Pa sve je počelo sa prljavom klompom koju sam žvakao. Moj deka, koji je inače jako lepo crtao i bio profesor na arhitektonskom fakultetu, je shodno čoveku svog obrazovanja i iskustva skapirao da to možda i nije baš najpametnija stvar koju bi dete od 2-3 godine trebalo da radi, te mi je klompu brže-bolje zamenio flomasterom. Trebalo je malo vremena da ukapiram da flomaster ne služi samo za žvakanje, i da naučim koji kraj smem da žvaćem a kojim da šaram po papiru. Kada sam jednom to skapirao kažu mi da sam stalno nešto žvrljkao, pa posle, kad je na red došla škola znao sam šta treba da radim da sebi prekratim vreme, i ostanem zdrave pametni kroz ono što se kod naš popularno naziva osnovno i srednje "obrazovanje".
 
Što se samog crtanja tiče, mislim da sam imao sreće da se rodim u vreme kada su kod nas vikendom mogli da se gledaju Cap. Harlock, Macron One, Granzort, i sve ostalo što raspaljuje maštu klincu od 12-13 godina i daje mu želju da žvrlja dok se ne ukoči od sedenja.

Stripovi su ušli u priču kasnije.
Bio sam u osnovnoj školi i tu je bio i taj klinac Boris, plav, Rus, čudan, koji je super crtao i dobro smo se kapirali. Ćale mu je radio u knjižari pa je ovaj stalno donosio neke ilustrovane priče sa više završetaka. "Odaberi svoju pustolovinu", tako su se zvale. To nije bio strip u klasičnom smislu, ali jeste bio moj prvi prelaz sa crtaća na papir. Svakako je bilo bolje od gluposti koje smo čitali u osnovnoj, a još manje ih razumeli u pokušaju da komplikovanim frazama objasnimo nastavnicima kako mi u stvari duboko filozofski razumemo šta je pisac hteo da kaže - iako u stvari nismo imali pojma ko smo mi sami u tom uzrastu. No nebitno, posle su se pojavili Mister No, Alan Ford i Marti Misterija. To me je držalo neko vreme zajedno sa crtanjem, al' kad ti je pola familije inženjerija nije bilo svrhe baviti se tim "dečijim" stvarima. Stripovi su otišli budzašto na Platou, a ja sam postao ozbiljan.

To je mutna voda. Sa jedne strane je svima bilo super to što radim jer me niko nije shvatao ozbiljno. U fazonu "proći će ga". Sa druge strane jedino smo, taj klinac, Boris i ja crtanje kapirali kao nešto zaista bitno čini mi se, i kako je vreme prolazilo stvari su postale malo nezgodne. Kada je došlo dotle da u nekom šestom razredu na času srpskog jezika, u drugom redu, razrednoj ispred nosa radim treću tablu stripa, i da me savršeno ne interesuju ni njeno predavanje ni njeno mišljenje, onda sam se, čini mi se, prvi put porazmislio šta ja to u stvari radim sa sobom. Znači tu je neka škola, autoriteti, sistem koji je tu da od nas napravi prave ljude, a sa druge strane sam ja kome je to prosto dosadno i zatupljujuće. Mislim da sam proveo možda dobrih 30 sekundi duboko razmišljajući o životu, univerzumu i svemu ostalom pre nego sšo sam pogledao razrednu popreko i nastavio da radim kao da žena uopšte i nije tu.

Na žalost moji roditelji su imali malo drugačije ideje. Tuga šta inžinjerija i tehnički fakulteti urade od ljudi jer su meni svi u porodici manje više talentovani crtači. Tek uglavnom, to je onaj momenat iz prvog pitanja, kada sam postao ozbiljan. Upisao sam gimnaziju i o časovima crtanja nije bilo ni reči a olovku sam, osim povremenih besciljnih žvrlji po klupi, u nekom ozbiljnijem kontekstu i zaboravio. Ne nešto preterano dobrog uspeha, a bez ideje šta bi sa sobom, upisah Mašinski fakultet ubeđen da želim da pravim avione. Naravno, trebalo mi je 4-5 godina da skapiram da ja u stvari ne želim da pravim tricikle/avione/ u Srpskoj avio industriji, već da ih crtam :)
 
