Da ne gubimo mnogo vreme, danas treba da pričamo i o televiziji i o zombijima, i o superherojima, i o panku i... Samuelu Jacksonu? Čudni su putevi kojima ćemo se danas kretati, ali važno je da stignemo tamo gde smo naumili.

The Walking Dead - TV Serija

Autor: Frank Darabont

Moja ljubav prema Imageovom strip-serijalu The Walking Dead je poznata i dobro dokumentovana. U ovom tekstu sam još pre nekoliko godina zavapio kako je u pitanju jedan od retkih stripova koji prosto vrišti da bude transformisan u televizijsku seriju. Razloga za to bilo je više. Prvi je svakako to što, za razliku od ostalih medijuma popularne kulture & zabave, televizija još nije prezasićena zombi sadržajem. Mislim, filmova sa zombijima ima beskonačno mnogo, toliko čak da se danas čovek uopšte ne oseća loše kada preskoči gledanje nekog od Romerovih novih Dead nastavaka. Stripova sa zombijima nikada nije nedostajalo, od ambicioznih preduzeća poput Crossed pa do beslovesne zabave kao što je Dead World. O igrama i da ne pričam, samo na mom PC-ju u ovom trenutku imam instalirane sledeće igre koje imaju „dead" ili „zombie" u imenu: Left 4 Dead 1 i 2, Burn Zombie Burn, Zombie Driver, Plants vs. Zombies, a gde su tu još i konzole (Dead Rising, Age of Zombies...).

No, televizija, osim sporadičnih serija rađenih za slabije gledane kanale, nije do sada imala visokoprofilniji naslov ovog tipa. Jasno, Zombiji se naširoko (neretko tačno) (a neretko i pogrešno) smatraju najnižom formom narodske zabave i horora pa je verovatno i među televizijskim producentima percepcija da su teme vezane za poluraspadnute hodajuće lešine koje kidišu na sve što ima puls i proždiru ga neurednim, bučnim zalogajima ipak prirođenije buvljivim bioskopskim jamama i poslovično otvrdlom Direct to DVD tržištu. Koliko god mi pričali da je danas sve gore nego kad smo bili mali, činjenica je da je ideja o tome šta je pogodno da se pušta na televiziji i dalje relativno konzervativna u odnosu na druge medije.

Relativno konzervativna, naravno, jer posle The Shield, Deadwood, Sex & The City i sijaset drugih televizijskih proizvoda bogatih seksom, nasiljem i opscenostima jasno je da tržište za sadržaje namenjene „odraslima" na televiziji i te kako postoji i da ga samo valja pametno eksploatisati.

Upravo je tu u igru ušao drugi razlog što je The Walking Dead delovao kao predložak više nego primeren za televizijsku obradu. Za razliku od velikog broja drugih Zombi stripova koji se zadovoljavaju samo eksploatacijskim tretiranjem svoje teme, pa i za razliku od Ennisovog Crossed koji se pošteno potrudio da svoju eksploataciju dovede do (eh... nekakve) transcendencije, The Walking Dead Roberta Kirkmana (i Charlieja Adlarda i Tonyja Moorea) je pre svega strip o ljudima.

Razume se, ovo jeste strip u kome imamo hodajuće mrtvace sa fiksacijom na ljudsko meso, crnkinju koja odseca glave neprijatelja samurajskim mačem i druge „stripovske" elemente ali je Kirkmanovo dosledno usredsređivanje na likove i bavljenje njihovima karakterima bilo presudno da The Walking Dead bude primetno drugačiji od drugih Zombi stripova. Činjenica je da su Zombiji u rukama dobrih autora uvek bili bogato simboličko tlo pogodno za istraživanje mnogih aspekata ljudskog postojanja i Kirkmanov naglasak na ljudima, njihovim međusobnim odnosima i dijalozima je u mnogome pomogao da ovo bude poseban strip, ali i poseban Zombi proizvod bez obzira na medijum u kome se nalazi. Da ne bude zabune, nije da Kirkman u ovom stripu radi nekakav supernapredni roman karaktera. Ne, The Walking Dead je pre jedna vrlo dobro urađena sapunska opera sa likovima za koje nas je briga i koji zahvaljujući postapokaliptičnoj prirodi sveta u kome se nalaze (žive, rade, vole i umiru, jelte) prolaze kroz neke radikalne i ireverzibilne promene. Navikli na generalnu stripovsku logiku koja veli da se ni smrt ni ljubav ne valjaju shvatati previše ozbiljno, jer se i od jednog i od drugog možete izlečiti, čitaoci su sa The Walking Dead osetili gotovo zaboravljeni drhtaj uzbuđenja posmatrajući likove koji su svakog trenutka u životnoj opasnosti a ta opasnost deluje uverljivo.

Sve u svemu, kada je najavljeno da će Frank Darabont - holivudski filmadžija koji u svojoj biografiji ima i naslove poput Bekstva iz Šošenka ili Zelene milje u ulozi režisera, ali i scenarističku karijeru za film i televiziju u kojoj se ističu Nightmare on Elm Street 3, The Fly 2 i nikad snimljeni nastavak filma Commando, da će, dakle, on biti glavni arhitekta adaptacije stripa The Walking Dead u televizijsku seriju, bio je to trenutak zadovoljstva činjenicom da je eto, za promenu, univerzum prepoznao da neke stvari naprosto imaju smisla.

