|
HOROR I MELANHOLIJA (1)
(Marginalije uz čitanje Dilana Doga)
1.
Na svakom putu za Srpske Zemlje svest da me tamo, negde - dok, na nekom od
provincijskih autobuskih stajališta, budem menjao pravce - ćušnuto među druge
regularce italijanske stripovne produkcije, očekuje novo izdanje priča o
Dilanu, svest o tome uteši me. Koliko dugo već čitam taj strip? Ne pamtim. U
mom je životu previše selidbi, previše godina. Za svaki grad, za svaki kvart u
nekom od tih gradova vezan je deo života, sazrevanja, dok su tragovi čitanja,
kao velovi od sanja, prosjajni, tamni, prekrili većinu iskustava i sećanja. Sve
sažeto je danas u jedno, jedino, iskustvo čitanja.
Zvuči li to pomalo nastrano? Bilo je, dakle, više tih ja, u čijoj je izgradnji
sudelovalo više uzastopnih čitanja, listanja knjiga. Moj unutrašnji pejzaž je
prostor koji daje na više pravaca. Po prilici,
kao u onoj priči o Asteru Blistoku, kada se došavši na banket, junak suočava s
različitim Asterima iz prošlosti, svakim sa svojim shvatanjima, ćudima i
nadama. Koliko im je Aster još uopšte blizak? Šta bitno može s njima da podeli?
Postoji li nit, vodilja? Po čemu se još
držimo, s naslagama minulih ja, kao celina, mi? Šta čini da se kuća našeg ja ne
uruši?
Tražimo, recimo, neki bitan dokumenat. Prevrćemo po
fijokama, policama, kutijama; iz „radnog kabineta" prelazimo na ostavu, iz
ostave na podrum, na tavan (svugde ima tih kartonskih ili drvenih kutija,
spremišta, s bezbroj fascikli, svesaka, papira i papirića, pisama ili dopisnica
iz nekog od naših prethodnih života). Preturamo, gubimo vreme, valjda dragoceno
- desi se da nam na takvu stvar ode i čitav dan, pa i sledeće jutro. I, dok ne
naiđemo na volšebno zatureni dokument, nailazimo na strahovit niz tih
papirnatih tragova života, bivših. Sam taj, obespokojavajući, fakat (to
neočekivano posmatranje fragmenata bivsih života), koji unosi nespokoj, već je
dovoljan motiv za stravu. Sve je to breme, teskoba. Kada pisac ume da u nama
probudi, u vezi s tim, teskobni osećaj, da izazove vrstu osećanja uzaludnosti,
koja iz takvih, slučajnih, otkrića proishodi, tada znamo da je dobar. Jer,
pretražujući, gatajući, takoreći, po pepelu (da prisvojim zgodan izraz Jovice
Aćina), dolazimo do svesti o tome da smo u dobroj meri strani, takoreći,
temeljno strani, samima sebi.
Međutim, čitanje predstavlja teurgijski proces koji
ima za svojstvo da održava (makar i prividnu), celinu, daje dodatnu koherenciju
svesti: a sve pročitano tvori niz naslaga, blagotvorni humus, na koji se napaja
naš um, pod senkom anđela. Već nekoliko godina, uhodana čitalačka praksa uspeva
da raščlanjuje moj život na dva, sledeća pola: u Srbiji čitam vrstu stripova
(časopisa, knjiga) koji u Francuskoj ne postoje (a zašto i kako je moguće da se
u Italiji i Jugoslovenskom kulturnom pojasu delom čitaju ista štiva, druga je
stvar, o čemu sam već pisao, o čemu neću sad). To znači da načelno pripadam bar
dvama društvima i dvema sredinama (imam tri biblioteke, dakle tri prostora
življenja - u Parizu, u Šajkaškoj, u Krajini), iako: u Srbiji, u njoj se osećam
živim, i kada kao umetnik stvaram, stvaram misleći na nju; u Parizu, u rodnom
gradu, tek istrajavam, postojim, u taj milje ne nastojim da se ugradim, iz
njega bih da se iskorenim (ovo i nisu bitna fakta za čitaoca, ali ih navodim
radi verodostojnosti iskaza u celini). I tako svoja duga, preduga, akademska
leta, i početak jeseni, život, u Krajini, u Prestonici, prekraćujem i dubinskim
zaranjanjem u svet nastanjen crninom, setom, šeretskim smehom Ticijana
Sklavija.
2.
Sklavi negde tvrdi da nikad nije posetio London. Što mi je bliži
njegov Dilan, to mi njegov London
sve više deluje kao savršena slika tog grada i mita o njemu. Budući da sam deo
života proveo i tamo, tvrdim da je deo atmosfere tog grada Sklavi blistavo
utkao u svoje priče. Ukoliko duh Engleza odlikuje i naglašeni ekscentrizam, tu
sklonost, na vizuelnom polju, on valjano koristi. Pamtljivi kvadrati se često
oslanjaju baš na takve, tipske obrasce.
