FAKTOR 4
ili
SRBIJI TREBAJU SUPER-HEROJI

Sve je počelo pre dve godine kad je u Strip Vestima osvanuo konkurs za «novi srpski superherojski strip». Zvuči apsurdno, zar ne? Srpski, a uz to i superherojski! I to sve u periodu stripovske nemaštine, kad fanovi čitaju kojekakve gluposti, samo zato što su strip i samo zato što su jedino što se nudi. Od tad je mnogo vode proteklo srpskom strip scenom, razne priče o raznim magazinima i novim izdanjima otišle su niz vodu, povukavši za sobom i poneko ugašeno izdanje. Zaboravilo se na superheroje, ali oni nisu zaboravili na nas.

Znam, kad čujete kovanicu «superherojski strip» prvo Vam padnu na pamet najdosadnije epizode Supermena i činjenica da su to odrasli ljudi koji vole da nose utegnutu odeću sa neizbežnim kupaćim gaćama preko. Osnovna premisa superheroja je, da se ne lažemo, naivna da naivnija ne može biti i ideja tvoraca superheroja je bila da se u njima klinci/čitaoci prepoznaju, jer je to štivo prvenstveno njima i namenjeno. Klinci su se prepoznali, pa su ti klinci i porasli i došli u situaciju da sami stvaraju nove avanture svojih omiljenih junaka iz detinjstva. Tako je danas u Americi prava ekspanzija mladih ljudi, koji rade nove, moderne priče, jer su usled odrastanja uvideli nedostatke koji su činili da to štivo ne bude zanimljivo odraslima. To, i današnji klinci nisu naivni kao oni od pre toliko decenija. Dakle, sa bivšim i sadašnjim čitaocima kao kreatorima, moderni Američki superherojski strip je imao opciju ili da prekine život ili da napreduje. I nije se još uvek odlučio, ali se danas tu ima šta pročitati.

Ako prenesemo priču iz pasusa iznad na ove prostore, umesto Amerike, šta dobijamo? Belinu. Prazninu. Ispraznost. Superheroji su bili popularni u onoj državi Jugoslaviji, donekle. Ne kao suvereni vladari Italijanske masovne produkcije, ali su imali grupu čitalaca koja ih je pratila po raznim crno – belim Eksovima i njima sličnima. Zašto? Zato što su bili tu, bili u ponudi. Možda i zbog filmova i serija, to je uvek stvaralo nove kupce. Elem, šta da rade domaći fanovi superherojskog stripa kad odrastu? Prebegnu u Ameriku? Pređu na vestern? Prestanu da čitaju stripove?

Milan Konjević je odlučio da uradi ono što je u SAD bila smena generacija, samo sa malim nedostatkom što on nije imao koga da smeni, i da čitalac odraste i postane stvaralac. 1995. u doba sve one ludosti, pojavljuje se domaći strip na kioscima. Milan je odrastao, ali, ispostavilo se, u pogrešno vreme. Generacija Tesla i Borci sumraka doživeli su oko godinu dana života i utihnuli usled strahovite situacije za ljude koji pokušavaju sami nešto da izguraju. Od tad je prošlo 60 godina i sad se pojavljuje FAKTOR 4.

U pitanju je isti Konjevićev univerzum budućnosti, samo što više nije u pitanju 2020. već 2080. godina. Problem, po meni, nastaje zato što ne znamo šta se tačno desilo sa «Generacijom Tesla» i ostalim junacima. Problem, po meni, se simpatično razjašnjava već na unutrašnjem delu naslovne strane, gde scenarista u par rečenica pominje da se zlo pobedilo udruživanjem svih naroda i svih heroja sveta. Klica radoznalosti će me izjedati dok ne saznam šta se tu sve desilo sa njima, ko je od glavnih junaka preživeo i ostale pikanterije koje se pojavljuju u epohalnim završecima priča. Da li ću ikad saznati? Samo ako se Milan i ekipa odluče da ponovo pokrenu zaboravljene serijale i ispričaju priču do kraja. Živim za taj dan.

Prva sveska stripa «Faktor 4» ima 32 strane (od kojih je jedna reklama za sledeći broj), ali će se već od drugog broja ustaliti 22 strane, kao klasična Marvel sveščica. Tu se javlja mogući problem. Domaća publika (tj. ako to uopšte postoji) je nenaviknuta na ovakav format stripa. Naš narod voli da kad čita strip, odmah pričita sve, a ne da čita nastavke. Doduše, ako već uzmemo da ne postoji domaća strip publika, onda ovo nije ni bitno, pošto se stvara nova publika, koja će se navići na priče u nastavcima. Ko zna, možda nas Luxor comics jednog dana obraduje nekim lepim trejdom? Prve 32 strane su odlično ispunjene, ali detaljnije o tome malo dole.