Posle pet odgledanih epizoda - od šest koliko ih prva sezona ima - utisci su nam... pomešani.

U prvom redu, valja istaći da je The Walking Dead imao gotovo neviđen hajp u demosu pre nego što se sa prikazivanjem počelo. Kvalitetnih ili barem interesantnih serija američke produkcije ni na jednom ekranu u Srbijici ne manjka, da li posredstvom kablovskih televizijskih operatera ili korišćenjem torenta i drugih... er... nezvaničnih kanala, ali The Walking Dead se iščekivao sa velikim uzbuđenjem, špekulacijama i raspravama između građana. Strip se pozajmljivao od prijatelja, čitao i prepričavao, po Internetu su se jurile vesti i fotografije sa seta... kada su u sklopu globalne promotivne kampanje i ulicama Beograda prodefilovali ljudi-koji-glume-zombije definitivno smo svi imali osećaj da je emitovanje prve epizode događaj, ne samo još jedna stavka u TV programu.

No, The Walking Dead je, na televizijskom ekranu, na kraju mešavina dobrog i lošeg, toplog i hladnog, ushićenja i razočarenja. Iako nam je do kraja prve sezone ostalo da vidimo još jednu epizodu (što ćemo i učiniti narednog Ponedeljka) već se sada može reći da smo se od Darabonta potajno nadali nečem višem. S druge strane, taj isti Darabont nam je ovim dao neke stvari za koje nismo mislili da ćemo ih videti na televiziji.

Šta ovde vredi pohvaliti? Pre svega, produkcija ima svojih svetlih strana. The Walking Dead rađen je za kanal AMC koji je do pre neku godinu bio orijentisan isključivo na filmove, a nedavni prelazak na emitovanje i proizvodnju serijskog programa znači i da imaju pomalo drugačiji odnos ka serijama nego druge televizije. U tom smislu The Walking Dead na momente deluje kao film i ne može da nas ne obraduje kada vidimo odlično urađene maske na statistima koji glume zombije, masovke sa stotinama živih mrtvaca koji bauljaju ulicama Atlante, okrutne scene trganja još uvek živih tela ili klinički-humorističke prizore komadanja mrtvaca, efekte projektila na tvrdim lobanjama itd. Kada se u The Walking Dead proliva krvca, to se radi kako treba, a pomažu i solidno urađene urbane scene sa uverljivim slikama postapokaliptičnih ulica na kojima se međusobno love preživeli i... oživeli.

Ovde u mnogome pomaže i određena naturalističnost prirođena televizijskoj produkciji. Dok filmovi poput Andersonovog Resident Evil serijala udaraju akcenat na akciju i spektakl, tokom gledanja poslednjeg nastavka uhvatio sam sebe kako mi je zabavnije lovljenje referenci na igru Resident Evil 4 nego ikakva investicija u likove, okruženje ili akciju. Artificijelnost okruženja, naglašeno veštačke CGI scene, sve to se udružilo da me izvuče iz sveta u koji je trebalo da budem uronjen i stvori mi utisak da gledam nekakvu neobičnu pozorišnu predstavu u kojoj je nerazaznatljivi podtekst daleko važniji od banalnog teksta što mi se odvija pred očima.

Kod The Walking Dead ovoga nema. Jasno, određeni stepen artificijelnosti je tu, ovo je na kraju krajeva „obična" televizijska serija, ali scene u kojima nema Zombija, u kojima su preživeli tek grupa očajnih ljudi što prisilno kampuju kraj jezera, peru veš i brišu čela mokra od znoja, to su scene koje seriju dobrodošlo ukorenjuju u uverljivosti. Najvažnija karakteristika Kirkmanovog stripa - likovi i njihovi međuodnosi odnosi je u seriji delimično realizovana i mada se Darabontovi scenaristi naprežu da nas uvuku u karaktere dajući nam jake klišee i još jače kontraste, valja primetiti da ovo još uvek nikako nije na nivou koji je strip dostigao.

Razume se, u šest epizoda je teško postići ono što Kirkman radi poslednjih sedam godina i Darabont je vrlo svesno ušao u produkciju sa namerom da ispriča svoju priču, samo baziranu na Kirkmanovim predlošcima. Tako da strip i serija The Walking Dead dele generalnu temu i okruženje, dele neke od likova i odnose među njima, dele elemente zapleta, ali sama priča se odvija svojim tokom, sa drugačijim akcentima i drugim dramskim tenzijama. Da, i u televizijskoj seriji glavni junak je Rick, policajac koji je nakon početka zombi apokalipse u očajničkoj potrazi za ženom i sinom, ali nije to onaj isti Rick na koga smo se navikli u stripu i ovde ne mislim samo na fizički izgled. Rick iz serije ima drugačije prioritete, drugačije rezonovanje u sličnim situacijama, drugi je čovek.

I to nije problem. Zaplet serije je sam za sebe svakako dovoljno dobar da je iznese, čak i uz ogradu da imamo posla sa izraubovanim klišeima, utoliko više izraubovanim što serija pozajmljuje od stripa onoliko koliko joj treba. Problem je pre svega u tempu pripovedanja.