Mislim da je prelomni momenat u tom pogledu mog života bio kada sam skapirao u kakvoj rupi od zemlje zapravo živim, i da je aposolutno sve jedno da li sam 'umjetnik' ili neki lekar. Jer ako uzmem kao fakat da ću šta god radio živeti ispod svakog Evropskog proseka, onda bar mogu da radim ono što volim. Mislim, zar nije tako? Ako ću već da budem bedno plaćen i ako ću da radim za kikiriki kao i moji koji su svi završili neke akademije i fakultete, i ako ću nasleđujem stan i kola...Koja je razlika u tome čime se bavim?! Elem, vođen onim čuvenim "They're not gonna catch us. We're on a mission from God" citatom, za mene više uopšte nije bilo pitanje šta neko drugi misli da bi ja trebalo da radim. Odlučio sam da radim ono što volim, a kome smeta znao je šta može da radi sa tim... U tom periodu moji su već bili totalno izmrcvareni od mog promašenog i večitog studiranja pa su bili u fazonu "Vozi, Miško". Mada, na kraju su i oni skapirali ovo o čemu sam pričao iznad, i majka me je pogurala kolika god je mogla. Otišao sam na pripreme za akademiju i počeo mučan put povratka olovci. Jer do tog momenta je prošlo nekih 10tak godina kako nisam crtao, ideja o crtanju je postojala tu negde pozadi, ali ne i rutina i mogućnost da uradim ono što sam zamislio, tako da je cela stvar postala više stresna i umarajuća nego neko uživanje i zezanje kao što je bio slučaj sa drugim kolegama sa kojima sam išao na pripreme.

Hmmzt ..Da li mi je teško kao mladom crtaču da odgovorim na zahteve s obzirom da sam kolega sa nekim ozbiljnim facama u poslu?..hmmzztt. Pa jeste i nije. To su za mene dve odvojene stvari.
U početku nisam razmišljao o tome da sam kolega sa bilo kim. Sama činjenica da radim za Zabavnik mi je bila dovoljan pritisak, tj ne toliko Zabavnik koliko tema koju sam sam uzeo da radim. Neću da glumim lažnu skromnost i znao sam da sam dovoljno dobar makar za par ilustracija, ali raditi "Život piše drame" stalno je priča za sebe. Istina je da sam se odsekao totalno i nisam znao gde da bežim i kome da se obratim. Naravno, odustajanje nije bila opcija. Stalno sam ih smarao pitanjima "Pa je l' dobro", "A možda je trebalo ovako?", "A jeste li vi sigurni da se to vama sviđa ili to kažete onako?", al' srećom imali su strpljenja... Ono sto ja obrađujem su jako nezgodne teme koje zahtevaju određenu širinu u načinu razmišljanja i ilustrovanja. Ovde je svaka priča način razmišljanja za sebe. Umeo sam da radim po ceo dan. Da legnem da spavam preispitujući se i budeći razmišljajući o tome kako sam mogao nešto bolje da uradim. Kako bi to uradio neko na koga se ugledam? Da li je kolor dobar, ideja, kako će da izađe u štampi i sl. Nalazio sam gomile nekih grešaka koje ljudi nisu ni primećivali ali sam ih ja video, kao, štrčale su i vikale sa papira - "Tu smo, svi nas vide!". Počeo sam da ludim u jednom momentu od brige, čini mi se. U stvari, i sad to radim... samo malo manje... šta znam. Recimo, osetio sam strašno olakšanje kada su mi na jednoj radionici kreativnog centra Tihomir Celanović i Dušan Pavlić rekli da i dan danas imaju istih "problema". Kao, na kraju se ispostavlja da je to normalno i dobro je da je tako, a ja sam skinuo sebi ogroman teret koji je pretio da me uništi totalno.

Mislim, da se ne lažemo, ja sam počeo da crtam nepunih godinu dana pre nego što sam upisao faks, a počeo sam da radim redovno na trećoj godini. Nisu sve ilustracije uvek uspevale, a većina ljudi koji rade za Zabavnik su diplomirali i/ili rade odavno i imaju izgrađen "workflow" i neki šablon. Takođe, tu je i druga bitna stvar na koju nisam obraćao pažnju do skoro, a to je da većina drugih ilustratora radi karaktere bez "aktivne pozadine". Ako je ima, ona je tu uglavnom da popuni belinu jer zbog teme koja se obrađuje nije neophodna. Sa druge strane, ja moram pored situacije karaktera da dočaram i atmosferu u kojoj se priča odvija. Tehnički rečeno moram da odradim kompletnu kompoziciju sa jasno vidljivim prvim planom i drugim planom, vazdušnim i linearnim perspektivama. Sve skupa to je mnogo zahtevniji posao zar ne? Tako da ...Ne, ne upoređujem se sa njima, i imam pritisak jedino kad gledam Gorskog jer on radi po sličnom principu pa onda vodim računa da ne štrčim kvalitetom u odnosu na njega.

Gledam da ih ne smaram svojim prisustvom previše, ali istina je da kad god mogu ja ugrabim priliku da odem do njih jer su oni (redakcija) jedan totalno drugi svet. Zapravo su mlađi od mene i mislim da to kapiraju samo ljudi koji rade za njih. Dobra je stvar raditi za Zabavnik.