I dalje, par dana pošto sam ga pročitao, ne mogu da svarim činjenicu da je ovo domaći strip. To je osećaj koji sam imao i u određenim trenucima gledanja «Šejtanovog ratnika». Jednostavno, deluje nerealno. Prvenstveno zbog boje. Kad mi kažu ljudi «domaći strip», ja odmah pomislim na crno/bele table u Strip Pressingu ili nekom SKC albumu, a ovo ovde sve šljašti pod rukom Branislava Cimeše. Sve moguće nijanse, mirisi i ukusi. I crne koliko Vam duša ište. To me je uvek kupovalo. Crna kao podloga na tabli, ispod kadrova, uz ivicu strane, u kadrovima, u svemiru – svugde. Veliki kontrast naslovnoj strani na kojoj dominira bela boja. Naslovnu je radio Aleksa Gajić, koji je i kreirao grafički izgled likova, koji je Mirko Čolak pratio u stripu. I tu, na naslovnoj, se hvali svojim šarenilom i logo za serijal. Prva asocijacija mi je neka prastara Sega igra, verovatno neka trka automobilima. Sva sreća, pa su tu kristali/elementi koji vade stvar i nagoveštavaju o čemu se radi. Više o njima ćemo saznati kako serijal bude tekao, mada se i sad lako da zaključiti. Crtež u stripu je većim delom ok i korektan, mada se zaista gubi na trenutke. Anatomija likova je problematična sa vremena na vreme, ali me teši činjenica da je ovo rađeno pre dve godine i da je Čolak od tad prilično napredovao.

I sad najzanimljiviji deo – priča. Ako crtež nije vrhunski (a ne kažem da ovde nije), a priča jeste, taj strip ima budućnost, dok obrnuto ne stoji. Džaba mu najbolji crtež, ako pada na polju priče – tu oprosta nema, može se onda gledati samo kao skup predobrih ilustracija (kao što je većim delom npr. Sin City). Ovaj strip je namenjen prvenstveno tinejdžerima i mlađim generacijama, u koje se, kao, uzdamo da će kad odrastu ostati u domenu strip kulture, ali nije nezanimljiv ni matoranima koji su se pomirili sa činjenicom da strip večno ostaje osuđivan kao šund i dečija literatura, ali i dalje trude da ubede ljude u suprotno. Dakle, ovo je strip i za nas i za njih. Rano je donositi zaključke posle samo 31 strane, ali je tu sve što treba da bude u jednom uvodu. Prapočetak sa dinosaurusima, zagonetni čovekoliki alien u potrazi za odabranima, sami odabrani u kojima se može prepoznati svaki tinejdžer/ka, supermoderna budućnost i propratna uslužna furiozna sredstva, oličenje zla, okupljanje odabranih na jednom mestu, avantura u bogataškoj vili i cliffhanger koji nagoveštava pobedu zla. Ko može tražiti više? Na tragu vrhunskih serijala kao što su Buffy, the vampire slayer i neizbežni the Runaways, Milan piše ono što voli i što može da prođe kod velikog broja ljudi, baš zbog svoje raznovrsnosti i široke interesne grupe. Garantujem da će ogromna većina klinaca koji budu čitali ovo poželeti da su jedno od četvoro koji su dobili poziv na misteriozni sedmodnevni kamp u kući ekscentričnog bogataša, naročito kako se radnja bude razvijala i kad oni zaista budu imali neke moći. Siguran sam da će na ovom stripu odrasti generacija budućih strip autora, poznavalaca i ljubitelja, kao što je to bio slučaj pre deset godina.

Referenci na pop kulturu ne nedostaje, jer su one u
neku ruku zaštitni znak teen soap opera, pa se tako indirektno spominje Džordž Romero III, daje se hommage filmskom serijalu Alien i uzrečica jednog od glavnih junaka je «Svetog mu Hendriksa!». Što me podseti na Milanovog prekookeanskog kolegu Brajana Kej Vona (autora veličanstvenih Runawaysa) i njegovog naslednika na tom serijalu Džosa Vedona i činjenicu da je Konjević ovde ono što su oni tamo. Jeste, avlija je mnogo manja, pa samim tim i slava i pare, ali uz dovoljno truda, otvoriće se ta avlija i za više ljudi, i za više slavnih para.

Strip serijal koji će prodrmati Srbiju (bogami i šire) i koji će  ostaviti dubok koren u strip istoriji i odgajanju novih talenata, jer će postaviti mainstream strip na presto kakav zaslužuje. Svakog petnaestog, po ceni od 100 dinara, na kiosku pored vas, pa tako sledećih nekoliko decenija (cena će se možda menjati u tim decenijama;). Uživajte u stvaranju istorije!

Dušan Mladenović