Da ovde ne bude zabune, ja se nikako ne žalim na to što se u seriji mnogo priča a malo puca po zombijima. Ako je išta trebalo da prepoznate i upamtite iz mojih pričanja o stripu to je da je Kirkman uspeo da nam ga učini zanimljivim i zabavnim iskustvom upravo na osnovu toga što je Zombijima dodelio sekundarnu poziciju u odnosu na ljudske protagoniste i njihove teme (i dileme). No, dok se Kirkman ipak potrudio da svaka epizoda, makar u njoj i ne bilo zombija, ima u sebi svoj dramski fokus i dramatično odmotavanje radnje, sa televizijskom serijom utisak je da su stvari u ozbiljnoj disproporciji.

U seriji utisak je da se mnoge stvari odvijaju korakom previše ležernim da bi to gledaocu prijalo.  Darabont i ekipa su smislili jedan glavni zaplet i nekoliko podzapleta koji svi stavljaju protagoniste u konflikte jedne sa drugima i to je baš onako kako treba da bude u ovim serijama. Ali kada sednete i gledate epizodu za epizodom naprosto ne možete da se otmete utisku da se elementi zapleta ignorišu daleko duže nego što bi bilo prirodno (nestali brat jednog od likova na kome je bila zasnovana čitava četvrta epizoda, dok u petoj nije ni pomenut), da se zatim u igru vraćaju veštački bez pravog opravdanja, samo da bi ponovo bili ignorisani (erotsko-porodični odnos između Rickove žene i najboljeg prijatelja), kao i da serija gledaoca vara ne poštujući konzistentnost zakonitosti koje je sama uspostavila (zombiji su ili brzi ili spori, reaguju ili na zvuk ili na miris, njihove telesne tečnosti su opasne ili nisu, da biste postali zombi prvo morate da umrete ili ne).

I to je sve problem. Četvrta epizoda koju je napisao sam Kirkman do sada je bila i najuspelija u kombinovanju metazapleta i lokalnih zapleta razrešenih u toku same epizode, sadržala je dobro odmerene količine akcije, saspensa i sapunsko-operskih momenata i posle nje je peta epizoda sa svojim isforsiranim rešenjima (napuštanje člana grupe koji je ujeden iako je u prethodnoj epizodi isti taj član grupe bio uspešno imobilisan da ne bi bio pretnja za grupu; poluludi naučnik sa svojim recitovanjem ekspozicije u kameru) bila razočarenje.

Jasno je da će šesta, finalna epizoda biti pokušaj da nam se isporuči katarzično finale, ali je iščekujemo sa određenom zebnjom. Ako ništa drugo, AMC je već odobrio produkciju druge sezone jer je odziv televizijske publike već na pilot a zatim na prvu epizodu bio odličan a Darabont je obećao sasvim novu postavu scenarista, uvođenje pomenute crnkinje sa samurajskim mačem u priču i pošto znamo da će sada na raspolaganju imati trinaest epizoda, pitamo se da li će tempo pripovedanja biti bolje pogođen. Prva sezona je sa svojim „film izdeljen na šest delova" pristupom jasno demonstrirala prednosti i mane Darabontove i AMCove filozofije, ali daćemo šansu i nastavku. Kada bi Darabont privoleo Kirkmana da bude glavni scenarista čitave sezone, verujem da bi rezultati bili najpovoljniji, ali... videćemo. Produkcija kreće u Februaru.

CBGB

Autori: razni

Izdavač: Boom!

Dobro, posle zombija, da pređemo na pankere. (I posle televizije da pređemo na strip.)

Iako su pankeri populacija vrlo sklona i čitanju i stvaranju stripova, u američkom mejnstrim stripu ih ima srazmerno malo. Da nije bilo indie giganata poput Love & Rockets bilo bi ih još manje, to je jasno, no Boom! hita da ispravi ovu nepravdu.

CBGB je ime četvorodelnog miniserijala koji je okupio gomilu autora što još uvek stvaraju u vodama mahom nezavisnog stripa i dao im priliku da ispričaju priče vezane za ključno pank mesto na severnoameričkom kontinentu. Mislim, kada je najveće ime među svim autorima Kieron Gillen, onda vam je jasno da imamo posla sa ljudima koji se tek dokazuju u okruženju velikih izdavača. I dokazali su se!! Uglavnom!!!

Ako ste imali ikakav staž vredan pomena kao panker ili... er.. hardkorovac, onda znate i da je CBGB ime najvažnijeg njujorškog kluba za, jelte, popularnu muziku i mlade, makar u domenu pank istorije i kulture. (Mada verovatno ne znate da njegovo puno ime CBGB OMFUG znači: "Country Bluegrass Blues and Other Music For Uplifting Gormandizers.) Iako danas zatvoren, CBGB je sve do 2006. godine bio žižna tačka njujorškog (mada ne samo njujorškog) panka (mada ne samo panka) i iako ga mlađi među nama prepoznaju pre svega kao mesto obeleženo njujorškim hardkor bendovima osamdesetih i devedesetih godina (Agnostic Front ili Sick of it All su u istom snimili i svoje žive albume), treba se setiti da je ovaj klub bio presudno okupljalište (i mesto za prve nastupe) originalnih njujorških i šire američkih pankera još sedamdesetih godina. Television, Ramones, Patti Smith, Talking Heads, Heartbreakers, Blondie, Suicide, Richard Hell i nebrojeni drugi su obeležili rane godine ovog mesta svojim nastupima pomažući formiranje jedne nove kulture i šaljući seizmičke talase u ostatak sveta. Pank, kad se podvuče crta, nije bio konzistentna filozofija, ideologija, pa čak ni ideja, ali svakako je bio revolucija koja je promenila makar deo sveta. Ključno, američki pank je od britanskog bio različit barem utoliko što se u Britaniji ova muzika pre svega vezivala za radničku i nižu srednju klasu, neobrazovane i bezperspektivne mlade ljude koji su post-situacionističke poruke i ikonografiju haosa grlili sa strašću ljudi koji nisu imali šta da izgube. U Americi, barem po uzorku koji nam daju ključne godine CBGB-a, ovim se poslom bavila srednja klasa, mladi ljudi okrenuti umetnosti, literaturi, eh, filozofiji, skloni da svet posmatraju sa estetskog gledišta. Američki pankeri su za razliku od britanske sabraće umesto lepka šmrkali kokain, a muzički su, barem statistički bili skloniji širim zahvatima i smelijim lutanjima.