Često sam se pitao iz kog razloga toliki broj
nevinih strada u tom stripu, te zašto Dilan skoro nikad ne uspeva da nekoga
spase. Čitava ta masa prerezanih grkljana, preklanih devojaka, iskolačenih
pogleda, očiju izbijenih iz duplji (talijanski likovni specijalitet još od
Maghella-e), prebolnih smrti, taj neukus, čemu to? Čemu, osim ukoliko to nije
teološki komentar. Ključ te stvari daje sam Sklavi u priči protkanoj
Borhesovskim vremensko-prostornim paradoksima « Ples smrti » (kojom
započinje ediciju Gigant Dylan Dog), u kojoj jedan od junaka, zatočen u
besmislu stepeništa koji se ujedno širi do u beskraj nagore i nadole, te mu ne
može umaći, kaže : „Zašto se ovo baš meni događa? Isti sam kao i svi
ostali... običan čovek... Zašto baš ja?" Sklavi priča o smrti. U Kanalu 666 se bića
svojevoljno prepuštaju porivu ka smrti, sve do pomalo bizarnog i neuverljivog
razrešenja iz kog saznajemo da su izmanipulisani mašinom (Deus ex machina je na
delu i u pričama Sudnji dan te Ukronija). „Nema tu pravila, svi ste u mašini, i
svi svršavate u žrvnju. Shvati to! Shvati to!" Eto šta mi šapuce Sklavi dok
listam njegov košmar na javi. Drugo ime toj melanholiji je poriv ka smrti. Ima
li stripa koji o njemu lepše svedoči?
Ko u sebi ne nosi bar trun te budnosti, te svesti,
ne bi trebalo da poseže za tom vrstom štiva. Jer Sklavi u stripu postiže skoro
isto što i Sijoran u svojim fragmentima: stišava naš gnev nad životom, nad nama
samima, čini da bar na trenutak u nama utihne gađenje nad smrću, nad Bogom.
Svest o samoubistvu, kao legitimnom gestu, postiže, poput Kamijevog Mita o
Sizifu, paradoksalno, da bar na dan ne pomišljamo na taj gest kao konačnom
rešenju za bilo šta. Dosta je to, za takozvani Ars minor, kakvim neki još uvek
krste strip.
Sklavi najvrednije stvari postiže onda kad niže
upitnike a ne pruža odgovore. Njegov najbolji strip je ustvari vrsta grafičke
pesme. Njegove najbolje sekvencijalne pesme odišu atmosferom bunila i straha od
takozvanog objektivnog, spoljašnjeg sveta, kakva nam je poznata iz proza Dika,
Bucatija, Kafke: njegov najviši scenaristički domet je u slikanju toka svesti
junaka zahvaćenih u vrtlogu nagona ka smrti. Njegov jedini vredni diskurs je
diskurs o smrti. Budući da Sklavi stvara komercijalni strip, to svako
racionalno razrešenje, svaki razumsko objašnjenje, bilo koje prirode da je -
ima i inače odviše Frojdizma u njegovim pričama - neminovno vodi u pad. Sklavi
stoji na tankoj međi, gde je bliži pesmi nego priči, jer uvek je snažniji u
pitanjima, u slikanju duševnih stanja, osobito u evociranju potištenosti,
patnji koju izaziva misao na ništavilo, poriv ka ništavilu - sugestija
potpomognuta vanredno uprošćenim grafizmom Bonelijeve kuće stripa - nego kad
pruža svoja često groteskna, (i)racionalna razrešenja.
Kako pritisak takve samosvesti ne bi bio potpun, sve
do krajnjeg rasčovečenja, Sklavi uvodi Gruča i njegov isčaseni humor. Gručova
bukvalnost ili, ako hoćete, brutalnost, njegovo besprestano, gotovo već
nesnosno nizanje paradoksa i poštapalica, nije li kap vedrine koja ublažuje
setu i muk Dilana pred ludošću egzistencije? Kao udvojen, kao odraz u ogledalu
- Zar da opet spomenem Borhesa? - stoji Blohov Dženkins, čija je glupost ravna
Gručovoj vrcavosti, a postiže isti efekat. Ali humor, kako to ističe Uelbek, ne
spasava. Makoliko sve gledali kroz prizmu smeha, život će ipak da nam slomi
srce.
Svaki autor utkiva deo sebe ili sebe celog u svoje
likove: originalni Dilan je drzak i ciničan prema ženama, ređe osetljiv i
dobronameran. Sladunjavi, mekušni Dilan je plod nezdrave mašte Paole Barbato,
uslovljene možda i potrebom publike da deo opšte atmosfere sete u koju su te
priče situirane ugradi u sam junakov psihološki profil, što je očigledna greška
(makar nam on danas bio matoriji za dvadeset i pet godina). Dilan se kroz
drskost i cinizam štiti od apsurda, bar u onoj meri u kojoj to čini Gručo kroz
svoj humor apsurda. Upravo zato jer je reč o preosetljivim ljudima, oni svoja
osećanja potiskuju dublje u sebe, ostavljajući na površini samo ironijski
komentar. Da nije Paoline lepe kose (teško meni sad s feminističkim delom
publike!), pitanje je bi li Sklavi toliko trpeo karakterno izneveravanje lika u
koga je uneo toliko sebe i svog. Sklavi je, istina, uvek otvoreno ili u obliku
komičkog apsurda citirao druge, ali su njegovi likovi izlivi njegovog duha i
njegove upitanosti (sam Sklavi druge ne izneverava: dovoljno je, recimo, videti
s kakvom maestralnošću i reverencijom citira Gosinija/Uderza ili Žakobsa).
Elegantni, sugestivni, zasenčeni Roj (virtuoz
kamernih atmosfera); groteskni, striparski, petparački Montanari &
Grasani; Angelo Stano, Paskale Ruju, Klaudijo Vila su čuvari vatre ovoga
kulta. Dokle je njih i njihovih radova, biće i službe. Potrebna su nam
ponovljena čitanja, potrebne varijacije na zadate teme. Ovi umetnici to znaju
da pruže.
(Nastaviće se)
|
Tekstovi 
