudima, bez obzira da li su ti ljudi samo nedužne žrtve samlevene žrvnjevima istorije ili veliki ratnici sa velikim mačevima. Stoga i nije čudno što je novinar prestižnog sajta Comicbook Resources opisao Nothlanders kao 'strip o vikinzima za ljude koji mrze vikinge - ali i za one koji ih vole.'

Već prva priča u ovom serijalu, osmodelni Sven the Returned će razbiti iluzije svakome ko zamišlja da će ovde naleteti na romantično prepričavanje istorijskih i mitoloških skaski što poznajemo iz drugih stripova. Sven the Returned je surova, krvava priča o čoveku koji se vraća na Orknijska ostrva iz svojevoljnog izgnanstva u Konstantinopolju, da bi sa svojim stricem raspravio pitanja imovine i naslednog vladarskog prava zaostalim iza preminulog oca. Naravno, kako su u pitanju vikinzi, pregovori i diskusije o ovim temama obavljaju se strelama, sekirama, ognjem i mačem. Sven je praktičan čovek, koga zanima samo novac i otkrivanje sveta što leži daleko iza orknijskih pustopoljina, čime simbolizuje savremeni, čak progresivni vikinški duh. Njegov stric je, nasuprot tome, sujeverni, tradicionalni severnjak sklon strahovladi, nasilju nad sopstvenim podanicima i predstavlja mračni srednji vek u jednoj od njegovih mračnijih inkarnacija.

Sven the Returned je priča ispunjena nasiljem, seksom i agresivnim emocijama i kao takva uspostavlja ton ostatka serijala. Izvanredno stilizovan crtež Italijana Davidea Gianfelicea sa svoje strane uspostavlja veoma visok standard za crtače koji će ga naslediti. Gianfelice ne samo što akciju (borbu ili seks) predstavlja na sočan, visceralan način, već su njegovi eksterijeri duboko sugestivni, prepuni strahopoštovanja za surovi krajolik i negostoljubivu klimu krajnjeg zapada Evrope.

Ryan Kelly, Woodov saradnik sa serijala Local je nacrtao drugu dugačku Northlanders priču, šestodelni The Cross + The Hammer, neku vrstu kriminalističkog zapleta smeštenog u Irsku jedanaestog veka koja stenje pod vikinškom okupacijom. Woodov scenario je ovde bliži savremenim kriminalističkim trilerima nego uobičajenoj istorijskoj prozi, prikazujući vikinškog istražitelja koji pokušava da uhvati prestupnika što po provinciji ubija okupatorske vojnike i velikaše. Ispostavlja se, naravno, da su ubistva politički i ideološki motivisana, ali je akcenat ove priče na posletku ipak na psihološkom profilu počinitelja. Wood i ovde, uprkos sopstvenom keltskom poreklu, iz drugog plana prikazuje vikinge kao, doduše užasnu poplavu pljačke, ubijanja, paljenja i silovanja, ali nezaustavljivu poplavu istorijske promene, plimu novog doba koje će protresti oveštale srednjevekovne običaje i, kroz biološku i kulturnu asimilaciju (ne zaboravimo da vikinzi nisu 'pokrštavali' pokorene, već su, naprotiv, lako i brzo sami primali lokalnu veru i običaje) ubrizgati ovom delu Evrope svežu krv.

Možda najočiglednije 'istorijskom' temom bavi se kratka priča od dva nastavka pod nazivom Lindisfarne, koja se bavi prvim vikinškim pohodom na teritoriji današnje Velike Britanije, napadom i tek prvim od pustošenja manastira Lindisfarne koji se u istorijskoj literaturi označava kao početak 'doba vikinga'. I ova priča ispričana je iz perspektive 'malog' čoveka, u ovom slučaju i bukvalno - dečaka što pati u porodici za koju veruje da ga mrzi, dečaka koji novu hrišćansku veru doživljava kao opresivnu i mračnu i žudi za starim germanskim bogovima, moleći im se za smrt svoje porodice i ljudi iz obližnjeg manasttira. Vikinško osvajanje on će doživeti kao odgovor na svoje molitve, ali kao i u mnogoj bajci (sa istorijskom podlogom ili bez nje), pouka i ove je da pazimo šta želimo jer nam se to jednom može i ostvariti.

Wood, dakle svoje priče o Evropi koja se menja i vremenu koje nezaustavljivo melje one što  na promenu nisu spremni smešta u jedan realistički, na momente naturalistički okvir, više se baveći psihologijom i karakterizacijom nego mitologijom (ona je ovde tretirana pre svega kao sujeverje) i istoriografijom. Njegovi protagonisti sa čitaocem treba da komuniciraju bez opterećenja istorijskom distancom i kulturološkom razlikom, kao čovek sa čovekom koji razume kako je teško onda kada je zaista teško.

U ovome leži i koren najveće zamerke vezane za serijal. Iako su nas poslednjih godina u različitim medijumima navikli na ideju da istorijske teme mogu biti predstavljane kroz sasvim savremenu karakterizaciju i psihologiju (na primer, televizijska serija Rim, ali svakako i ekranizacija Millerovog stripa 300), Wood na momente kao da potpuno odstupa od makar formalne vernosti istorijskom predlošku i svoje likove piše kao da su sišli sa savremene američke televizije. Strip kao medijum, naravno, dopušta ovakve stilizacije, ali ima određene nelagode između velike pažnje posvećene tome da se predeli u kojima se priča događa i opšte istorijske i društvene prilike prikažu uverljivo sa jedne strane, i načina na koji se likovi ponašaju i govore sa druge. Dok je ogromna količina psovki verovatno primerena predstavi gde najveći deo ansambla čine koljači, pljačkaši i silovatelji, Wood ipak prečesto samo koristi prepoznatljiva klišea likova američke popularne kulture, dajući nam iritantno neubedljive dijaloge i psihologiziranje koje naprosto štrči u odnosu na vreme i mesto.

Ne želimo da kažemo kako ovakav strip mora da bude arhaičan po jeziku i karakterizaciji, no stoji da bi Wood mogao da poradi na njegovoj estetici kako bi izbegao da ovo na kraju bude čitano samo kao 'običan' Vertigo strip, formalno umotan u vikinšku oblandu. Northlanders je pre svega zamamno putovanje surovim krajolikom i posmatranje istorije na delu iz pozicije onih koji su je - makar i ne znajući - stvarali. Vredno je to i našeg i njegovog truda.