Boom!-ov serijal je dakle neka vrsta odavanja pošte klubu koji je od 2006. godine zatvoren, bestidno valjanje u naplavinama nostalgije, ali od strane autora koji su svoja znanja o ovom mestu i onom vremenu sticali, kao i vi ili ja, mahom iz druge ruke.

Kieron Gillen otvara prvu svesku svojom pričom (nacrtao ju je Marc Ellerby) i, kao što uostalom očekujete od bivšeg muzičkog novinara sa opasnim muzičkim stripovima u svom portfoliju (evo, da se ne mučite: Phonogram, Phonogram: The Singles Club), njegov sažetak rane istorije ali i suštine CBGBa je odličan. Gillen ne samo što nam još jednom pokazuje zašto je (pop) muzika forma savremene magije koja tera ljude da čine nemoguće, nego i ukazuje na ogromnu važnost mitološkog u popularnoj kulturi, podsećajući da nije bitno kako se nešto dogodilo nego kako je zapamćeno.

Drugu priču u prvoj svesci napisao je Sam Humphries a nacrtao Rob G (koga smo spominjali u ovoj kolumni pre nekoliko godina kada je radio megazabavni serijal Repo) i ona u svega šest strana uspeva da provuče sentimentalnu, a opet inspirativnu priču o tome kako duh odmetništva, čak i u tako bezbednim, sterilisanim okruženjima kao što je srednjeklasna egzistencija belih stanovnika severa zapadne hemisfere, ume da bude lekovit i neoborivo ispravan, čak i kad vodi samo u poraze. Meni je krenula suza, ali ja sam star čovek, osetljiv na nostalgiju.

Ana Matronic se ni sama ne gnuša nostalgije u prvoj priči druge epizode (nacrtao Dan Duncan) ali ona odlično piše svoju storiju o spisateljici u svojim dvadesetim godinama koja je besna, razočarana i ne zna šta bi sa životom koji joj nudi sve (a ne daje ništa) i koja u CBGB-u pronalazi inspiraciju što joj je tako dugo izmicala. Ana Matronic savršeno pogađa taj paradoks očajanja koje prebiva usred društva izobilja, tu razočaranost svetom koji ima toliko mogućnosti ali ni jedna od njih kao da ne biva zaista dostižna, pa iz ovog konflikta, iz ovog nedostatka vatre u svakodnevnim životima nastaju transgresivne forme umetnosti i zabave. Ona ne poriče da je veliki deo kulture vezane za CBGB i pank zapravo hedonističan - čak do samouništenja - ali ljubav kao ishod svega toga ne može se poreći.

Scenarista i crtač potpisan samo kao Mr. Sheldon odradio je perverznu priču u drugom delu druge sveske, sa tinejdžerkom koja dolazi na koncert omiljenog benda u CBGB samo da bi tamo doživela neponovljivo erotično iskustvo. Ako imalo volite japanske hentai pustolovine, ovo će vam biti makar simpatično.

Kim Krizan i Toby Cypress u trećoj svesci isporučuju možda najslabiji strip u celom serijalu, odlučujući se za dodatnu mitologizaciju nečega što je već samo po sebi mit. Niti je veza CBGB-a i panka sa kulturom Američkih urođenika naročito prirodna niti je kvazi-bajkovito pripovedanje sa sve obiljem opštih mesta idealan način da se sve ovo ispriča.

Zabavnija je druga priča u ovoj svesci koju su napisali Robert Steven Williams i Louise Staley, a nacrtao Giorgio Pontrelli a koja koristi oprobanu naučnofantastičnu temu putovanja kroz vreme i vremenskog paradoksa da nas podseti da je za pravljenje muzike (ili uopšte umetnosti) koja ima opravdanje da postoji najvažnija nesavladiva potreba za stvaranjem i jedna skoro narcisoidna žudnja da se na svetu ostavi traga. Gillen je sličnu temu dotakao u svojoj priči, ali za razliku od njegove ova koristi priliku i da prezrivo šmrkne u smeru (moderne) omladine koja se svim ovim bavi iz mode... Hmm...

U poslednjoj svesci Kelly Sue Deconnick piše (a Chuck BB crta) gorkoslatku, sentimentalnu, nostalgičnu, ali zrelu storiju o odrastanju i, uh, sazrevanju. Ispričana iz ženske perspektive, ova priča je bitna pre svega jer još jednom pokazuje da nikakve ideologije nisu zamena za mladalačku impulsivnost i strast, ali i jer na veoma ubedljiv način podseća na poruku koju je još Balašević sa svojom „Računajte na nas" uspelo plasirao - svaka mladost starosti izgleda kao divlja, nekontrolisana i destruktivna, ali na kraju većina ipak ispadne pristojna. Makar u uređenim zapadnim društvima...

Serijal zaključuje R. Eric Lieb (sa crtačem Daveom Croslandom) i njegova je priča naglašeno naučnofantastična, sa putnikom iz daleke budućnosti koji je poslat da osmatra i beleži i nikako se ne meša u događaje iz prošlosti. Naravno, putnik sleće u CBGB kasnih sedamdesetih godina i atmosfera opšte promene paradigme i neobuzdane emocije ga izvlači iz njegove profesionalne ljušture, a ostalo je, jelte istorija. Iako i ova priča puca od sentimentalnosti i nostalgije, njen je ton ipak pozitivan, a ma koliko mi inače ne verovali da je poruka kreativnog haosa i razuzdane strasti univerzalno prepoznatljiva svakom društvu u svakom dobu, Lieb i Crosland čine da na trenutak zaboravimo ovaj svoj skepticizam.

Cold Space

Autori: Samuel L. Jackson, Eric Calderon i Jeremy Rock

Izdavač: Boom!

Evo, dok otrem suzu iz ugla oka i vratim se u svoju uobičajeno muževnu pozu, već smo prešli na sledeći miniserijal koga je Boom! završio pre izvesnog vremena. I, kad već pričamo o muževnosti, je li uopšte moguće napraviti nešto muževnije od stripa u kome Samuel L. Jackson putuje po svemiru, povaljuje tamo lepe žene i tvrdim pesnicama uči kosmički šljam poštovanju?

Naravno da nije. Serijal Cold Space sam pre svega uzeo u ruke zahvaljujući Jacksonovom imenu na naslovnoj strani. Šezdesetdvogodišnji delija je ipak jedno od najšmekerskijih lica koja su nam u poslednjih četrdesetak godina stigla iz holivudske kuhinje, a njegov istorijat učestvovanja u pokretu za građanska prava, pokretanja sopstvene humanitarne inicijative i raspon uloga od Leejevih i  Tarantinovih filmova, preko Star Wars prequela pa do Marvelovih ekranizacija stripova svakako ga čini interesantnim. Jackson je poznat i kao ljubitelj stripova pa je bilo zanimljivo videti šta je učinio u ulozi autora.

Dobro, niko ovde nije blesav, jasno je da Jackson nije učinio baš mnogo. Em Cold Space nije strip koji će promeniti način na koji ljudi posmatraju ovaj medij em je jasno da je Jackson tu više služio kao kreativna inspiracija a da je spisateljske dužnosti obavio Eric Caldreon, bivši MTVjev guru animacije i koproducent SpikeTV-ove animirane serije Afro Samurai u kojoj crni samuraj sa likom (i glasom) Samuela L. Jacksona ide unaokolo i katanom na komade siječe neprijateljski nastrojene mačevaoce (nepotreban ali važan dodatak: muziku za seriju je pravio RZA i izvrsna je.).

No, iako sam sve vreme čitanja ovog miniserijala bio više nego svestan da je u pitanju nešto što se samo uz dobru volju može nazvati pristojnim stripom, moj adolescentski mozak na to nije obraćao pažnju, zabavljen cerekanjem i uživanjem u svemirskoj akciji/ avanturi/ romansi. Dobro, ponajmanje u ovom poslednjem, na kraju krajeva, odlika najmuževnijih među muškarcima je, sudeći po ovom stripu, da žene možda povremeno koriste za seksualno zadovoljenje, ali da nemaju nameru da svoju mušku energiju troše na ljubav i nežnosti.

Cold Space je, naprosto, strip koji nema ambiciju da menja svet ili podučava čitaoca važnim životnim znanjima. Cold Space je strip u kome se Mullberry - plaćenik, krijumčar i lik oblikovan po Jacksonu - ruši na zabiti mesec nakon okršaja sa galaktičkom policijom da bi tamo naišao na sukobljene bande što se bore oko teritorije koja sve zajedno vredi kao piće u malo skupljoj kafani, polugole, neverovatno seksi žene koje se bore kao muškarci i unaokolo nose oktopode koji svojom pljuvačkom rastvaraju metal, uobičajeni asortiman sitnih mafijaških bosova i njima pridruženih siledžija, retardirane bajkere, talentovane tehnologe i jednog nadrkanog svemirskog plaćenika koji nije srećan ako svakih petnaest minuta nema priliku da nekoga spali bacačem plamena. Ako vam sve ovo zvuči kao mesto na kome biste rado proveli godišnji odmor ili zimski raspust - vi ste ciljna grupa ovog stripa. Jackson i Calderon isporučuju očekivane količine tuče, pucnjave i eksplozija a karakterizacija, gruba kakva jeste, dovoljno je dobra da podupre nekoliko pristojnih dijaloga i preokreta u radnji koji ne deluju nasilno. Jacksonov, pardon, Mullberyjev lik iako urađen kao Alfa mužjak ipak u sebi ima sofisticiranosti, duha i dubine taman toliko da nam bude jasno da iza svega stoji SLJ a ne tek neka rep zvezdica koja tek što je okusila čari slave i para, pa je i čitanje ovog stripa jedno glatko i uzbudljivo iskustvo. Razume se, nema tu neke ambicije da se bude više od jeftine zabave, pa se Cold Space nakon što se lako pročita još lakše i zaboravi ali upravo ova svest autora šta žele da postignu (brza, jeftina zabava) i odbijanje da čitaoca opterećuju nekakvim obavezivanjem i ulaganjem u obećanja koja ionako nikada neće biti ispunjena daje mu mnogo draži. Kad sam bio klinac, velika većina stripova koje sam čitao bili su upravo ovakve brze, jeftine veze za jednu noć i lepo je ponekad podsetiti se uživanja u kratkom - i slatkom - susretu.

Justice League of America/ Cry For Justice/ Green Arrow/ The Rise of the Arsenal

Autori: razni

Izdavač: DC

Konačno da nešto kažem i o aktuelnim događajima vezanim za najvažniji DC-jev superherojski tim. A kada kažem „nešto" mislim „ništa lepo".

Početkom ove godine pisao sam o najnovijoj inkarnaciji JLA magazina i beše to tekst u kome je bilo svakako više pohvala nego pokuda. Uostalom, pročitajte ga sami. Pokude su donekle išle na Brada Meltzera koji je serijal započeo, ali su pohvale bile brojnije i jače a Dwayne McDuffie se svojim radom na ovom serijalu u mojim očima potvrdio kao scenarista koji je u stanju da uzme superherojske timove za koje načelno ne marim preterano i da me onda natera da ih čitam sa uživanjem. Nažalost, McDuffie je dobio šut kartu sa serijala jer se (javno) žalio na urednički (mal)tretman i sada je fokusiran najviše na animacije (Ben 10, ali i All Star Superman). Preuzimanje serijala od strane Jamesa Robinsona sam ispratio sa opreznim pesimizmom.

Skoro punu godinu kasnije ne libim se da kažem kako je moj pesimizam bio sasvim na mestu i da su se moje slutnje o tome da će Robinson grubo tretirati Ligu Pravde uglavnom ostvarile u potpunosti.

Robinson, naravno nije nikakav žutokljunac - takvi uostalom ni ne dobijaju da pišu ovako važne serijale - i ne samo da iza sebe ima rad na nekim važnim DC-jevim „leftfield" stripovima (WildCATS, Elseworlds i naročito Starman) već je u poslednjih nekoliko godina radio i na Betmenu i Supermenu. Za Starmana - svaka čast, ali me je upravo njegov osmodelni upad u Betmen stripove od pre nekoliko godina držao na oprezu kada sam uzeo u ruke sedmodelni miniserijal Justice League: Cry for Justice.

Vele da su planovi bili da Cry for Justice bude drugi tekući serijal Justice League of America. Ideja je bila da će McDuffie i dalje pisati osnovni serijal sa, eh, svojim likovima, dok će Robinson dobiti neke od ključnih JLA likova kao što su Green Arrow, Green Lantern (Hal Jordan) ili Atom (Ray Palmer) da piše svoj Justice League of America, to jest odcepljenu ligu koja se od matice odvaja kada pomenuti likovi zaključe da Black Canary stvari ne vodi na zadovoljavajući način. Green Lantern i Green Arrow su, dakle predvodnici pobune jer smatraju da je Justice League of America predugo puštala da se stvari događaju i tek onda reagovala na njih i da je potrebno zauzeti proaktivniji stav u borbi protiv natprirodnih i metaljudskih pretnji, kako bi se pravda, jelte, nekako dostigla.

U još jednoj demonstraciji sinhroniciteta (ili samo industrijske špijunaže), gotovo identični motivi su se mogli prepoznati i u poslednjoj inkarnaciji Marvelovog X-Force (mutantski tim koji na potencijalne pretnje reaguje pre nego što postanu aktuelne pretnje - sjekući ih u korenu), ali dok je X-Force makar imao momente šarma i bio zabavan, Cry for Justice je jedan od lošijih momenata u novijoj istoriji Justice League of America i dobro je da je proletos završen sa sedmom epizodom, ubijajući ideju o tekućem serijalu.

Iskreno, tekući serijal postavljen na ove osnove bio bi verovatno prilično nečitljiv. Sa jedne strane, Robinson je naprosto odradio slab posao kao pripovedač (a koliko su tu krivi urednici, nek sudi istorija) pričajući priču smušeno već na onom najosnovnijem nivou. Scene se u Cry for Justice ređaju bez potrebne logike i još potrebnijeg ritma, a Robinsonovo žongliranje sa velikim brojem likova se na momente pretvara u pravu salatu ljudi u ekscentričnim kostimima za koje nismo sigurni zašto su tu i šta rade. Jasno, Robinson je iskoristio priliku da Starmana na velika vrata uvede u Justice League i to mu se svakako može oprostiti, pogotovo što se uz njega prošvercovao i Congorilla, veliki i duhoviti gorila koji govori i ima supermoći (da, baš kao Gorilla-Man iz Marvelovog Atlasa, koji je ipak nastao deceniju i po kasnije - polovinom pedesetih godina prošlog veka).

Ono što mu se teže da oprostiti je zaplet koji je možda u glavi scenariste delovao sjajno ali realizovan u stripu ispao je nasilno vođen, neubedljiv i po malo uvredljiv za čitaoce.

Pre svega, ideja o dijaboličnom arhineprijatelju Lige koji uspeva da svoje protivnike (a naše junake) sve redom porazi ne zato što je moćniji od njih nego jer je pametan i dobro planira je legitimna i videli smo je mnogo puta realizovanu u DCjevim stripovima tokom godina (ne najlošije u sjajnom Meltzerovom Identity Crisis), ali Robinsonov Prometheus je... ama smešan. Ne samo da je bilo teško poverovati u njegove motive i metode, nego je i Robinsonova ideja sa ucenjivanjem Lige preko razaranja gradova na Zemlji i velikih civilnih žrtava bila neukusna. Naravno da nemam ništa protiv razaranja i civilnih žrtava u superherojskim stripovima, a u DC-ju je ovoga uvek bilo na pretek, ali kada se preko toga prelazi tako lapidarno kao u ovom stripu, kada se sve pretvori tek u mekgafin, onda se radi o lošem pripovedanju i promašenom emotivnom ulogu čitaoca.

Sve ovo a da još nismo ni pomenuli da članovi odcijepljene Justice League provode dosta vremena mučeći superzločince da bi iz njih izvukli informacije - što bi valjda trebalo da bude poslednja stvar koju ćemo videti u mejnstrim superherojskom stripu. Mlako protestovanje nekih članova Lige da se superheroji ovako ne ponašaju je sasvim poništeno poslednjom epizodom Cry for Justice u kojoj se gine za sve pare a Green Arrow potpuno istupa iz karakterizacije koja je građena sedam decenija (da ne pominjem poslednje tri godine odličnih GA stripova) i ubija Prometheusa strijelom u čelo, kao da je upravo išetao iz nekog filma Chan Wook Parka i žedan je osvete onako kako smo mi žedni tečnosti nakon dva sata sviranja bubnjeva.

Sreća, dakle, da Cry for Justice nije trajao duže od sedam epizoda (makar je crtež Maura Casciolija, čak i netuširan, bio solidan kada se ovaj trudio). Nesreća je da je Robinson u hodu preuzeo pisanje tekućeg serijala i nastavio se na istu priču.

Dobro, prvih par brojeva Robinsonovog rada na JLA su izlazili paralelno sa Cry for Justice pa je tu scenarista uglavnom kupovao vreme i davao nam zamorne ali ne i pamtljive priče što je trebalo da premoste jaz između kraja Blackest Night i nastavka priče iz Cry for Justice. Kada je Robinson uhvatio korak sa samim sobom... stvari su postale tek malo bolje. Dalje priče u JLA se tiču Brightest Day motiva i povratka preminulih heroja iz mrtvih, a Robinson je ovde udenuo svoju storiju o originalnom zemaljskom Green Lanternu, haotičnoj kosmičkoj energiji po imenu Starheart i svoje superheroje poslao u očajničku borbu u svemir. I dalje ovo nisu sasvim dobro pričane priče, likova je previše (a krosoveri sa Justice Society of America ne pomažu da se prenaduvani ansambl smanji), ali je barem sve dovedeno u tokove propisnog superherojskog stripa i ne moramo da se sa gađenjem mrštimo na scene mučenja i ubijanja pošto ih ovde uglavnom nema. Ja bih i dalje voleo da Robinson malo smanji broj likova i dopusti im da malo prodišu, ali kapiram da ima ljudi kojima je dovoljno to što mogu iz meseca u mesec da gledaju kako Mark Bagley crta gomile heroja (i heroina - Donna Troy i Supergirl su sada članice JLA a tu je i Power Girl iz JSA, Jade, Jesse Quick itd.) u blještavim kostimima. Ako ništa drugo, Robinsona mogu da pohvalim za to što je Batmana/ Dicka Graysona dobro uklopio u aktuelni sastav JLA i da se tu neke preterane džombe na drumu ne osećaju. Ipak, ne mogu da dočekam sledeću rotaciju na mestu scenariste ovog serijala.

Sa druge strane, prilično sam se iznenadio razvojem u serijalu Green Arrow. Na ovom mestu sam pre skoro dve pune godine oprezno pohvalio rad Andrewa Kreisberga koji je od Judda Winnicka preuzeo scenarističke dužnosti na serijalu Green Arrow & Black Canary. U međuvremenu oprez je ustupio pred oduševljenjem. Kreisberg je bio izvanredan izbor za ovaj strip, pišući jedan od najpitikijih DC-jevih serijala poslednjih godina, nalazeći pravu meru između oslanjanja na DC-jev folklor i kontinuitet Olivera Queena sa jedne strane i na samodovoljne, efektne zaplete sa druge strane. Superherojski strip koga skoro svako može da uzme u ruke i uživa u odličnoj akciji i kao žilet oštrim dijalozima, ne brinući o tome da li će se snaći u referencama i aluzijama na prethodnih sedamdeset godina? Da, molim!!!

Zato sam i gorko jecao kada je sa Blackest Night Kreisbergu ugovor istekao a na njegovo mesto došao je meni slabo poznati J.T. Krul.

Mislim, ozbiljno, pa kakvo je to ime? Naravno, Krul se do sada dokazao pišući za Aspen Comics (mahom serijal Fathom koji... eh... nisam čitao) ali i za Marvel, ali ja takvom čoveku ne bih dao da mi piše ni meni za sutrašnji ručak. No, neko u DC-ju ipak ima malo bolji poslovni njuh od mene i Krul se pokazao kao vrlo interesantan izbor, pogotovo s obzirom da je u ruke dobio, što bi pokeraši rekli, sve same koske.

Jer, kako već rekosmo, Robinson je sa Cry for Justice svačijeg omiljenog kapitalističkog levičara, seksualnog atletu i generalnog šmekera, Olivera Queena pretvorio u ubojicu iz osvete i to bez potrebne suptilnosti koja bi ovu (d)evoluciju karaktera plasirala na uverljiv način. Krulovi prvi brojevi (a ujedno poslednji brojevi Green Arrow & Black Canary serijala) su se bavili upravo dodatnom razgradnjom legende o Zelenom Strelcu i sugestivno nazvani „Rise and Fall" pokazali su nam kuda odlaze heroji koji su prekoračili jednu važnu granicu.

S obzirom da je Krul pisao o događajima koji se verovatno svakom poštenom čitaocu prilično gade (ponavljam po stoti put: nije problem u tome da superheroji ubijaju već u tome kako se ovo tretira na jedan spektakularno površan način uz melodramu dostojnu vikend romana), iznenađujuće je kako je efikasno ispričao priču dajući nam dovoljno akcije i dovoljno emocije da nas zadrži uz strip. Najvažnije od svega, iako se bavio vrlo teškim temama - Oliverovo podešavanje sopstvenog moralnog kompasa, odnos sa usvojenim sinom Royem, raspad braka sa Black Canary - Krul je do kraja poštovao svog protagonistu. Čak i kad je Queen smešten u pritvor, njegov identitet otkriven a sramota učinjena javnom, ovaj strip se nije pretvorio u parodiju samog sebe.

Samo da bi se dokazao, Krul je na bis napisao i miniserijal The Rise of Arsenal u kome se pomenuti Roy - usvojeni sin Olivera Queena - suočava sa nekoliko gubitaka koje je pretrpeo u Cry for Justice. Naime, ne samo da mu je Prometheus tokom borbe odsekao ruku (što je za superheroja kome je jedina „supermoć" precizna ruka i dobra fizička kondicija priličan hendikep), već mu je kasnije u jednom od napada na gradove na Zemlji poginula i ćerka. James Robinson je dakle i ovde zakuvao kašu koju je J.T. Krul trebalo da posrče i samog sebe sam iznenadio kada sam primetio kako je The Rise of Arsenal jedan ipak čitljiv strip sa superherojem koji se valja u samosažaljenju a zatim odlazi na ulicu da kupi drogu ne bi li lakše podneo žalost, pa tako na sto strana. Da ne pominjem borbu sa majkom svog pokojnog deteta, koja je poremećeni supermoćni ubica i koja se tokom borbe napali dovoljno da poželi da ima seks sa našim junošom, samo da bi on podbacio kad je najpotrebnije... Strahota. Mračan, nasilan i melodramatičan kraj ovog miniserijala mi je ipak ostavio u ustima mnogo bolji ukus of Robinsonovog tretmana Green Arrow u Cry for Justice što svedoči da pored i svih svinjarija kojima ih izlaže Krul ima poštovanja za likove koje piše.

I zato je baš i zanimljiv njegov rad na novopokrenutom Green Arrow serijalu. Direktno se nastavljajući na opisane događaje, ovaj serijal Olivera Queena predstavlja kao otpadnika od društva, generalnog ali i superherojskog (mada je Krul malo ublažio odnos koga prema Queenu imaju članovi JLA, što nije sasvim konzistentno sa karakterizacijama ali se ipak mnogo lepše čita), koji živi u neobičnoj šumi nadomak Star Cityja i svoje grehe okajava samoćom i vratolomnim viđilante akcijama kojima pokušava da zaštiti građane što ih oslabljena policija, korumpirana administracija i gramzivi privatni sektor maltretiraju. Ovo su sve bitne teme za Green Arrow mitos i dobro je videti da Krul ponovo u strip uvodi politički element koji ga je uvek činio posebnim u odnosu na ostale DC serijale.

Naravno, Queen je sada čovek koji nema drage i nema druga pa je tako i njegova opsesija superherojstvom/ viđilantizmom samo pojačana. Krul dobro pazi da ga ne prikaže kao nekakvog sociopatu koga bi nam bilo neprijatno da čitamo i njegova energija pre svega je posledica njegove strasti što sad nema na šta drugo da bude usmerena do na ispravljanje nepravdi. Krul se pomalo bavi i natprirodnim temama, ali posle šest do sada izašlih epizoda najjači utisak na mene ostavlja moćna superherojska akcija i novopronađena žestina starog superherojskog veterana koja kulminira u napadu na sopstvenu (bivšu) poslovnu zgradu u kojoj su sada novi vlasnici. Kako smo se nadali, dobro smo se udali a Krulov rad na Green Arrow je dokaz da nema onoga što urednici mogu da upropaste a što dobar scenarista ne može da pretvori u solidan strip.